IZVOR LjUBAVI


DOBRO
 
PrijemPortalRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Kratke i poučne priče

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Admin
Glavni Admin
avatar

Broj poruka : 977
Datum upisa : 03.05.2012
Lokacija : xxx

PočaljiNaslov: Kratke i poučne priče   4/2/2013, 18:11

First topic message reminder :


БУДИ СРЕЋАН!

На углу једне улице стајао је просјак и просио за хлеб. Улицом је наишао коњаник, дојахао до њега и ударио га бичем по лицу. Гледајући јахача док се је удаљавао, просјак се исправи и повика: “БУДИ СРЕЋАН!”
Неки сељак стајао је ту у близини и видио све што се догодило. Ипак…просјакове задње ријечи су га у потпуности збуниле. Није издржао, а да не упита просјака: “Зар си заиста толико понизан и скроман?!”
Не”, одговорио је просјак. “Али, да је јахач био срећан човек, никада не би дошао да ме удари бичем по лицу!”.

Nazad na vrh Ići dole
http://ljubav.forumgabon.com

AutorPoruka
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:31

LJubav,ludost,mudrost...


Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je DOSADA zevnula treci put, LUDOST je, uvek tako luda, predlozila: "Hajdemo se igrati Zmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecajima." INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je, ne mogavsi precuteti, zapitala: "Zmurke? Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", zapocela je objasnjavati LUDOST, "u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronadjem, taj je pobednik."
ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUSEVLJENJE. SRECA je toliko skakala da je nagovorila SUMNJU i APATIJU koju nikada nista nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati.
ISTINA je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj, koji se setio predloziti igru. OPREZ nije hteo reskirati.
"Jedan, dva, tri..." pocela je brojati LUDOST.
Prva se sakrila LENJOST, koja se kao i uvijek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senu USPEHA koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta.
VELIKODUSNOST se nikako nije mogla odluciti gde se sakriti jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja.CISTOTA je uskocila u kristalno cisto jezero, a SRAMEZLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta. LEPOTA je nasla svoje mesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu vetra. SEBCNOST je pronasla skroviste, ali samo za sebe!
LAZ se sakrila na dno okeana (laze, na kraju duge), a POZUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije vazno.
Kada je LUDOST izbrojala 999.999, LJUBAV jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima. "Milion", zavikala je LUDOST i zapocela svoju potragu.
Prvu je pronasla LENJOST, iza najblizeg kamena.
Ubrzo je zacula VERU kako raspravlja o teologiji s Bogom, a STRAST i POZUDA su iskocile iz kratera od straha. Slucajno se tu nasla i ZAVIST, i naravno USPEH, a SEBICNOST se nije trebalo ni traziti. Sama je izletela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom.
Od tolikog trazenja LUDOST je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla LEPOTU . Sa SUMNJOM joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala sediti na obliznjem kamenu.
Tako je LUDOST, malo po malo, pronasla gotovo sve.
TALENT u zlatnom klasju sita, TESKOBU u izgoreloj travi, LAZ na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopste icega igrali.
Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaci.
Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak.
Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik. Ruzino je trnje izgrebalo LJUBAVI oci. LUDOST nije znala sta uciniti. Pronasla je pobednika, osecaj nad osecajima, ali LJUBAV je postala slepa.
Plakala je i molila LJUBAV da joj oprosti i naposletku odlucila zauvek ostati uz LJUBAV i pomagati joj.
Tako je LJUBAV ispala pobednik nad osecajima, ali je ostala slepa, a LUDOST, LUDOST je prati gde god ide...
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:32

Dan kad sam vidijo onoga te pjeva na televiziju


IV Pismeni zadatak iz The Books Of Knjige jezika

Rađen: Jesenas


Došao je mjesec u junu i počelo je da radi more. Moj roditelj otac je radostan došao u kući i pred mnom i sestrom mi javijo majci e je uzajmijo baraku od jednoga Vuksana.
Tata još jeduvši priča kako baraka u Prčnju postoji već tri(slovima 3) godine i da sem Vuksana i nekih zidara tamo niko nije boravijo pa je možda i nova. Krenusmo za četiri dana od onda kad je tata radostan ušao u kući, i jeduvši pričao, i u Prčanj stigosmo u danu krećanja iz Cetinja nam. Dugo tražijasmo baraku, mada Prčanj bješe mali i onda viđesmo more. Bilo je lijepo, plavo i konkretno, a u moru bješe i jedna lijepa baraka. Meni se jako usviđela i ni slutijo nijesam e ću u njojzi ljetovavši viđet onoga e pjeva na televiziju Crne Gore. Znači to je bila Vuksanova baraka zaključih pošto tatu jedan čovjek, dajuvši potvrdan odgovor od baraki, rastuži. Baraka je bila potopljena u moru jedno 15 cm (brojem petnajes I_I, M) i tata se izuvši upužti u more da ni otključa vrata. Mi uđosmo u baraci i malo nam je smetalo to što su ni noge stalno u vodu, ali to je meni bilo i drago, jer tati neće smrđet noge. Kad smo se smjestili mama je počela da ćera ribe koje su bile po ćoškova od kuće, a tata reče da ih ne ćera e ih možemo ižjest, a onda je skočio ka lud, istreštijo oči i počeo da riče ka magare. Ja sam mislijo e se raduje što ćemo da izijemo te ribe e nji ih je kuća bila puna a onda sam vidijo e je ugazio u jednome ježu što je bijo kod vitrine. Meni ga je bilo žao skoro ka brata Uroša što je u Brisel slomijo ruke kad je pa s jedne zlatare. On zaglavi nogu u jedne kese i reče nam da pazimo da struja ne dira vodu a ja ga ništa nijesam razumijo. Ubrzo se i noć približi danu i meni je bilo čudno što u baraki nam nije ni frižidera ni televizora ni Radijo Cetinja, no samo taulin, vitrina, tri (slovima 5) kreveta i morske trave. Ja pitah taja o tome i on dok paljaše šteriku, da bi vidijo put kuda da priča, reče izgleda da u Vuksanovu baraku e je u more, uopšte nema struje. Mama poče da se ljuti a ja i sestra počesmo da se igramo u plićak kod vitrine pazeći se ježova, a mene je bilo i strah da mi koja riba ne uđe u guzicu, pa sam bijo grub prema ribama iz dnevne sobe. Ubrzo morasmo i spavat, i mama nas stavi na sto da se malo osušimo i onda u krevet a ona i tata se svađahu do dugo u noć, zašto nikad ne saznah. Ujutro kad se probudih ni sestra ni mama ne bjehu kući a tata još spavaše, pa odlučih da se našalim s njim. Šalu sam stio da realizujem na tom načinu što ću ga lagano spuštit u plićak pored kreveta jer je ima čvrst san. Pažljivo rabotah i uskoro se tajo nađe u onu vodu pored koćeta. Dok je on spava u more ja odoh u WC (iza barake) i dok sam se umiva odjednom čuh vrisak iz barake isto ka da se pokojni Tarzan diga. Ja uđoh u baraci a tajo mi bješe na krevet popet i rikaše a iz guzice mu virijaše jedna riba. On kroz plač rezimira: "Vadi mi ovu ribetinu e poluđeh od vrućine", a ja utekoh da nađem pomoć. Stadoh na sred ulice i zaustavih prvi auto koi prolazaše kroz Prčanj. Zađe jedan grob od čovjeka i poče da viče put mene. Ja mu rekoh: "Čiko, oprosti ali tata mi je u baraku sam s ribom u guzicu pa mi treba pomoć". On mi reče da sam lud i da mu rečem đe živim da me povede roditeljima da me što ne zgazi. Ja krenuh da ga vodim do Vuksanove nam barake a svo vrijeme mučahu me dilema odklen ga poznajem e mi je bijo prepoznatljiv. On me isprati do barake i šćede da se vrne ali kad ču taja đe stjenje odluči da uđe u vodu i vidi što je to u baraku što puhti ka stari Vojin Bojanović - kralj narodnog melosa, iz prošloga pismenoga. Kad uđe viđe taja i ribu đe se muče, a i riba bješe popižđela, što se zaglavila u tatu. On uze da vuče ribu iz taja i ja se tada sjetih ko je, jer me riba začas podšjeti na mikrofon i rekoh sebe: "Blago mene ovo je oni Rade Jorović e pljeva žene vole ovicire, moram mu tražit dijagram". Dok ja bjeh radosan što Rade vadi tati ribu iz guzice u baraku "uplivaše" mama i sestra s pjace i kad viđeše Rada s ribom u ruku i tatu s ribom u guzicu i ribu u Radovu ruku i tajovu mi guzicu zalelekaše a mama zanemoća. Utoliko Rade izvuče ribu i tata odahnu, ma i Rade. Onako umoran gledajući onoga cipola (prim. aut. riba iz Kotora što živi u Prčanj) reče: "Veće guzice u život vidijo nisam" i zamoli tatu da mu da dijagram, jer je on čojek s najvećom guzicom koju je Rade vidijo. Tata mu reče da mu je spasijo život i kad se pribra i on prepozna Rada. Nasta slavlje, i kad dignusmo mamu iz mora u kužinu i osvijestismo je, tata je upozna sa Radom i objasni joj da mu je čiko Rade sad izvadijo ribu iz guzice i reče još da će Rade ručat s nama što on prihvati (mislim na Rada). Rade nam je za ručkom, dok smo jeli ribu, pričao o estradi o Dragani Mirković, Pink Flojdi, Ceci i Miri Banjac i ja sam s uživanjem sluša i kupijo znanja. Poslije ručka on morade ić, pa ni dade svoj dijagram i pozdravi se s nama i ode.
Još dugo poslijed toga kad ga vidim u televiziju šjetim se toga lijepoga dana kad sam i ja, mali Slavujko, beznačajni lik, vidijo jednu slavnu osobu čika Rada Jorovića uživo i ruča s njim.
Svima sam priča kad smo stigli u Cetinju od tome i tata me uveče masakrira a ja sam se čudijo zašto, ali zaključih da je to vjerovatno zato jer se o estradi ne smije pričat ako se u njoj ne razumiješ.
Ja vi samo mogu reknut da bih i ja želijo da budem jedan dan na televizor, i da budem slavan, pa da kad mene neko zovne da mu ocu iz guzice ribu vadim, odma budem prepoznatljiv i čašćen.
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:33

TEGLA OD KISELIH KRASTAVACA I KAFA


Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.
Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao u teglu, pesak je naravno ispunio preostale šupljine. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se nasmejali.
"Sada!", rekao je profesor, dok je smeh zamirao, "Hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća, auto... Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i loptice. Isto važi i u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom. Izvedite voljenu osobu na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak!"
Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. "Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bih vam pokazao, da bez obzira na to koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem!"

Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:33

RUSKA BASNA


Januar u Sibiru.Sneg pao,zima stegla,minus udario,drvece puca od hladnoce.U sred polja kuca,do nje stala,do stale seno.Na vrhu sena lezi promrzao vrabac jedva ziv.U to iz stale izadje krava dodje do sena malo jede,malo preziva,digne rep i posere se. Oseti vrabac toplu balegu i baci se u nju.Ogreje se i pocne radosno da cvrkuce.To cuje macka pa skoci i pojede ga. NARAVOUCENIJE:1.Nije uvek tako lose biti u govnima. 2.Kad si vec u govnima onda cuti. 3.Nije ti uvek prijatelj onaj koji te izvuce iz govana
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:34

Lisica i orao-Dositej Obradovic


Dogovorili se lisica i orao da žive u komšiluku, i da se međusobno u nevolji pomažu. Izabraše jedan veliki hrast, orao u krošnji napravi sebi gnezdo, gde snese jaja i izleže male orliće. Lisica pri korenu u šupljini istog drveta, načini sebi od lišća postelju, i, okoti lisičiće. Jednog dana lisica ode u lov, a orao, ne imajući taj dan šta da jede niti s čim svoju familiju da nahrani, sleti dole, uze male lisice, i odnese ih u gnezdo.
Malo potom, vrati se lisica i ugleda kako orao hrani svoju familiju sa njenom decom. Zar prijatelj i komšija takvo zlo da joj uradi?
Ali toga dana nešto kasnije, pastiri su pekli na polju meso, pa orao ugrabi parče mesa na kome je bio prilepljen ugljen I dolete u svoje gnezdo. Tada vetar dunu, upali se orlovo gnezdo, a orlići ispadnu iz gnezda. Lisica ih brzo zgrabi i u slast pojede.
NARAVOUČENIJE
Ne druži se s kim se ne poznaješ, i ne primaj nikoga sebi za prijatelja pre nego što ga dobro ne upoznaš, i otkriješ kakav je pre bio.
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:34

Ljubavna bajka

Bili jednom Kralj i Kraljica. Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi. U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajedništvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, što i sam naziv kraljevstva kazuje. Čim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskočio u pomoć: "Evo, taaaako, pridržaću ti…. zakačiću ga kukicom da ga promaja ne zatvori…"… Drugo nasmešeno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: "Dan pun ljubavi ti želim, evo, idem u pekaru, želiš da ti donesem toplog hleba?"…
Čim bi neko uočio neku, tvoju, neispunjenu želju, potrebu…Odmah bi se potrudio da ti se želja ostvari, makar učinio i najsitniji korak da te približi tvom cilju..Koliko je ko mogao pomoći, pomogao je.. bez pitanja, bez očekivanja "revanša", bez kalkulacija u glavi… U Kraljevstvu se, svakodnevno, čuo zvonak smeh i nazdravljanje: "U tvoje zdravlje i sreću, domaćine!", "Za sreću i ljubav mojih gostiju!"… Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, spravljali zajedničke ručkove, večere, organizovali plesove, društvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi došla iz duše. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili učinio dobro delo potaknuto iskrenom ljubavi prema bližnjemu… Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvraćenih ljubavi, ali pre ili kasnije baš svako bi našao srodnu dušu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uočiti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakše naći životnog sudruga nego u našem svetu, baš zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osećaja.
No, jednoga dana, Kralj je načuo kako svaki živi čovek ima ograničen broj osmeha koji može pokloniti, ograničen broj puta kada sme reći "Volim te"…Shvatio je da je energija ljubavi konačna, a ne beskonačna kako se činilo…Čovek ljubav troši dajući je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, teško oboli, a može i umreti!!!! Jako se zabrinuo. Razmišljao je, dugo, šta da napravi. Prestao se smešiti Kraljici, prestao ju je grliti "iz čista mira", prošao je celi dan da nije rekao koliko je voli i koliko mu znači. Video je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i pažnje poklanjala suprugu. Jer kada je čovek tužan, nesrećan, ventili duše, kojima propušta ljubav, zatvore se, "zatrpaju"… Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i pažnju, veselili su ga Kraljičini osmesi… Odlučio je potražiti pomoć Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio rešenje: proizveo je lažne osmehe, lažne činove ljubavi i napisao je priručnik kako se njima koristiti.
U Kraljevstva se proširila vest kako nesebično davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane života i kako im Dvorski Mudrac može pružiti pomoć.
Mudrac se preko noći obogatio prodajući lažnu ljubav i priručnike.
Do tada nepoznati osećaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi: ljubomora "Mislim da njoj daješ više prave ljubavi nego meni", "Poklonila si mi lažni osmeh, a njemu iskreni!!!"; strah "Šta ako mi niko nikada ne pruži pravu ljubav?!", laž "Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!", sumnja "Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naučio?"….
Počelo se trgovati ljubalju: "Voleću te iskreno, ako i ti mene tako voliš!", "Pokloniću ti pravi osmeh, ako ti meni daš delić iskrene pažnje!"…
Više nije bilo zajedništva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi, bili navikli. Počele su se formirati grupice, mala društva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a članovima drugog društva pružala bi se ona lažna.
Ali i unutar društva se dogadjalo da se pojavi lažni osmeh! Niko ni u koga nije imao poverenja "Voli li me zaista?", "Daje li drugome pravu ljubav?"… Mudrac je lažnu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Teško je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lažan … koja je ljubav prava, a koja lažna.. čuvanju iskrenih osmeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila bleda, oči bez sjaja, a duša, nekako, prazna. Čak se činilo kako teži oblik bolesti imaju oni koji daju više lažne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobijaju.
Kralj je, i sam teško bolestan, ponovo odlučio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga šta je, u tako savršenom planu, krenulo po zlu. Pretražio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, čuo kako je ljubav konačna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi priručnici o lažnoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje lažnih osmeha i uputstva o njihovom korištenju.
Na velikoj gozbi, priređenoj u čast pravoj ljubavi, rekao je okupljenima: "Najdraži moji, živeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na našoj naivnosti. No, želim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese sreću. Želim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne može nadomestiti. Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka čestica, takve ljubavi, koju poklonite bliženjemu, poput grudve je što se kotrlja niz breg…Postaje sve veća i veća i veća…Takva vam se vraća i ruši svaku nedaću pred sobom! Živela ljubav: moćna i beskonačna!".
Jeste li, nekome, danas, rekli "Volim te"?
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:35

ZLA ZENA
Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji setao covek sa zenom preko tek pokosene livade... Covek zadivljen lepotom prirode rece:

- Zeno, vidi kako je lepo pokosena ova livada!
Zena mu odmah odgovori:
- Nije to pokosena nego strizena livada!
A covek opet:
- Bog s’ tobom, zeno! Gde si ti cula da se livada strize? Livada se kosi, evo pogledaj vide se i tragovi kosenja...
Tako su se njih dvoje ubedjivali neko vreme dok na kraju zena nije stala ispred muza i iduci unazad pocela da mu radi prstima kao kada se sece makazama ispred ociju i da vice:
- Strizeno, strizeno, strizeno!!!

Kako je setala unazad i nije gledala kuda ide nagazi na gomilu sena i upade u duboku jamu... Muz onako besan samo produzi dalje I ode kuci... Ali nakon nekoliko dana coveka prodje bes pa poce da ga grize savest sto je ostavio zenu. Onda spremi uze u torbu i podje do one livade da nadje rupu i izvuce zenu napolje ako je jos uvek ziva... Kad je nasao jamu on baci uze i poce da vice zeni da se uhvati ako je jos dole... Kad se uze zateglo on poce da vuce ali kad bese pri kraju vide da se za uze uhvatio djavo, sa jedne strane crn a sa druge beo, a ne njegova zena. On htede da pusti uze ali u tom trenutku djavo povika:

- Nemoj da pustas ko Boga te molim. Izvuci me molim te, ako neces da mi pomognes a ti me ubij cim izadjem, samo me nemoj vracati dole u rupu.
Covek se sazali na djavola pa ga izvuce napolje a ovaj ga odmah upita:
- Prijatelju, kakva je sreca tebe dovela do ove jame?
A covek mu isprica da mu je tu upala zena pre nekoliko dana i da je dosao da je izvuce.
Djavo na to uzviknu:
- To je tvoja zena, ono zlo? I ti si sa njom uspeo ziveti? Pa si jos dosao i da joj pomognes? Svaka ti cast!!! Ja sam u tu rupu upao pre nekog vremena, u pocetku sam pokusavao da izadjem ali kako nisam uspeo pomirio sam se sa time i cak sam se navikao na takav zivot... Ali od kada je tvoja zena upala ja hocu ad poludim. Toliko zlo nikada nisam video, pa vidis ovu stranu sto je bela, ta strana je pobelela od njenog zla jer je bila okrenuta ka njoj. Da ja tebi kazem prijatelju, zaboravi da si ti nju ikad poznavao a ja cu ti se sada oduziti za ovo sto si me spasao.

Onda se djavo sagnu i ubra neku travku sa zemlje i dade je coveku pa mu rece:
- Drzi ovu biljku... Ja sada idem pravo u carev dvorac pa cu tamo uci u princezu... Ona ce se tesko razboleti, dolazice lekari sa svih krajeva sveta ali ja necu izaci sve dok ti ne dodjes. Ti ponesi tu travu sto sam ti dao pa se pravi kako je lecis, ja cu izaci i ti ces postati bogat covek. Covek stavi travu u torbu i pokupi uze a djavo nestade...

Posle nekoliko dana cuje on da je princeza bolesna i da je car pozvao lekare iz celog kraljevstva da je lece. Medjutim bas kao sto je djavo rekao, niko nije uspeo da je izleci... Onda covek uze torbu sa travom i zaputi se ka zamku, pravo ode kod cara i rece mu da moze pomoci princezi, da je on vec nekoliko djavola isterao svojim travama... Kad je usao u princezinu sobu pridje krevetu a djavo kad ga ugleda povika:
- Stigao si prjatelju?
- Stigao sam, odgovori covek...
- Dobro je! Ti se pravi sada kako nesto radis oko princeze, ja sad odlazim kako smo se dogovorili... I nemoj me traziti vise, sada sam ti se oduzio sto si me spasao.

Djavo to rece, iskoci iz princeze i nestade... Princezi ubrzo bese mnogo bolje a car cim vide da mu je covek izlecio cerku napravi veliko slavlje i dade mu princezu za zenu. Posle nekog vremena onaj isti djavo udje u cerku drugog cara iz susednog kraljevstva koje je bilo mnogo vece i jace. Odsvuda su dolazili lekari i pokusavali da izlece devojku ali bez uspeha... A onda je rec stigla do tog drugog cara kako je covek izlecio princezu njegovog komsije. On odmah napise pismo svom komsiji da posalje zeta da mu izleci cerku...

Kada je pismo stiglo covek rece da je on to sve zaboravio i da ne zna vise ni koju je travu koristio niti kako da je izleci. Medjutim ovaj drugi car zapreti da ce napasti komsiju vojskom ako ovaj ne dodje... Kako je situacija postala veoma ozbiljna covek malo razmisli pa uze torbu i podje na put. Kad je stigao on brzo ode do te druge princeze u sobu... Cim je usao djavo ga prepozna pa rece:

- A prijatelju, pa sta ces ti ovde? Zar ti nisam rekao da me ne trazis vise?
- E moj prijatelju, rece covek, nisam ja dosao zbog tebe nego sam dosao da vidimo sta cemo da radimo... Ona moja zla zena je izasla iz rupe pa nas sada trazi po kraljevstvu. Ali ajde sto mene trazi nego se okomila da tebe nadje i da ti se osveti sto mi nisi dao da je izvucem iz rupe posto sam tebe spasao...

Djavo kad to cu odmah bez reci iskoci iz princeze i pobeze... Nikad ga vise niko nije video od tada... A covek dobi pola kraljevstva od tog drugog cara kao poklon pa se vrati kuci svojoj zeni gde je ziveo srecno do kraja svog vremena.
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:35

Pijane guske

U neko vreme se uberu gotovo zrele višnje, pa se u velike tegle i staklene balone stave i šećerom dobro pospu pa se u to sipa ljuta rakija i nakon stajanja na suncu se dobije liker koji se zove višnjevača. Prosto te mami da popiješ i neku čašicu više ali ne dao ti bog da se od toga opijaniš pa da te ona prevari. Posle toga se tako opijaniš, štono kažu ko majka, a zašto i kada se majka opila to ja vama reći ne umem. Višnje treba da se uberu ne sasvim zrele pre prvih kiša, da višnje kao i trešnje ne napadne crv. Uvek se u šali kaže da ko kupi ili nabere takve višnje ili trešnje pa navali da ih u slast jede, jede višnje ili trešnje sa mlevenim mesom. U našoj kući se uvek pravila višnjevača ili orahovača od mladih oraha koji su tek počeli da rastu malo veći od dečijeg klikera. To je uvek radila majka i otac je imao samo zadatak da iz velikog bureta sa nategom ili crevom izvadi ljutu rakiju sa kojom je majka dopunjavala te velike tegle i balone u kojima su polako višnje puštale svoj sok. Posle odredjenog vremena, posle svih preslava i slave, praznika koji se u kuci praznuju i gosti se ponude raznim pićima koje je domaćin spremio za svoje goste, pa se potroši sva ta višnjevača i orahovača. Nije ni spremana da se ne potroši već da se ponudi pa ako je nekome merak i gušt da tako nešto popije domaćin će dolivati dok gost sam ne odbije ili dok se ne opijani i legne pod sto a to se tako samo tako kaže. Neko se opije pa ga odvedu kući ili ga domaćin smesti u gostinsku sobu da odspava dok ne dodje sebi. Kada se probudi onako mamuran tek vidi sta ga je snašlo. Tako je u našoj kući meni pripao posao da sve tegle i balone ispraznim od višanja. Ja sam pokupio sve te tegle i balone i jednu po jednu sam odneo i praznio na stajsko djubre koje je uvek sazrevalo iza naše štale. Moja majka je uvek imala puno živine, kokošaka i petlova, koji su se čuli i kad treba i kad ne treba. Tukli su se i napadali decu. Čule su se glupe ćurke i nervirali se ćurani dok im deca sviraju a oni ko maniti se po sto puta javljaju dok se i deci ne dosadi pa ih ostave na miru. Tu su rasle patke koje su imale svoju kućicu opletenu prućem i koja je bila podignita na četiri stuba a istu samo malo veću su imale i guske za svoj stan i one se nisu mešale vec na legalo išle kao po komandi tek predveče. Sva naša živina je bila izrovašena, ako neznate šta je to, da znate, obeležena. Ili se zaseče kožica u patke, otfikari jedan prst ili se na neki drugi nacin izrovasi da se posle ne svadjamo sa komsijama kad nasa živina zaluta u tudje dvorište.
U toku dana su se patke kupale u bari u kraju našeg dvorišta i sve naše guske koje su šištale i nasrtale na decu i mahale krilima. One su dosadne kad počnu da gaču pa se razgalame kao da je odjednom u njihovom jatu nastala neka prava svadja pa se svi njihovi glasovi pomešaju dok se opet ne umire i povedu one svoje guščiće po dvorištu ili udju sa njima da gacaju po bari. Počela je njihova škola. Dok svako gušče i pače ne poraste naučiće od svojih učiteljica gusaka i pataka veštinu plivanja i prekopavanja gliba za svim bubama i punoglavcima koji se koji se uvek pojave u bari prvi a posle nastanu buljave žabe da se s većeri uvek oglasi pravi barski hor koji jednako se čuje do kuće: ke ke ke ke ke ke, Krekeću čitavi noć jer nema opasnosti sve guske su se popele u svoj kočer, svoju neobičnu kuću. Tako sam ja sve te tegle ko pravi ispraznio na djubre i otišao da sperem balone i tegle koliko da ih ne ostavljam tako prljave dok ih majka ne opere vrucom vodom i ne okaci na kolje da se suncaju na suncu. Ostavio sam tegle u šupu ispod čardaka, a čardak je prostor gde držimo neokrunjene klipove kukuruza i tek posle sat vremena otišao sam na drvljanik da sečem tanko, suvo granje za potpalu. Dok sam seckao granje i slagao u bremčiće pa da ih odnesem gde smo uvek držali iscepana drva, kokoške su kljucale, a ćurke ko ćurke se oko nečeg glupirale. Pogledao sam, naših gusaka nije bilo. Patke su se brčkale u bari ali ni jedne guske nije bilo ni u bari ni po dvorištu. Kao da se neko samnom našalio, kao da su sve uhvatile tutanj kroz otvorenu kapiju pa se izgubile na šoru, a nisu. Do malo pre su sve bile tu onako bele i debele, jer su kljukane pa narasle. Samo su se gegale po dvorištu ko prave dvorske dame. A sad ih nema pa nema. Da ne bih opet ja bio kriv. A ko bi drugi. Da ne bi bilo daj kaiš, skidaj gaće, i mojih krikova više lažnih nego pravih, jer tako se kazna manje oseti na golom turu. Ja sam se više drao od svih gusaka i ćurana koje smo uvek fala bogu puno imali. Ceo komšiluk je bio upućen kada se otac prihvatao domaćeg vaspitanja i ubedjivanja, da se jednom manem vragolija i pravljenja štete u našem ili tudjem dvorištu. I opet da ne bih bio kriv al stvarno, onako odistinski, ja se prihvatih obilaska dvorišta da vidim gde su se naše guske dele, gde se zavukle, kad se ne čuju a uvek su bile više nego dosadne i stalno sam vodio rat sa njima dok su one nasrtale na mene i šištale ko da su lude. Gde god da sam pogledao, nije ih bilo, iza svinjca, kokošinca, peo sam se na senjak, na slamu, ulazio u trap, gde držimo krompir. Svo granje pretražio al đavola gusaka nema pa nema. Ma ko da ih je neko potrpao u džak i preskočio povisoki plot i odneo. I to u sred bela dana. Ma nije moguće. Ko bi njih onako blesave pohvatao, drale bi se celo selo bi čulo. Pa to bi bilo ko da je nastala opšta uzbuna u našem dvorištu, ma u celom selu.
A da je neko kuče ušlo ni one se nebi tako lako dale. Tvor da je on bi hvatao i drugu živinu ne bi samo birao naše debele guske i lude gusane. Kao da su žive u zemlju propale. Zemljo otvori se da vidim gde su se dele naše blesave guske. I. Ništa. Niti se zemlja otvorila, niti se one začuše samo se čuje ostala živina a njih nema pa nema. Uh. Biće opet batina. Biće opet si ti nesrećo nešto zamesio. Ne može bez mene ni nestanak naših gusaka da prodje a da me svi ne propituju a gde su bile i kako su nestale. Ja. Šta bih. Pa vikao bih i kukao. Nema ih. Pa kako nema. Ko da su izvetrile. Jes, postale nevidljive, pa se šegače sa nama. Tako se ja okrećem ko ringišpil po dvorištu i gledam i u nebo dal će možda odozgo da dolete one nase guske ko letačice. Al nisu se pojavile na nebu, samo se jedna svraka spustila na dimnjak pa i ona počela da me nervira da sam uzeo prvi poveliki kamen koji sam video i rešio da joj se osvetim. U potezanju kamenjem, razbijanju crepova i komšijskih prozora sam uvek bio nenadmašan i svi mi skidaju kapu i kažu da ne treba više da se uopšte dokazujem jer sam dovoljno to činio. Nanišanim ja onu svraku, ma da je strefim u onu njenu kreštavu glavu al ona ko da ima radare u glavi čim je poleteo kamen polete i ona mrdnu repom i ode. Onako ko da se meni ruga a moj kamen se odbi od komšijski dimjak. Aaaa, polupah crep, Aaa, bar desetak crepova i pade kamen na staklooo, koje baba stavilaaa prekooo rasada. Pučeeee ono staklo u paramparčad. One naše guske, su skroz baksuzne, ima da od njih nadrljam, već sam dve štete napravio. Koji sam ja baksuz kad nisam kriv moram opet da budem kriv. Zbog gusaka da budem dežurni krivac. A i ona svraka našla da mi se sad ruga, ko da se zaverila sa onim našim ludim guskama da danas bude moj najcrnji dan. Kako je krenulo ima da me oleše, ima da se derem ko magarac. Ma ni kožne gaće da imam neće mi pomoći od očevog vojničkog kaiša. Šta da se radi, moraću da trpim i molim boga da me spasi majka ili baba kad otac uhvati da me lema.

Krenem ja u kuću i prolazim pored našeg djubreta a ono se beli ko da je pao sneg u maju, pa napadao samo po našem djubretu. Beli se ko belo mleko a kako bi drugačije da mi je znati al baba uvek tako kaže kad oće da naglasi kad je nešto furt belo, skroz naskroz. Leže one moje guske po onom djubretu, ko na plaži da su polegale, izvrnule kao da se sunčaju. Ne mrdaju. Ko da se sprdaju samnom.

Dogovorile se da me zavitlavaju, Guščija posla. Ja ajd, da pridjem, da bar jednu šutnem, da počne da šišti, da se ustremi ko kobac na mene sa onako podignutim i raširenim krilima. Al dok ja pridjo, skroz, ni jedna ne mrda. Ma ovo je neka šala. Svojim očima ne verujem. Povučem jednu za krilo. Ništa. Za rep. Ništa. Uhvatim je za glavu a ona pade ko da je babino crevo za zalivanje, pa se previja i lomi a ona kuka jer je voda stala pa ja idem da ga ispravim. I jednu po jednu pregledam ko naš seoski veterinar. Ma jok, ne mrdaju. Pogledam ja malo što se njima crveni perje, da nije neko njih strefio iz sačmare, iz jedne patrone ih pokosio pa one ovako polegale. Pogledam al nema rane i vidim da je to crvenilo izgleda od onih višanja što sam ja prosuo na djubre. Uh sto ti gusaka, debeli, nakljukani. Pa one se popele na djubre i kljucale one, one višnje pune rakije dok nisu popadale i pocrkale. Sad sam gotov. Ima da me spasi samo da se naprasno razbolim da mi stavljaju obloge na vrat i grudi, da mi baju i gase ugljevlje ako mi ne pomogne babina terapija. Sta ću, kud ću, pokupim one guske, nekako se spusti veče. Živina sva ide na legalo. Ja sve one guske. šta ću, odnesem pa poslažem na kočer. I ostanu one da leže tako, a ja udjem u kuću i rano, pre nego što sam ikad, legnem u ponjave. Tako veli baba, za ćebad i pokrivače, ponjave.

Babina posla izem ti njen rečnik.
Ćutim ja i ne progovaram. Ušli svi u kuću pa se nesto propituju, za moje zdravlje, što je dete tako rano leglo, neće ni da večera, da nije neko dolazio na kapiju da se žali kad sam se tako zavukao kao miš u naćve pa samo virim. Nije. Oću li da večeram. Vičem, nećuuuu. Nisam gladan. Jel mi dobro. Jeste. Jel me nešto boli. Ništa. Da nisam napravio neku štetu. E tu se setim ja onih crepova prvo i onog babinog stakla pa posle onih naslaganih gusaka na kočeru. I šta ću. Ćutim. Ćutim ko da sam najpravednije dete na svetu. Da me ne izlemaju bar večeras bolje sutra. Uvek je bolje sutra. Da ne dobijem odma batine nek prenoće i one guske. Možda dodje lisica ili tvor pa ih odnese i ja sam spašen. A za crepove i staklo pa možda je nešto palo iz aviona, pa prvo polupalo komšiji crep na kući pa onda spalo i polupalo babi staklo na rasadu. Uh sto sam naivan. Iz aviona. Što mi je izgovor. Odoše da legnu. I zaspim nekako i celu noć sanjam bele guske. Kako su mi tek gakale u snu guske da sam se ujutru probudio rano i onako bos pravac kočer da vidim da li je možda tvor bio vredan ili lisica u poseti pa da nema ni jedne glupače debele na onom nasem kočeru. Nisam ni dosao do kočera, čujem neku graju, neko gakanje, ko svih dana pre katastrofe. I samo što dodjoh iza senjaka i progvirih glavu kad vidi cuda velikoga na kočeru stoje ko prave moje gusčetine i deru se, Ga, Ga, Ga. Trljam oči, prosto ne verujem, moje guske žive. Ma žive živcijate. Stoje na kočeru i ne mogu da sidju, mašu glavama, mlataraju, šište, klepeću krilima i teturaju, jer su još pijane. Uh ja se onda lupim po čelu. E blesimetru jedan glupi, pa ove naše pijandure se jos nisu otreznile i još su mamurne, samo se ludiraju jer ne mogu sa kočera da sidju. Pridjem ja pa jednu po jednu uhvatim ili za šiju ili za krilo dok su me štipale po rukama a ja to nisam osećao ni malo. Ma kad sam ih spustio došlo mi da neku šutnem, al na vreme se povukoh i samo im se narugah gačuci i ja, dok su se one povlačile podvijena repa i šištale raširenih krila. Pa se vratim i pogledam na komšijin dimnjak dal je opet ona nesreća od svrake tu al nije, u nekoj gnjezdari lopuža krade jaja. Crepove pokupim pa turim u granje i odmah se manje videlo da sam polupao one crepove. A i ko će pa da zeva na krov da gleda dal su svi crepovi čitavi. A šta ću sa sa staklom, uh. Tu sam obro zelen bostan. Pa sad za guske sam izbegao da platim. Crepove neće da otkriju dok ne padne kiša a rasad će baba da prenese u baštu pa će da iskopa jamiće i leje i rasadi ga. A staklo. Staklo sam razbio. Pa šta. Ko da se staklo ne može razbiti. I najmanji kamen padne i ono cangrrr. Ode u paramparcad. A otac, ako mu je ćef da me propusti kroz šake i oplete koji put po turu, neće biti prvi put da se derem a on jos nije ni počeo da me udara. Pita će me što se dereš magarče kad te nisam, ni udario. A ja ću da vičem a kako će tek da me boli kad me udaris. I završio se i taj dan naše guske se istrezniše i odoše da se popnu same u kočer na legalo. Otac me ipak malo podsetio kako se čuva babino staklo, a za crepove jos nisam dobio račun od komsije jer će i to doći na red kada neki dan počne da pada kiša i komšija se doseti ko je kriv za razbijene crepove pa poturi lavore i kante po sobi gde prokišnjava. Pa će da se uputi po kiši i kad zakuca na naša vrata, onda će da popije kafu i rakiju sa mojim ocem...
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:36

Priča o nenasilju

U jednom selu zmija je ugrizla toliko ljudi da se malo ko usudio ići u polje. Pustinjakova je svetost bila toliko velika da se pričalo da je pripitomio zmiju i uverio je da se ponaša nenasilnički.

Nije trebalo dugo i seljani su otkrili da je zmija postala bezopasna. Nakon nekog vremana počeli su bacati kamenje na nju i vući je za rep.

Jedne noći, teško izudarana, zmija se uvukla u pustinjakovo sklonište da se potuži, a pustinjak joj odgovori:

"Prija moja, prestala si plašiti ljude - to je loše."

Zmija mu odgovori: "Ali ti si me naučio prakticirati nenasilje."

Pustinjak odgovori: "Rekao sam ti da prestaneš ranjavati ljude - a ne da prestaneš siktati."
Anthony de Mello
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:36

Tvrdjava


"Što je to s nama i s životom, u kakve se to konce saplićemo, u što upadamo svojom voljom u što nevoljom, što od nas ovisi, i što možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari događa bez nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih puteva, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost.

Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki poseban red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se nađemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, tijekom miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti.



Tvoja je, kao voda u koju padneš.

Pa plivaš, ili potoneš."



Meša Selimović
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:37

Prereži uže za koje si privezan

Ovo je priča o planinaru, koji se želio popeti na najvišu planinu. U tu se je pustolovinu upustio nakon dugih godina pripremanja. Pošto je svu slavu želio samo za sebe, odlučio je, da će se na planinu popeti sam!
Počeo se uspinjati. Vrijeme je prolazilo, spuštao se mrak. Umjesto da potraži utočište gdje bi prespavao, nastavio je s uspinjanjem, sve dok se nije posve smračilo. Neprozirna noć je zagrlila planinske vrhove. Svud oko njega bila je gusta tama. Nebo i mjesec su bili prekriveni teškim crnim oblacima, nije se vidio ni prst pred okom.
Dok se uspinjao, samo nekoliko koraka prije vrha poskliznu se i poče padati strahovitom brzinom. Mogao je vidjeti samo crne točke i osjećati silu teže koja ga je neumitno vukla prema dolje. U trenutku očajničkog straha, pred očima mu se počeše odigravati svi lijepi i ružni trenuci njegovog života. Zastade mu dah. Kada je već pomislio da će umrijeti, osjeti iznenada kako ga zaustavlja uže za koje je bio privezan. Njegovo je tijelo visilo u zraku. Sve što ga je držalo bilo je uže. U tom je trenutku povikao:
“Bože, pomozi mi!”
Odjednom se s neba začu dubok glas koji mu odgovori:
“Što želiš da učinim?”
“Spasi me, Bože!”
“Zaista vjeruješ da te mogu spasiti?”
“Naravno da vjerujem!”
“Onda prereži uže za koje si privezan.”
“Molim!“
“PREREŽI UŽE ZA KOJE SI PRIVEZAN.”
Nastala je duga tišina. Čovjek je na kraju ipak odlučio, da će se ipak držati za uže svim svojim snagama.

Spasioci pričaju, kako su sljedećeg dana pronašli planinara mrtvog, smrznutog. Njegovo je tijelo visilo na užetu, za koje se grčevito držao… SAMO TRI METRA OD ZEMLJE.

A vi? Koliko ste vezani za svoje uže?
Da li biste ga prerezali?
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:37

Jedan stariji covek,u bolnici,je bio na umoru.Bili su to njegovi poslednji sati.U jednom trenutku je otvorio oci i uspeo videti nekoliko prilika koje su se skupile oko njegovog kreveta.Nije ih uspeo prepoznati.

Zatvorivsi oci,upitao ih je:
-Prijatelji,ko ste vi?
Jedna od prilika rece:
-Mi smo tvoji zanemareni snovi,zaboravljene zelje i neostvarene vizije.Mi smo sve ono sto si mogao uraditi za zivota,ali si to propustio uciniti.
-Zao mi je zbog toga-rece starac-ali ipak cenim sto ste se,uprkos mojoj nemarnosti i losem odnosu prema vama,dosli oprostiti od mene na kraju mog zivota.
Jedna od prilika se nagne i mirnim mu glasom odgovori:
-Ne,mi se nismo dosli oprostiti od tebe-dosli smo umreti sa tobom...
Nazad na vrh Ići dole
popovac

avatar

Broj poruka : 15134
Datum upisa : 30.11.2012
Godina : 64

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   20/9/2013, 13:39

Некада давно је деда своме унуку испричао једну животну истину.
У души сваког човека се води битка. Као борба између два вука. У души свакога од нас.
Један вук представља зло. Представља бес, завист, љубомору, жаљење, похлепу, ароганцију, самосажаљење, кривицу, грех, срџбу, инфериорност, лаж, лажни понос, егоизам...
Други вук представља добро. Представља оно што пружа ужитак, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, љубазност, доброту, срдачност, дарежљивост, истину, саоосећање и веру.

Унук се замисли на неколико тренутака. Све своје мисли вредно усмери у дубину дедових речи, па га упита;
-Који вук на крају победи?
Деда одговори са смешком на свом старом лицу:
-Побеђује увек онај кога храниш...
Nazad na vrh Ići dole
popovac

avatar

Broj poruka : 15134
Datum upisa : 30.11.2012
Godina : 64

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   21/9/2013, 19:22

Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena servirala večeru,primio sam je za ruku i rekao: Moram ti nešto reći.

Sela je i jela u tišini, primetio sam bol u njenim očima. Odjednom, nisam znao kako otvoriti usta. Ali, morao sam joj dati do znanja što mislim. Želim razvod, rekao sam smireno. Nije izgledala iznervirano mojim rečima, nego me tiho upitala: Zašto? Izbegavao sam njezino pitanje. To ju je naljutilo. Odbacila je pribor za jelo i počela vikati na mene, ti nisi čovek!

Te noći nismo više razgovarali, plakala je. Znao sam da je htela saznati što se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane. Nisam je više volio. Samo sam je žalio!

S dubokim osećajem krivICE, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30 % uloga u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda poderala na komadiće. Žena koja je 10 godina svog života provela sa mnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije, ali nisam mogao povući što sam rekao jer sam jako volio Ivanu. Počela je jako plakati,što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsjedala nekoliko nedelja, činila se sada čvršćom i jasnijom.

Sledeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još uvek bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio spavati.

Ujutro mi je prezentirala svoje uvete za razvod: nije htela ništa od mene, ali je trebala odgodu od mesec dana do rastave. Zahtevala je da se u tih mesec dana oboje trudimo živeti normalno koliko god je to moguće.

Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima testove u tih mesec dana i nije htela da ga opterećujemo našim propalim brakom. To je za mene bilo prihvatljivo. Ali, imala je još jedan zahev, htjela je da se prisetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan našega venčanja. Zahtevala je da je u tih mesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vrata. Mislio sam da je totalno poludela. Ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivim, pristao sam na njene čudne zahteve.

Rekao sam Ivani kakve uvete mi je žena postavila za razvod. Glasno se smejala i mislila da je to apsurdno. Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom, rekla je prezrivo. Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam izrazio svoju želju za razvodom. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo delovali nespretno. Naš sin je pljeskao iza nas: Tata drži mamu u naručju. Te reči su me pogodile.

Od spavaće do dnevne sobe pa do vrata, hodao sam preko 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla –nemoj našem sinu govoriti za razvod. Kimnuo sam glavom, pomalo uzrujan. Spustio sam je pred vratima. Otišla je čekati autobus za posao. A ja sam se odvezao sam do ureda.

Drugi dan bilo nam je puno lakše, oslonila se na moja prsa. Mogao sam osjetiti miris njezine bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena. Shvatio sam da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila prosijeda. Naš brak je na njoj ostavio danak. Na minutu sam se upitao što sam joj to učinio.

Četvrti dan kad sam je podigao, osjetio sam kako se osjećaj intimnosti vraća. To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene.

Peti i šesti dan osetio sam kako osećaj intimnosti opet raste. Ivani nisam rekao ništa o tome. Kako je tih mesec dana odmicalo, postajalo je sve lakše nositi je. Možda me svakodnevna vežba učinila jačim. Jedno jutro birala je što će obući. Isprobala je nekoliko haljina ali ni jedna joj nije pristajala. Zatim je uzdahnula –sve su moje haljine postale prevelike. Odjednom sam shvatio koliko je smršala i da je to zapravo razlog što mi je postajalo sve lakše nositi je.

Odjednom mi je sinulo… Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvesno sam pružio ruku i pogladio je po glavi. Naš sin je došao u tom trenutku i rekao: Tata vreme je da nosiš mamu van. Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je postalo bitan dio života. Moja žena ga je dozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila. Okrenuo sam glavu na drugu stranu jer sam se bojao da bi se mogao predomisliti u zadnjoj minuti.

Tada sam je primio u naručje, hodajući preko spavaće do dnevne sobe, pa u hodnik. Njezine ruke obgrlile su moj vrat tako prirodno i nežno. Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan našega venčanja. No nezina sve lakša telesna težina me činila jako tužnim. Zadnji dan, kad sam je držao u naručju, jedva sam koraka mogao napraviti. Naš sin je otišao u školu. Držao sam je čvrsto i rekao: Nisam primetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti. Odvezao sam se do ureda… Istrčao iz auta bez zaključavanja vrata. Bojao sam se da bi me svaka odgoda naterala da promijenim mišljenje. Hodao sam gore. Ivana je otvorila vrata a ja sam joj rekao: Žao mi je, ali ja više ne želim razvod.

Pogledala me zapanjeno, a zatim dotaknula moje čelo. Imaš li groznicu? Rekla je. Maknuo sam joj ruku s moje glave. Žao mi je, Ivana, rekao sam, neću se razvesti. Moj bračni život je bio dosadan verojatno zato što ni ona ni ja nismo cenili pojedinosti u našim životima, a ne zato što više nismo voleli jedan drugog. Sada shvatam da od trenutka kada sam je nosio u naručju na dan našega venčanja, sam je trebao tako nositi dok nas smrt ne rastavi.

Ivana kao da se odjednom probudila. Opalila mi je šamarčinu, zalupila vrata i briznula u plač. Otišao sam. U cvećaru na putu kući sam naručio buket cveća za moju ženu. Prodavačica me pitala šta napisati na kartici. Nasmejao sam se i napisao: Nositi ću te svako jutro dok nas smrt ne rastavi.

Te noći sam stigao kući s cvećem u ruci i osmehom na licu. Trčao sam gore po stepenicama, da bih našao svoju ženu u krevetu –mrtvu. Borila se s rakom mesecima, a ja sam bio toliko obuzet Ivanom da nisam ništa primetio. Znala je da će ubrzo umreti i htela me spasiti od bilo kakve negativne reakcije našeg sina na razvod. Barem sam u očima našeg sina ispao brižan suprug…

Mali detalji u vašim životima su ono što je stvarno važno u vezi. To nije vikendica, auto, nekretnine, novac u banci. To samo stvara okruženje pogodno za sreću, ali ne može dati sreću u vama.

Dakle, nađite vremena da budete prijatelji i napravite one male stvari jedan za drugoga da izgradite intimnost. Da imate pravi sretan brak!



Sasvim slučajno sam našao ovu priču na netu i kopirao je autora neznam
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2758
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Drugačiji način :)   22/9/2013, 19:46

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis. U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i sta je to mogao napisati. Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi. I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio: "Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje....
###

I stručnjak i čovek Smile 
Nazad na vrh Ići dole
popovac

avatar

Broj poruka : 15134
Datum upisa : 30.11.2012
Godina : 64

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   22/9/2013, 20:29

Ps. Reči i redovi nisu novi ali smo ih možda, u ovom ludom vremenu, zaboravili. Uživajte.

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa. Kad bi znao. Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadic života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, vec po onome što znace. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od cokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dušu.

Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…

Bože moj, kad bih imao jedan komadic života…

Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca dasu mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa starošcu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi…

Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek.

Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Nazad na vrh Ići dole
trag

avatar

Broj poruka : 2758
Datum upisa : 13.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   23/9/2013, 22:25

TEGLA OD KISELIH KRASTAVACA I KAFA

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24 časa na dan nije dovoljno, setite se tegle kiselih krastavaca... i kafe...

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali. ''Sada!'', rekao je profesor, dok je smeh zamirao, ''Hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vas život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi u životu. Ako potrošite svo svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.

Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.

Nadjite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18 godina. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – tj. za stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.''

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao. ''Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.''
Nazad na vrh Ići dole
popovac

avatar

Broj poruka : 15134
Datum upisa : 30.11.2012
Godina : 64

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   23/9/2013, 22:55

* Ово је прича о двојици пријатеља који су ишли пустињом.
* На путу су се споречкали и један је ударио другог.

Ударени се осетио повређеним, али је ћутке написао у песку:

ДАНАС САМ ДОБИО УДАРАЦ ОД МОГА НАЈБОЉЕГ ПРИЈАТЕЉА.

* Продужили су тако све док нису нашли једну оазу где су се одлучили окупати.

* Онај што је добио ударац замало се није удавио, купајући се, али живот му је спасио онај други.

Кад је дошао к себи, урезао је у једном камену:

ДАНАС МИ ЈЕ МОЈ НАЈБОЉИ
ПРИЈАТЕЉ СПАСИО ЖИВОТ!

* Онај који је ударио свог најбољег пријатеља упита:
* Кад сам те ударио, поруку си написао у песку, а сада је урезујеш у камен.
* Зашто?

* Пријатељ му одговори:
* Кад нам нетко направи нешто лоше, то треба да запишемо у песку, да би ветрови избрисали, али кад неко направи нешто добро, то треба да уклесати у камен, да га ништа не може избрисати!


НАУЧИТЕ СЕ ДА РАНЕ УПИСУЈЕТЕ У ПЕСАК, А СРЕЋУ УКЛЕШЕТЕ У КАМЕН!
Nazad na vrh Ići dole
popovac

avatar

Broj poruka : 15134
Datum upisa : 30.11.2012
Godina : 64

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   3/10/2013, 12:50

Bio jednom jedan otok, na kojem su živjeli svi osjećaji i ljudske vrijednosti: Dobra Volja, Tuga, Znanje i među ostalima i Ljubav.

Jednog su dana shvatili da će njihov otok potonuti, te su pripremili svoje brodove kako bi ga spasili. Jedino Ljubav željela je ostati do posljednjeg trenutka. Kada je otok bio tren do potonuća Ljubav je odlučila potražiti pomoć.

Bogatstvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala: "Bogatstvo, možeš li me povesti sa sobom?“ "Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nemam mjesta."

Ljubav tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu. "Ponose, preklinjem te, možeš li me povesti sa sobom?" "Ne mogu ti pomoći, Ljubavi" odgovori Ponos, ovdje je tako savršeno, mogla bi mi uništiti brod.

"Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila kraj otoka: “Tugo, molim te povedi me sa sobom." "Oh, Ljubavi," odgovori Tuga, tako sam tužna, da ne mogu.
Kada je Dobra Volja prolazila kraj otoka, toliko je bila zadovoljna da nije ni čula Ljubav kako je doziva.

Tada Ljubav začuje neki glas:"Dođi Ljubavi, ja ću te povesti sa sobom." Bio je to starac u malenom čamcu. Kada su stigli na kopno Ljubav se iskrca, a starac ode.

Ljubav je bila toliko sretna da je zaboravila pitati starca za ime. Ljubav shvati koliko mu duguje, te upita Znanje: "Znanje ti sigurno znaš tko me je spasio?"
"To je bilo Vrijeme," odgovorilo je Znanje. "Vrijeme?" upitala je Ljubav,"“pa zašto bi me Vrijeme spasilo?"

Znanje puno mudrosti odgovori: "Zato što je samo Vrijeme sposobno procijeniti koliko je Ljubav važna u životu.“
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   5/10/2013, 08:43

.Žena je izašla iz kuće i videla tri starija muškarca sa dugim sivim bradama kako sede u njenom dvorištu. Nije ih prepoznala. Rekla je: "Mislim, da vas ne poznajem, ali verujem da ste gladni. Uđite u kuću i nešto pojedite." "Je li suprug kod kuće?", pitali su. "Ne", odgovorila je. "Vani je." "Onda ne možemo ući", odgovorili su. Uveče, kad je suprug došao kući, rekla mu je šta se dogodilo. "Idi, reci im da sam kod kuće i pozovi ih unutra!" Žena je zaista otišla i pozvala starce da uđu. "Ne možemo zajedno ući u kuću," odgovorili su. "Zašto sad?" upitala je. Jedan od staraca joj pocne objašnjavati: "Njegovo ime je Zdravlje," rekao je i pokazao na jednoga prijatelja. Pokazujući na drugoga je rekao: "On je Uspjeh, a ja sam Ljubav." Na to je dodao: "Sada idi i dogovori se s mužem kojega od nas želite imati u vašem domu." Žena je ušla u kuću i rekla mužu što je rekao. Muž je bio oduševljen. "Divno!!", rekao je. "Ako je tako, pozovimo Zdravlje. Neka uđe i napuni naš dom zdravljem!" Žena se nije složila. "Dragi moj, zašto ne bi pozvali Uspjeh?" Njihova kćerka je slušala u drugom kraju kuće. Priskočila je sa svojim prijedlogom: "Ne bi li bilo bolje pozvati Ljubav? Naš dom bi onda bio ispunjen ljubavlju!" "Poslušajmo njen savjet," rekao je muž ženi. "Idi i pozovi Ljubav, neka on bude naš gost." Žena je otišla van i upitala: "Koji od vas je Ljubav? Molim Vas, uđite i budite naš gost." Ljubav je ustao i počeo hodati prema kući. Ostala dva su u isti čas ustala i pošla za njim. Iznenađena, žena upita Zdravlje i Uspjeh: "Pozvala sam samo Ljubav, zašto vi ulazite?" Starci uglas odgovoriše: "Da si pozvala Zdravlje ili Uspjeh, druga dva bi ostala vani. Pozvala si Ljubav i gdje god ide on, i mi obojica idemo s njim. Gdje god je ljubav, tu su takođe zdravlje i uspjeh !"
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   5/10/2013, 08:43

Hodao čovek plažom i ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od peska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:
- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već dalje ide. Ali ovo je već treci put ovaj mesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.
Čovek duboko razmisli i reče:
- Evo vec dvadeset godina živim u Americi i voleo bih da posetim stari kraj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.
Duh se nasmeja i reče:
- To je nemoguće. Zamisli koliko ljudi samo treba da se most izgradi, kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika. Zamisli drugu želju.

Čovek se zamisli duboko i reče:
- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvek govorile da ne marim za njih i da sam bezosećajan. Voleo bih da mogu da razumem žene... da mogu da znam šta one osećaju, šta misle kad iznenada zaćute... da znam zašto plaču... da znam šta one zbilja žele kad kažu "ma ništa"... da znam kako da ih usrećim.
Duh reče:
- Hoćeš li most sa dve ili četiri trake?
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   30/10/2013, 10:25

Jednog su dana razbojnici oteli petogodišnjeg dečaka i spalili selo u kome je živeo. Kad se otac vratio, video je zgarište i učinilo mu se da je ugljenisano dečije telo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio je dečije telo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.

Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobegao od razbojnika i vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata. Otac koji je još uvek plakao i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je: "Ko je tamo?"

"Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata."

Otac je pomislio da se neki obestan dečak s njime šali. Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dečak je uporno kucao, ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dečak je otišao. Otac i sin više se nikada nisu videli.

Na kraju je mudrac dodao: "Smatraš li nešto istinom, ako se toga previše držiš, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj otvoriti".
Nazad na vrh Ići dole
popovac

avatar

Broj poruka : 15134
Datum upisa : 30.11.2012
Godina : 64

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   24/11/2013, 18:09

Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i njegovu ženu kako otvaraju neki paket.
Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? - pitao se. Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.

Trčeći kroz dvorište farme, upozoravao je ostale vičući: " U kući je mišolovka! U kući je mišolovka!"

Kokoška, kvocajući i čeprkajući, podigne glavu i kaže: "Gospodine Mišu, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakve posljedice po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati."

Miš se okrene prascu i vikne: "Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!"
Prase je saosjećalo, ali reče: "Vrlo mi je žao, gospodine Mišu, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi siguran da si u mojim molitvama."

Miš tada krene prema kravi: "Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!"
Krava reče: "Oh, gospodine Mišu, žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža."

Tako se miš vratio odbijen pognute glave u kuću kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom.

Te noći začuo se čudan zvuk u kući - kao zvuk kad mišolovka uhvati svoj plijen.
Farmerova žena požurila je vidjeti šta se uhvatilo. U mraku nije vidjela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija ju je ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila s vrućicom.

Znamo da se vrućica liječila svježom kokošjom supom, pa je farmer zaklao kokoš.

Ali bolest njegove žene se nastavila pa su je došli posjetiti prijatelji i susjedi.
Da bi ih nahranio, farmer je izmesario prase.

Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je.
Došlo je toliko ljudi na njenu sahranu, da je farmer morao zaklati i kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih.
Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na zidu.

Zato, kad idući put čuješ da se netko suočio s problemom i misliš da te se to ne tiče, sjeti se - kad je jedan od nas ugrožen, svi smo u opasnosti.
Svi smo umješani u to putovanje zvano "život". Moramo paziti jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da ohrabrimo nekog od nas.
Nazad na vrh Ići dole
popovac

avatar

Broj poruka : 15134
Datum upisa : 30.11.2012
Godina : 64

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   26/11/2013, 20:02

Moja se majka uvek hvalila kako za trideset godina braka nikada nije preturala po džepovima mog oca. Doduše, on se nije ni trudio da sakrije svoje prevare niti je to bilo moguće u malom gradu gde svi znaju sve i pre nego što se dogodi. Kada se dogodi, tada znaju više, uživaju u filovanju, razvijanju zapleta, istraživanju uzroka i posledica. No, razmišljam, da je otac bio tajnovitiji i da je njihova veza, na primer, tri decenije mlađa, kako bi stvari izgledale? Da li bi majka uspela ostati verna svojim principima u doba digitalizovane, sveprisutne prevare kada su njenom suprugu dostupne sve sojke sa kojima se može sporazumeti, a ne samo nekoliko radodajki iz dosadne provincije. A poslovično dobronameran komšiluk nije ni od kakve pomoći osim ukoliko nekim čudom šnajderkin mali nije vrhunski haker. Šta bi se tek dešavalo da je otac poliglota i ljubitelj skupih gedžeta? Cela planeta bi mu bila na raspolaganju kao što je nama danas. Sve u svemu, džepovi su prošlost. Niko više ništa ne beleži na ceduljicu, zašto bi to ljubavnici činili. Lepi, divno dizajnirani, svemoćni i skupi gedžeti glavni su neprijatelji zauzetih žena koje drže do vernosti. Lepi, divno dizajnirani, svemoćni i skupi gedžeti glavni su neprijatelji zauzetih muškaraca koji drže do vernosti. Opasnost je u inboksu, krije se u zaključanim i otvorenim folderima, u neispražnjenom recycle binu, šiframa i kodovima.

 

Paradoksalno, prevara nikada nije bila dostupnija, bukvalno mami svojom lakoćom, ali zahteva finansijska ulaganja. U laptopove, računare, superiorne telefone i tablete. Kad dođe do realizacije, sve je jeftinije. Kao i nekad, i danas se može obaviti uz tarabu. Predigra guta keš. Međutim, potrebno je i znanje. Ništa od švaleracije, pardon, afere, ukoliko se, uz pomoć ponuđenih opcija, ne ume sakriti, zabašuriti, formirati posebna lista, napraviti tajni folder, isprazniti history, ukloniti tragovi, podesiti da sprava ništa ne pamti. Ni jedno jedino slovo. To je podjednako važno i za varalicu i za njegovog špijuna. I jedni i drugi moraju na brzi kurs.

Moja je prijateljica, zbog koje dobrim delom o svemu ovome i pišem, psihološkinja. Evropska unija joj je izdala sertifikat. Radi u zatvoru. Sklapa i rasklapa svest i podsvest teških robijaša kao penzioner domine. Sedam je godina u vezi. Upotrebila je sva svoja znanja da odnos izgradi na, kako kaže, zdravim temeljima. Ne interesuje je igranje igrica, ništa vruće-hladno. U ranim je tridesetim, zrela isključivo za igru otvorenim kartama. Ipak, nije propustila insistirati da njen dragi i ona razmene šifre za elektronsku poštu. Čisto da se ta otvorenost i žutim podvuče. Društvene mreže nisu koristili. Razišli su se prošle jeseni. Iz čista mira. Prezasićenje, nemi sporazum da se neko vreme ne viđaju i ne komuniciraju. 

Tako je ona to shvatila i tumačila. Ipak, početkom proleća, posle više od pet meseci, pomirila se sa tim da je neko vreme u stvari trajno vreme. Jedno neopozivo zauvek. Nije ugodno, priznaćete, ispostavlja se da niste na najbolji način razumeli partnera. Očito je da se on toliko prezasitio da u ovom veku ne bi više sedao za isti sto. Logično povređena, posle dugog niza godina, ušla je u njegovu poštu. Šifru nije promenio. Jasno je da je smatrao da bi tako nešto bilo prerano i da bi na taj način izazvao njen bes. Jasno je da je znao da ona veruje u neko, a ne u trajno vreme. Na prvim stranama ništa, bio je miran. Sam, kao i ona. Hrpa poslovnih gluposti, pozivi na konferencije za novinare, njen dragi je bio spiker na radiju. Nije se tu dugo zadržala. Jurila je u drugom pravcu. Njen cilj je bila arhiva. Pošta koju je slao i primao tokom njihovih najboljih dana. Tu je našla i zgodnu koleginicu, svoju imenjakinju, koja je vešta u nameštanju smena i nekakve “ledene moskovske noći”, svakako nezaboravne, i zajedničko uživanje u dovijanju oko vremena i mesta susreta. Našla je čak i jednog muškarca koji je tvrdio da će zauvek pamtiti nekakav stisak ruke, a nekoliko stranica kasnije, pretio njenom dragom da “uzalud beži od istine”. Čitavi nizovi odavno ispisanih reči stezali su je oko vrata. Za aktere tih dopisivanja sve te emocije su bile potrošene, možda i zaboravljene, za nju su se odigravale sada. Zašto je arhvirao, zašto nije brisao? Znao je da ga je proveravala prvih nekoliko meseci u skladu sa teorijom u koju je verovala. Prvih nekoliko meseci upoznajemo partnera i tada je sumnjičavost dozvoljena. Kasnije bi trebalo da smo načisto sa tim šta mislimo o čoveku čije hrkanje trpimo u sopstvenom krevetu. Možemo li mu ili mu ne možemo verovati. Sve ređe je potezala šifru. Dobro je da je zapamila do današnjeg epifanijskog dana. 

Moja druga prijateljica živi sa divnim, pomalo ljubomornim mužem. Devet su godina zajedno, što u vezi što u braku. Imaju dve ćerke. Bio joj je prvi. Nije se ona držala nekakvih tradicionalnih šablona, ali se nekako trudila da poveže prvi seks sa što je moguće više emocija. Tako je njemu, igrom slučaja, pripao taj zgoditak. Dok je u četvrtak uveče sedeo u kladionici ona je proveravala poštu. Prst joj je greškom skliznuo na slovo S kada je htela da ukuca username. Pred očima joj je iskrsla adresa [You must be registered and logged in to see this link.]. Njoj sasvim nepoznata. Imala je sve mejlove svog supruga i, uredno, sve šifre. Bio sam zapanjen. Da li se šifre među partnerima razmenjuju u isti dan kada i burme ili pre toga? Nema ljubavi bez šifri. Dešifrovana veza je danas jedina moguća veza.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada ga je pozvala tvrdio je da ne zna o čemu se radi, smotano jer je inače potunjeni šmokljan, što je, budući na starost njihove dece, otvaralo mogućnost da duhovi iz Beograda pišu duhovima iz Splita na njihovom kućnom računaru. Nije da se već neko vreme nije bavila idejom da bi je mogao prevariti s obzirom na činjenicu da je njihov godišnji seksualni saldo, nakon rođenja druge ćerke, bio nula. A interes supruga, njegova zabrinutost što mu tridesetdvogodišnja žena masturbira kao adolescentkinja – minus dva.

Razmšljala je o bihevioralnoj terapiji, o problemima svog inače introvertnog supruga, o mogućim fiziološkim smetnjama, o sopstvenoj prezaposlenosti na kraju i o mogućem nestanku strasti. Nije to bez razloga bilo na poslednjem mestu, jer delovao je kao takav tip da bi mu se pre mogao pripisati atentatorski poriv nego neverstvo. Vođena instinktom sjurila se u history i pronašla čitav niz nepoznatih email adresa. Odlučila se da aktvira split-beograd. Ali, kako? Dosetila se da prijavi zaboravljeni password. Računala je da je suprug ili duh ostavio neku od njoj slobodnih adresa kao alternativu što se gotovo uvek traži prilikom otvaranja novog mejla. I pronašla je ono što je tražila, a nakon prvih koraka po trasi split-beograd plakala je kao kiša.

Curica je bila iz Splita, a on iz Beograda. Curica nikada nije bila u Beogradu, a tako bi “voljela”. On je obećavao da će je jednom svojim kolima dovesti. Ona se divila što je tako galantan, stariji tip sa sopstvenim automobilom. Nije propustila da pita za firmu i godinu proizvodnje. On je pisao da ga njena pitanja pale. Ona ga je pitala da li bi je tog trenutka ljubio po vratu. On je odgovorio da je strašno krut. Ona je zaključila da bi njihovo putovanje od Splita do Beograda trajalo dva dana, jer bi svako malo morali praviti pauzu. On je konstatovao kako prodire u nju svom snagom. Ona je prevodila dahtanje u smešna slova. On je pitao da li želi još.

Ona je bila napaljeno derište iz Splita ubeđeno da priča sa superiornim, starijim muškarcem iz velikog grada koji će, čim se reši žene, svojim besnim kolima doći i iščupati je iz kandži osmomesečne primorske dosade. On je bio njen rođeni muž kome je pomagala da otplati lizing za ta ista jebena kola u kojima bi mala volela da svršava. Muž koji je mesecima bez erekcije. Muž čija se osećanja trudila da ne povredi kada bi obazrivo načinjala temu o njihovom krepalom seksualnom životu. Muž kojeg je vodila na Zlatibor kako bi se osvežili i distancirali od svakodnevne rutine da bi on svako veče odlazio da “proveri kako su kola” ne bi li sa mobilnog maloj poslao mejl. Čudila se tolikoj brizi za godinu dana staru mašinu koja poseduje sve moguće sisteme za odbranu od prirodnih nepogoda. Pripisala je to klasičnim muškim opsesijama. Automobili su njihove bebe, omiljene igračke, njihov CV, libido, moć.

[You must be registered and logged in to see this image.]Jedino što joj je znao reći kada je napokon, bled i dehidriran, došao kući jeste da ništa od toga nije stvarno. Da nema veze sa realnošću. Ništa se od napisanog nije dogodilo. To je sve virtuelno. Kao film. Ali, u tom filmu, on je živeo i proživeo čitavu jednu priču – od prvog “Ćao, ja sam Marko” do zajedničkog bekstva sa klinkom na kraj sveta u vrtlogu strasti. Sve se to jeste dogodilo. U mislima ili realnosti – ima li razlike? On nije znao kako miriše vrat male Splićanke, ali trudio se da to zamisli. Ona nije sedela u njegovim krilima, ali pokušavala je to sebi da dočara. Neke su se kite dizale, neka su se usta blentavo smešila. Dogodilo se. Virtuelno ne smanjuje težinu prevare. Štaviše, povećava je, jer neophodno je tako mnogo uživaljavanja. Da li je, kada se sve sabere i oduzme, pitanje virtuelne prevare ontološko pitanje? Na kom nivou realnosti ta prevara egzistira? Koliko je stvarna? Koliko nije? Upinjem se ali ne pronalazim razliku između partnera moje drugarice psihološkinje koja se uzdala u zdrave temelje dok je njen dečko preko miksete na brzinu tucao neku tupavu radijsku čitačicu džinglova i supruga moje drugarice koji je zatvorenih očiju drkao za tastaturom zamišljajući dvadesetogodišnju Splićanku kako gledajući ga kao heroja skače po njegovom kurcu. I svaka mi razlika izmiče. Obe su prevare počele dopisivanjem na internetu, prva se razvijala kresanjem u gluvoj sobi, druga tucanjem preko elektronskih posrednika. Ko može da garantuje da ovi drugi nisu bili strastveniji?

Svejedno, zaboravite na džepove i ceduljice. Jurišajte na šifre. Družite se sa hakerima ili štedite lovu da ih možete platiti kada za to dođe vreme. Ne verujte u zdrave temelje i erektilnu disfunkciju. I nikada partneru nemojte kupovati moćne spravice za rođendan. Detektivi će uskoro ostati bez posla kao što bi i poštari da nije komunalija i sudskih poziva. Budite na “ti” sa tehničkim čudima. Naučite sa računarom kao sa rernom ili osiguračima. I svaka čast onom ko uspe da vas prevari.

 
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

avatar

Broj poruka : 8809
Datum upisa : 04.08.2013
Godina : 54
Lokacija : Nedodjija:))

PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   8/12/2013, 06:07

ЗАШТО СЕ КАЖЕ ДА РОДА ДОНОСИ ДЕЦУ?[

- За роду се мисли да је веома света и срећна птица.
Света – зато што сваке године иде на хаџилук у Африку, и сваког пролећа се враћа.
Срећна – зато што доноси срећу, па коме се рода угњезди на димњаку том ће летина обилно да роди. Ако се рода угњезди на звонику, читаво ће село те године да се обогати.

Роде нико не сме да дира, ко убије роду умреће му мајка и добиће страшне пеге по лицу.
Рода с пролећа доноси лепо и топло време, у току лета може да полети у висине и донесе кишне облаке неопходне летини, преокреће време из кишног у лепо, и многа друга чуда изводи са временом на корист сељака.

У новије време, каже се да рода доноси децу, обично у случајевима када родитељи неће отворено да испричају деци како су дошла на свет. Ова прича је произашла из веровања наших предака – да је рода митска птица која доноси сваку плодност и благостање.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Kratke i poučne priče   

Nazad na vrh Ići dole
 
Kratke i poučne priče
Nazad na vrh 
Strana 2 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
 Similar topics
-
» Kratke reči od 3 slova
» Te Voy a Enseñar a Querer/Ljubavna priča
» Kontroverze i zanimljivosti o caru Dušanu Nemanjiću
» Kako da mu pričate prljavo, a da se ne osećate smešno
» Poučne misli

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
IZVOR LjUBAVI :: KNJIŽEVNOST :: PROZA-
Skoči na: