Osveta

- Ko tebe kamenom, ti njega hlebom!
- Kad te udari po desnom - okreni i levi obraz.
- Opraštanje je najveća osveta.
- Oko za oko, zub za zub!...

Racionalno - osveta je negativna (i razvija negativno i u sebi i u okruženju) je jer je hrani jaka negativna emocija.
Naravno i lično i socijalno je poželjno praštanje, odnosno uzdizanje iznad tog negativnog, jer izgrednik "ne zna šta čini"...

Medjutim, nije to baš tako jednostavno, zato što kad navre osvetnička želja ne vredi mnogo racio, ni svo to (memorisano) znanje ili mudrovanje. Zbog povrede prioritetne vrednosti/dobra, emocije ne mogu da se slegnu, pa se često reaguje ishitreno i neprimereno.

Još gora je situacija kada se temeljno smišlja/planira osveta i tako istovremeno razvija zlo na krilima pothranjivane mržnje (da bude primerena počinjenom zlodelu" i povredi koju je uzrokovlo, i tako lančano (drastičan vid-krvna osveta). (kao da se toj neko uvede u red, da mu više "ne padne na pamet (sve jedno što nismo učitelji, pa to samo tužno pravdamo svoju "golemninu" pred sobom).

Uvek poražava činjenica da "izgrednik" sigurno razlikuje dobro od zla (nesvesnom te razlike niko normalan ne želi da se sveti niti to čini). Trebalo bi isto tako da poražava sopstveno propuštanje da se drugom ne čini ono što sam ne želiš da ti se čini, ali nije tako (no savršeni smo majstori da svoju odgovornost prebacujemo na druge ili na okolnosti... upravo zato što smo, kao ljudi, svesni šta je dobro, šta zlo, pa imamo moć da biramo).

Naravno, osvetu ne provociraju "sitnice" (njih tolerišemo zbog sopstvene nesavršenosti i samoopravdanja - bez razlike što svako "previdjeno" zlo raste i razmnožava se progresivno).
Istina ima ljudi sa kojima čovek mora komunicirati "njihovim jezikom" ukoliko je baš prinudjen da bude u njihovom okruženju, ali to nije osveta, no više način u odnosu (i to je ipak izuzetak).

Meni su iskustveno poznate obe opcije, zavisi od toga šta mi je zlica ugrozio. U globalu, više praštam (kad prebolim), ali mi nije strana želja da uzvratim do mere da se vinovniku "puši" oko ušiju. Sitne sam činila (rečima) no svesno mislim da se nikom nije "pušilo" zbog moje osvete. Znam koliko je osveta pogubna, doživela sam ih više u porodici i okruženju, neke odbolovala ih baš... (zbog tudje babe zdravlja, na žalost) Spašava me samo to što (srećom mojom), nisam zlopamtilo i što sam (delimično) naučila da vladam svojim slabostima, da se štitim oprezom (do ekspertizma - što nije poželjno), kao i da ukrotim temperament/brzu reakciju.

A Vi, moji virtuelni andjeli?
Kako se "nosite" sa osvetničkim "darom" u sebi koji nosite, garant? Kako ste ga pobedili i jeste li se pokajali ako niste?

Prva asocijacija na osvetu mi je grof Monte Kristo.
Na žalost (ili, na sreću), nismo svi u poziciji da budemo "neka vlast".
Najjači poriv za osvetom je onda, kad zataji zakon!
O svemu drugom, nepisanom, može se pisati i - nagađati. Nema pravila, jer sve zavisi od ega i dužine fitilja.
Ako pogledam svoj život unazad, vidim da se, u stvari, nikad nikome nisam osvetila. Daleko od toga da mi to nije padalo na pamet! No, stvari su, na neki način, vremenom postajale izbalansirane. Sve je, samo po sebi, došlo na svoje.
Posmatrano iz tog ugla, sad mi je drago što - baš ništa nisam preduzimala.