Charles Bukowski

ZA STARU KRNJAVU

Poznajem ženu
Koja stalno kupuje slagalice
Kineske
Slagalice
Pločice
Žice
Deliće koji se na kraju sklope
U neku celinu.
Ona matematički
Rešava sve svoje
Slagalice
Živi pored mora
Iznosi šećer za mrave
I veruje
Iz dna duše
U bolji svet.

Njena kosa je seda,
Retko se češlja.
Zubi su joj krnjavi.
I nosi široke, bezoblične, radne
kombinezone na telu koje bi
Većina žena volela da ima.
Godinama me nervirala
Onim što sam smatrao njenim
Hirovima
Kao što je potapanje ljuski od jaja
u vodu (da njom zaliva biljke
kako bi dobile kalcijum)
Ali, kad na kraju razmislim o njenom
Životu
I poredim ga sa drugim životima
Blještavijim, originalnijimi
Lepšim
Shvatim da je povredila
Manje ljudi nego iko koga znam
(a pod povredila mislim samo to,
ništa više.)
Prošla je kroz teške periode
Kada je možda trebalo
Više da joj pomognem
Jer ona je majka mog jedinog deteta
I nekad smo se mnogo voleli
Ali prošla je kroz to,
Kao što sam rekao,
Povredila je manje ljudi
Nego iko koga znam
I ako se tako gleda,

Eto,
Stvorila je bolji svet.
Pobedila je.

Bez snova


Tamás Ambrits
Stare sjedokose kelnerice
po kafeima u noći
odustale su,
i dok koračam
niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
Gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako
sjede i gledaju
da je iščezlo.
Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni
niti više mare za seks
sve je zaboravljeno kao
neki stari film.
Gledam ljude u robnim kućama
i samoposlugama
dok se kreću među rafovima
kupujući stvari
i vidim po tome
kako im stoji odjeća
i po načinu na koji hodaju
i po izrazu njihovih lica
i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da ničemu nije stalo
do njih.
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim hiljade
koji ne osjećaju ništa
ni za koga
i niko ne osjeća za njih.
Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odjećom,
usredsređeni samo na to,
BEZ SNOVA.
Ne shvatam zašto ovi ljudi
ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi
ne izdahnu,
zašto ih oblaci
ne usmrte,
zašto ih psi
ne usmrte,
zašto ih cvjetovi i djeca
ne usmrte,
ne shvatam.
Biće da su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više,
u metrou,
u zgradama,
u parkovima.
Oni ne osjećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko
mojih bližnjih.