IZVOR LjUBAVI

IZVOR LjUBAVI

DOBRO
 
PrijemPortalRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Arthur Rimbaud

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8812
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 53
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Arthur Rimbaud   24/12/2014, 18:42

Dobra jutarnja misao


U četiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
S rukavima zasukanim
Komešaju drvoseče.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde će raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za radnike – podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.
O kraljice pastira!
Daj radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8812
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 53
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Arthur Rimbaud   24/12/2014, 18:43

Epitaf za osuđenu knjigu



Dobroćudni, mirni čitaoče,
Kome srce trezvenošću bije,
Baci ovu knjigu, vedra nije,
Iz nje sjeta i razvrat se toče.
Ako nisi školovat se htio
Kod Sotone-meštra prepredena-
Za tebe će ostat neshvaćena
Il’ ćeš reći da sam mahnit bio.
Ako udes snagu ti je dao
Da zaroniš u ponore zala,
Štuj me, da bi ljubit me znao.
Bolna dušo, dušo radoznala,
Koja tražiš raj svoj, ti me sudi,
Požali me!- il prokleta budi
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8812
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 53
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Arthur Rimbaud   24/12/2014, 18:43

Njoj



U ružičasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, ko pauk lud…
Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni;
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona će da skita svud…
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8812
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 53
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Arthur Rimbaud   24/12/2014, 18:46

Живот је бајка – Артур Рембо



НА ЂОНОВИМА

[You must be registered and logged in to see this image.]

Француски песник, „генијални деран из Шарлвила”, блеснуо је на књижевном небу и изненада одлучио да батали писање стихова
Cвега три године пре чувеног судског процеса покренутог против Шарла Бодлера због његове збирке поезије „Цвеће зла” и Гистава Флобера с романом „Госпођа Бовари” (оба дела оцењена су као „увредљива”… „претње јавном моралу”, а данас су својина класичне књижевности), у градићу Шарлвилу, на североистоку Француске, свет је угледао јунак наше приче.
Друго дете из брака пешадијског официра Фредерика Рембоа и једанаест година млађе Витали Куиф, син Жан Никола Артур Рембо родио се 20. октобра 1854. године. Артур, како ће га убудуће сви звати, одраста у суморним и не баш уобичајеним условима. Брак његових родитеља био је проблематичан и краткотрајан. Одликован у Кримском и Другом италијанском рату за независност, Фредерик је упамћен као доброћудан, великодушан, једноставан човек. С друге стране, његова супруга, кћи имућних новопечених варошана, била је строга и крута католикиња.
Поред разлика у нарави, на руку им нису ишла ни капетанова честа и дуга (службена) одсуствовања. Успео је да „веже” једва три месеца сталног боравка код куће, а није био присутан ни приликом рађања своје четворо деце: синова Фредерика (1853) и Артура, и кћерки Витали (1858) и Изабеле (1860). Супружници су се коначно разишли убрзо после рођења најмлађе кћери. Иако се никада нису званично развели, мадам Рембо се представљала као „удовица”, а њен супруг себе је до краја живота описивао као „обудовелог”. С децом се више никада није срео, нити је било које од њих показало жељу за тим. Остају под старатељством и утицајем строге мајке коју ће Артур касније прозвати „уста мрака”. ​

Црв мастила и пера

До тада образован код куће, 1862. године са братом бива уписан у школу. Мајка притиска синове како би што више и успешније учили. Забележено је да је један од видова кажњавања било „бубање” на стотине латинских стихова, а за грешке су им ускраћивани оброци. Рано испољивши тврдоглавост, Артур се буни против овакве казне и у деветој години пише есеј од 700 речи против учења латинског језика! Мајчин надзор огледао се и у томе што их је до петнаесте године свакодневно водила у школу и дочекивала.
Плавооки дечак бледог лица и смеђе косе од најранијег узраста највећу утеху и радост налази у књигама. Одраста на мајчиној лектири – Библији – али, одушевљено упија бајке и пустоловне романе Џејмса Фенимора Купера. Као изузетан ученик (бриљантан у свему сем природних наука), задивљује наставнике способношћу да брзо памти и усваја градиво. Амбициозна мајка стога му у трећем разреду ангажује приватног тутора, свештеника Ариста Леритјеа, који дечака подучава класичним језицима и књижевности, подстичући га да пише стихове. Тако и настаје његова прва песма „Новогодишњи поклони сирочићима”, штампана 1870. године.
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8812
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 53
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Arthur Rimbaud   24/12/2014, 18:46

Pijani brod

Kad iz mirnih Rijeka zaplovih po svijetu,
Snosio već nisam kormilara volju:
Indijanci su ih uzeli na metu,
Pobivši ih gole na šarenom kolju.

Tako sam od britskog pamuka, mornara
I flamanskog žita oslobođen bio;
Kada presta graja mojih kormilara,
Poniješe me Rijeke kuda god sam htio.

U mahnitom pljusku oseke i plime,
Neviniji još, no dječji mozak, gore
Lomove i kaos podnijeh prošle zime
No rti što sežu daleko u more.

Pomorski moj nagon kršten bje u buri
Kad sam deset noći plutao na valu
- Što se vječno valja i za plijenom juri –
Bez čežnje za glupim očima na žalu.

Slađi nego djeci na kiselo voće,
Čamovu mi ljusku zelen talas probi,
Ispra bljuvotine, vino, nečistoće,
Kormilo i sidro razasu i zdrobi.

I od tog se časa kupam u poemi
Mora, protkan mliječnim sjajem vasione,
Zelen azur srčem, u kom gdjekad nijemi
Davljenik, zanesen, zamišljeno tone.

Gdje, kad iznenada sedefna modrina
Zore zadrhti od ružičastih šara,
Snažnije od vaše lire i od vina
Vrije gorki kvasac ljubavnoga žara!

Sad znam munju, trombu koja nebu liže,
Vrtloge i struje, večer i svanuće,
Što se ko golublje jato plaho diže –
Katkad vidjeh ono što se želi vruće.

Vidjeh sunce puno pjega čija vatra
Neznan užas budi, i gdje iz daljina
Vjetar, kao glumce antičkog teatra,
Valja vale, spori drhtaj žaluzina.

Snivah noć zelenu, punu snježna sjaja,
Zvjezdanim cjelovom kad se s mora slijeva,
Nečuvenog soka kruženja bez kraja,
Plav i žuti drhtaj fosfora što pjeva.

Slijedio sam vale, poput krda zloga
Kako o hrid biju i po više dana,
Bez pomisli da bi Marijanska noga
Ukrotila bijesnu njušku oceana.

Viđao sam, znajte, čudesne Floride
Gdje u oči tigra s ljudskom puti pada
Odsjev cvijeća, duga što se nebom vide
Napete ko uzde iznad sinjeg stada.

Ogromne sam bare gledao gdje gnjije
Levijatan usred vrše što ga sputa,
Vir gdje vrelom strujom u bonacu rije
I daljine što ih sivi ponor guta.

Led, srebrno sunce, sedefaste vale,
Žarki svod i brodski trup sred smeđe struje,
Gdje ko grane crna mirisa već pale,
Pune nametnika, orijaške guje.

Poželjeh pokazati djeci sva ta čuda,
Pjevajuće ribe, zlataste orade.
Morske pjene cvat bje kruna moga truda,
A snažni mi vjetar katkad krila dade.

Al ponekad, shrvan skitnjom na svom putu,
Razdragan sam slušo more kako ječi,
Vješajući na me pjenu crno-žutu;
Katkad bijah nalik ženi koja kleči,

Lutajućoj hridi što na sebi njiše
Modrookih ptica nečist, žagor glasan;
I dok lutah, preko užadi sve tiše
Klizali su vali davljenike na san.

Al ja, izgubljeni brod što s kosom kiše
U eter bez ptica s uraganom ode,
Te Hanzine lađe, ni Monitor više
Neće mu izvući pijan trup iz vode,

Slobodan, tek s trhom ljubičasta dima,
Ja, što provom param rumen zid visina,
Nosim omiljena jela pjesnicima
Od sunčevih trava i azurnih slina,

Koji hitam, posut iskrama planktona,
Luda daska s pratnjom hipokampa tamnih,
Dok pod maljem Srpnja pada poput zvona
Tamno-modro nebo u vir voda plamnih,

Koji drhtim, čuvši jecaj iz daljina
Behemot i gusti Maelstrom kad se pare,
Ja, vječiti tkalac beskrajnih modrina,
Sad evropske žalim lukobrane stare.

Vidjeh nebo kada zvijezdama se pali,
Bunovno, veslaču pristupno i drago:
Zar te ova noć snom izgnanstva zali
Jato ptica zlatnih, o buduća Snago?

Ali znam da odveć plačem. Svi već znadu
Gorka sunca, grozne lune, bolne zore.
Trpka ljubav pijanim mrtvilom me nadu.
O da kilj mi prsne, da me poždere more!

Kad za evropskom me vodom želje snađu –
Vidim crnu lokvu pred mirisno veče,
Kad čučnuvši kraj nje, tužno dijete lađu,
Krhku kao leptir, pušta neka kreće.

Vali, otkada vaša nemoć me ne satre,
Ja ne mogu tragom dereglija poći,
Prolaziti slavom zastava i vatre,
Niti podnijeti mirnih luka strašne oči.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Arthur Rimbaud   

Nazad na vrh Ići dole
 
Arthur Rimbaud
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
IZVOR LjUBAVI :: KNJIŽEVNOST :: POEZIJA-
Skoči na: