IZVOR LjUBAVI

IZVOR LjUBAVI

DOBRO
 
PrijemPortalRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Kako video igre utiču na mozak?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Cura fina

avatar

Broj poruka : 1693
Datum upisa : 30.12.2013
Lokacija : u šumi

PočaljiNaslov: Kako video igre utiču na mozak?   6/3/2014, 14:33

Šta gejmeri doživljavaju u pc igri?

Kako brze video igre utiču na naš mozak? Uđite u laboratoriju sa kognitivnim istraživačem Dafni Bavelier i poslušajte iznenađujuće vesti o tome kako video igre, čak i akcione pucačke igre, mogu da nam pomognu da učimo, da se fokusiramo i da, sa neverovatnom preciznošću radimo više stvari istovremeno.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dafni Bavelier: Ja sam neurolog, a kao neurolog, interesuje me kako zapravo mozak uči, a posebno me interesuje mogućnost da mozak učinimo pametnijim, boljim i bržim.

U tom smislu, govoriću vam o video igrama. Kada kažem video igre, mnogi od vas pomisle na decu. Tačno je. Devedeset posto dece igra video igre. Ali budimo iskreni. Kada su deca u krevetu, ko je ispred PlayStationa? Mnogi od vas. Prosečna starost gejmera je 33 godine, ne osam godina, u stvari, ako pogledamo demografski prikaz gejmera za budućnost, gejmeri sutrašnjice su stariji odrasli. (Smeh)

Video igre prožimaju naše društvo. One ne idu nikuda. Imaju neverovatan uticaj na naš svakodnevni život. Pogledajte ove statističke podatke koje je objavio Activision. Mesec dana od kada je izašla igra „Call Of Duty: Black Ops“, igrali su je ukupno 68 000 godina širom sveta, zar ne? Da li bi se neko od vas žalio da na isti način vežbamo matematičke zadatke?

Pitanje koje postavljamo u laboratoriji je: kako da iskoristimo tu moć? Želim da se vratim nazad na trenutak. Znam da su mnogi od vas doživeli da dođu kući i nađu svoju decu kako igraju ovakve igre. (Pucnjava) Suština igre je da stignete svoje neprijatelje, zombije pre nego što oni stignu vas, zar ne? Gotovo sam sigurna da je većina vas pomislila: ‚‚Ma hajde, možeš valjda da radiš nešto pametnije od pucanja u zombije?“ Volela bih da stavite ovu impulsivnu reakciju u kontekst u kome ste našli svoju devojčicu kako popunjava sudoku ili svog dečaka kako čita Šekspira. Većini roditelja bi ovo bilo fantastično. Pa, neću vam reći da je igranje video igara po ceo dan zapravo dobro za vaše zdravlje. I nije, a zavisnost nikada nije dobra. Ali tvrdim da u razumnoj meri, baš ona igra koju sam vam pokazala na početku i sve te pucačke igre pune akcije imaju prilično jak i pozitivan uticaj na mnoge aspekte našeg ponašanja.

Ne prođe ni jedna nedelja bez nekog velikog naslova u novinama o tome da li su video igre dobre ili loše po vas, zar ne? Bombarduju vas tim informacijama. Volela bih da ostavimo po strani raspravu u baru u petak uveče i da vas stvarno uvedem u laboratoriju. Ono što mi radimo u laboratoriji jeste da direktno merimo, kvantitativnim metodama, uticaj video igara na mozak. Zbog toga ću uzeti par primera iz našeg rada.

Prva zabluda za koju sam sigurna da ste čuli jeste da previše gledanja u monitor kvari vaš vid. To je tvrdnja o vidu. Možda ima oftalmologa među vama. Mi u stvari znamo kako da testiramo tu tvrdnju. Možemo da uđemo u laboratoriju i da izmerimo koliko dobro vidite. Možete li da pogodite? Ljudi koji ne igraju puno akcionih igara, koji ne provode puno vremena ispred monitora, imaju normalan ili kako ga mi zovemo korektivan do normalan vid. To je uredu. Problem je ono što se u stvari događa onima koji se prepuštaju video igrama otprilike pet sati nedeljno, 10 sati nedeljno,15 sati nedeljno. Po tome, njihov vid bi trebalo da je veoma loš, zar ne? Pogodite šta? Njihov vid je veoma, veoma dobar. Bolji nego kod onih koji ne igraju. I bolji je na dva različita načina. Prvo, oni mogu da prepoznaju sitne detatalje u velikoj gužvi, a to znači da mogu da pročitaju sitna slova na lekovima i da pritom ne koriste lupu, jednostavno možete da ih vidite golim okom. Druga stvar u kojoj su bolji jeste što mogu da razlikuju više nivoa sive boje. Zamislite da vozite po magli. Od toga zavisi da li ćete videti auto ispred sebe ili ne i da li ćete izbeći nesreću, ili ćete imati nesreću. Mi u stvari koristimo ova saznanja da bismo razvili igre za pacijente sa slabim vidom, i da bismo uticali na njihov mozak da bolje vidi. Bez sumnje, kada su akcione video igre u pitanju gledanje u monitor vam ne pogoršava vid.

Još jedna zabluda za koju sam sigurna da ste čuli: video igre izazivaju probleme sa pažnjom i povećanu rastrojenost. Dobro, znamo kako da merimo pažnju u laboratoriji. Pokazaću vam jedan primer kako to radimo. Zamoliću vas da učestvujete, morate zaista da igrate igru sa mnom. Pokazaću vam obojene reči. Hoću da glasno kažete boju slova. U redu? Evo prvog primera. ["Stolica"] Narandžasto, dobro. [‚‚Sto"] Zeleno. [‚‚Tabla"] Publika: Crveno. DB: Crveno. [‚‚Konj"] DB: Žuto. Publika: Žuto. [‚‚Žuto"] DB: Crveno. Publika: Žuto. [‚‚Plavo"] DB: Žuto. U redu, vidite u čemu je stvar, zar ne? (Smeh) Popravljate se, ali je teško. Zašto je teško? Zato što sam upotrebila nesaglasnost između same reči i njene boje. Koliko dobru pažnju imate odrediće koliko brzo ćete prevazići nesaglasnost, mladi ljudi ovde na svom vrhuncu, su verovatno bili malo bolji od nas starijih. Možemo da pokažemo da, kada radite ovakav zadatak sa ljudima koji igraju puno akcionih igara, oni u stvari brže prevazilaze ovu nesaglasnost. Očigledno, igranje tih akcionih igara ne izaziva probleme sa pažnjom.

Zapravo, ljudi koji igraju akcione video igre imaju mnoge drguge prednosti kada je pažnja u pitanju, a jedan vid pažnje koji se takođe poboljšava je sposobnost praćenja objekata u svetu. To je nešto čime se mi stalno koristimo. Dok vozite, vi pratite, vodite računa o vozilima oko vas. Takođe vodite računa o pešacima, psu koji trči, i na taj način, vi vozite bezbedno, zar ne?

U laboratoriji, ljudi koji dođu u laboratoriju, sednu ispred kompjuterskog ekrana i mi im dajemo male zadatke, koje ću vam pokazati. Videćete žuta nasmejana lica i nekoliko plavih tužnih lica. Ovo su deca u školskom dvorištu u Ženevi za vreme odmora zimi. Većina dece je srećna. Odmor je. Ali neka deca su tužna i plava zato što su zaboravila svoje kapute. Svi počinju da se pomeraju, a vaš zadatak je da pratite ko je imao kaput na početku, a ko nije. Pokazaću vam jedan primer gde imamo samo jedno jedno tužno dete. Lako je jer možete jednostavno da ga pratite pogledom. Možete da pratite, pratite, a kada se zaustavi, pojavi se znak pitanja i pita vas, da li je ovo dete imalo kaput ili ne? Da li je na početku bilo žuto ili plavo? Čujem nekoliko žutih. Dobro. Dakle većina vas ima mozak. (Smeh) Sada ću vas zamoliti da uradite zadatak, ali sada će to biti malo zahtevnihi zadatak. Njih troje će biti obojeni u plavo. Ne pomerajte pogled. Molim vas ne pomerajte pogled. Neka vam pogled bude fiksiran i proširen, privucite svoju pažnju. To je jedini način da stvarno uradite ovo. Ako šetate pogledom, gotovi ste. Žuto ili plavo? Publika: Žuto. DB: Dobro. Naša tipična normalna mlada odrasla osoba može da fokusira pažnju na tri ili četiri objekta. To smo upravo uradili. Oni koji igraju akcione video igre mogu da prate šest do sedam objekata, što se i vidi u ovom videu ovde. Ovaj je za vas koji igrate akcione video igre. Malo veći izazov, zar ne? (Smeh) Žuto ili plavo? Plavo. Imamo neke ljude koji su ozbiljni tamo. To. (Smeh)

Dobro. Na isti način na koji vidimo efekat video igara na ponašanje, možemo da snimimo mozak i da vidimo uticaj video igara na njega, tada nailazimo na dosta promena, ali najveće promene su, zapravo, na moždanoj povezanosti koja kontroliše pažnju. Jedan deo je temeni režanj za koji je dobro poznato da kontroliše orijentaciju pažnje. Drugi je čeoni režanj, koji kontroliše kako održavamo pažnju, i još jedan je prednji cingulat, koji kontroliše kako usredseđujemo i regulišemo pažnju i rešavamo konflikte. Sada, kada snimimo mozak, vidimo da su sve tri od ovih mreža ustvari mnogo efikasnije kod ljudi koji igraju akcione igre.

Ovo me vodi do zaključka, u literaturi o tehnologiji i mozgu, koji se kosi sa intuicijom. Svi znate šta je „multitasking“. Svi ste krivi za „multitasking“ za vreme vožnje automobila kada uzmete mobilni telefon. Loša ideja. Jako loša ideja. Zašto? Zato što dok se vaša pažnja preusmerava na mobilni telefon, vi ustvari gubite mogućnost da reagujete brzo na automobil koji koči ispred vas i zato postoji mnogo veća šansa da ćete se naći u nesreći. Sada, možemo da merimo takve sposobnosti u laboratoriji. Očigledno ne teramo ljude da se voze okolo da bismo brojali koliko će nesreća imati. Cena toga bi bila previsoka. Ali pravimo zadatke na kompjuteru gde možemo da izmerimo, precizno u milisekundu, koliko brzo oni prelaze sa jednog zadatka na drugi. Na ovaj način, došli smo do zaključka da su ljudi koji igraju puno akcionih igara zaista, zaista dobri u ovome. Oni se prebacuju veoma brzo, veoma okretno.

Sada bih volela da upamtite taj rezultat i stavite ga u kontekst druge grupe korisnika tehnologije, grupe koja je jako cenjena u društvu a to su ljudi koji koriste više medija istovremeno (multimedia-tasking). Šta je „multimedia-tasking“? Činjenica je da, većina nas većina naše dece, sluša muziku dok u isto vreme pretražuje internet i istovremeno četuje na Fejsbuku sa svojim prijateljima. To je „multimedia-tasker“. Prvo istraživanje koje su izvršile kolege sa Stanforda, a koje smo mi ponovili, pokazalo je da su ljudi koji kažu da su „multimedijalni-taskeri“ apsolutno užasni u „multitaskingu“. Kada ih ispitamo u laboratoriji, pokazuju se veoma loše.

Zar ne? Ovakvi rezultati nas dovode do dva glavna zaključka. Prvi je da nisu svi mediji jednaki. Ne možete da uporedite efekat „multimedijalnog-taskinga“ i efekat igranja akcionih video igara. Oni imaju potpuno različit efekat na različite vidove saznanja percepcije i pažnje. Čak i u samim video igrama, sada govorim o ovim video igrama koje su pune akcije. Različite video igre različito utiču na vaš mozak. Zato moramo da uđemo u laboratoriju i stvarno izmerimo kakav je efekat svake video igre posebno.

Druga lekcija je da obična mudrost ne znači mnogo. To sam vam već pokzala, videli smo činjenice da uprkos dosta vremena provedenog ispred monitora, gejmeri imaju jako dobar vid, itd. Ono što je stvarno iznenađijuće je da su studenti, koji kažu da se često bave „multimedija-taskingom“, ubeđeni da su odlično prošli na testu. Pokažete im njihove podatke, pokažete im da su loši, a oni vam kažu: „Nema šanse.“ Znate, oni imaju neki osećaj da su stvarno vrlo, vrlo dobri u tome. To je još jedan razlog zbog koga moramo da uđemo u laboratoriju i stvarno izmerimo uticaj tehnologije na mozak.

U nekom smislu, kada razmišljamo o uticaju video igara na mozak, on je vrlo sličan uticaju koji vino ima na zdravlje. Postoje neke jako loše primene vina. Postoje i neke jako loše primene video igara. Ali kada ga uzimamo u razumnim dozama, i sa dovoljno godina, vino može da bude jako povoljno za zdravlje. Zapravo postoje posebni molekuli koji su pronađeni u crnom vinu koji utiču na dužinu života. Na isti način, kao što te akcione video igre imaju dosta karakteristika koje ustvari vrlo snažno utiču na plastičnost mozga, učenje, pažnju, vid, itd mi radimo na tome da nađemo koje su to aktivne karakteristike da bismo mogli stvarno da ih iskoristimo i da napravimo bolje igre, bilo za obrazovanje ili rehabilitaciju pacijenata.

Pošto želimo da utičemo na obrazovanje ili rehabilitaciju pacijenata nas ustvari ne zanima kakve rezultate postižete vi koji provodite puno vremena igrajući video igre. Mnogo više nas interesuje da na bilo kome od vas pokažemo, tako što ćemo vas naterati da igrate akcione igre, da ustvari možemo da promenimo vaš vid na bolje, bez obzira na to da li želite da igrate video igre ili ne. U tome je svrha rehabilitacije ili obrazovanja. Većina dece koja idu školu neće reći: „Super, dva sata matematike!“

To je u stvari srž ovog istraživanja, a da bismo to postigli, treba da napravimo sledeći korak. A sledeći korak je da sprovedemo istraživanje u treniranju. Dozvolite mi da objasnim ovaj korak zadatkom koji se zove mentalna rotacija. Mentalna rotacija je zadatak, zamoliću vas – i vi ćete da rešite zadatak – da pogledate ovu figuru. Proučite je, to je tražena figura, pokazaću vam ćetiri različite figure. Jedna od te četiri različite figure je zapravo rotirana verzija ove figure. Kažite mi koja: prva, druga, treća ili četvrta? Dobro, pomoći ću vam. Četvrta je. Još jednom. Uključite mozak. Hajde. To je naša tražena figura. Treća. Odlično! Teško je, zar ne? Razlog zašto sam vas zamolila da uradite ovo je što stvarno možete da osetite kako vam se mozak grči, zar ne? Baš i ne izgleda kao da igrate prazne akcione video igre.

Pa, ono čime se bavimo u ovom istraživanju je sledeće: ljudi dođu u laboratoriju, urade jedan ovakav zadatak onda ih mi primoramo da igraju akcione igre 10 sati. Oni ne igraju 10 sati odjednom. Rasporede svoje vreme tako da igraju po 40 minuta nekoliko dana u periodu od dve nedelje. Onda, kada završe sa treningom, vraćaju se nekoliko dana kasnije i ponovo ih testiramo na sličnoj vrsti mentalno rotacionog zadatka. Ovo je rad kolege iz Toronta. Oni su pokazali da, u početku, znate, ispitanici daju očekivane rezultate za određeno starosno doba. Posle dve nedelje treninga sa akcionim video igrama, oni ustvari daju bolje rezultate i poboljšanje je još uvek tu pet meseci posle završetka treninga. To je vrlo, vrlo važno. Zašto? Zato što sam vam rekla da želimo da koristimo ove igre u obrazovanju i rehabilitaciji. Trebaju nam rezultati koji će biti trajni.

U ovom trenutku se mnogi od vas verovatno pitaju pa, šta čekate, zašto ne izbacite na tržište igru koja bi bila dobra za pažnju moje bake i u kojoj bi ona stvarno uživala ili igru koja bi bila odlična za rehabilitaciju vida mog unuka koji boluje od ambliopije, na primer?

Pa, radimo na tome, ali postoji izazov. Postoje neurolozi, kao što sam ja, koji počinju da shvataju koji su dobri sastavni delovi igara za postizanje pozitivnih rezultata, nazvaću to „brokoli“ strana jednačine. Postoji industija softvera za zabavu koja je veoma vešta u osmišljavanju privlačnih proizvoda kojima ne možete da odolite. To je „čokoladna“ strana jednačine. Problem je sastaviti te dve strane, što pomalo podseća na hranu. Ko bi uopšte hteo da jede brokoli preliven čokoladom? Niko. (Smeh) I verovatno ste imali takvo iskustvo zar ne? Uzmete igru za učenje i nekako osetite da, hmm, znate, baš i nije zabavna, nije baš zanimljiva. Ono što nama treba je ustvari nova vrsta čokolade, vrsta čokolade koja je neodoljiva, koju stvarno želite da igrate, ali koja ima sve sastojke, dobre sastojke koji se nalaze u brokoliju koje ne možete da prepoznate ali koji ipak utiču na vaš mozak. I mi radimo na tome, ali je neophodno da se neurolozi okupe sa ljudima koji rade u industriji za proizvodnju softvera za zabavu i sa izdavačima, ovo nisu ljudi koji se obično sastaju svakodnevno, ali je izvodljivo i na pravom smo putu. Želim da imate to na umu i da vam se zahvalim na pažnji. (Aplauz) (Aplauz)
(Izvor: Ted konferencija)

Nikad nisam igrala igrice jer me to nije interesovalo. Da li ih igrate, kako se pri tome osećate, kakva su vaša iskustva...?
Nazad na vrh Ići dole
 
Kako video igre utiču na mozak?
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Kako da mu pričate prljavo, a da se ne osećate smešno
» Kako se sviraju ovi trileri?
» KAKO PREŽIVETI U SVETU MAFIJE: Danna Garcia u novoj telenoveli!
» Video materijal
» Ženska moda: Kako da nosite patike na moderan način

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
IZVOR LjUBAVI :: INFORMATIKA :: SVET KOMPJUTERA-
Skoči na: