I tuga je za ljude

...tuga je osecaj koji,ako duzhe potraje ,mozhe da razori psihofizichko zdrvalje...ponekad je teshko oteti joj se...koga uhvati u svoj zheljezni zagrljaj,ne pushta ga lako...stezhe ga i davi dok dushu ne ispusti...ima lek i za tugu...okruzhite se prijateljima,mrdnite iz kuce ,proshetajte pored vode i videcete kako se lakshe dishe..

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ljiljana Vojnovic: DŽABA MI SVE

Džaba mi sve želje sveta
kad ni jednu s tobom da ostvarim
u čekanju tužnom provodim dane
na rubu nade da u tvom zagrljaju ću da ostarim.

Džaba mi pesma i duša na dlanu
svi pusti snovi što nikad ne staju
uperen pogled u pravcu toplog juga
kad uz tebe jutra nikad da svanu.

Džaba mi osmesi kad znam da ne leče tugu
mirisna proleća i cvrkut ptica u lugu
ruke pune darova kad ih ne poklanjam tebi
srce puno ljubavi koju krijem duboko u sebi.

Džaba mi duša kad gori na lomači bola
kad jecaj ne čuje sudbina kleta
ispod maske mira drhtim gola
sa vriskom se stapam kao ukleta.

Džaba mi suze kojima molitvu zalivam
kad u noćima dugim smiraj ne nalazim
vrelo telo koje dodirima tvojim ne otkrivam
san u kom te vidim a nikad ti ne dolazim.

Džaba mi uteha kojom hranim dane
kad čežnja gladna tebe osta
oči kojima bez prestanka vidam rane
kucajući na vrata raja poput nepozeljnog gosta.

Džaba mi usne kad žedj ih osuši
uzdasi kojima ne grejem ti postelju
kad nemoćna gledam kako sreću ruši
ta klica sumnje koju posejaše u duši.

Džaba mi život kad ga ne živim
pokušaj svaki da ustanem sa dna
sa boli ovom nevoljno se mirim
ko nesrećno voli taj najbolje zna!

Dan kao san
jutro puno mirisa
dusa prepuna
a ti ne znas gdje pripadas

Ma stisni zube, digni se, kreni
i tuga je za ljude
budi hrabar, dotakni nebo
umiri se, osjecaj

Kladim se u sve
da poslije kise dolazi Sunce
kladim se u sve
da bit ce puno bolje neg' juce

Vjeruj mi
da te svaki pad jos jacim cini
umiri se, osjecaj

Pusti srce da vodi te
gdje ne smijes sam
ne boj se nikoga
tvoja dusa put vec zna

Ma zgrabi zivot, ne daj da ode
bez smijeha dan ne vrijedi
daj najbolje od sebe sto mozes
umiri se, osjecaj

Tuga

Poljubi me, zacaraj me sobom,
zatvori mi oci cutanjem;
da, u trenu zaborava, tobom
zivim kao senka lutanjem.

Bice mi se, tmulo od gorcine,
zaželelo tudjeg zivljenja:
jednog trena sopstvene daljine,
jednog daha bez protivljenja.

Poljubi me, zacaraj me, svedi
sasud srca do izlivanja;
obaj dusu,uzmi je, izvedi,
da pocine od prebivanja;

da, u trenu zaborava, tobom
zivim kao senka lutanjem,
sklopim oci umorne nad sobom,
i iscilim u te cutanjem.

B.Zivoinovic Massuka

Da tuga ima oči
Oslepila bi na prvom
Peronu rođenja
Obnevidela bi slutnjom
Pogrbila se
U očnom živcu
Krmeljive stvarnosti

Da može da nasluti
Koliko grči damar
Rastegla bi se
Kao praćka
I odapela
Najedanput
Da prekine
Bol

Ne bi se rastezala
Po postelji sviknutoj
Na memli postojanja
Kao, polomljen zub
Raskežen za ujed
Prigrljen očnjakom
Budućeg jecaja…

Da tuga nema trajanje
Žmurila bi uzaludno
Otimala se bolu
Iskijala bi virus
Bez posledica

Naga i spremna na blud
U očima neznanca
Spremnog
Da je ponese
U vreći za jednokratnost!

Radost može da bude masovna, ali tuga je lične prirode. – Venceslav Konsantinov
[You must be registered and logged in to see this image.]

Šta je tuga koja dođe
Najedared mahom celim!
Opije te, zanese te,
Obori te padom smelim!
Zaleti se, da te slomi,
Zahuka se, da te skrši,
Zagrli te, pa te stomi,
Poljubi te – pa te svrši!
Taka tuga srce vida,
U večiti mir ga smešta,
Taka tuga nije tuga,
Nije silna, nije vešta.
To je tuga što te digne
Pak te u svom krilu njija,
Svaki dan ti srce rani,
A ranu ti još previja!
Što te ljubi, što te pazi,
Oko tebe brižno leti,
Otruje te, Bože sveti,
Al` ti ne da još umreti!
A kad zaspiš, ona šapće:
“Spavaj, spavaj, žrtvo moja,
Odmori se na mom krilu,
Čuva tebe tuga tvoja!”
A kad svane zora bela,
Klikće kao soko sivi,
Ona ti se prva javi:
“Dobro jutro, još smo živi!”
Od jeseni do jeseni,
Od proleće do proleća,
Od dan na dan biva jača,
Od časa do čas biva veća.
Što te krepi ako kloneš,
Što te digne ako padneš,
Što ti ne da da potoneš,
Što te čeka da odahneš.
Kad ti srce ledom sledi,
Zadahne te, da se zgrevaš,
Kad ti suze sve iscedi,
Nagoni te da joj pevaš.
Učini se ko da spava,
Ko da nije više tuga,
Pa ti kane zaborava,
A posle se tome ruga.
Kad pomisliš sišo s uma,
Razbere te u zlo doba,
Pa se smeši pa te teši:
“ `Vako ćemo sve do groba!”
Chika Jova
[You must be registered and logged in to see this image.]

Očajna Pesma
Polet je nasilje, nedoučeni dane;
Nebo je dato pod napolicu laži.
Kuda ću? Šta ću? Svuda me noć traži;
Psi me recituju i gluve poljane;
Cvet i ptica uhvaćeni su u laži!

Mi znamo okrutnosti prerane slobode
i san po meri noći kad nas takao,
krivotvornu zoru kojoj pišu ode
i silazak u srce ko silazak u pakao
po ljubavno đubre uz sjaj nepogode.

Dušo, životinjo koju prati seta,
upoznaj nas s mrazom koji piše pesme;
Šumo teška rimo na kraj bela sveta,
zar zlo pobeđeno ni zapevati ne sme
pred novim zlom koje počinje da cveta?!

Misao koja ne ume da misli
zavlada svetom. I sada je kasno
bilo šta reći što bi bilo jasno
i čoveku i ptici pod kojom smo kisli
i mrtvima koji istrunuše časno
b.Miljković