IZVOR LjUBAVI


DOBRO
 
PrijemPortalRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Naučna i epska fantastika

Ići dole 
AutorPoruka
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8812
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 53
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Naučna i epska fantastika   30/8/2014, 07:37

Usnio sam strašan san.
Hodam sred litice istegnute nagore put neba, nadole dublje od pogleda, nekakav neobičan divlji vetar ne duva kao što vetrovi duvaju, nego silovito udara, čas odozgo kao da me hoće prevaliti u tamni bezdan, čas uvis kao da će me od puta odvojiti, a put je trošan, staza uklesana u stene što mi se pod nogama migolje, drhtulje kao da su pihtije a ne kamen. I mada sam jači od sveg živog što svetom hodi, nesigurnost i strah smenjuju se u meni, nagone me da po trošnom putu polegnem i noktima o tlo grebem. Sve to traje i traje i traje i namah staza se pretapa u tamni otvor iz koga izranja biće aždaji nalik i sikće prema meni. Grabim sablju i sečem glavu odvratnog stvorenja. Bezglasno, najpre glava, zatim trup, strmoglavljuju se u ponor. Dok čekam da mi se uzdrhtala utroba primiri i dozvoli da napravim neki pokret, čuje se lomatanje u dubini. Stojim tako neko vreme, napregnutost popušta, ruka sa sabljom više se ne trese, ali potmulo lomatanje ne jenjava. Zavirujem oprezno u tamni otvor, čekam da mi se oči sviknu na mrak... iz pomrčine dopiru komešanje i cika mladih. Odlučujem da ih ne diram, ulazim tri koraka koliko je potrebno da dohvatim cvet hrizalida što samo u mraku iz aždajine sluzi raste, pažljivo ga uvijam u vunu i polažem u torbu okačenu o rame. Napolju me dočekuje tišina... vetar je stao, a staza mirno počiva na strmini.
Arhaično, od glave do pete.
Kao što vidite, autor piše u prvom licu, što mi se takođe dopalo, a možda nekima neće! Elem, prvo lice lišava autora potrebe da junaka psihološki definiše, i tu loptu dobacuje čitatelju, koji na osnovu kontova i postupaka protagoniste formira profil junačine. Taj prostor je Boban iskoristio da junačinu vodi lagano, bez naglih, stresnih obrta, uspona i padova naracije kroz celu priču. A naš protagonist, da je junačina, bogme i jeste.
Najjači srbin koji zemljom hodi, kraljević, oslobađa srbe drevnog prokletstva u obliku ratnika-čarobnika koji hara i pali gde god stigne. I kada ga junaci roknu, on vaskrsne i nastavlja svoj krvavi pir.
Samo naš bezimeni fajter, srpski vitez plave krvi, saznaje od veštice tajnu kako i čime banditu stati na kraj! I dernek počinje. Prati ga širom bivšeg Dušanovog carstva, i na kraju ga i sustigne...

Radnja, iako piči laganih 100 procenata linearno (ali nikako predvidjivo), nije baš „poredana“ u romanu tako. Počinje sa devetim poglavljem, pa onda nastavlja osmim, pa devetim. I tako ga Boban miksuje do kraja. Sad, neko bi pomislio da mu to nije trebalo, da je to bezveze odradio, a ja velim, neka je! Takva mikstura poglavlja daje romanu dinamiku (pardon, još dinamike, jer je story sama po sebi dinamična), i pažljivim čitanjem (normalno da će te pažljivo čitati, Crni Cvet nije ljubavni vikend trash roman za dokone domaćice i žvako-žvakajuće šalteruše mozga veličine andola) sve legne na svoje mesto. Takođe, u romanu nema mnogo likova, a nikako nepotrebnih ili sporednih. Možda karakter Jovančo, kao Pančo Vila svome vitezu, al' ostali su na svom mestu. Možda Jovančić i ima svoju ulogu, kao, da našeg najjačeg srbina koji zemljom hodi prikaže kao dobrog, plemenitog i velikodušnog gospodara (Ono, kad mu, sluganu svome, u Čikluša Hanu plati i vino, i jagnje, te hamam, sobu i *****, što nezamisliva rabota gospodarima u ono vreme beše!)

Sam junak, i njegovi kontovi su lišeni ikakvih dubinskih definicija dobra i zla. On jednostavno zna šta je ispravno, ali ne baš i moralno. 'Ladno plača sebi *****, ždere vino ko njegov vranac vodu, bes ga obuzima na svaku malu nepravdicu, ali i ne-nepravdicu, i, stekao sam dojam, voli da se razmeće svojom snagom, i bogatstvom. I da, naš čova, gde god dojde i uđe, sve redom gleda mrko, preko oka, da kavgu započne. A sitnim dušama turskim ruke seče! Pravi srbin, nema šta. A i ona vremena, izgleda baš vesela behu!
Ipak, kakve god karakteristike naš baja imao, on je ipak spreman da da svoju glavu, samo da bi skinuo prokletstvo narodu svom sa vrata. Naravno, osećaj krivice mu ugrađuje turbo čardžer u dupe, hrabrost, a najviše u moralnost svog žrtvovanja, al' nećemo spoilerisat priču.

Sve u svemu, lepo balansirana epska priča dešavanja na našim prostorima, sa elementima naše mitologije, i sa našim junacima!
Roman mi je legao onako baš potaman, lagano i fino. I jedan od retkih romana koji ostavljaju snažan dojam, koji ne vetri tako lako iz duše.
Možda je tome i doprinela ona besramna farsa od odluke međunarodnog suda oko našeg Kosmeta, koju objaviše taman kad sam završio čitanje. I kada se osvrnem na naše bogatstvo, koje nam je Boban majstorski izneo u Crnom Cvetu, pa pogledam one anglosaksonske prdonje sa njihovim pederskim perikama na pokvarenim tintarama, mogu samo da otpljunem, da im pokažem „the finger“ i kažem „Imamo istoriju, imamo kulturu, sve to zasnovano na čojstvu i junaštvu, imamo i narod, i proklet, i inatan, i dobar i pravedan... a imamo i majstore pera koji to umeju lepo, snažno i čitljivo da spakuju i da nam serviraju, nama koji više volimo američke Avatare negoli bogatstvo koje nam pred nosom leži...“

Mislim da ne moram napominjati posebno da mi se ovo delo mnogo, mnogo dopalo, čak i više nego Poslednji Srbin istog autora. I šta je još čudno... ne gotivim epsku fantastiku nikako, može mi i sam Tolkin nuditi svoje knjige u po cene, ne bi se osvrno na njih... al ovo me baš, baš izbilo iz frizure.

E sad ono što mi se nije dopalo:

Nelogično mi da mu ratnik – čarobnik potura onu mladu, mislim, zna s kim ima posla, ali i dalje konta da je on najjači? Onda, zašto je toliko prokleto pošten (Relja mu lepo reče "kletvi zamku postavi, podmuklo odigraj") da oče samo pošten megdan sa likom koji kolje sve redom, čak i nejač?
Rekoh već da mi se mnogo dopala arhaična naracija, al u istoj sam našao par pojmova koji mi nekako ne „leže“ tu... ono, kao savremeni, nikako starinski. Takođe, par ponavljanja reći, iako nije trebalo... ma, da ne ulazim bez veze u sitna crevca, nije ništa fundamentalno, ništa bitno.

I još nešto...
Ime Junaka.
Da znam ko me vodio kroz tu avanturu, ko me to terao da čitam još i još, ko beše najjači Srbin koji zemljom hodi? Kako se zove, bre, čovek?
Da nije Marko?

Inače, delo je imalo četiri izdanja, a i prevedeno je na engleski, a tamo preko pokupilo lepe kritike, pa vi vidite...

Zahvaljujem se Bobanu što mi pokloni Crni Cvet, što ga nije mrzelo po kiši da ustane iz kafane i donese nam po primerak iz auta. Ali, naj hvala što me okrenu domaćoj fantastičnoj prozi, koja itekako zaslužuje svoju publiku.

Kao što rekoh, ovaj osvrt sam davno napisao, ali morao sam ga prekopirati ovde, jer Poslednji Srbin je nešto najlepše od domaćih autora što sam pročitao!
Preprićan mit o Kraljeviću Marku, smešten u fantasy okruženje je knjiga koju dan danas ponekad prelistam.
Takođe mi je poslužila kao vodilja i inspiracija za priču koju sam napisao i u svoj blog postovao (određene osobe su poslužile samo kao model karaktera u toj priči), zove se Ćarobnica u mreži pauka a koju sam svom izdavaću poslao, nadajući se zahtevom za proširenjem.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8812
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 53
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Naučna i epska fantastika   30/8/2014, 07:39

Zmaj i zhdral

Nazad na vrh Ići dole
 
Naučna i epska fantastika
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Zvezda serije “Zvala se Feriha”: Naučila sam kako da se nosim sa tračevima

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
IZVOR LjUBAVI :: KNJIŽEVNOST :: PROZA-
Skoči na: