Kratke i poučne priče

First topic message reminder :


БУДИ СРЕЋАН!

На углу једне улице стајао је просјак и просио за хлеб. Улицом је наишао коњаник, дојахао до њега и ударио га бичем по лицу. Гледајући јахача док се је удаљавао, просјак се исправи и повика: “БУДИ СРЕЋАН!”
Неки сељак стајао је ту у близини и видио све што се догодило. Ипак…просјакове задње ријечи су га у потпуности збуниле. Није издржао, а да не упита просјака: “Зар си заиста толико понизан и скроман?!”
Не”, одговорио је просјак. “Али, да је јахач био срећан човек, никада не би дошао да ме удари бичем по лицу!”.

Zrelost dolazi s godinama.... !

Jedna dama u poodmaklim godinama stajala je na pramcu jednog broda za krstarenje, čvrsto držeći svoj šešir 
sa dvije ruke, da ga vjetar ne bi odnio. 

Jedan gospodin se približi i kaže: 
     - Oprostite mi gospođo, ...ne želim vas smetati, ali da li ste već primijetili da vjetar podiže vašu haljinu vrlo visoko? 
     - Da, jesam, ali trebam obje ruke da zadržim šešir na glavi. 
     - Ali, gospođo....gospođa treba znati da su njeni intimni dijelovi izloženi za javnost! - kaže kavalir. 

Dama je bacila pogled prema dolje, i odgovori: 

    - Gospodine, bilo koja stvar koju vidite tamo dolje ima 85 godina.
    - A šešir sam kupila jučer.....!!! 

I bi misao

-----------------------------------------

Ako budem tražio i koračao niz stvari ovog života u nadi da ću makar jednom sebe trgnuti iz sna i shvatiti, tada će mi prolaznost stvari jedna drugu nastavljati sa svakim otkucajem sata.
Koliko god uživao u ovom svetu sada, misli moje uvek skliznu sa ivice tih neizmerivih oličja sreće što ih vetar miluje kao hiljade proplanka.
I tako sve stvari lete i klize, nošene rukama vetrova među raznim razbacalim cvetovima, i obvijen oko njih, zajedno padamo niz liticu ovog vremena.
I tamo negde, u dubini ponora tuge pod senkom posmatram kako padaju listovi sa drveta.
Jedan za drugim, i tako dok na mojim očima ne ostanu crne i tvrde izobličene grane, i debelo i ispucalo stablo.
Svakom listu treba 3 sekunde da padne.
1-a, kada kreće; tad je najsporiji.
To je onaj kobni trenutak odvajanja i prepuštanja zemljinoj teži.
Uvertira za nebrojane spletove i preplete.
Tada list, da može da oseti, postaje svestan svih svojih žila na sebi osećajući kako se protežu i gube svoju jedinu vezu s onim što im je podarilo život.
I ubrzo slobodan pad preuzima svoje, i vazduh struji i naleće udarajući od krhke osušene membrane, ponekad i pocepajući otvor kroz njih.
Zatim bi vazduh prolazio kroz svaku okrzlinu ivice, nestabilno menjajući svoj intezitet i smer poigravajući se s njim.
Tako je počinjala igra.
2-ga sekunda, ona kobnija, koja određuje sudbinu, ili sama po sebi predstavlja tok sudbine lista, je možda i najduži period tragedije.
Tada, glavni lik predstave se udaljava iz okruženja u kom smo ga prvi put upoznali, i susreće se sa raznim nepoznatim objektima i neobičnim nasrtajima vetra.
I sva nemoćnost skupljena u njemu, jer je obamro, presuho i star, bori se sa kandžama vremena, i već pri kraju 2-ga sekunde, neminovno borba je izgubljena.
Ljuljanje se može vrlo brzo i prekinuti, ako se na putu naiđe na neku banderu, ili krov; ali samo to ljuljanje upravo određuje gde će biti završetak tog beskonačnog pada.
Sama srž ljuljanja čini se da je stopljena od raznih uticaja.
Ta cela 2ga sekunda je upijanje svih fizičkih zakona prirode u jednom trenutku naređane kontinualno, pa čak i isprepletene jedne s drugim.
Ali na kraju krajeva, i ta najbitnija sekunda koju bi mogli da nazovemo životom, je na neki način samo početak 3će sekunde, završne sekunde, u kojoj bi logikom gledano trebalo biti završetak puta i apsolutni kraj lista.

Ali nije.

List, kada padne, ono pada među stotine sebi sličnim, mrtvim listovima.
Leže tužno skupljene u podnožju drveta, male gomilice krhkih pokrivača tla.
A ipak, vetar i tu meša sebe, i raznosi ih daleko od svoje majke, i baca ih izgubljene po stranoj zemlji u kojoj ne vladaju moćni koreni njihovog roidnog stabla; njihove majke.
Neki su završavali na putevima, ostavljeni da im okrutna mašinerija ljudskog porekla slomi vrat, i njih cele.
Drugi su napuštali svoju popadalu braću, i izlazeći iz kruga ulazili u drugi, sasvim otuđeni krug.
Treći su pak išli sami, nošeni sobom, i podvajali se od drugih usamljeno ležeći na povijenim travkama i gledajući ostale svoje i sebi slične.
Treba biti podvojen i videti granice ostalih da bi mogli shvatiti mogućnosti i prilike oko nas samih.
Jer svi leže na jednoj gomili pokrivajući sebe drugima isto koliko i drugi pokrivaju njih same.
Negde, uz put kojim moj pogled sada korača, neki listovi su završavali u mutnim barama, većina na površini, plutajući nad muljom, i blatom.
Prodornost takvog okruženja vrlo brzo proširi svoje crnilo kroz svake pore počinjući sa donje strane, one izloženije.
I kroz rupice se minijutarnom brzinom na sredini lista oformljava kao.
Lagano šireći se, kap prelazi iz veličine semenke od grozda do oblika semenke suncokreta.
Pod tom težinom, krhka membrana se savija i majušnim zvucima krckanja širi se uzduž širine barice.
Ali niko neće znati da tu i postoji ikakav zvuk, da tako nekakvo malo i nebitno postojanje, ako se i može reći da uopšte postoji, može napraviti krike iz svoje celine.
I cela predstava postaje zaboravljena sa trenutkom kada crne zavese mraka pokriju tu tužnu predstavu.
Niko neće zaplakati, sem njega samog.
Njegova tuga je za njega samog da je odeli sa onim koga ima.
A on nema nikoga.
I tako moje oči prave tamne zavese, i okretajem glave kao svitaji Sunca što umire nanovo uporno, gde boja zaslepljuje okvire slike, tu gde unesenost prenosi granice i meša shvatanja ne postoji vreme, i moje ruke klize kao niz led preko ove iluzije.
Blagim niti razuma što prave konturu svesti fokusiram izmešanu sliku i izoštravam sliku ogromnog plavetnila.
I krijem se iza sećanja Anđela.
Krijem se jer se prisećam lica i ono što vidim je lice.
I posmatram ga duboko.
Duboko zagledan u njene oči ja ne vidim ni najmanjeg traga ljudske ruke.
U njima prelama, dobijaju blago tužni izgled, sa mokrim uglovima, kao da žele nešto da kažu.
Želim da čujem i osluškujem; ali čujem samo da vetar negde u daljini duva.
Ne smejući više gledati u njih, od straha da ću čuti ono što mi Njenzine oči govore, pogled mi bojažljivo klizi sa njenih tankih i održavanih trepavica niz njen nosić.
I kao na toboganu, vučen gravitacijom koja pobeđuje čak i nebo, odskačem sa vrha njenog malog prćastog nosića, i preskačem što brže da ne bih primetio kako joj grcaju nozdrve, i sa strane taj pakosni pejzaž njenih brda koja su pod poplavom iz onih krajeva očiju.
Načinih, sada to dobro znam, veoma pogrešan potez, i uskočih u tu crvenu jazbinu, taj pakao koji mi se strahovitom brzinom približavao.
Srećom, pre nego što sam upao, dva crvena brdašca, njene usne se sklopiše na vreme.
I osetih njih na mom čelu.
I utom, još nisam siguran, nasta ili presta san.
Tada dobih utisak kao da sam se probudio u polovini noći, jer ispred svojih očiju videh nepromočivu barijeru mraka.
Oko mene nije bilo ničega, osim možda onoga na čemu ležah.
Vrlo brzo pustih čula da nadoknade privremeni prestanak rada očiju.
I dok su mu se ruke krećale usporeno ka širini mraka, mogao sam omirisati mešavinu mirisa sveže zemlje, i svežeg drveta.
Otežale ruke su se ispružile, ali osim napora u njima, nisam osetio nikakav kraj mraku.
Lagano sam ih vraćao u prvobitan položaj.
Ubrzo sam shvatio zatišje moje čudne situacije, sa momentom kad u isčekivanju s nadom u preplašenom srcu baš prepustih ušima svu pažnju, tišina se razbijala zvukom udaranja grumena zemlje od drvo.
Dolazilo je u serijama.
Ležeći nemoćan, procenih da sam već duže vreme paralisan strahom, te s odlučnošću htedoh da se trgnem iz tog stanja,uspravljajući se lagano.
I zatvorenih očiju sam ustajao.
Lagano.
Nisam uopšte osetio težinu svoga tela dok sam se izdizao.
Ali, postojalo je nešto u tom predtrenutku otvaranja očiju, nešto što je možda promenilo mene.
Kao topla struja koja je neprimentom brzinom prostrujilo kroz mene, ne moje vene i žile, nego kroz celu strukturu moga bića počinjući iz sredine.
Postojao sam jedinstvo, celina sa završetkom tog toplog pojasa.
I kao iz tunela, svetlost me oslepeše.
I videh lice koje nebo ocrtavaše oblacima šarenim.
I okolo njega, mnogobrojne grupe nekih poznatih lica, obučenih u crno.
Omirisah i vazduh, i osetih da je gust od suza njihovih.
Pogledah oko sebe još jedanput, i stajao sam na pokrovu svog sanduka koga su par snažnijih i ćutljivih figura grubim potezima ukopavali.
Opkružen sam tamnim, žalosnim obličjima; dok se iznad moje rake izdvajala jedina bela figura od ostalih.
Beše nešto jako čudno i poznato sa njenim licem.
Nešto što je mene skoro i pobudilo, ali svi pripadnici moga ožalošćenja, ubrzano i neljudskim isprekidanim potezima oformiraše kolonu po jedan i bežali su sa dometa mog zamagljenog vida od njihovih suza.
Samo je figura radirajući belim svetlom, ili mi se tako samo činilo tada, ostala.

Zakasnela crna figura se brzo priključivala ostalima.
I krenuh ka onome što mu tada ličeše na Anđela.
A sedeše ispod drveta iz onog davnog sna.
U svojim malim rukama je držala jedini zeleni list sa hrpe suvog i opalog.
Prilazeći joj lagano, pdsećala me je na dete koje je pronašlo detelinu sa četiri lista, sasvim slučajno, u igri.
Ali prilazeći, video sam da to nije tako.
Njen osmeh iz daljine, pretvarao se u drhtaje donje usne i stegnutih obraza.
Klečala je pognutee glave nad listom u savršenoj tišini.
Kako sam se približava, tako se i sa ubijenom razdaljinom sjaj u njenim očima pretapao i kapljao tugom otrovan.
Taj sjaj u njenim očima, ne beše od sunca.
Njena usta su mucala i drhtala, kao da ima nešto da kaže.
Slušao sam, ali ni vetra nije bilo.
Blage usne izmamljivaše moj uzdah, i opčinjen krenuo sam rukom da dotaknem tugu koja je prelivala tako predivno biće.
I na santimetar, dva, od moje ruke, prstiju što se od želje izduživaše, rasprahnu se ona, kao mehurić sapunice u hiljade šarenih boja što leteše vazduhom.

Nestala je.

List iz njenih ruku je lagano i neprimetno pada među ostale.
Ljuljajući se lagano, levo pa desno.
Vetra, tih prošlih trenutaka nije bilo, i uprkos tome, blagi lahor predamnom je odneo list u nebo, van domašaja mog oka.
Na nebu, sunce, jedini putnik, je zalazilo lagano.
Kao da je znalo.
Previše umoran, znam da sam ostario prebrzo.
Gledajući svoje ruke kako ih vreme ubija, nemam reči više nijedne u ustima.
Ležem u travu sa zumbulima obešenim.
I vreme uzima deo po deo mene.
I sve što ostaje je skelet koji crna zemlja pokriva.
Više me nema, i sumrak se oglasio prerano.

A Sunce je umrlo.

Kao da je znalo.

by DramatisPersonae

Prichao sam na ulici sa drugom, stajali smo sami, a ljudi su oko nas prolazili, i zapitah se, zashto li ja ovde sada stojim?
Prichao je tu, na ulici, moj drug. Mozda je i spominjao druge, gde bi mi njihovi zivoti kroz secanje projurili, kao voz kakvi.
Sve jedno je ko istu prichu pricha, u njihovim ochima vidim da ne vide na meni ono shto im izlazi iz usta.
I tu nastaje jaz, a u meni opet – razocaranje. Kuda li se njihov voz zaputio? I zashto ja u sred divljine stojim i gledam vozove?
Da li sam i ja nekad mogao menjati dushu za taj “normalni zivot”? Za taj osecaj koji imaju oni shto predamnom stoje, i govore mi neshto svoje, shto bih ja morao da ponovim, oslikam u ochima, budem deo toga?
Jesu li to putevi?
Oni koje oni hodaju, i oni pred kojima sam stajao, kojima sam okrenuo glavu?
Chikam te choveche, izusti rech koju nisi sagradio od blata i zemlje, izusti pojam shto ne postoji, onaj pojam koji te tvori.
I tada, moj prijatelju, zar nije logichno da ono shto radja sebe se vraca sebi samom?
Tvoje rechi se nikad nisu vratile, i izgubio si staro poverenje napravljeno u danima kada je cucla zamenila sise.
I zato ti vidim u ochima, tog deteta u tebi - iskrivljeno lice, kao kakvim prepadom deformisano, a zapravo ga je zlato u reci potopljeno menjalo.
Rastao si, a dok si sve vishe rastao, ti si u stvari umirao.
Umirao si svaki put kada u rechima izustish bilo koji pojam – a da ti glas ne zadrhti.
Ne znam samo zashto se chudish, kad si znao prijatelju, koliko si mali, i znao si da to svesno zaboravljash ne bi li u sebi izgradio ono chime se uljuljkavash.
Prichao sam sa drugom na ulici, valjda je to bio on, mozda je to bila senka sveta, a ljudi su oko nas prolazili, i iako su svi lichili na njega, zapitah se, zashto ja ovde stojim?
Prichao je tu, na ulici – moj drug. Definitivno je spominjao druge.
Samo su se u prichi njegovoj svi zivoti na jedan sveli, pa sam se zapitao – nekako normalno –
da li sam ja jedini shto na ulici sa zamishljenim prijateljom pricha?

by DramatisPersonae

maska

praznog pogleda na svet, skoro ocishcen samog sebe,
Pred ogledalom sto ga zovu svet, posmatram naborano lice.
Siroke pore, i duboke brazde, sve mu na licu prljavo bese.
Usta puna zemlje, otvorena su, ali pak on cutase.
I dok je svaka tacka na licu njegovom govorila, oko njega se samo plava boja slila.
Apsolutno bez potrebe da sobom truje vode, pustao je gorke suze da se kroz grlo slate.
Nije sebi dopustao da ga suze ociste.
Posmatrah tog cudnog coveka, kako poluodeven sedi, zapitah se, svestan li je svog robusnog tela, kuda li se sva ta snaga u njemu sakrila,
Kao da je rodjena iz leptira.
Njegove ruke, goleme i cvornate, kao kakva grana, behu oziljci od dolazecih rana, prsti mu pak behu meki, tanki i zeleni, skoro kao kakva trava.
Sedeo je nemo, ispred sveta, natrpanih usta zemlje.
Zagledah se jako u mrak koji mu je prekrivao lice.
Oci mu behu duboko, duboko ubacene, sitne i skoro zatvorene dok je umor ocrtavao podocnjake, od guste sume tuge, u ocima mu ne videh ni trunku duse,
A da mu je sva toplota presuhla, svedocise i 2 plave usne, i ostar mrtvachki smrad, i blato krvave zemlje.
Obrazi behu beli i tvrdi, i po koja vena na njima se ucrtavase duboko, kao kakav topli trag u snegu...
Mrtav li je? Polu odraz ili odraz, u ogledalu, covek ili ceo svet u ogledalu?
Svejedno, odavno se razboleo, mozda kao kakav umetnik u naletu, gde ga sopstvene ideje jedu, mozda kao skitnica od svakog bolesti pozajmljujuci malo, zaista, efektu je svejedno.
Zelim da ga dodirnem, da mi makar prsti upadnu na njegove pore na celu, palcima mu stisnem oci, da makar iscedim po koju suzu, ali sam se plasio.
Sijao je svetlom svih kandlebra, ali je i rezao iz utrobe, kao da ga mori vecna glad, sa ocnjacima zarivenim u grumen zemlje.
Sedeo je nemo, ukoceno posedan, ispred mene ravno.
Oh, puste li zelje da je on samo staklo, ovo ispred zamagljeno, i da uzmem krpu i jednim pokretom ruke, napravim mu suze, sto bi ga progutale.
Ali nije.
Od krvi i mesa je, i ta cudovisna spodoba je sedela ispred mene. I ako bi zeleo da odem, rezala bi mucno, iz utrobe.
Nije mi dozvoljavala da prekinem ovo mucno cekanje, kao da imam obavezu da iz groteske izvucem naravoucenije.
Ali zaista, grozomorna patetika je obuzdavala moju volju da pobegnem.
Delimicno od straha, delimicno od intrige.
Mogu li se odnositi?
Da li da ga prihvatim, ili da ga se grozim?
Da pronadjem svoje shake u njegovim?
Taj ukoceni pogled u ocima svojim?
U ustima ukus opori?
I dok se svest , kao leptir, sudara sa onim od cega da pobegne pokushava, veo mira oko njega je ugusilo vreme, prolazile su godine.
Niti jedan delic zemlje mu iz usta ispao nije.
Sve ove moje godine, slusajuci i gledajuci mene.
Kroz trbuh - progovorio je:
"nista se promenilo nije".

by DramatisPersonae

MILOSTIVA VRANA (J.J. Zmaj)

Pre nekoliko godina obznanio je neki pouzdan gospodin kakvu je vranu posmatrao na svome seoskom imanju.

Svaki dan po više puta dolazila mu je jedna vrana pred kuhinjska vrata da tu nađe bačen zalogaj. Kad što za jelo nađe, ona to ne pojede, već odnese u kljunu nekuda, i to u vrt iza nekog žbuna. Moglo se pomisliti da to nosi svojim mladim vranicama, ali pošto je bilo rano proleće, kad ptice svoje mlade još ne izlegu, to je ona nađeno jelo morala nekom drugom odnositi. Tek kada se po peti-šesti put vrati, ona onda pojede ako još nešto nađe.

Taj gospodin nije mirovao dok nije ušao u trag tom njenom postupku. Iza onog žbuna našao je on jednu bolnu vranu, koja nije mogla leteti da sama sebi traži hranu. Toj bolesnici nosila je milostiva vrana te ponude. I kao što rekoh, sama nije htela ni zalogaja okusiti dok nije prvo svoju bolesnu drugaricu nasitila.

Ja ne znam šta ćete vi reći na to, al' ja ovu vranu više poštujem nego ponekog bogataša koji sedi na nagomilanom blagu, i nevoljnom bratu neće ni od suviška svoga da pomogne. A gle ovu vranu, ona je prvo nevoljnicu namirivala, pa je tek onda na sebe pomišljala.

DA LI SI BOGAT ILI SIROMAŠAN?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jednog je dana imućni otac poveo svoga sina da provede noć s jako siromašnom porodicom, s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trošenje.
Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom iskustvu, a sin odgovori: “To je bilo jako lepo iskustvo, oče”.

Naučio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri, mi imamo jako lep bazen ali oni imaju reku, mi imamo sunčani krov ali oni imaju nebo sa zvezdama i mesecom, mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom ali oni imaju šumu.

Dok je dete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin kazuje.

Tada dete doda: “Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni”!


Kada merimo ono što imamo, rezultat je naše viđenje života.

Ako imamo ljubav, prijatelje, zdravlje, smisao za humor i pozitivno mišljenje, imamo sve u životu.

Zamislite se na trenutak i prosudite da li ste bogati ili siromašni.

"Jednom sam vidio učitelja u srednjoj školi kako sprovodi prostu ali vrlo moćnu vježbu. Svaki učenik je dobio parče papira i zamoljen je da ga izgužva. Kanta je pomjerena na sredinu učionice, odmah ispod table.
Svako od učenika predstavlja nekog iz svjetske populacije. Sve što treba da uradite je da ubacite vašu lopticu papira u kantu, to znači da ste uspjeli u životu", dao je instrukcije učitelj. Nema ustajanja i nema pomjeranja.
Istog trenutka učenici iz zadnjih klupa su počeli da viču "to nije fer". Bilo je očigledno da je njima teže da dobace. Ne samo to, već im je bilo jasno da su drugovi koji sjede ispred njih mnogo povlašćeniji.
Ipak, ubacivanje je počelo. Prošlo je očekivano. Svi su bacali, ali su oni iz prednjih redova skoro uvek ubacivali. Oni iza su bili malo slabiji, đaci na kraju nisu imali maltene nikakve šanse.

Učitelj je zaključio.
"Što ste bliži kanti bolje su vam šanse. Tako izgleda biti povlašćen. Nego, da li ste primijetili da su se na nepravdu požalili samo oni iz zadnjih redova?Ljudi rođeni u bogatstvu i privilegijama manje primjećuju nepravdu jer je ne vide. Sve u šta gledaju je onih metar i po koji ih dijeli od ličnog cilja. Vaš posao, kao učenika koji se obrazuju je da budete svjesni toga da ste povlašćeni. Na vama je da iskoristite obrazovanje, dok ne zaboravljate da se borite za prava onih u zadnjim redovima".

SVE OSTALO JE SAMO PESAK: Poučna priča o bitnim stvarima u životu

Da li ste razmišljali o tome koliko vremena posvećujete važnim stvarima u životu, a koliko nevažnim? Ova poučna priča pomoći će vam da sagledate svoj život u ukazati vam put kako da odredite svoje prioritete.
Profesor filozofije ušao je u slušaonicu i ispred sebe na katedru poređao nekoliko kutija.

Bez reči je podigao veliku praznu teglu, stavio na sto ispred sebe. Uzeo je kutiju i počeo da iz nje prebacuje kamenje u teglu. Kamenje je bilo veličine oko 5 centimetara prečnika. Kad više nije moglo da stane, upitao je studente da li je tegla puna. Svi su se složili da jeste.

Profesor nije ništa odgovorio na to, već je uzeo kutiju sa šljunkom i sipao ga u teglu. Teglu je lagano protresao i šljunak je popunio prazan prostor između kamenja. Ponovo je upitao studente da li je tegla puna. Studenti su se nasmejali, ali su opet odgovorili da jeste.

Bez reči, on je potom uzeo i treću kutiju i iz nje sipao sitan pesak teglu. Pesak je popunio ostatak praznog prostora. Još jednom je upitao da li je tegla puna. Studenti su ponovo jednoglasno odgovorili sa ”da”.

“E sada” , reče profesor, "znajte da ova tegla predstavlja vaš život. Kamenje su bitne stvari u njemu – vaša porodica, vaš bračni partner, vaše zdravlje, vaša deca... Ako sve drugo bude izgubljeno, a samo one ostanu, vaš život će i dalje biti ispunjen. Šljunak predstavlja druge stvari koje su važne. To je na primer vaš posao, vaša kuća, vaš auto. Pesak je sve ostalo - male stvari, druženja, putovanja, žurke, provod itd.”

“Ako stavite prvo pesak u teglu” nastavi profesor, “neće biti mesta za šljunak ili kamenje. Isto važi i za vaš život. Ako utrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati prostora za stvari koje su najvažnije. Obratite pažnju na stvari koje su presudne za vašu sreću. Igrajte se sa svojom decom, izvedite svog partnera na ples, na izlet... Uvek će biti vremena za odlazak na posao, čišćenje kuće, ili pravljenje žurki.”

“Pobrinite se najpre za kamenje - stvari koje su zaista važne u životu. Postavite svoje prioritete. Sve ostalo je samo pesak.”

DVA BRATA, DVE OBALE

Za čitanje ove priče nije potrebno ni dva minuta, ali ono kako će ona delovati na vas ostaje za večnost.
"Dva brata su živela na susednim farmama i posvađali su se. Iako su u poslednjih 40 godina živeli u slozi, jedan pored drugog, voleli se i pomagali, izbila je prva velika svađa koja je pokvarila odnose i svu tu idilu.

Sve je počelo od malog nesporazuma koji je vodio do velike svađe i grubih reči posle kojih su usledili mjeseci ćutanja. Jednog jutra, neko je pokucao na vrata starijeg brata. Otvorio ih je i ugledao čoveka sa stolarskim alatom.

- Tražim posao. Možda bi se na tvojoj farmi mogao naći neki poslić za mene? - upitao ga je čovek.

- Da. Znam šta bi mogao da napraviš za mene. Vidiš onu kuću s druge strane potoka? Tu živi moj komšija, zapravo, mlađi brat. Prošlog meseca je između nas bila livada, ali je on nešto kopao od reke do tu i sad je između nas potok. To je uradio da bi mi napakostio, ali vratiću mu ja… Vidiš ona debla pored štale? Hoću da mi napraviš ogradu visine dva metra da više ne vidim ni njega, ni njegovu kuću - odgovori stariji brat.

Stolar reče:

- Sve mi je jasno. Daj mi bušilicu i materijal i videćeš kako ću to sjajno napraviti.

Stariji brat je otišao do grada, stolaru je dao potreban materijal i otišao. Celog dana vredno je radio…

Kada se predveče stariji brat vratio, stolar je završio posao, ali je bio zapanjen! Nikakve ograde nije bilo!

Umesto toga, stolar je napravio most koji je spajao dve obale potoka. Bio je to predivan most, a sa njegove druge strane mu se približavao njegov mlađi brat širom raširenih ruku.

- Stvarno si sjajan čovek kada si napravio most posle svega što sam ti rekao i što sam ti uradio - rekao je mlađi brat starijem.

Braća su stajala svaki na svojoj strani mosta, pa su polako krenuli jedan drugom u susret, susrevši se na sredini. Videli su da stolar podiže svoju kutiju sa alatom i kreće.

- Hej, pričekaj! Ostani par dana kod nas, ima još puno stvari koje bi mogao da napraviš - povika stariji brat.

- Vrlo rado - reče stolar - ali moram da napravim još puno mostova…"

КОМЕ ЦРКВА НИЈЕ МАЈКА, ТОМЕ НИ БОГ НИЈЕ ОТАЦ

- А што да се молим и у цркву да идем? Доста ми је и у души да верујем! - рече неки удовац, Миливоје, Светом Сави.
Светитељ му не одговори ништа, само се у себи помоли Богу за њега.
Кад је после неког времена опет дошао у то село, Свети Сава је сваку кућу обишао - сем куће оног Миливоја. А кад га сретне - нити гледа, нити му се јавља....
Жалостан и увређен стаде Миливоје пред Светог Саву, па га упита:
- Шта сам ти урадио, свече Божји, па си толико љут на мене? Просто си ме омрзао!
- Нисам љут на тебе, драги брате, напротив - много те волим!
- Причај ти то неком другом! Каква ти је то љубав кад ни реч нећеш да ми кажеш и у кућу ми никако не улазиш?!
- Таман таква као и твоја љубав према Богу, Миливоје! У молитви с Њим не разговараш, у цркву - кућу Божију не улазиш! Па кад мислиш да је Богу довољно да га волиш само у души, зашто и теби није довољно да и ја тебе волим само у души, не показујући ти то ничим? Зар не знаш да Бог није отац, ономе коме Црква није мајка?
Миливоје схвати да није био у праву, замоли Светог Саву за опроштај и од тада поче и да се редовно моли и у цркву да иде сваке недеље и празником.

Losa narav
Bio jedan dečak koji je imao lošu narav. Otac mu je dao vreću punu eksera i rekao mu da svaki put kada pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, ukuca jedan u ogradu.
Prvog dana, dečak je zakucao tridesetak eksera.Tokom sledećih nekoliko meseci naučio je kontrolisati svoj bes i broj zakucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav nego zakucavati eksere u ogradu.
Napokon je osvanuo dan u kojem dečak nije ni jedan esker zakucao u ogradu. Otišao je ocu i rekao mu kako tog dana nije pobesneo.
Otac mu je tada rekao:
- Svakog dana kada uspeš kontrolisati svoje ponašanje, iz ograde isčupaj po jedan ekser.
Dani su prolazili i jednog dana dečak je bio u stanju kazati svom ocu da je izvadio sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada mu je rekao:
- Dobro si to uradio sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi! Ograda više nikada neće biti ista.

Kada u besu kažes neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je zao - rane ostaju.Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička.

Loša narav

02/07/2013

0 Comments

Picture
Bio jedan dečak koji je imao lošu narav. Otac mu je dao vreću punu eksera i rekao mu da svaki put kada pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, ukuca jedan u ogradu.
Prvog dana, dečak je zakucao tridesetak eksera.Tokom sledećih nekoliko meseci naučio je kontrolisati svoj bes i broj zakucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav nego zakucavati eksere u ogradu.
Napokon je osvanuo dan u kojem dečak nije ni jedan esker zakucao u ogradu. Otišao je ocu i rekao mu kako tog dana nije pobesneo.
Otac mu je tada rekao:
- Svakog dana kada uspeš kontrolisati svoje ponašanje, iz ograde isčupaj po jedan ekser.
Dani su prolazili i jednog dana dečak je bio u stanju kazati svom ocu da je izvadio sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada mu je rekao:
- Dobro si to uradio sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi! Ograda više nikada neće biti ista.

Kada u besu kažes neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je zao - rane ostaju.Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička.
Add Comment

Ulepšajte drugima dan

01/06/2013

0 Comments

Picture
Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici.
Jedan od njih je svakoga dana morao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća.

Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru.
Svakog dana je muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o događajima i bojama spoljašnjeg sveta.
Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u vodu.
Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla svetla grada.

Kada je muškarac do prozora detaljno opisivao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamišljao sve te slikovite prizore.

Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao paradu, koja se kretala uz jezero.
Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi .
Tako su prolazili dani i nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla telo muskarca koji je u snu mirno umro.
Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac zamolio da ga pomaknu do prozora.
Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljašnji svet.
Konačno je imao priliku da sam uživa u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu.
Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora.

Sestra je odgovorila: “A možda je ipak hteo usrećiti vas.”

Vrana je živela u šumi i bila je potpuno zadovoljna svojim životom. Jednog dana ona ugleda labuda. „Ovaj labud je mnogo beo“, pomisli ona, „a ja sam baš crna“. „On mora da je nasrećnija ptica na svetu."

Vrana podeli svoju misao sa labudom."Zapravo" odgovori labud, "I ja sam mislio da sam najsrećnija ptica dok nisam video papagaja, on ima dve boje i prelep je. Mislim da je papagaj najsrećnija ptica ikad stvorena".

Vrana nađe papagaja koji joj je objasnio "Ja sam živeo jako srećnim životom dok nisam ugledao pauna. Ja imam samo dve boje dok paun ima mnogo boja".

Vrana poseti pauna u zološkom vrtu i vide da se hiljade ljudi skuplja i divi se njegovoj lepoti. Kada su ljudi otišli, vrana se približi paunu."Dragi paune" reče vrana "ti si tako predivan. Svakog dana hiljade ljudi dolazi da te vidi. Ljudi kada vide mene, odma me teraju od sebe. Mislim da si najsrećnija ptica na svetu".

Paun odgovori "Ja sam uvek mislio da sam najlepša i najsrećnija ptica na svetu. Ali zbog moje lepote, ja sam zarobljen u ovom zološkom vrtu. Promotrio sam zološki vrt jako pažljivo i primetio da je vrana jedina ptica koja nije u kavezu. Tako da već neko vreme razmišljam o tome kako bih bio srećan da sam vrana mogao bi da letim gde hoću".

Ovo je i ljudski problem takođe. Mi pravimo nepotrebna poređenja sa drugima i bivamo tužni. Ne vrednujemo ono što nam je bog dao. Sve ovo vodi do začaranog kruga nesreće. Naučimo da budemo srećni sa onim što imamo, a ne da gledamo šta nemamo. Uvek će postojati neko ko ima više ili manje od onoga što mi imamo. Osoba koja je zadovoljna sa onim što ima je najsrećnija osoba na svetu.

BLIZANCI

Blizanci u maternici razgovaraju:
– Veruješ li u život posle rođenja?
– Naravno, sigurno postoji nešto nakon rođenja. Možda smo ovde baš zato da se pripremimo na život posle rođenja.
– To je glupost. Nema života posle rođenja. Kako bi taj život uopšte izgledao?
– Ne znam tačno, ali uveren sam da će biti više svetla i da ćemo moći hodati i jesti svojim ustima.
– To je potpuna glupost. Znaš da je nemoguće trčati, i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupčanu vrpcu. Kažem ti posle rođenja nema života.
– Pupčana vrpca je prekratka. Uveren sam da postoji nešto posle rođenja. Nešto sasvim drugačije nego ovo što živimo sada.
– Ali niko se nije vratio od tamo. Život se posle rođenja završava. Osim toga život nije ništa drugo nego postojanje u uskoj i mračnoj okolini.
– Pa ne znam baš tačno kako izgleda život posle rođenja, ali ćemo u svakom slučaju sresti našu mamu. Ona će zatim brinuti za nas.
– Mama?!? Ti veruješ u mamu, pa gde bi po tvome ta mama bila?
– Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujući njoj smo živi, bez nje ne bismo uopšte postojali.
– Ne verujem! Mamu nisam nikada video, zato je jasno da ne postoji.
– Da , moguće, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, možemo je čuti kako peva i miluje naš svet. Znaš, uveren sam da život posle rođenja zapravo tek započinje …

I bi svetlo…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Volim njegove pesme, a najviše kratke priče ...

M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju

- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.

Evo još jedna kratka priča Mome Kapora

PAKAO

Svi su u gradu spavali sa njom (mada to nije bio neki naročito veliki grad) i imali je kad god su hteli, samo njemu nije nikada dozvolila čak ni da je poljubi, jer je znala da je godinama slepo obožava i da misli da je mnogo bolja od onoga što se o njoj priča.