Najlepši odlomci iz knjiga

Ako ikada srce zaboli, duša se razdraga i slatka tuga obuzme dušu - to je pri uspomenama na prošlost, minule dane, rodno mesto, drugove iz detinjstva... One koji su pomrli spominješ s pobožnošću i poštovanjem, a one koji su još živi gledaš čudom kako su se promenili...

Gledam živu, tesnu ulicu, ograđenu visokim zidovima, s velikim kapijama i razgranatim drvećem, koje se pruža, te je kiti zelenilom. Slušam viku drugova, gde me zovu da idemo na reku i sečemo zelene vrbe. Vidim majku kako pogurena ide po bašti i bere razne trave, pa sve to sa uskršnjim jajem i srebrnom paricom meće u čanak vode pod bokor ruža.

Sutra je Đurđevdan!

Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom. Drveće, senke, šuštanje lišća, cvrćanje popaca, sve to klizi, bruji i obuzima dušu, a ona drhti i strepi. Htela bi da poleti, ali ne zna kuda? Da brojim zvezde? Da pevam?... Sa ulice se čuju glasi i bat koraka. Poneko zapeva, glas mu se prostre, razastre na sve strane i polako, dršćući, utone u ovu slatku, letnju, tihu, večernju tišinu!...

Bora Stanković - Slatka tuga( iz pripovetke Djurdjevdan)

"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

“Nepodnošljiva lakoća postojanja”, Milan Kundera

"Ko se nije odricao zabluda iz mladosti, veruje da je to bolan proces. Menjanje pogleda je, ipak, sama evolucija. Mladalačka opčinjenost je u mnogim slučajevima, samo služenje nezrelom traganju za božanskim silama u sopstvenom biću, otpor dolazećim saznanjima o ograničenosti pojedinačnih moći. Tek puna istina u kružnoj liniji zatvara zablude u prsten."

„Bežanje od sreće“, Milenko Vučetić

Sijena, kao i drugi stari i čuveni toskanski gradovi, dočekuje malo stanicom talijanske palanke, a nad njom se, u prozorima leprša rublje koje se suši.

Sva je brdovita, strma, uzana i zagušljiva i lepi san putnika o njoj, raspline se pri ulazu u varoš, u zakrčenim ulicama, punim odrpanaca, pred dućanima i podrumima, iz kojih se ori strašna dreka. Vlažne kuće, krčme, svet kao i drugde.

Tek kada se kola uspnu na brdo, stiže se u čistiji kraj, u kome se stari grad čini mirna i prijatna varoš, sa španskom tvrđavom, koju je doba talijanskog romantizma pretvorilo u lepo šetalište, što otvara bezmeran vidik, u toskanske brežuljke. I najstariji putopisi spominju izvanredan, zdrav vazduh grada, ljubaznost i lakomislenost, lak moral stranih i razbludnih Sijenjanki i lepo sijensko narečje. Varoš se ni posle tolikih stoleća nije sasvim izmenila i kad se provede nekoliko večeri kraj starih, čuvenih studenaca, sagleda se jasno, u visini, njen oštri, srednjovekovni lik.

Italije, one iz putopisa, i nema. I najzabačenije selo ima električno osvetljenje, apoteku i lokalni žurnal. Hoteli sa širokim posteljama za dvoje i čuveni talijanski kuvari su prošlost, mesto njih su sad čuveni dvorovi pretvoreni u hotele, u kojima se celu noć igra fokstrot. Lepa putovanja ispod limunova, veseli popovi, advokati i žene sa dugim minđušama prođoše, automobil i prosjaci čekaju strance, sve varoši mirišu na benzin i fabrike. Još je svaka ulica: ulica Kavura, a svaki trg: pjaca Garibaldijeva. Rik magaraca ori se po ceo dan, u strahovitoj žegi i prašini, a budi rano, u zoru, i u varošima Lava, i u varošima Orla, i u varošima Ljiljana.

Iz knjige Ljubav u Toskani - Miloš Crnjanski( Sijena )

"Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tužan, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi - vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće."


Da li me je pomenula? -zapita, ustežući se, kao da se bojao da će odgovor opisati pojedinosti koje neće moći da sasluša.
-Nije dolazila svesti. Otkako ste vi otišli nije prepoznala nikoga -rekoh. -Eno je gde leži sa blagim osmehom na licu, a njene poslednje misli vratile su se prijatnim danima detinjstva. Život joj se završio blagim snom -neka se isto tako probudi na onom svetu!
-Neka se probudi u mukama! -viknu on zastrašujućom žestinom, lupi nogom zemlju i zaječa u iznenadnom nastupu nesavladljivog uzbudjenja. -Ostala je lažljivica do kraja! Gde je ona? Nije tamo -nije u raju- nije isčezla -gde je? Oh, rekla si da ne mariš za moje patnje! A ja imam samo jednu molitvu -ponavljaću je dok mi se jezik ne osuši -Ketrin Ernšo, nemala mira dok god sam ja živ! Rekla si da sam te ubio -priviđaj mi se onda kao duh! Uveren sam da se ubijeni prividjaju svojim ubicama. Znam da duhovi lutaju po zemlji. Budi uvek sa mnom -uzmi kakav hoćeš oblik- dovedi me do ludila! Samo me ne ostavljaj u ovom ponoru gde te ne mogu naći! Oh, Bože! Ovo je neizdržljivo! Ne mogu da živim bez svoje duše!
Udario je glavom o čvornovato stablo, i podižući pogled zaurla, ne kao čovek, već kao divlja zver koju ubijaju noževima i kopljima. Opazih nekoliko krvavih mrlja na kori drveta, a i ruke i čelo bili su mu krvavi; verovatno je prizor koji sam videla bio samo ponavljanje sličnih, odigranih u toku noći. Nije u meni probudio sažaljenje -užasnuo me je. Ali u trenutku kad se dovoljno pribrao da opazi kako ga posmatram, naredi mi da se gubim, i ja ga poslušah. Da ga umirim, ili utešim, bilo je izvan moje moći!

Orkanski visovi – Emili Bronte

„Melanholija nema nikakve veze sa raspoloženjem, ona nije osjećanje, nije duševno stanje, niti bolest. Melanholija je zadnja stanica prolaznosti, zadnji, ama baš zadnji med u životu. Zadnji užitak i ama baš zadnje znanje. Ta slatka tuga zadnji je izazov života i zadnje čovjekovo ushićenje, zadnja sigurnost i zadnja opasnost. Za opće shvatanje je strana i zastrašujuća, za nauku je patološka, a za umjetnost sakralno čudo. Ali za sve troje nedokučiva. Melanholija ima svoj jezik, najsuptilniji među jezicima, svoje slikarstvo i svoju muziku, od sveg slikarstva to je ono koje se najmanje dâ naslikati i komponirati. Ona ima svoje vizije, svoje snove, svoju potresenost, usamljenost, bespomoćnost, strah, svoju tajnu, svoje povjerenje, svoju ranu i radost i svoju propast. Cijeli život umočen u zadnju kap meda. Znaš, više nema, to je zadnje. To nasmrt sigurno znanje da je zadnje, to je melanholija.“

Bela Hamvaš, učitelj života

.... Okrenula se ka njemu i pogledala ga sa ozbiljnim izrazom na licu. Nikada nije video taj pogled kod nje. Tako pun slomljene tuge i beznadezne ljubavi. Navikao je na njena raspolozenja vec i znao je kako neutesno ga voli, ali nije se mnogo bavio time. Dobijala je svoj deo njega i on je uzimao nju sa zahvalnoscu. Bio je ubedjen da je vaga u stalnoj ravnotezi.

Pogledao je jos jednom. Nije plakala, ali celo njeno bice bila je jedna velika suza. Kako to ranije nije primetio? Gde su mu bile oci kada je govorio o nekim stvarima, da ne primeti sta joj sa time cini? Njeno lice je bilo ozbiljno, ali njene oci su mu se smesile. U njima je video ljubav za koju je ziveo i to ga je smirilo. Odagnao je predjasnje misli i ubedio sebe da mu se sve samo pricinilo.

Medjutim, nesto na njoj, nesto neobjasnjivo je i dalje budilo u njemu uznemirenost. Preslisavao se u mislima da li je zaboravio neki vazan datum, nesto sto je ocekivala od njega da uradi.... Ali, nije mogao da pronadje nista. Polako je postajao nestrpljiv, cekale su ga obaveze koje su ipak bile vaznije od ove predstave koju mu ona sada priredjuje. Nije navikao na to od nje. Uvek je govorila o tome sto je tisti i sta zeli. Bila je veoma jednostavna u tom pogledu i zbog toga je jos vise voleo.

Ona je osetila njegovu nervozu i shvatila da je doslo vreme kada ce morati da mu kaze. Hiljadu puta je pripremala reci kojima ce to da mu saopsti, ali sada u njenoj glavi vise nije bilo ni jedne. Osecala se kao da je umrla i kao da mora da drzi oprostajni govor na svojoj sahrani. Stavila mu je ruku na grudi, kao sto je uvek to cinila da bi osetila otkucaje njegovog srca. Ali, ovaj put, pod rukom nije osetila nista.

Umrli smo, oboje smo umrli i slobodni smo! Prostrujalo joj je kroz glavu. Njegovo nervozno nakasljavanje je vratilo u stvarnost i ona je pocela da govori povremeno ga pogledavajuci.

- Doci ce vreme, - zapocela je tihim glasom, - kada ces me imati onoliko koliko ja tebe imam sada. Tada ces razumeti moju ceznju za tobom, potrebu za razgovorom i zelju za tvojom blizinom.

Zacutala je i pogledala ga nesigurno. On je duboko uzdahnuo i spremno cekao na ostatak price koja mu se nije cinila posebno zanimljivom.

- Mozda ces tek tada shvatiti koliku tezinu je za mene imala svaka tvoja rec. Mnogo toga lepoga si mi rekao za vreme od kada smo zajedno. Zivela sam za svaku i najmanju paznju od tebe. Ali, znala sam da moja ljubav u tvojim ocima ne poseduje vrednost.... Brzo mu je stavila prste na usne i rekla – cuti, ne protivreci mi. Ovo je pogresno vreme za to. Znam da me volis nekim osecanjem koje ti nazivas ljubavlju. I ja ga nazivam tako, - rekla je gledajuci u dva hladna jezera koja je toliko volela. Da ne bi zaplakala, nastavila je da govori:

- Znala sam oduvek koliko cenis moju ljubav po tome, jer si uzivao da celebriras svoju ljubav iz drugog zivota ovde, pred mojim ocima. Da li si ikada shvatio neukus svog ponasanja, ne znam.... – rekla je i zacutala uplaseno. Nikada ranije nije tako razgovarala sa njim.

On je netremice je gledao. Prestao da oseca nestrpljenje. Dosadu je zamenilo zivo interesovanje i slutnja, koja mu je stezala srce. – Nisam znao – promucao je, - nikada nisam hteo..... - nije imao snage da recenicu izgovori do kraja.

- Volim te, - rekla mu je jednostavno – i naslonila glavu na njegove grudi. Za delic sekunde se ponadao da ce ipak sve biti u redu, ali jos pre nego sto je uzdah olaksanja presao preko njegovih usana, ona je nastavila:

- Nadala sam se da ces uciniti nesto za nas.... ali ti nikada nisam nista trazila.... nadala sam se da ti je nasa ljubav vredna zrtve..... bilo kakve.... Mislila sam, kada me budes bolje upoznao, kada budes razmislio.... kada shvatis...... Ali, nista od toga se nije dogodilo. Jednostavno me nikada nisi zaista zeleo i ja sam shvatila da moja ljubav za tebe nema vrednost.

Tuzno je spustila pogled i nastavila tako tihim glasom, da je jedva cuo sta govori:
- Ali za nekog drugog moja osecanja, iako su tek malo zrnce prasine, imaju vrednost ulice poplocane zlatom. Zacutala je posle tih reci. Zatvorila je oci i nastavila:

- Ne, ne volim njega, - rekla je guseci se u potisnutim suzama, - on je samo draga osoba, nista vise. Njemu nikada necu moci da dam onu ljubavnu stihiju, one orkane i bujice ljubavi koje imam za tebe. On me nikada nece upoznati onako kako me ti znas..... pa ipak, on me voli toliko snazno, da je spreman sve da ucini za mene samo da bi bila njegova…. Jedva cujni jecaj propratio je njene poslednje reci. - I zato smo mi sada ovde…. Zato razgovaram sa tobom….. Koliko si ti spreman da ucinis da me ne bi izgubio?

Zaustio je da kaze nesto, ali ona ga je preduhitrila. – Ne govori nista, samo me uzmi u svoje ruke, to ce mi biti dovoljan odgovor. – Gledala ga je ocima punim ljubavi, ali u njima je sada bila i neka odlucnost koju nije poznavao od ranije. Bucalo mu je u glavi od svega sto je cuo. Ni u snu se nije tome nadao od nje. Polako je poceo da shvata sta je rekla i sta znace njene reci.... sta mu je trazila sa njima.... Bio je zbunjen, zatecen.... Molio se u sebi da umre na mestu, da se dogodi zemljotres, da izbije pozar, bilo kakva kataklizma dosla bi mu kao spas, samo da ne mora da reaguje na njene reci…. Stajao je ruku opustenih niz telo pognute glave ne primecujuci krupne kapi koje su mu se kotrljale niz lice..... Nije ni sam znao koliko vremena je proslo. Borio se sam sa sobom, bila je to bitka njegovog zivota.....

Posle beskrajno dugog vremena, umorno je podigao ruku da je zagrli i prenerazeno je primetio da je sam u sobi. Otisla je tiho, bez i jedne reci.... Nije znao gde je, ni gde da je trazi..... Tek sada je shvatio koliko malo je u stvari znao o njoj, koliko malo se interesovao za njen zivot, i za to ko je ona zaista..... Vazduh je bio tezak kao olovo. Soba je pocela da se okrece oko njega. Otvorio je usta u nemogucnosti da dise, a iz grla mu se oteo krik ranjene zveri, krik koji je odjeknuo gradom uvlaceci se u svaku pukotiu najudaljenije zgrade, krik koji je poput crkvenih zvona obelezio trenutak njegove smrti....

Erica Jong – Ljubav

Sve što upravo proživljavaš samo je jedna od milion mogućih staza kojima putuješ.Zbog toga moraš uvijek imati na umu, da je staza samo staza; ako ti osjećaji kažu da po njoj ne smiješ putovati, ne smiješ na toj stazi ostati ni po koju cijenu. Da bi imao pravilnu jasnost moraš živjeti disciplinovanim životom. Samo tada ćeš znati da je svaka staza samo staza i da nije uvreda ni za tebe ni za druge da je napustiš ako ti tako tvoje srce nalaže. Pritom tvoja odluka da ostaneš na stazi ili da je napustiš mora biti oslobođena od straha ili ambicije.
Upozoravam te. Provjeri svaku stazu temeljito i promišljeno. Provjeri toliko puta koliko misliš da je potrebno.
Ovakvo pitanje samo star čovjek postavlja. Da li ova staza ima srce? Sve staze su iste, ne vode nikuda. Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje. Na mom vlastitom putu mogu reći da sam prešao duge, duge staze, a sada se nigdje ne nalazim. Ima li ova staza srce? Ako ima staza je dobra, ako nema staza je bez vrijednosti. Obe staze ne vode nikuda; ali jedna ima srce druga ga nema. Jedna čini da je putovanje veselo, dok njom putuješ, jedno si s njom. Druga će učiniti da proklinješ svoj život. Jedna te jača druga slabi.
Prije nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.
Nevolja je u tome što niko ne postavlja takva pitanja; kad čovjek konačno utvrdi da je izabrao stazu bez srca, staza je već spremna da ga ubije. Na tom mjestu rijetki se ljudi zaustave da bi promislili i napustili stazu. Staza bez srca nije nikada prijatna. Moraš se mučno potruditi, čak, da bi uopšte njom krenuo. S druge strane, staza sa srcem je laka; nije potrebno da se trudiš da bi je volio.
Rekao sam ti da izbor staze sa srcem mora biti slobodan od straha ili ambicije. Želja da se uči nije ambicija. Sudbina nas ljudi je da želimo znati.
Staza bez srca će se okrenuti protiv čovjeka i uništiti ga. Nije potrebno mnogo da čovjek umre a tražiti smrt je traženje ničega.
Za mene postoje samo putovanja stazama koje imaju srce, bilo kojom stazom koja ima srce. Njima putujem i jedini vrijedni izazov je da ih prođem čitavom njihovom dužinom.
I tako putujem – i gledam, gledam bez daha. by-Karlos Kastaneda – Staza srca

KEJT KARIGAN - RECEPTI ZA SAVR�EN BRAK

Kažu da prosto znaš kada ćeš se udati za nekog muškarca. Tako bi, navodno, trebalo da bude. Izlaziš s momcima, spavaš sa njima, živiš s njima - proživiš godine od dvadesete do tridesete zaljubljujući se i odljubljujući. A onda, jednog dana, sretneš tog odre?enog čoveka i prosto znaš da je on ''onaj pravi''. Razlikuje se od svih koje si do tada srela. Osećaš da si sanjim srećnija, da si nešto posebno, da si živa. I tako se venčate.
Dve nedelje ste Barbi i Ken. Venčanje je prava predstava u
hotelu ''Plaza'', ti si u venčanici boje belanceta iako si već prešla
tridesetu. A učešće za kuću straćite na četrnaest dana boravka
na Karibima.
A onda, kad konačno dovedeš svog Kena kući, shvatiš da je to bila
prenagljena , nagonska kupovina. Toliko si želela etiketu ''udata''
da nisi razmišljala, a sada ti i ne izgleda baš toliko dobro kao pod
bleštavim osvetljenjem kabine za presvlačenje. Čak ti nije ni
taman po meri; i mada si ubedila sebe da će odgovarati za svaki
dan, sad nalaziš da je neudoban i da ti ide na živce. Platila si ga
svojom slobodom; on je najskuplja greška od svih koje si ikada
napravila. U braku ste manje od tri meseca, a tebi zbog svega što
on uradi ili kaže do?e da vrištiš, što i činiš, ali u sebi: ''Do kraja
života?! Ne mogu s tim da živim do kraja života!''
Ali ne izgovaraš to naglas jer se stidiš te strašne, užasne greške.
Premda ga prezireš zbog načina na koji , na svojoj strani kreveta,
seče nokte na nogama, istovremeno znaš i da to nije razlog za
razvod. Da je to nečujno mučenje koje proživljavaš u potpunosti
tvoja sopstvena krivica jer si se udala za njega, a ne voliš ga
izistinski. Ili bar ne dovoljno. Kad sad razmotriš sve unatrag, jesi
li ga ikada uopšte volela, ili je po sredi bila samo očajnička želja
da se udaš? Jer ljubav, prava ljubav, svakako mora biti jača, ona
se ne pretvara u mržnju zbog tričavih, svakodnevnih sitnica.
Ljubav je nešto krupnije. Ljubav ne greši. Prava ljubav ne greši.
Bar ne ona ljubav zbog koje se udaš za nekoga.
U sedmoj nedelji braka obraduju te statistički podaci da se svaki
četvrti brak završi razvodom, pa zaključiš da je šest meseci
razuman rok da pokušaš da stvari dovedeš u red i upristojiš svoj
brak.
Ali znaš da nije baš tako. Hoću reći, zapravo ne pokušavaš. Pa ne možeš da odoliš, te zaključiš da si pripadnica onog naraštaja žena za koje je brak izazov i tegobno stanje bitisanja.
Ili pak može biti da ne postoji nikakva univerzalna grupa, da ne postoji obrazac, kliše uslovljen duhom vremena.
U tom slučaju, ja sam samo žena koja se udala za pogrešnog
momka i pokušava da na?e izlaz.

~Stvarno ne znam, Tom, lepo ne znam. Otprilike mi sve izgleda stvarnije kad se uradim. Zivot je dosadan i besmislen. Pochnemo zivot s velikim ochekivanjima, a onda se uplashimo. Shvatimo da cemo svi umreti, bez odgovora na velika pitanja. Razvijamo razne predugachke teorije koje samo tumache zivot na razlichit nachin, bez stvarnog proshirivanja pravog znanja, o velikim stvarima, o pravim stvarima. Sve u svemu, zivot je kratak i razocharavajuci, i na kraju umremo. Ispunjavamo zivot raznim glupostima, kao shto su karijere i veze, da bi sami sebe zavaravali kako nije sve skroz besmisleno. Hors je iskrena droga, jer uklanja sve iluzije (...) To je jedna stvarno iskrena droga. Ne menja stanje svesti. Samo ti pojachava adrenalin i dobar osecaj. Posle toga vidish svet onako bednim kakav jeste, i nema anestezije protiv toga.~

~Drushtvo izmisli neku laznu uvrnutu logiku da bi prigushilo i promenilo ljude chije ponashanje odudara od mejnstrima.~

~Mora da zivot vredi vishe od ovoga.
Josh bolova, onda josh sna/bolova.~

~Ono ja koje gnjechi pilule kaze da smrt ne moze biti gora od ne preuzimanja nichega da se zaustavi ovo postojano propadanje. To ja uvek pobedi.~

"Trainspotting"
Irvine Welsh

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ludačka košulja za dvoje

"Pusti me da plačem. Ti Apolone izdan od ženske ruke. Ti, koji se plašiš tajnih dubina u meni, a ipak se utapaš u njima. Pusti me da hodam. Toliko dugo, dok mi kamen preuzet od brata Sizifa ne postane zaista težak. Nisam ti stigla reći da su moje oči zapravo svetionik prividna svetla. Da utopljenici u njima nikada ne uspevaju doseći obalu.. Umorna sam, ljubavi. Ne brine mene prizvuk Sotoninog smeha. Ni izlizane cipelice u kojima plešem na podijumu pakla. Prerezane vene nije teško ponovno zašiti. Božja je volja što se plašim same sebe. Prokleto crnilo koje neprestano izlazi i čini me naizgled mrtvom. Nisam ti rekla da moje noćne more nemaju kraja. Glavni je lik uvek progonjen i izdan. Mrzim sećanja što mirišu na hrizanteme. Nadgrobne spomenike svojih snova. Izbledele otiske mrtvih pisaca. Ponekad se igram slovima. ali to je zato, što u ovoj sobi tišine baš i nemam nekog izbora.. Uđi u moje samotne dvore. Ti usamljeni vladaru tamnog kraljevstva. Zavuci ruke u grotlo moje duše. Okusi moje izrezbareno srce. Šapni mi da je vreme za nas. Nisam ti rekla da je u meni dete. Ne prisiljavaj me da napravim pobačaj nad onime što sam nekada bila. Pusti me da iskrvarim. Suviše je bolno ležati na tom asfaltu samoće. Dopusti da svojom krvlju ispišem najlepše stihove na tvojim leđima. Da prodrem svojim noktima duboko u tvoje meso kako bih te zaštitila.. Moj dom je samica. Vlažni i hladni zidovi sa isečcima iz stvarnoga života. Crne rupe, sa svojim velikim, otvorenim usnama.. Dala sam ti ključ od odaja tišine. Poklonila sam ti mir ukraden sa svetih planina Tibeta. Tvoj otrovan i sladak jezik ostavlja ožiljak na mojim usnama. Dobrodošao u moju ludačku košulju. Više nisi sam..."

"U jesen sam joj predložio da se vjenčamo. Iskreno sam to želio, nisam mogao zamisliti da će biti nekako drukčije, ali sam pošteno rekao da sam rđava prilika, nemam ništa, niti ima izgleda da ću ikad imati, i ne dobija mnogo udajom za mene. Možda nije pravo što joj to nudim, ali mi ljubav daje pravo da budem nepravedan. Voljet ću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno.
Ali ona je još luđa od mene. Voljet ćemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba.
Našalio sam se da će nam u početku sigurno biti lijepo, a poslije, kad joj dosadim, snalazit ćemo se kako znamo, osvježavat ćemo našu ljubav, kao stari Džezar, koji se tri puta rastajao i ponovo vjenčavao sa svojom ženom.
- Bez potrebe je mučio i sebe i nju – pobunila se Tijana.
- Trebalo je da nađe ženu s kojom
se neće nikada rastati. Ili da živi sam. Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići.
- Ti bi otišla?
- Otišla bih.
- Zato što me ne voliš?
- Zato što te volim.
Nije mi sasvim jasna ta ženska logika, ali sam znao da govori istinu."

M. Selimović
Tvrdjava