IZVOR LjUBAVI

IZVOR LjUBAVI

DOBRO
 
PrijemPortalRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Simbolika u hrišćanskoj religiji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Simbolika u hrišćanskoj religiji   6/4/2015, 07:40

Ljubav i kajanje

Kao i u drugim religijama, tako i u hrišćanstvu postoje određeni i prepoznatljivi simboli, a jedan od najvažnijih je krst kao simbol vere i spasenja posredstvom Hristove žrtve.

Pored krsta, u hrišćanstvu se javljaju još dva isto tako važna simbola: sidro kao simbol nade i srce - simbol ljubavi. Pradavna je simbolična veza između srca, razumevanja i ljubavi, hrabrosti, radosti i tuge.

Plameno srce, po Kuperovom tumačenju u hrišćanstvu predstavlja religiozni žar, revnost i odanost. Srce u ruci oslikava ljubav i bogobojažljivost. Srce probodeno strelom je skrušeno srce, a simbolizuje i kajanje.

Sidro je kao i krst znak za predmet: kao što se pomorac u oluji nada da će se na kraju srećno usidriti u mirnoj i zaštićenoj luci, tako se i vernik nada spasu u veri iz nevremena života i spokuju u raju posle smrti.

Kada je reč o krstu, ako se vratimo u prehrišćanski period, vidi se da je to bila sprava za "najokrutnija i najsramotnija mučenja robova", kako je govorio Ciceron. Međutim, razapinjanje kao mučenje izmislili su još Feničani, tako da je krst poznat mnogo pre Hristovog rođenja.

Stub za razapinjanje ljudi - sprava za najokrutnija i najsramotnija mučenja u starom veku, postala simbol hrišćanske vere

Do petog veka hrišćani su se zato protivili prikazivanju Hrista razapetog na krstu, a danas je krst simbol spasenja kod hrišćana, znamenje i simbol otkupljenja.

Posle Hristove smrti i vaskrsenja, kako kaže predanje, krst na kom je Isus bio razapet bio je zakopan u zemlju i zaboravljen.

Kada su dva veka kasnije varvari stigli na obalu Dunava na njih je krenuo car Konstantin. Uoči dana određenog za presudnu bitku, caru se u snu javio anđeo sa krstom na kojem je bilo napisano: "S ovim ćeš znakom pobediti".

Konstantin je zatim, probudivši se, naredio da se načini zastava sa upadljivim krsnim znamenjem i da se nosi u boj na čelu vojske. Nasrnuo je na neprijatelja čija se vojska razbežala, a i pobio je mnoge.

Konstantin je, kaže legenda, zatim sazvao mudrace i propovednike svih religija onog vremena da mu objasne čiji je simbol krst i šta on predstavlja.

Hrišćani su mu protumačili značenje krsta i car postade hrišćanin, čime je prestalo i progonstvo hrišćana u rimskoj imperiji.

Konstantinov sin i naslednik na carskom tronu koji se takođe zvao Konstantin, želeo je da sazna šta se zbilo sa krstom na kojem je Isus Hristos razapet, zbog čega je svoju majku, caricu Jelenu, ženu velike mudrosti, poslao u Jerusalim da to otkrije.

Došavši u Jerusalim ona sakupi sve hebrejske duhovnike, međutim oni su se vladarki zakleli da ne znaju ništa o krstu. Ali, kad im ona zapreti da će ih sve zapaliti, pokazaše na Judu (nije onaj Juda koji je izdao Hrista), govoreći da on zna mesto gde je krst zakopan.

Međutim, Juda se pravdao da to ne može znati jer je prošlo već 200 godina od Isusovog raspeća. Carica onda naredi da ga vezanog spuste u bunar dok se ne predomisli.

Sedmog dana, kako kaže predanje, Juda zatraži da bude oslobođen uz obećanje da će pokazati gde je krst. Kada se okrepio odveli su ga na mesto koje je označio, među ruševine rimskog hrama posvećenog boginji Veneri. Juda poče moliti i kad je završio otvori se zemlja iz koje dopre opojni miris.

Tad carica naredi da se hram sravni do temelja, a Juda poče da kopa. Na dubini od 20 stopa našao je položena tri krsta. Carica zapovedi da se sva tri krsta ostave usred grada kako bi utvrdila koji je onaj pravi.

Istog dana naiđe pogrebna povorka koja je nosila telo mladića. Carica naredi da na pokojnika polože prvo jedan, pa drugi krst, ali se ne dogodi ništa. Kad je položen treći, pokojnik se podiže.

Juda i svi prisutni klicali su od oduševljenja. Tako je otkriven pravi krst kaže predanje. Spomen na taj događaj, poznatiji kao jesenji Krstovdan, čini se 27. septembra.


Poslednji izmenio trag dana 6/4/2015, 08:03, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Brojevi   6/4/2015, 07:58

Simbolika brojeva, takođe, zauzima značajno mesto u hrišćanstvu i mnogi događaji iz Biblije, Starog i Novog zaveta objašnjavaju se brojevima. Za Vaskrs vezuju se brojevi: tri, sedam, dvanaest, četrdeset i pedeset, ali i broj trinest koji se u narodu smatra "baksuznim" jer ih je bilo trinestorica na tajnoj večeri posle koje je Juda Iskariotski izdao Hrista. Broj 13 simbolizuje tamu na zemlji o Hristovoj smrti.

I broj četiri smatra se važnim brojem. Četiri su strane sveta, četiri godišnja doba, četiri kraka krsta. Četiri su rajske reke koje obrazuju krst, četvorica su jevanđelista (Marko, Luka, Matej i Jovan) i četiri njihova jevanđelja.

Četiri su i osnovne zemaljske vrline - razboritost, čvrstina, pravda i umerenost, Četiri su jahača Apokalipse...

Broj pet simbolizuje pet rana Hristovih, pet tačaka na krstu. Pet je bilo i riba kojima je nahranjeno pet hiljada ljudi, pet je knjiga Mojsijevih.

Bila je to u početku jedna uspravna greda, a kasnije joj je pri vrhu dodata druga poprečna. Na dnu uspravne grede nalazio se oslonac za noge, a na vrhu je bila prikucana pločica sa imenom i krivicom razapetog.

Devet krugova pakla

Broj jedan u hrišćanstvu predstavlja Boga Oca, tvorca neba i zemlje, dok šestica simbolizuje šest dana u kojima je stvoren svet. Broj dva simboliše dve prirode Hristove: čovečju i božju, a osmica predstavlja regeneraciju, pa su i hrišćanske krstionice obično osmougaone u znaku ponovnog rođenja kroz krštenje.

Devetka se malo javlja u hrišćanskoj simbolici. Trojne su trijade anđeoskih horova (3x3), devet je sfera i prstenova (krugova) pakla. Broj 10 simboliše 10 Božjih zapovesti, zakon i poredak.

Broj sedam je jedan od najvažnijih u hrišćanstvu jer simbolizuje ceo životni put čoveka. U sedam predvaskršnjih dana Spasitelj je oklevetan, optužen, osuđen i razapet da bi sedmog dana vaskrsnuo. Broj sedam se zato u hrišćanstvu smatra brojem ljubavi, milosti i Svetog duha.

To potkrepljuju i drugi primeri iz Biblije u kojoj ima delova koji se odnose na sedam darova Svetog duha, sedam smrtnih grehova, sedam svetih sakramenata, sedam radosti i sedam žalosti Deve Marije. Sedam je dana u nedelji, sedam boja u spektru, sedam stupnjeva grčkih misterija, itd.

U hrišćanstvu sedam je svetih tajni, sedmodnevno je razdoblje posta i pokajanja, sedmi dan je, posle šest dana stvaranja sveta, bio dan počinka. Sedam je bilo vaseljenskih hrišćanskih sabora...

Hrišćani broj tri smatraju svetim nebeskim brojem: sveta su Trojica (Otac, Sin i Sveti duh), tri su i teološke vrline: vera, nada i ljubav. Put posvećenja Hrista trajao je tri godine - od krštenja u Jordanu do vaskrsnuća.

Tri su dara mudraca sa istoka Hristu kao Bogu, caru i žrtvi, tri su iskušenja (odricanja od Hrista) svetog Petra, trećeg dana, nakon raspeća Hristos se javio učenicima...

Broj dvanaest je takođe omiljen u starozavetnoj i novozavetnoj biblijskoj simbolici. Po nekim tumačenjima 12 predstavlja savršeni sklad između zemaljskog i nebeskog (četiri **** tri, jer je broj četiri simbol zemaljskog).

Dvanaest je znakova zodijaka i meseci u godini, po 12 časova dana i noći, dvanaest plodova vaseljenskog drveta, 12 je plemena Izrailjevih, dvanaest je bilo i Hristovih apostola.

Broj 12 ima značajnu ulogu i u opisivanju nebeskog Jerusalima - po 12 temelja, dragulja i vrtova.

Broj iskušenja

U hrišćanstvu broj 40 je simbol iskušenja i usavršavanja. Četrdeset je dana Velikog posta. Hristos je 40 dana proveo u pustinji gde ga je đavo iskušavao.

Četrdesetog dana od vaskrsenja Hristos se vazneo na nebo (slavi se kao Vaznesenje Gospodnje ili Spasovdan), tako da po hrišćanskom verovanju i duša pokojnika, četrdeseti dan od smrti, odlazi na Nebo.

Četrdesetog dana od porođaja i žena se, po istom verovanju, smatra čistom... Spasovdan, četrdeseti dan od Hristovog vaznesenja kad se Spasitelj vazneo na nebo, još od iskona ima i simbolički smisao podizanja nacionalne svesti srpskog naroda, pa su u vreme Obrenovića, mnoge crkve posvećivane Vaznesenju Gospodnjem, odnosno Spasovdanu.

Po Starom zavetu, Mojsije je na Sinajskoj gori ostao 40 dana. Isto toliko dana i noći je padala kiša u vreme velikog potopa. Četrdeset godina su Izrailjci lutali pustinjom u vreme ropstva pod Filistejcima.

Pedesetog dana od Hristovog vaskrsenja i desetog dana od vaznesenja, kako uči Sveto pismo, "izlila se obilata blagodat Svetog duha na Isusove učenike, pa se i broju 50 u hrišćanstvu daje posebno mesto, jer se pedesetog dana od Vaskrsenja Gospodnjeg slavi silazak Svetog duha na apostole, odnosno sveta Trojica.

Svaka pedeseta godina je u celom Izrailju, po Starom zavetu, proglašavana "milosnom godinom", odnosno godinom odmora za ljude, zemlju i stoku. Te godine opraštali su se svi dugovi, oslobađali robovi, zavađeni se međusobno mirili.
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Drvo   6/4/2015, 08:11

Kada je reč o drvetu, ono nasuprot statičnom kamenu, predstavlja dinamični život, sintezu neba zemlje i vode.

Zimzeleno drvo predstavlja u nekim tradicijama, besmrtnost, a njegov plod, šišarka, simbolizuje mušku tvornu silu, rodnost i dobru sudbinu. Listopadno drvo, pak, predstavlja svet u stalnom obnavljanju. Ono simbolizuje umiranje radi ponovnog rađanja, življenja, regeneracije i vaskrsnuća.

Po Bibliji, u raju postoje drvo života i drvo poznanja.

Drvo života je u njegovom središtu i označava povratak praiskonskom stanju savršenstva, prevazilazi dobro i zlo, dok je drvo poznanja u suštini dualističko zbog poznanja dobra i zla. U mnogim tradicijama povezano je s prvim čovekom Adamom i njegovim padom iz rajskog stanja u greh.

Rajsko drveće, u nekim tradicijama krcato dragim kamenjem umesto cvećem ili voćem kao u hrišćanstvu, javlja se u indijskim, sumerskom i japanskom pandanu raju.

Budući da iz drveta rastu dobri i "rđavi" plodovi u hrišćanstvu je drvo i slika čovekova. Kao obnova posredstvom Hristove smrti na krstu, drvo predstavlja i vaskrsnuće. Drvo raspeća simblički je načinjeno od građe drveta poznanja, tako da su se spasenje i život ostvarivali na drvetu čijim je posredstvom došlo do Adamovog pada u greh i njegove smrti. Drvo obeleženo krstom ponekad se poistovećuje sa vertikalnom osom opštenja između neba i zemlje.

U srednjovekovnoj hrišćanskoj simbolici postoji drvo živih i drvo mrtvih, koje nosi dobre i rđave plodove na suprotnim stranama i odslikava dobra i zla dela, pri čemu je Hristos sjedinjujuće drvo života koje se takođe prikazuje kao središnji od tri krsta na Golgoti.

Glogovo drvo u tradiciji hrišćnskih naroda ima naročito svojstvo u borbi protiv vampira (đavoljih duša), jer po verovanju u odbrani od njih ljudima pored krsta pomaže jedino još glogov kolac kojim se probada telo pokojnika koji se povampirio.

Drveće koje nosi životne namirnice uvek je sveto. Drvo života nosi dvanaest plodova, a besmrtnost se, po verovanju u nekim tradicijama, stiče bilo jedenjem ploda sa drveta života ili pijenjem tečnosti izvađene iz tog drveta.

U zapadnom hrišćanstvu kao i u ruskoj pravoslavnoj tradiciji, novogodišnje, odnosno božićno drvo je uvek zimzeleno (besmrtno) i simbolizuje rajsko drvo sa svetlima i darovima koje noću sija. Svaka svetiljka je duša, a svetla predstavljaju i Sunce, Mesec i zvezde koje sijaju na njegovim granama.
Bršljen, takođe, kao i sve zimzelene biljke simbolizuje besmrtnost, vernost i večni život.

Od listopadnog drveća u religijama mnogih naroda hrast zauzima posebno mesto, jer simboliše snagu i trajnost, zaštitu i istinu, hrabrost i ljudsko telo. Često je, kod mnogobožaca, povezan i s bogovima gromovnicima i grmljavinom. Ponegde predstavlja amblem bogova neba i plodnosti, pa može da označava munju i vatru.

U hrišćanskoj tradiciji hrast simbolizuje Hrista kao snagu u nedaći, a predstavlja i krepkost u veri i vrlini. Slična svojstva u našem narodu pripisuju se i cerovom drvetu, jer uoči Božića, po iskonskom običaju kod Srba, badnjak se seče od cera ili hrasta, što simbolički predstavlja Isusa Hrista koji je, prema tumačenju Crkve, "u naponu svoje snage silom svoga božanstva, raskinuo lance robovanja grehu, i u čoveku razbuktao plamen ljubavi prema dobru i vrlini, a pre svega prema Bogu, omogućivši mu spasenje od greha, zla i večne smrti duhovne, kao što mlad cerić ili hrastić razbuktava vatru na ognjištu, a jarkim plamenom osvetljava sve uglove doma našeg".


Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Plodovi   6/4/2015, 08:21

Plodovi voća u tradicijama mnogih naroda znače besmrtnost, vrhunac i ishod jednog stanja i seme narednog.

Po hrišćanskom tumačenju plod drveta poznanja ako se uzbere i okusi je pad u greh i simboliše svest o sopstvenoj odvojenosti od Boga, dok plod sa drveta života predstavlja besmrtnost.

I drvo platana u hrišćanstvu označava "svepokrivnu ljubav Hristovu", milosrđe i moralno preimućstvo, dok palma simbolizuje pobedu života nad smrću i Hristov trijumfalni ulazak u Jerusalim kad je narod pod njegove noge bacao palmino lišće.

U nedostatku palme i masline, u srpskim krajevima sličnu simboliku ima i vrba čije se grane osvećuju na Lazarevu subotu, uoči praznika Cveti, i dele narodu.

A litija oko hrama u kojoj ima mnogo dece sa grančicama vrbe u rukama govori da su mališani najbolji Hristovi vernici. "On je njihov pastir" i zato deca kao Hristovi jaganjci tog dana, na Vrbicu, nose o vratu malo zvonce.

Prema tradiciji u Jerusalimskoj pravoslavnoj crkvi i danas deca i narod u svečanoj litiji, predvođeni patrijarhom, odlaze na Eleonsku goru do Vitanije gde se blagosilja maslina čije grančice i cveće, zatim, patrijarh deli narodu.

Odatle litija nastavlja do mesta sa kojeg se Hristos vazneo na nebo. Litija prolazi kroz Gecimaniju, ide na Golgotu gde se ostavljaju grančice, a zatim u hram Vaskrsenja.

Maslina označava besmrtnost ali i plodonosnost. Maslinova grana sa golubom, simbol je mira kao i zlatnog (rajskog) doba. U hrišćanstvu plod masline je crkveni plod, a drvo masline simboliše i veru pravednika i mir.

Kod hrišćana golub sa maslinovom grančicom predstavlja još i duše vernika preminulih u miru. Maslinovu granu ponekad nosi i arhanđel Gavrilo u prizorima Blagovesti kad je javio Devi Mariji da je trudna i da će roditi Isusa Hristosa.

Nar je, po hrišćanskom tumačenju, poseban plod besmrtnosti, izobilja i rodnosti. Simbolizuje večni život, duhovnu rodnost i crkvu pri čemu seme nara predstavlja mnogobrojnu pastvu, dok je kruška simbol ljubavi Hristove prema ljudskom rodu.

Čokot, loza ili vinograd simbolizuju rodost i drvo života. Jevanđelje po Jovanu kaže da je Hristos prvi čokot, a njegovi učenici su loze, čime prikazuje Crkvu i vernike.

Oslikan kao drvo života na čijim granama počivaju golubovi, čokot predstavlja i duše koje počivaju u Hristu, kao i duhovnu plodonosnost. Loza sa žitom označava pričešće. Crveno vino simbolizuje krv Isusovu, a hleb je telo njegovo.

Naime, pri kraju tajne večere uoči svog stradanja na krstu, na Veliki četvrtak, Sin Božji uze hleb u ruke i blagoslovivši ga prelomi, i podeli apostolima govoreći: "Uzmite, jedite ovo je moje telo, koje se za vas lomi, radi oproštenja grehova!" Zatim uze čašu vina i dade je učenicima rekavši: "Pijte iz nje svi, ovo je krv moja Novoga zaveta, koja se proliva za vas i za mnoge radi odpuštanja greha".

Za razliku od nekih tradicija u kojima simbolizuje plodnost, ljubav, radovanje i mudrost, u staroj hrišćanskoj simbolici jabuka je "zabranjeno i grešno voće" Adamovog pokleknuća u raju i pada u greh.

Međutim, ako se jabuka, koja je po tom verovanju plod rajskog drveta poznanja sa kojeg je Bog Adamu i Evi zabranio uzimanje plodova, prikazuje sa Hristom ili Devom Marijom, ona onda u nekim hrišćanskim narodima predstavlja novo spasenje.

Naime, za Adama i Evu, prve ljude u raju, kako kaže Biblija, Bog je načinio zemaljski raj na istoku i Adamu zapovedio da slobodno jede plodove sa svakog drveta u tom rajskom vrtu osim sa drveta spoznaje dobra i zla, jer ako okusi od njega - umreće.

Međutim, đavolu ne bi pravo što Bog ima veliku ljubav prema ljudima koji žive u rajskom blagostanju i odluči da ih navede na greh. I kad Eva dođe do drveta poznanja srete zmiju iz koje progovori đavo i poče da je nagovora da okusi jabuku.

Pogledavši na drvo puno lepih plodova, Eva pade u iskušenje, ubra i zagrize jabuku. Utom dođe Adam, ona dade i njemu, te i on okusi. Tako uvrediše Boga koji im je zabranio plodove sa drveta poznanja, pa ih stiže Božja kazna.

Tada Bog prokle zmiju rekavši da će joj žena preko svog sina glavu zgaziti što, po tumačenju Crkve, znači da će Sveta Deva Marija roditi Spasitelja sveta koji će đavola pobediti. Ženi, pak, Bog reče da će mnogo muka s decom imati i da će joj muž biti gospodar. A Adamu kaza: "Što me nisi poslušao, zemlja da je prokleta zbog tebe! Trnje i korov će ti rađati! Sa znojem lica svog ješćeš hleb dok se ne vratiš u zemlju od koje si, jer si prah i u prah ćeš se vratiti". Po tumačenju Crkve to znači da će teškim radom morati da zarađuje sve što mu treba za život i da će umreti.

Tada Bog istera Adama i Evu iz raja da rade zemlju i muče se, a na rajskim vratima postavi anđela s plamenim mačem.

Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Boje   6/4/2015, 08:25

Po hrišćanskom učenju Bog je kao svetlost i izvorište boje, a one simbolizuju raznolikost i afirmišu svetlost.

Boje koje odbijaju svetlost - na primer narandžasta, žuta i crvena - poznate su kao aktivne ili tople boje, a one koje svetlost apsorbuju, kao što su plava ili ljubičasta, nazivaju se hladnim bojama, dok zelena predstavlja sintezu obe skupine.

Crno i belo simbolišu negativno i pozitivno, a svetle i tamne boje upotrebljene u kontrastu predstavljaju materijalizaciju svetlosti.
Bela boja se povezuje kako sa životom i ljubavlju, tako i sa smrću i sahranom. U većini zapadnih tradicija belo po pravilu simbolizuje nevinost, čistotu, čednost, poziv na mir i dobru volju.

Otuda se na krštenju nosi duga bela košulja, mlada je u beloj venčanici, a bela je i zastava predaje.

U hrišćanstvu belo simbolizuje pročišćenje duše i preobraženje, radost i čistotu, devičanstvo i nevinost, bogougodan život i svetlost. Belo se nosi pri obredima svetih tajni: na krštenju (i na krizmi kod katolika), prvom pričešću, na venčanju.

Belo je i boja Isusa Hrista, kao i anđela. Na ikonama Spasitelj je u beloj košulji na svom krštenju u reci Jordan. U belom je bio u vreme vaznesenja na nebo sa Maslinske gore, kao i u trenutku svog preobraženja.

O tom događaju, predanje kaže da je Hristos, treće godine svog propovedanja na zemlji, poveo sledbenike Petra, Jakova i Jovana na brdo Tavor, i preobrazio se pred njima u Sina Božjeg.

"Zasja lice NJegovo kao Sunce, a haljinenjegove postadoše bele kao sneg, i začu se glas Božji iza oblaka: Ovo je Sin moj ljubezni koji mi je po volji. NJega poslušajte", kaže predanje.

U većini zapadnih tradicija belo po pravilu simbolizuje nevinost, čistotu, čednost, poziv na mir i dobru volju.

Crvena boja ljubavi i strasti za hrišćane simbolizuje Hristovo stradanje, krv prolivenu na Kalvariji

Belo je, takođe, simbol Božića i Vaskrsa.
Bela boja se tumači i kao trijumf duha nad puti pa zbog toga, u nekim narodima kao što su Indusi ili antički Grci i Rimljani, dominira u žalosti umesto crnine.

Crno još od iskona u nekim narodnim tradicijama predstavlja tamu, zlo i očajanje. U hrišćanstvu je crna boja "knez tame", simbol je pakla, smrti, tuge i žalosti, ali i duhovnog mraka i nečastivog (đavola).

Crna boja je, po nekim tumačenjima, i simbol Velikog petka, dana kada je razapet Isus Hristos, jer tada se, po predanju, "spusti crna tama, zatrese se strašno zemlja..."

Crvena boja u nekim narodima predstavlja boju ljubavi i radosti, strasti i vatre, zdravlja, snage i obnove života, a u drugima je simbol krvi i krvoprolića, gneva i osvete, krvoločnosti.

U hrišćanstvu crvena boja ima više značenja. Simbolizuje Hristovo stradanje, krv prolivenu na Kalvariji. Crvenim slovom u kalendaru obeležavaju se datumi mučeničke smrti velikih svetitelja.

Crveno predstavlja i oganj u prizoru silaska Svetog duha, revnost u veri, ljubav i kraljevsku moć. Kod katolika označava i svešteničku moć pa je to boja kardinalskih odora i papinih vojnika.

I među šarenim uskršnjim jajima obavezna su crvena. U nekim krajevima, po starim običajima, prvo bojeno jaje mora biti crveno i ono se uz ikonu drži u domu godinu dana kao čuvarkuća.

Jer, prema jednom predanju, kada je Hristos razapet na Veliki petak i kada su hrišćani tvrdili da će On vaskrsnuti Jevreji su im s podsmehom uzvraćali da će to biti kad kokoške snesu crveno jaje.

I zaista, kaže predanje, u nedelju su kokoške snele crvena jaja, crvena kao krv Hristova. U spomen na taj događaj jaja se i danas farbaju za Vaskrs.

Pored ovog predanja, po učenju Crkve simbol vaskršnjeg jajeta je u sledećem: kao što pile, bez ičije pomoći spolja, kada dođe vreme, sopstvenim moćima razbija ljusku i izlazi na svetlost dana, tako i Hristos, sopstvenim snagama razbija okove groba - smrti, vaskrsava i donosi novi, večni život onima koji veruju u njegovu reč i božansku moć. Zato se, po nekim tumačenjima, bojenje vaskršnjih jaja smatra sveštenim činom.

LJubičasta boja je u mnogim tradicijama simbol inteligencije i znanja, pobožnosti i svetinje. U hrišćanstvu ljubičasto je još simbol vladavine i autoriteta, pa je ljubičasta boja kraljevskih i svešteničkih odeždi.

Sličnu simboliku ima i purpurno crvena boja, koja još predstavlja i pompu, ponos, istinu i pravdu.

Plavo je takođe simbol istine, ali i intelekta, mudrosti, vernosti, postojanosti i nade.

Plava boja označava još bogobojažljivost i mir. U hrišćanstvu plavo je i boja neba i nebeske istine, večnosti i vere. To je i boja Deve Marije kao nebeske carice.

Prolećno zeleno je po hrišćanskom tumačenju boja besmrtnosti, simbolizuje "rast Svetog duha u čoveku", kao i život i trijumf nad smrću. U srednjem veku zelena je postala boja Svete trojice (Duhovi), pa otuda i potiče izraz "Duhovsko zelenilo", kada se na Trojičin dan u hramovima prostire sveža zelena trava, uz zidove prislanja ozelenelo granje lipe, a ikone kite prolećnim cvećem.

Na Duhove narod u crkvi plete venčiće od te trave, nosi ih kućama i stavlja kraj slavskih ikona ili pored kandila, kako bi Bog zaštitio ukućane od nesreća koje mogu da naiđu.

Zlatno žuto simboliše Sunce, Božansku moć i svetlost, prosvetljenje, objavljenu istinu. Zlatno žuto je u hrišćanstvu i "haljina slave", upotrebljavano za praznike mučenika i stradalnika.

Mrko je boja zemlje, a u zapadnom hrišćanstvu predstavlja umiranje u ovom svetu, što simboliše i odeća nekih katoličkih redova, na primer franjevaca.
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Ikone   6/4/2015, 08:34

Važno obeležje hrišćana je i ikona kod pravoslavnih, odnosno kip kod katolika. Katolici u hramovima i kućama obično drže skulpture Isusa Hrista i Deve Marije.

Naročito je izražen kult Gospe (Deve Marije) kojoj se najčešće i najviše mole za pomoć u nevolji, klečeći pred njenom izvajanom figurom.

Za razliku od njih, pravoslavni se mole pred ikonama koje simbolizuju anđele, Hrista Spasitelja, Presvetu Bogorodicu, svetitelje i druge Božje ugodnike.

Neizbežan elemenat krsne slave kod Srba je ikona svetitelja zaštitnika porodice, koja podseća i na dan kada su preci primili hrišćanstvo.

Hrišćanske molitve pred kipovima i ikonama često se osuđuju od pripadnika drugih veroispovesti koji smatraju da hrišćani time krše drugu Božju zapovest koja glasi:

"Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti".

Protojerej-stavrofor dr Lazar Milin, penzionisani profesor Bogoslovskog fakulteta u jednom svom davnašnjem izlaganju kaže da to nije kršenje zapovesti, jer "da je Bog zabranio, zašto bi onda naredio Mojsiju da u hramu budu izvezeni heruvimi (anđeli), a nad kovčegom zaveta da budu postavljeni čak i kipovi heruvima".

Naime Bog je naredivši Mojsiju da napravi skiniju (pokretni hram od zavesa) rekao: "... Načini dva heruvima zlatna... A šator ćeš načiniti od deset zavesa... i po njima da budu izvezeni heruvimi..."

Po tumačenju oca Lazara "druga Božja zapovest znači da čovek ne sme obožavati ništa inikoga osim Boga".

"A mi ikone ne obožavamo! Nikad niko od nas pravoslavnih niti je rekao niti verovao da je ikona Bog. Svaka slika ima izvesno psihičko dejstvo na dušu.

Neke u nama razviju estetska, neke rodoljubiva osećanja, a religijske slike razvijaju u nama religiozna, pobožna osećanja.

Osim toga, ikone, freske i mozaici u crkvi služe i kao vizuelna ilustracija biblijskih i crkveno- istorijskih događaja," objašnjava prof. dr Milin.

Naime, u samom početku hrišćanske istorije nije bilo hrišćanskih hramova, nego su se hrišćani skupljali po privatnim kućama ili u katakombama, pa u to teško vreme progona hrišćana nisu imali razvijenu ikonografiju.

Ali, ipak su imali razne religiozne simboličke slike: pastir, riba, jagnje (simboli za Isusa Hrista) što je pronađeno u katakombama.

Kasnije, po ugledu na nekadašnji Jerusalimski hram u koji je dolazio i sam spasitelj sa učenicima, a u njemu se nalazili likovi heruvima, i sami hrišćani su počeli slikati ikone.


Poslednji izmenio trag dana 6/4/2015, 09:09, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Cveće   6/4/2015, 08:41

Cveće i cvetni vrtovi povezuju se sa rajem i poljanama blaženih, prebivalištem duša. Petolatično cveće kao što su ruža, ljiljan itd. simbolizuju vrtove blaženih.

Cvetovi, po verovanju, rastu iz krvi Božjih ugodnika kada se ona prolije na zemlji. Po hrišćanskom tumačenju ruža je nikla ih krvi Hristove, a kosovski božuri iz krvi stradale srpske vojske Lazarove u Kosovskom boju.

Ruža, po hrišćanskom tumačenju predstavlja rajski cvet. Bela ruža je simbol nevinosti, čistote i čednosti, znak Deve Marije, dok crvena označava strast i ljubav, ali i mučeništvo.

Girlanda od belih ruža je, po nekim tumačenjima, nebeska blaženost i Deva Marija kao nebeska carica. Ružini trnovi su gresi vezani za pad čovekov, odnosno Adamov i njegov izgon iz raja.

Cvet ljiljana je, kako se tumači u mnogim tradicijama, simbol čistote, mira, kraljevskog dostojanstva i uskrsnuća. Deva Marija je njegova prva stabljika. NJen pobožni um su ljiljanove latice, njena smernost je ljiljanova mirisnost i božanska priroda.

Ljiljan je i znak Blagovesti. On među trnjem prikazuje bezgrešno začeće kao čistotu usred grehova sveta.

I ciklama je u hrišćanstvu cvet Deve Marije, a crvena mrlja na njoj je krvarenje Marijinog srca.

Za razliku od nekih verovanja da cvet narcisa simbolizuje samoljubivost i taštinu, u hrišćanstvu on može da zameni ljiljan na slikama Blagovesti i označava božansku ljubav i žrtvu.

A neko mirisno cveće i bilje, kao na primer bosiljak, koje po verovanju ima apotropejska (zaštitna) svojstva upotrebljava se prilikom sveštenog svećenja vodice, dok se ono za koje se smatra da je od pomoći dušama pokojnika koristi u obredima sahrana.

Ljubičica se povezuje sa skrivenim vrlinama, lepotom i skromnošću. U hrišćanstvu predstavlja ovaploćenog Božjeg sina, dok je bela ljubičica simbol Deve Marije, kao i cvet visibabe koja još predstavlja i simbol praznika Sretenje, dana kada je sveštenik Simeun, po dojavi Duha svetoga, sreo Isusa Hrista, bebu od 40 dana, koga su Deva Marija i pravedni Josif doneli na posvećenje Bogu.
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Životinje   6/4/2015, 08:51

Među životinjskim svetom, najvažniji hrišćanski simboli su riba, golub, jagnje, lav i mitološki konj jednorog.

Najstariji simbol je riba koja je bila znak raspoznavanja među hrišćanima jer oni, kako se tumači, "plivaju u vodama i burama života".

Crteže ribe nalazimo po katakombama i pećinama u kojima su se hrišćani, u vreme progonstva od mnogobožaca, tajno okupljali i obavljali verske obrede.

Riba je u to vreme bila i znak zaveta ćutanja ("ćutaćemo kao ribe o pripadnosti hrišćanstvu").

Za razliku od smokve koja je simbol plodnosti i znak požude zbog Adama i Eve koji su smokvinim lišćem pokrili svoju nagost da sakriju vidljivu požudu - riba kod hrišćana označava besmrtnost i uskrsnuće, a sa vinom i kotaricom hleba simbol je pričešća i tajne večere.

Tri ribe s jednom glavom označavaju "trojednost" svete Trojice, a tri prepletene ribe su simbol krštenja u znaku svete Trojice.

Riba, hleb i vino predstavljaju još i Isusa Hrista.
Zato nije slučajno što su, tokom Badnje večeri, uoči praznika rođenja Hristovog (Božića) na trpezi obavezne ove namirnice, kao i so, med i sveća.

Na grčkom jeziku, preko koga su naši preci primali hrišćanstvo, riba je IHTIS, a to je skup inicijala Isusa Hrista Božjeg sina, jer je "I" - Isus, "H" - Hristos, "T" - Božji, "I" - sin, "S" - spasitelj.

Pčela u hrišćanskoj tradiciji znak je i za prilježnost i urednost, čistotu i razboritost, budnost i revnost, dok košnica sa pčelama simboliše uređenu bogobojažljivu zajednicu.

Isto tako veoma važan hrišćanski simbol u životinjskom svetu je i jagnje koje predstavlja blagost i krotkost, nevinost mladosti i čistotu, dok je jagnje prikazano s lavom simbol rajskog stanja.

Jagnje simboliše i Hristovo raspeće, Isusa koji je "jagnje Božje žrtvovano zbog grehova sveta".

Jagnje zato predstavlja Isusa u patnji i trijumfu, zbog čega se široko koristi u hrišćanskoj umetnosti, a Hristos živopisan s jagnjetom na ramenima simbolizuje dobrog i brižnog pastira, predvodnika svoga stada.

Lav je takođe simbol Isusa Hrista i označava Spasiteljevu snagu i moć da izbavi svoje sledbenike.

Smatra se da lav spava otvorenih očiju, pa otud simboliše i budnost, duhovno bdenje i čvrstinu, te kao stožer podupire stubove crkve. Za razliku od njega leopard je simbol greha i dvoličnosti.

Gavran je u hrišćanstvu takođe simbol greha i đavola.

Gavran koga je Noje pustio iz kovčega predstavlja lutanje, nemir i nečisto. U simbolu Adamovog pada u greh, gavran se često javlja na drvetu poznanja s kojeg Eva bere jabuku, voćku greha.

I zmija je simbol Sotone, neprijatelj i uzročnika čovekovog pada u greh. Predstavlja lukavstvo i sile zla koje čovek mora u sebi savladati. Zmija, po hrišćanskom tumačenju, obavijena oko rajskog drveta života predstavlja mudrost, dok sa drvetom poznanja znak je zlotvora.

Medved je, takođe znak za đavola, svirepost i pohlepu, dok je magarac na kome je Spasitelj jahao, simbol za Hristov odlazak u Misir i ulazak u Jerusalim.

Nasuprot gavranu - simbolu greha, golub je simbol životnog duha i čednosti, mira i svetlosti. Golub s maslinovom grančicom je simbol mira, praštanja i obnove, a pijući iz zdele golubovi prikazuju napajanje duha vodama života. Sedam golubova označava sedam darova Svetog duha, a jato golubova su vernici.

Golubica iz Nojevog kovčega donela je u povratku maslinovu grančicu mira između Boga i čoveka, dok golub s palminom grančicom predstavlja pobedu nad smrću.

Beli golub je i spasena duša, očišćena od greha. Golubovi na vinogradskom čokotu su vernici koji traže utočište u Hristu, a dva goluba zajedno simbolišu ljubav.

Mitološka ptica feniks je univerzalni simbol vaskrsnuća i besmrtnosti, odnosno smrti u vatri i ponovnog rađanja iz pepela. Ona umire samožrtvovanjem i trećeg dana vaskrsava, pa je i simbol Isusa Hrista koji se takođe žrtvovao za sve ljude ovog sveta i trećeg dana od raspeća uskrsnuo.

I lasta predstavlja obnovu novog života jer se vraća svakog proleća, kad cela priroda, nakon zimskog sna, vaskrsava i obnavlja se.

Jednorog je simbol za nevinost i čistotu. Spojenost dva roga u jedan simbolizuje jedinstvo suprotnosti i nepodeljenu suverenu vlast. Tumači se kao simbol Hristove moći, zatiranja greha. Jednorogost ukazuje na jedinstvo Isusa Hrista i Boga Oca, odnosno na Hristosa kao jedinca Božjeg.

Sličnu simboliku ima i jelen koji predstavlja religiozni žar i žudnju za znanjem "kao što košuta traži potoke". Jelen sa zmijom pod nogama predstavlja Hrista koji je savladao sile zla.

Za razliku od jelena, jež je u hrišćanskoj tradiciji simbol nečastivog. On otima čokotima grožđe kao što đavo otima ljudske duše.

Kamila je znak za umerenost i dostojanstvo, ali i za pokornost i izdržljivost. Povezuje se s mudracima sa istoka koji su došli na poklonjenje novorođenom Sinu Božjem, kao i s Jovanom Krstiteljem koji je bio odeven u kamilju dlaku. Pošto pri tovarenju kleči, kamila prikazuje još i smernost i poslušnost.

U hrišćanskoj simbolici konj predstavlja hrabrost i velikodušnost, a u ranom hrišćanstvu crteži konja po katakombama simbolizovali su prolaznost ovozemaljskog života, dok četiri konja jahača Apokalipse predstavljaju rat, smrt, glad i kugu.

Kornjača je znak skromnosti u braku i simbol udatih žena koje u svojim kućama žive povučeno kao kornjača u svom oklopu.

Međutim, u ranoj hrišćanskoj umetnosti kornjača se javlja i kao zlo tromosti i pospanosti, nasuprot petlu znaku budnosti koji, po tradicionalnom tumačenju, "pozdravlja osvit Hristovog sunca na istoku", i predstavlja čuvara "duša pravednika u iščekivanju zore".

Psu je u hrišćanskoj simbolici pripalo značenje vernosti i budnosti. U Svetom pismu, međutim, pas se vrlo retko javlja, jer, kako se veruje, pas i mačka su nečiste životinje.

A kentaur, mitska životinja sa telom konja i glavom čoveka, u hrišćanskom verovanju znak je za greh i preljubu.Ukazuje i na jeretika, čoveka koji se koleba između Boga i đavola.

Nasuprot njemu bik, odnosno vo, asocira na dan Hristovog rođenja jer u jevanđelju stoji da su novorođenog Bogomladenca, po njegovom rođenju u pećini zagrejali bik i magarac (oni su izabrani jer su najskromniji među životinjama i podsećaju da se Isus rodio u najvećoj skromnosti - ne u palati već u pećini).

Pelikan je ptica koja je, kako kaže predanje, toliko volela svoje potomstvo da je u nedostatku hrane sopstvenom krvlju hranila ptiće. Ona se povezuje sa Hristom koji je radi ljubavi i spasenja ljudskog roda stradao na krstu.
Zbog toga se pelikan ponekad slika u scenama raspeća, kao i češljugar - ptica koja se hrani trnjem, pa je simbol Spasiteljevih muka i krunisanja trnovim vencem.

Paun predstavlja Hrista koji sve vidi jer su šare na paunovom repu, kako se veruje, Isusove oči. Kaže se da je paun ptica sa stotinu očiju, a pošto mu meso, po verovanju, ne truli, paun je i simbol besmrtnosti.


Poslednji izmenio trag dana 6/4/2015, 09:15, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Sveća, pšenica i so   6/4/2015, 09:01

Božanska svetlost

Sveća ili voštanica napravljena od pčelinjeg voska je jasan znak raspoznavanja za hrišćane. Ona svojom svetlošću, simbolički predstavlja Božanstvo koje je bez početka i kraja, jer Isus Hristos je, kako kaže Sveto pismo, rekao: "Ja sam svetlost svetu... Dok imate svetlosti, verujte u svelost, da budete sinovi svetlosti."

Pšenica i so

Klasje i snopovi žita simbolizuju plodnost zemlje, buđenje i nicanje života iz smrti. U hrišćanstvu, pšenično klasje označava i pričesni hleb - Hristovo telo.

Jer Spasitelj je učenicima kazao: "Ja sam hleb živi (hleb života) koji siđe s neba, i onaj koji jede od ovog hleba živeće navijek".

So, takođe, predstavlja silu božansku i blagodat Božju koja, po tumačenju Crkve, čuva delo Božje kao što čuva hleb i ribu od plesni i truleži.
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Voda, med i mleko   6/4/2015, 09:07

Osvećenje reke na Krstovdan

Voda se gotovo u svim tradicijama objašnjava kao "izvorište svih egzistencijalnih potencijalnosti", a u hrišćanstvu još i kao simbol "obnove, očišćenja i posvećenja, okrepljenja i krštenja", jer i Jovan Preteča krstio je Isusa Hrista vodom u reci Jordan.

Zato se, po tumačenju Crkve, i sveti vodica u kućama.
Znak za umerenost je voda pomešana sa vinom. Osim toga, kako poučava vladika raško-prizrenski Artemije, voda je i "materija kojom se sve čisti". Otuda u našem narodu, verovatno i poslovica da "voda sve opere, sem crnog obraza".

Sila koja isceljuje dušu

Pod "crnim obrazom" hrišćanska crkva podrazumeva "nečistu savest koja se uprljala raznim gresima i rđavim delima", pa čovek, neretko, ima potrebu da i taj "crni obraz" opere. Upravo tome služi sveta ili osvećena voda, tumači episkop raško-prizrenski.

Da bi voda služila za osvećenje i očišćenje onih koji je piju ili se krope njome, Pravoslavna crkva priziva na vodu Božji blagoslov, pa preko molitvi sveštenoslužitelja, "voda dobija silu koja služi na isceljenje duše i tela, za uklanjanje vidljivih i nevidljivih neprijatelja, kao i za osvećenje i očišćenje oskrnavljenih stvari i predmeta za ljudsku upotrebu."

Široka je upotreba osvećene vode. Ona se koristi pri mnogim sveštenoradnjama i crkvenim činovima, bilo da se tada neposredno osvećuje, bilo da se koristi već ranije osvećena voda.

Tako, osvećena voda upotrebljava se pri osveštavanju hramova, domova, nadgrobnih spomenika i raznih predmeta koji čoveku služe ili se on njima koristi.

U Svetoj tajni krštenja, osvećena voda postaje "vodom očišćenja, banjom preporoda, izvorom života", u kojoj se kršteni rađa "vodom i Duhom za novu stvarnost Carstva nebeskoga".

Osvećenje vode ima svoje poreklo u prvim vekovima hrišćanstva, o čemu svedoče drevni pisani izvori, kao apostolske ustanove.

Ipak, i pored sve svoje drevnosti, u početku nije postojalo ustanovljeno pravilo kada, gde i kako se vrši vodoosvećenje. Postojala je izvesna razlika u tim obredima.

No svima njima je zajedničko da se osvećenje vode vrši pomoću određenih molitvi, prizivanjem blagodati Svetog Duha, kao i krstolikim blagosiljanjem i pogruženjem u vodu Časnog krsta, što i sada čini elemente svakog vodoosvećenja. Danas su poznata dva osvećenja vode: veliko i malo.

Veliko vodoosvećenje se obavlja dva **** u godini, na Krstovdan (18. januara) uoči Bogojavljenja i na Bogojavljenje (19. januara), u kome se sećamo Hristovog krštenja u reci Jordan.

U krštenju Crkva vidi ne samo prototip spiranja grehova, već i stvarno osvećenje prirodne vode pogružavanjem Božjeg Sina u vodu.

Svešteni obred osvećenja vode je čin kojem, po pravilu, prisustvuje mnoštvo naroda, koji zatim osvećenu vodu nosi svojim kućama, jer se ta sveta, Bogojavljenska vodica, po učenju Crkve, "čuva u svakom domu preko cele godine kao velika svetinja, a koristi se samo u bolesti, kao i za eliminisanje zlih duhova".

Malo, pak, vodoosvećenje se obavlja u različitim prilikama, pri drugim crkvenim činovima i obredima, pa i na traženje pojedinih vernika. Prema svakoj potrebi, može se vršiti malo osvećenje vode u svako vreme i na svakom mestu: u kući, polju, vrtu, itd.

Stara je tradicija u Srpskoj pravoslavnoj crkvi da sveštenik u toku godine obavezno dva **** poseti domove svojih vernika radi svećenja vodice. To se, kako je od iskona uobičajeno, radi nekoliko dana pred krsnu slavu, kao i pred najveći hrišćanski praznik - Vaskrs.

Dolaskom sveštenika u kuću i svećenjem vodice, ulazi blagodat Božja u osveštani dom. Jer, po završetku čina osvećenja vode, sveštenik kropi sve delove kuće, kao i prisutnu čeljad, pri čemu oni celivaju Časni krst i desnicu sveštenika. Kod pravoslavnih Grka, običaj je da sveštenici jednom mesečno dolaze i osvećuju vodu po domovima.

Poštovati sve propise

Svećenje vodice i njeno korišćenje, poučava vladika Artemije, "ima svoj puni smisao i značaj samo uz držanje i svih ostalih propisa Crkve pravoslavne o hrišćanskom duhovnom životu, kao što su post, molitva i milosrđe, kao i sveta tajna pokajanja i ispovesti grehova, zatim sveta tajna pričešća i svega ostalog, bez čega nema spasenja duše, ni ostvarenja cilja hrišćanskog postojanja na zemlji".

Sveta vodica, naročito ona Bogojavljenska (koju narod nosi svojim domovima), može se čuvati neograničeno vreme, tumači Crkva. Ma koliko je dugo čuvali, ona ne gubi svoju osvećujuću blagodat niti postaje podložna kvarenju.

Ima u narodu i onih koji Bogojavljensku vodicu čuvaju po trideset i više godina, s tim što svake godine, od nove vodice, kada je donesu iz crkve, pomalo dodaju u flašu u kojoj drže staru vodicu.

A oni koji žele da iz kuće odstrane preostalu prošlogodišnju Bogojavljensku vodicu kad stigne nova, to čine prosipanjem u reku, bunar ili u saksije sa cvećem. U svakom slučaju tamo gde se neće izložiti gaženju i obesvećenju.

Što se pak tiče vodice koja se po domovima sveti pred Vaskrs (nikada na Vaskrs), ona se u toku Vaskršnjeg posta može i treba, uzimati svako jutro pre jela, i tako utrošiti.

Jer voda se i osvećuje s ciljem da bi praznik Vaskrsenja Hristovog pravoslavni hrišćani dočekali u osvećenim domovima, ali i sa osvećenom svojom dušom (kao hramom Duha Svetoga), čemu pobožno korišćenje svete vodice itekako doprinosi.

Osvećena vodica za krsnu slavu upotrebljava se za spravljanje slavskog kolača i koljiva (žita), a može da se ostavi malo i za piće da svi članovi porodice popiju po gutljaj za osvećenje duše i tela.

Med i mleko

Mleko je u hrišćanskoj tradiciji znak za "nebesko mleko mistične neveste crkve". U ikonografiji vedro sa mlekom odslikava duhovno jedinstvo koje daju Hristos i crkva.

Med i mleko su simbol rajskog bogatstva, jer med koji je, po tumačenju Crkve, proizvod "najčistijeg stvorenja pod nebom - pčele, simboliše slast večnog života pod okriljem trosunčanog boga koji nam je osigurao Spasitelj naš Gospod Isus Hristos."
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Strane sveta   6/4/2015, 09:13

Svoju simboliku imaju i strane sveta.

Istok je veoma važan za hrišćane jer tamo je raj. To je strana na kojoj je oltar, ka kojoj se okreće sveštenik moleći se Bogu.

Zapad označava pakao, tamu i smrt.

Jug ima pozitivno značenje i u vezi je sa Suncem, svetlošću i toplotom. Označava dobro, za razliku od severa koji je carstvo Satane, smrti i tuge.

Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2759
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Zvono   10/4/2015, 21:42

Књижевне новине, бр. 1037, Београд, 1-15. јул 2001.
Часопис Мокрањац бр. 2., септембар 2000.

ЗВОНА ЖИВОТА И СМРТИ*

На путу од крштења, духовног рођења, па до смрти сваког хришћанина прати звоно. Његов продорни звук пролама се вековима кроз многе културе, али је у хришћанству звоно добило највећи значај и постало један од традиционалних хришћанских симбола. Ипак, мало је познато да постоји различита употреба, па и облик звона у православној и католичкој цркви. За наш народ звоно има велику духовну моћ, али је оно и симбол слободе.

Масовна употреба звона у црквама започела је од 9. века када су у римској провинцији Кампанији изливена прва звона од легуре цинка, бакра и месинга. Врло брзо по том догађају њихов звук се огласио и на источном крају тада јединственог хришћанског царства. Наиме, венецијански кнез Урс Други одмах по изливању првог звона послао је на дар грчком цару Михаилу 12 звона. По наређењу цара Михајла она су била постављена на храм Свете Софије у Цариграду. Одатле су позивала на молитву, оглашавала радост и тугу, све док Цариград није поробио Мехмед Други Освајач. Тада су замукла сва звона у овом граду јер је једна од првих наредби Отоманског владара била забрана да се оглашавају звона са цркава.

Звона су, иначе, позната још из претхришћанског периода. Помињу се у старој Асирији, старом Риму, хебрејској традицији, а из сачуваних списа дознајемо и да су коришћена у караванима. Прва звона која су хришћанске вернике позвала на богослужење огласила су се крајем 6. веку у граду на Тибру. Пре звона калуђери су за позивање на богослужење користили трубе (у синајским манастирима), јеленске рогове и клепала која се и данас користе.

По српским земљама прва звона огласила су се са бројних задужбина лозе Немањића, родоначелника Стефана Немање и његових синова Саве, првог српског архиепископа, и Стефана првовенчаног, првог српског краља. Велики ктитори цркава били су и остали Немањићи, само за име краља Милутина везује се 44 задужбине. И Лазар Хребељановић који их је наследио на српском престолу био је велики задужбинар, тако да је у време непосредно пред пад у турско ропство звук звона ломио тишину широм српске земље. Звона су позивала народ на духовно уздизање, поштовање и оданост владарске лозе, али се њима упозоравало на непогоде, позивала војска на окупљање и народ на устанке и буне када је требало.

После Косовског боја по српским земљама су масовно почела да се лију звона. Звоњава је тада у народу значила веру и тежњу за слободом. Знајући за то, Турци су забранили оглашавање звона и током пуних шест векова масовно их уништавали. Постојао је, међутим, још један разлог за забрану оглашавања звона, а то је турско веровање да њихов звук ремети мир муслиманских душа.

УНИШТАВАЊЕ ЗВОНА

У то време сваки јаничар је био обавезан да из похода са собом донесе по комадић звона. Од сакупљених комадића ливени су топови, а манастири и цркве су по Србији су онемели. Ко зна зашто, звоњава је једино била дозвољенао у манастиру Светог Јована Бигорског, који се налазио тада у Јужној Србији, данас у Македонији. Народ је покушавао да звона од Турака спаси бацањем у реку или закопавањем. Нека од њи су тако и сачувана па су се после ослобођења од Турака из воде и земље поново винула у висине, на звонике у славу Бога и на радост народа.

После дугог вековног мука први пут звона су се у православним црквама огласила тек када је почео Први српски устанак. Слобода је за Србе била истинска само онда када би се у народу зачула звона, па су зато и Карађорђе и Милош Обреновић чинили велике напоре да набаве нова звона и изграде звонике. Милош Обреновић је чак,звона слао и на још не ослобођене територије, а народ је у редовима чекао да их дотакне показујући тако жељу за слободом.

Али нису само Турци уништавали православна звона. Њиховог звука, гласа српског народа који је и тада одјекивао целом Европом, бојала се и Аустроугарска која је током Првог светског рата уништила готово сва српска звона. Мања су односили, а већа су разбијали и затим претапали. У једном аустроугарском документу, датираном у Бечу 31. јануара 1917. године, може се видети да је од укупне количине бакра тада допремљене у топионицу у Лублину, количина од српских звона била већа од 18 милиона килограма.

Постављање звона у црквама нарочито је учестало после доношења хатишерифа када је богослужење почело неометано да се обавља. Из тог времена је и прича о постављању звона на Саборној цркви у Београду. Милош Цукић, Милошев војвода, подигао је звона упркос претњи Турака да ће срушити цркву. Када су га питали одакле му храброст за овај потез, Цукић је одговорио: “Боље да ме убију Турци што постављам звона, него Милош зато што их нисам поставио”. Прича се и да се после постављања ових звона славило седам дана и седам ноћи. У то време код нас се појављују и прве радионице за ливење звона. У средњем веку звона су радили путујући мајстори. Најпознатији звоноливац тога доба био је Радоје Милишић, чија се два звона и сада чувају у Народном музеју у Београду.

Од првобитног начина израде звона до данас технологија је много напредовала. Легура је остала иста, али се од поступка израде у глини постепено прешло на примену дрвета, песка и метала. Процес израде једног звона скраћен је са четири на месец дана.

Стицајем околности, али и захваљујући добром умећу које је преношено с колена на колено, прва српска ливница „Јеврема Поповића”, основана 1832. године, остала је и последња. Наиме, ово је тренутно једина ливница у Југославији која је одржала традицију израде православних звона, а налази се у Београду, у Француској улици.

ПРАВОСЛАВНО И КАТОЛИЧКО ЗВОНО

Колики је значај звона у нашем народу види се из тога што се задужбинаром није сматрао само онај ко подиже цркву, већ и онај ко дарује цркви звоно. Пре постављања на звонару звоно се обавезно освећује јер се у православној цркви оно убраја у свештене предмете храма и има посебан литургијски значај. Каноном је тачно утврђено кад и како се оглашава црквено звоно. Тако је у Великом православном типику предвиђено да се звонима означава смрт хришћана и то тако што се звони три пута уколико је умро мушкарац, а ако је умрла жена два пута. Смрт владара или владике означава се највећим звоном три или више дана и то три пута на дан. Употребу звона у српској цркви уредио је још Свети Сава у Карејском, Студеничком и Јерусалимском типику.

После црквеног раскола Православна црква је задржала стари тип звона, док је католичка развила нови. Разлика је у облику и у начину качења, а самим тим и у звуку који се добија. Католичка звона имају већу ширину од висине, чиме се избегава одзвон који се код православног звона јавља као основни звук. Код католичког типа звона звук се ствара ударањем клатна у статичко звоно, или брзим и лаким извођењем звона из равнотеже, могућим захваљујући пресеченој оси качења. Пошто се у католичкој цркви за време богослужење користи обично већи број звона за музицирање мелодија мисе, они су своје звоно направили акустичним. Православним каноном је, међутим, забрањена употреба инструмената у литургијске сврхе и звона су иста као прва која су употребљавана у хришћанској цркви. Ова звона имају већу висину од ширине и управо захваљујући томе производе педални тон тј. одзвон. Обично су тежа од католичких, али имају лакша клатна која су мекше, лабавије повезана са звоном. Иначе, овај најважнији део звона назива се још и бренце.

У православним црквама уобичајено има три или више звона. Нека од њих могу да означавају и тачно време. Три уобичајена звона су мало, средње и велико. Типиком је у православној цркви тачно утврђено кад се које звоно употребљава и како се звони. Мало звоно звони сваки дан на вечерње, јутрење и на часове по једанпут. Недељом и празником обично у три маха у размаку од четврт часа звони велико. За време литургије звоне сва звона. Када звоне звона у три маха то се назива трезвон. Од Великог четвртка па до Ускрса звона обавезно ћуте. То је време када се „везују звона” у знак жалости за распетим Христом, а уместо њих се тих дана оглашавају само клепала.

ЗВОНОМ ПРОТИВ КУГЕ

Како у црквеним књигама тако и у народу звоно се у старим временима називало и било, клепало, кампан, по провинцији Кампан, тјежкаја због тежине и силине звука и звоно због звучности тј. звонкости, али се у нашим старим књигама и записима на звонима користи и руски назив колоколо.

Први писани помен о звону на црквама код нас појављује се у Житију краља Милутина од архиепископа Данила. Архиепископ приповеда о неким чудним појавама на гробу овог краља, на које су калуђери у Бањској узвраћали ударањем у звона. Верује се да звук звона може да отера зле силе и негативну енергију, као и да разбија градоносне облаке. Руски научници сматрају да звук православног звона убија све патогене материје, па је управо захваљујући звонима православни свет заобишла куга која је харала Европом. У свету је развијена и посебна наука која се бави звонима и назива се кампанологија, а у неким земљама света постоје чак и институти који се баве истраживањем звона. Ипак, запремина православног звона до данас је остала непозната јер научници још увек нису успели да открију формулу за њено израчунавање. Оно што се сигурно зна то је да је највеће звоно на свету је Цар звоно које се налази у Кремљу у Москви. Ово горостас звоно никада се није огласило јер никада није ни било окачено.

Један од бројних обичаја везаних за звоно који се још увек примењују у неким нашим крајевима јесте и тај да се малој деци даје да пију из звона како би била речита. Да ли због овог обичаја или из природне обдарености наш речит и уман народ изнедрио је и бројне сентенце о звону међу којима је најпознатија она која каже: Црква без звона исто је што и човек без уста. Мало је познато да је наш нобеловац Иво Андрић био један од најбољих познавалаца звона код нас. У његовој заоставштини пронађено је три стотине библиографских јединица о звонима, које је прикупио највероватније у намери да пише роман о феномену звона код Срба. Звона су бројним уметницима служила као инспирација и предмет уметничког стварања. Подсетимо се само да је Хемингвеј за мото романа „За ким звона звоне” узео стих у то време готово заборављеног енглеског песника Џона Дона: „И стога никада не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом“. И у роману Владимира Прибиткова о Андреју Рубљову, као и у филму Андреја Тарковског најважнији догађај је изливање једног велелепног звона као симбола вере у Христа, али и у људско трајање.

Ипак, чини се да је најприсутнија и најдуговечнија исконска и универзална симболика звона. По њој је тело звона небески свод безмеран и несагледив, у коме се све креће између две крајности добра и зла, смрти и бесмртности.


*Ово је краћа верзија есеја о звонима, у односу на ону која ће бити објављена у књизи есеја. У овој верзији текст је поред Књижевних новина, исте године, објављен и у Американском Србобрану и у Гласу Црногорца, а један део и у Зборнику уметничких текстова Савиндан, („Итака“, Београд, 2001.)
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Simbolika u hrišćanskoj religiji   

Nazad na vrh Ići dole
 
Simbolika u hrišćanskoj religiji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
IZVOR LjUBAVI :: DRUŠTVO :: RELIGIJA-SOCIOLOGIJA-FILOZOFIJA-
Skoči na: