Ovaj stih najvishe na mene lichi..

Ako nekad mozda cujes,
gdje sonatu kisa svira,
i gdje neki oluk place,
kroz tisinu nocnog mira.
Gdje dolazih, tebe cekah,
i gdje korak moj odzvanja,
u mirisu ispod granja,
pod prozorom tvoga svijeta,
Znaj, to sam ja...

U širokom svetu neiscrpnom
overavam pečatom svoje postojanje,
nasleđe vremena crpem duboko,
svetlošću merim to rastojanje.
Legende greha snom pripovedam
i belu pesmu obrednu pišem,
glačam sve staze te perspektive,
stare detalje iz priče brišem...

Rec jedna i kraj, bol, gospodski sjaj
gazila bih duboku reku
samo da nadjem zvezdu neku
koja na tebe podseca..

„Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.“

Citirano sa: Momo Kapor - citati

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka...

Tražim pomilovanje
za neshvacene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

U carstvu snova je bezbroj kostima
za svako biće što dođe na svet.
Nekad smo zver što besciljno luta,
nekada kukac, a nekada cviet.

Pomisli, izgubicemo se u noc
kao pesme tvoje odjek tuzni
u moj kraj;
i znaj, i san i covek
i bol i sreca prolazna da je;
i da nista nema toliku moc
da vecno traje.

Andjele moj nasa prica nema tuzan kraj,dobre dane ne zaboravljaj....

Ja nisam sama,
Imam svoju senku.
Uvek je sa sobom nosim;
šetam je po parku,vrbaku ,potoku.
Svojom senkom drugim senkama
pravim zamku.
Znam da je pod mojim nogama
i kad sam u mraku.

Svet i sve što je u njemu
čovek,telo i duša za njega vezana
priroda sva ,sve pojave i stvari
istorija cela i sudbina svaka
samo su znakovi pored puta
Duha večnoga koji život znači.

On iz koga ishodi sve
sloboda je oblikom nesputana
izvan zakona nužnosti,prostora i vremena
i razumom se dokazati ne da
Iz dubine svoje tajne otkriva se onima
koji Boga traže i u sebi slute
"Ko traži naći će"
"Ko kuca otvoriće mu se"

...Vertikalno gledano
Sve je totalno drugačije…
~~~~
Sklopljene oči drugačije gledaju svet....
…šta vredi što vidim kad neću da znam.

...Ja verujem u muk istine,
umoran, tužan, opijen,prepoznaješ me...

…Možda se sve ovo dešava još nekome…

...ili smo samo zalutali u sećanje...
~~~~
Poseti me, podseti me
na priče iz davnina,
dok sam verovao ljudima...
~~~~
…Čekam odjavnu špicu sa grčem na licu,
u nadi da smo konacno
isplatili račune jedan drugome…
~~~~
…Sve mi je jasno, sad su slike kristali…


…Ja vidim sve što ne bi trebalo da vidim…

НОВЕМБАР

Раширило се у немој висини
Јесење небо, оловно и празно.
Поља су пуста; врх ледина њиних
Силази вече досадно и мразно.
Као болесница ходи бледа река,
Скелет врбака наднео се на њу.
Чује се јецај и потмула јека —
То ветри плачу високо у грању.
И мраз се хвата над трулим стрњиком;
Мокре су стазе и блатњави пути.
Вечерње птице одилазе с криком
У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути...
Ја не знам зашто само тугу снијем,
А нит што жалим, нити желим друго;
И не знам зашто тражим да се скријем,
И негде плачем дуго, дуго, дуго...

"Sve ima svoju vrijednost i težinu, ni manju ni veću nego što je ima, a nama izgledaju različite. Jedne nevolje vrijeme čini lakšim, druge težim. Mi se mijenjamo, svijet ostaje. Žar više ne prožiže kao nekad. Ni kad padne na dušu. Hladimo se, studen se javlja, kao u jesen, i gledamo da budemo uz ono što je stalno i što ne izdaje."

(Magla i mjesečina)

POGREB

Povija se žito. Mirno, u dnu sela,
Uskom starom stazom, što na groblje vodi,
Za ubogim odrom mala pratnja hodi –
Preplanula lica i snuždena čela.

Negdje ševa pjeva pri zahodnom zraku,
I sijedi otac iguman, pun brige,
Polagano čita iz debele knjige
Oproštajna slova sirotnu težaku.

I čuj! Zemlja pada... Vrh drveta rudi...
U polju se čuje dozivanje ljudi
I vide se stada mrljava, i siva

Prašina gdje leti... Tiho, u sutonu,
Vjetar selom nosi elegiju bonu,
I pokriven dračom grob ubogi sniva.

Aleksa Šantić

Trenutak
Vidim te srećo i kad oči sklopim
osećam na sebi tvoje ruke bele
ludim bez tebe od želje se topim
i brojim trenutke koji nas dele.
Maštamo o tom čarobnom trenu
To biće centar najveće sreće
Eh, kad te zagrlim ko čovek ženu
ma ništa me odvojiti od tebe neće.
Iskra od ljubavi ko dugine boje
leteće okolo na sve strane
I kad poljubim tebe, nebo moje
ceo će svemir na zastane
e, on je kratak za nas dvoje.

P.S. ponosna sam na ove stihove jer su posveceni meni a izashli su iz pera velikog choveka..

"...Kad bi meni dali
jedan dan.
Ja ga ne bih
potrosio sam.
Pola dana ja bih
dao nekom
ko je dobar,
a slucajno-sam..."

Nema šanse
da ti na nebu
stanuju oblaci
i da ti pod prstima
vetar duva
Smem da naredim
ovoj pesmi
da te čuva?

Nema šanse
da ti u očima
stanuju zime
i da te nešto hladno
boli
Smem da naredim
ovoj pesmi
da te voli? "

"Svakome ću priznati pravo da me prevari, osim prijatelju."
(Tvrđava)

Imitacija zhivota

Ove shecerne trske
ove limunade
ovog uragana,ja se ne plashim
hajde,hajde,niko ne mozhe da vidi da plachem.
Ovog olujnog groma
ovih velikih talasa
ove lavine,ja se ne plashim.
Hajde,hajde niko ne mozhe da vidi da plachem.
R.E.M.