Da li verujete u sudbinu?

Verujete li u sudbinu,u ono,da je svakome od nas unapred zacrtano,shta ce nam se desiti u zhivotu?Shta sudbina za vas predstavlja? Da li je ona fiksirana ili promenljiva?

Ja mislim da je svako od nas predodredjen za neke stvari ali ne gajim stanovishte, da ako mi neshto loshe ide ili sam negde kiksnula ,da je to zato shto mi je tako bilo sudjeno ,vec da se desilo tako jer nisam dovoljno sposobna da to obavim kako treba ili sam jednostavno ulozhila nedovoljno napora da to savladam.
Verujem da je postoji slobodna volja, da je sloboda izbora velika i da svako sebi kreira zivot.

Za one koji nemaju vere, samopouzdanja ne znaju i nece da nauche kako funkcionishu stvari najlakshe je reci :"to ti je sudbina... vidi on je srecan, njemu ide a ja... nisam ja te srece... kome je sudjeno..." itd.

Evo, kod nas je malocas blistalo Sunce, a sada grme gromovi... tako otprilike imam-nemam stav o sudbini. Deterministe nisam "usvojila" (ma da premalo znam), verovatno zbog toga sto sam bila previse mlada za tu temu dok sam to sporadicno cituckala, zahvaljujuci nekoj unutrasnjoj gladi svoje majmunske radoznalosti

Generalno, ne verujem u sudbinu, a ni najmanje u tom izvinjavajuce - opravdavajucem kontekstu! Ovo zbog toga sto jednom od najvecih ljudskih napati smatram bezanje od odgovornosti, koje bih, da mogu, (crkvenim, svetovnim, moralnim..) najvisim zakonom zabranila!!!

Ono sto se meni cini jeste da ipak postoji neki poredak, kao prirodni uzrocno - posledicni zakon, koji slaze kockice po nekim pravilima, bez obzira na tu nasu "autonomiju slobodne volje", kreativnost, uopste moc coveka - bilo koje vrste. Naravno, ovo je moj licni osecaj, pa nema snagu ni najbanalnijeg, laickog, jer je verovatno zasnovan na nekim slucajnim poklapanjima koja sam uocila jer sam bila odmorna

Ne verujem u nista vise....Totalna sam bezvernica eto priznajem 

Čovek je kovač svoje sudbine, jer ne može da bude zlatar.

Usput, ima svakakvih kovača: veštih, pedantnih, predanih... A ima i onih, drugih. A, pomalo, i izgled kovačnice, sam ambijent, nekako utiče na tok kovanja. Pa još ako neko zapodene priču sa kovačem...

U sudbinu ne verujem, ali u verovatnoću verujem.
Kad neko pogine, prelazeći ulicu na crveno svetlo, nije poginuo zbog zle, zacrtane sudbine, već zbog toga što je verovatnoća da će poginuti, ne gledajući boju na semaforu,  bila mnogo veća!