Regresoterapija

Regresija je alternativna disciplina, nastala u 19. veku. Prvu seansu izveo je izvesni Prins 1860. godine, Albert de Roše napisao je prvu knjigu o regresiji, dok je Brajan Džejmson 1969. godine osmislio sistem nehipnotičke regresije.
Regresoterapeut Tanja Joksimović, član udruženja "Drevni koreni" iz Beograda, rođena je u Sloveniji. Ima dvoje dece, živi u Beogradu. Posle desetak godina bavljenja astrologijom, zainteresovala se za energetsku medicinu (učenje slično reikiju), po učenju doktora Ljubiše Stojanovića. Međutim...
"Pre pet godina prisustvovala sam kursu regresoterapije koji je vodio Erik Zigel, po učenju nehipnotičkog regresoterapeuta Džejmsa Brajana. Osetila sam da je regresija nešto što je vrlo blisko mom senzibilitetu", kaže regresoterapeut Tanja Joksinmović koja za sobom ima oko hiljadu seansi.

- Ko može da se bavi regresoterapijom?

Regresoterapiju mogu da rade psihoterapeuti, psiholozi, psihijatri, ali i oni koji imaju sklonost prema ovoj oblasti.

- Regresija počinje i završava se karmom?

Da. Sveukupan zbir čovekovih delovanja, emocija i misli određuje kakvi će biti njegovi životi u sukcesivnim inkarnacijama. To je zakon uzroka i posledice. Čovek je odgovoran za svoju karmu, svoju sudbinu. Kada osobi postane jasno da žanje ono što je posejala, postoji mogućnost da će nešto moći da promeni u svom životu.
Nepravda, izdaja, rušenje ideala, ljubavi, bol, patnja, nesreća, bolest, smrt, nemaština - ove posledice deo su određenog delovanja osobe u prošlosti. Kada se rađa, duša bira porodicu čiji genetski kod odgovara njenim delima da bi kroz iskustvo stekla razumevanje.

- Koji je zadatak regresoterapije?

Cilj je da klijenta oslobodimo negativne energije iz traumatične situacije koja je nastala u detinjstvu, prednatalnom dobu ili u nekoj od prethodnih inkarnacija, kao i postizanje neutralne situacije kroz sagledavanje uzroka.

Na seanse dolaze uglavnom osobe koje imaju probleme sa partnerom, porodicom, na poslu, kao i zbog svojih osećanja; zavisti, gneva, ljubomore, osećaja da su iznad drugih... i tada su terapije uspešne jer osoba pomera granice svog senzibiliteta, čak i ako (samo) dobije poruku kakav je njen zadatak u ovom životu. Ako spoznaju otkuda nedaće dolaze, izbeći će udarce sudbine koji ih u stvari leče, osvešćuju, vraćaju sebi. Kroz patnju i bol odvija se lagano i mučno čišćenje duše.

- Da li nehipnotička regresija podrazumeva isključivo odlazak u prethodne inkarnacije?

To nije pravilo. Vraćanje u detinjstvo i otkrivanje merila vrednosti koja su usvojena u porodici, vaspitanjem, socijalizacijom, fiksirana su u mislima i osećanjima i to često može biti uzrok problema. Problemi potiču iz prvih, gornjih slojeva svesti ali se protežu kao nit i kroz dublje slojeve emocija. Opasna je i zavisnost od ljudi sa kojima živimo (npr. kad život "zavisi od toga da li će partner ostati sa mnom"). Iz te zavisnosti javlja se osećaj podsvesne agresivnosti radi očuvanja sreće a to vodi u životne lomove. Treba naučiti da ništa ne posedujemo a pogotovu ne ljudsko biće. Zadatak je očuvati osećanje ljubavi prema partneru uprkos bolu koji nam on nanosi nekim svojim postupcima.

Kada nastupi bol, patnja, nesreća osoba počinje da širi negativne emocije oko sebe što će je odvesti u bolest ako ne sagleda koren sopstvenih problema. Nikada nećete reći "zaslužio sam ovo što mi se dešava", uvek ćete okriviti ljude oko sebe, okolnosti, život, sudbinu i upravo je to ono zbog čega se vrtite u začaranom krugu - i u ovom životu, i u inkarnacijskom točku.

- Ima li ovaj metod dodirnih tačaka sa hipnozom?

Sagledavanje uzroka dovodi do pravilnog pogleda na svet i na sebe a to omogućava da se problem reši. Ne radim isceljenja iako je i to moguće - čišćenje aure od stresa i otvaranje podsvesti i unošenje novih programa. To ne radim često, izuzev ako osoba želi da se oslobodi zavisnosti od cigareta, droge... Do dodira sa hipnozom dolazi utoliko što se, tokom završnog dela seanse, osobi spuštaju frekvencije moždanih talasa na veoma nizak nivo, odnosno stanje pred san, da bi usvojila informaciju koja bi, kasnije, delovala kroz njenu podsvest. Terapija obuhvata sve aspekte čovekovog života ali ništa se ne sme raditi bez odobrenja pacijenta jer bi u suprotnom terapeut trpeo posledice.

- Sprovodite li neki ritual ili vid zaštite pre terapije?

Pre uvođenja u regresiju moram da meditiram, potom da očistim sopstveni prostor, da zaštititim pacijenta od svoje karme i obratno.

- Na koji način pomažete pacijentu?

Nehipnotička regresija započinje razgovorom sa klijentom o njegovom problemu, kao i najavom da će u toku terapije stupiti u kontakt sa najspiritualnijim delom sopstvenog bića, svojom višom svešću.

- Šta podrazumevate pod "višom svešću"?

To je najspiritualniji deo sopstevnog bića, energetska struktura koja je izvan nas i koja nas čuva, a koju neki zovu anđeo čuvar, u zavisnosti od religije kojoj pacijent pripada.

- A ako je vaš klijent ateista, ko će biti njegov "vodič"?

Ako je u pitanju ateista, dobiće kao vodiča mudraca, žene - anđela i slično.

- Da li se u vašoj praksi pojavio "nepoželjni" vodič?

I to se dešava, ali retko, i to uglavnom osobama koje su pod crnom magijom. Jednom prilikom osetila sam da će sa pacijentom doći još nešto što mu ne pripada (iako o tome pacijent ništa nije znao!) i napravila sam zaštitu na vratima, tako da je "stvar" morala da ostane ispred. Ako to "nešto" uđe sa pacijentom, a ja to ne prepoznam, dešava se da to "nešto" igra ulogu njegovog vodiča.

- Na koji način vršite "proveru" vodiča?

Provera da li je vodič u redu vrši se tako što se osoba pita kako se oseća u prisustvu tog vodiča - ako oseća i najmanju nelagodnost, nešto nije u redu; nakon toga oslobađam ga nepoželjnog bića. Ako biće neće da ode od klijenta, postoje načini pomoću kojih ga "zarobimo" i otklonimo.

- U kakvom ambijentu sprovodite terapiju?

Regresoterapija podseća na logoterapiju, pravac u psihoterapiji. Regresoterapija se odlikuje time što pacijent priča sa terapeutom u ležećem položaju u zamračenoj prostoriji, sa povezom na očima (da bi se povezao sa sobom i svojim osećanjima i eventualno slikama koje dolaze u "oko" njegovog uma ako je osoba vizuelni tip). Opuštanje je prvi korak, što predstavlja i eliminisanje uticaja sa strane. Kada se to ostvari, pristupam gašenju energetskih centara na telu, simbolički dajem pacijentu uputstvo: ugasi svetlo na tom i tom mestu, čime se osoba odvaja od sadašnje svesti. Dublje disanje je neophodno radi pokretanja energije.

Navešću primer: osoba je došla zbog problema koje je imala sa svojim detetom koje je, nekoliko meseci pre terapije, umrlo od leukemije. Žena je imala osećaj da je njeno dete i posle smrti stalno pored nje, a uz to je osećala i krivicu. Proganjalo ju je pitanje: da li je mogla nešto da učini dok je njeno dete bilo u životu. Na početku terapije tražimo dominantan osećaj pacijenta. Žena je osećala krivicu i pitala je na koji sprat treba da stigne da bi se susrela sa korenom svog problema. U oku svoga uma pacijentkinja je dobila odgovor (telepatski ili vizuelno). Prvu misao koja joj dolazi u tom trenutku treba da iskaže. Potom ona ulazi u lift, izlazi na, recimo, trećem spratu i posmatra ono na šta je prvo naišla. Žena o kojoj govorim ušla je u svoju prethodnu inkarnaciju i videla da je tada počinila određene stvari.

Potom "pogledamo" život pacijenta. Najznačajniji je osećaj koji je pokazatelj onoga što je bilo a ne onoga što pacijent vidi. Tokom terapije osoba se vraća u traumatičnu situaciju koju je doživela da bi se oslobodila negativne energije koja utiče na njenu sadašnjost. Staro treba ostaviti iza sebe. Potrebno je da osoba sebi da novu šansu u životu.

- Kada pacijent shvati svoje greške, pristupate čišćenju?

Govorim mu da svoj osećaj krivice preda svom vodiču, da ga "spali" (vatra je simbolika pročišćenja). Najčešće pitam pacijenta u kojem delu tela oseća krivicu (to je u većini slučajeva želudac ili glava). Tada dajem instrukciju pacijentu da pozove svog vodiča i da mu prebaci taj teret, da ga izbaci iz tela. Pacijent se potom očisti ali dešava se da neko ne želi da se oslobodi negativnih osećanja jer su mu "potrebna", tako da moram ponovo da ga vraćam u prošlu situaciju. Ako ima još "kamenja", proces se ponavlja. Terapija najčešće traje između dva i četiri sata i prilično je naporna za pacijenta ali još više za terapeuta.

Kada se osoba oslobodi negativnih osećanja, idemo na ritual oproštaja koji je vrlo važan. Pacijent mora da traži oproštaj od osobe kojoj je nešto nažao učinio da ga ta energija ne bi pratila kroz ovaj život. Potom se radi čišćenje pacijentove aure od posledica stresa koje je nosio. Aura je energetski omotač koji svaka osoba ima oko sebe. U auri postoje energetski tokovi, svi aspekti našeg života. Za regresiju je bitno da se očisti "energetski žele" koji je nastao usled stresa. U auri postoji siva i bela bioenergija, a prilikom stresa siva energija otiče pa treba "zatvoriti" auru. U auri su najčešće stvorena začepljenja zbog poremećenih tokova energije, pa se ovim postupkom sinhronizuje njihov rad.

- Na koji način "čistite" auru?

Aura se čisti davanjem paranormalnih naloga ili vizuelizacijom. Ako treba da se "instalira" novi program, o čemu sam govorila, to se uradi, u protivnom, terapija se završava. Pacijentkinja o kojoj sam govorila uspela je da se reši osećaja krivice i tako je prepoznala svoj problem. Terapija je bila uspešna.

- Regresija laicima uglavnom predstavlja izazov jer žele da saznaju u kojem veku su živeli, kojim poslom su se bavili...

Ima i toga. Osoba koja je dolazila na terapije utvrdila je da je živela na - Atlantidi. Da li je to istina, ne znam.

- Znači li to da na pitanje "šta sam bio u prošlom životu" ne može da se dobije pouzdan odgovor?

Diskutabilno je da li je ono što pacijent tvrdi tačno, ali da funkcioniše - to znam. Regresija je neugodna jer primorava osobu da se vrati u prošlost. Lako je sagledati da sam bila zloupotrebljena, ali je teško da sam zloupotrebila, iskoristila a to je najvažnije priznati. Iz toga proističe nesvesni osećaj krivice. Žene najčešće žele da "vide" da su bile princeze ali nikako ne žele da shvate da su, na primer, bile sluškinje, ponižavane i zloupotrebljene, a zadatak terapeuta je da je "vodi" u prošlost, ma kakva ona bila. Postoji način da se osoba uvede u stanje da vidi ko je zapravo bila, i da oseti traumatične situacije koje je doživela.

Najčešće sam išla do četvrte ili pete inkarnacije, a nekad je dovoljna i poslednja inkarnacija da se problem reši. Sve što se dešava u nečijem životu "razliveno" je u vremenu. Od tog događaja šire se krugovi u prošlost i u budućnost. Kakva će budućnost biti zavisi od sagledavanja prošlosti i usvajanja pravilnog pogleda na svet i na ljude oko sebe, kao i od ispravnog stava prema sebi i događajima koji slede.

SKRACENA VERZIJA KNJIGE O REGRESOTERAPIJI

-“Sanjao sam, nocas, da sam leptir. I bilo mi je veoma lepo. Potpuno sam se osecao kao leptir. Sad, kad sam se probudio, zbunjen sam, jer ne znam: da li sam ja covek, koji je sanjao da je leptir, ili sam ja leptir, koji sada, sanja, da je covek?”- KONFUCIJE

A, kako ja da postanem- lav?!- upita decak,
Zašto baš lav?
Pa, jer tamo piše: “Ne budi lava dok spava”! A ja imam problem sa nesanicom. Hocu da budem opasan lav i da spavam- mirno. Da niko ne sme da me budi.
Na to ce devojcica: A ja hocu da budem krotiteljka lavova. Hocu da me slušaju i da rade šta ja hocu! Jel može?
Pa, može, naravno. Ali, razmišljam…nije ovo cirkus. Ovo je REGRESOTERAPIJA!

KOJE TEME SU NAJBITNIJE ZA LJUDE KOJI CE CITATI OVU KNJIGU?
(A I O ŽIVOTU, JER BIH, DA OVO, BUDE KNJIGA O ŽIVOTU)

Pitam andela.. I bitni su mi odgovori, da se zamislim, da vidim o cemu se, ovde, radi.
Odakle andjeo u regresoterapiji – bice kasnije objašnjeno. Poenta je da je ON REGRESOTERAPEUT, A JA NEKAKAV ASISTENT, pomocnik.

Andjeo:
4.1. SRCE – kao tema ljubavi
4.2. MUNJA – kao tema – bol, patnja
4.3. OKO – videnje sveta, postanka sveta, uopšte, postanka ljudi
4.4. ZEMLJA – tema smrti, pitanja i odnosa prema smrti
4.5. Kao ISUS, NEŠTO – tema vere u nešto
4.6. PUTOVANJE – KROZ VREME – tema vracanja u prošlost i buducnost
4.7. NEPOZNATE ŽENSKE USNE, KOŽA, LICE, kao reklama na tv-u…savršena – odnos prema materijalnom i fizickom izgledu, kao i sklad sa unutrašnjim, duhovnim svetom…
4.8. ZA SVE OD OVIH TEMA IMA PUNO ZANIMLJIVIH PITANJA, ALI SE SVE SVODI NA NAVEDENE TEME.

DVA SVETA, SPOLJAŠNJI I UNUTRAŠNJI

Ovo je knjiga o dva sveta: unutrašnjem i spoljašnjem. O njihovoj odvojenosti, ali i povezanosti. Za neke je jedan svet stvaran, a drugi nestvaran, iluzoran. Ali- i on postoji. Itekako. I- stvarno. Ko god je sanjao, barem jednom, zna o cemu se radi.
Ujedno, knjiga nema nameru da obraduje pitanja krajnjeg cilja i smisla života, ideala, to ostavlja za pojedince, u licnim realizacijama, ili njihim verama. Bavi se, pre svega, MESTOM, na kome se nalaze pojedninci, na putu ka tom cilju. Sa konkretnim problemima ili potrebama, željama. Sa ciljem da im, baš na tom, NJIHOVOM KONKRETNOM MESTU, bude što bolje, odmah, i u buducnosti. U saglasnosti, koliko god je to moguce, sa njihovom verom. Ali i u saglasnosti i sa izvesnim znanjem, i iskustvima, koja postoje. Cak, šta više, mnoge stvari, koje neko veruje, u svojoj veri, i koje su zaista ispravne i dobre, ovde mogu da se realizuju, potpuno i obostrano, i tako predu u direktno iskustvo, pa tako i u znanje. To se vidi iz primera…odnosa prema bližnjima, roditeljima, prema cinjenju dobrog ili lošeg, razumevanjem osecanja drugih osoba ulaskom u njihova tela, bez potrebe nekog“strašnog suda”, tolerancija, zahvalnost, …a najviše- pomoc oko rešavanja konkretnih problema: sa školom, ispitima, bolja komunikacija, poslovni saveti, finansije, ali i rešenje psihickih problema- depresije, neraspoloženja, nedostatak samopuzdanja, vere, poverenja, ljubavi…

POZIV NA SARADNJU:
Ovaj tekst je pripremljen za internet izdanje, sa više objašnjenja nego što bi trebalo,(barem tako mislim), i sa POZIVOM NA SARADNJU, citaocima, oko konacne verzije- knjige za štampanje.
Molim Vas, ukoliko Vas je zainteresovao ovaj moj rad, da mi se javite, sa savetima, kritikama, idejama, pitanjima, saradnjom u bilo kom vidu i iz bilo koje oblasti… Regresoterapija ima ogromne mogucnosti, ne samo na psihološkom i emotivnom planu pojedinaca.
Aleksandar Brendan,
[You must be registered and logged in to see this link.], sa naznakom: za regresoterapiju, tel: 064/3414332, od 13-14 h, i 21-22h.

KRATKA BIOGRAFIJA:

Roden 14.02.1958.g. u Smederevu. Završio Gimnaziju, studirao elektrotehniku na ETF, Beograd. Napustio zbog fotografije i putovanja. Radio kao saradnik raznih casopisa, upisao studije fotografije,1988.g.. Praška škola fotografije, završio je 92.Vodio medunarodnu agenciju za foto modele, radi reklamne i modne fotografije, kao glavno zanimanje. Majstor fotografije FSS. Proucava psihologiju, psihoanalizu,Vede, religije ozbiljnije od 1981.g. …radi regresoterapije od 1991. godine.

PITANJE: gospodin K.P. pita: KAKVE VEZE IMA ANÐEO SA REGRESOTERAPIJOM I ODAKLE ON OVDE?

Ukratko: na pocetku sam glumio “oficijalnog” regresoterapeuta. Vracanjem, secanjem, u detinjstvo. Otkrivanjem i preokretanjem loših iskustava, koje imaju dugorocne, cesto bolne posledice. Onda sam, posle deset godina proucavanja znanja sa Istoka, poveo partnerku na put do trenutka rodenja i ulaska u matericu, do života u stomaku majke. I- izveo, sa druge strane. Onda se pojavilo veliko prostranstvo i mnogo vece mogucnosti za realizacije. A- andeo? Pa, verovatno po mojoj nekadašnjoj želji. Da imam licnog prijatelja i duhovnog vodica, ucitelja, zaštitnika…neplanirano se ugurao u ovo i- šta je tu je. Ostalo je ili da ga izbacim, iz života ( i knjige ), ili da vidim šta može da mi pomogne. Deluje mi interesantnan, prijatan, drag, ljubazan, tolerantan, ima smisao za humor…vodi me, cesto, na druge planete, druge krajeve, upoznaje sa interesantnim osobama koje teško da bih i sreo u životu, pokazuje mi razne filmove i to i sa mnom u glavnoj ulozi, zabavlja se i mene razveseljava, ali i poducava, vodi…pa …zašto da ne? Ako to nekome smeta, neka ne obraca pažnju na njega. Možda sam ga i izmislio, da ne bih bio usamljen i bespomocan. Ili tužan. Ili razocaran, depresivan, ubolen, izgubljen…svejedno…on je tu.I - POMAŽE MI, KOD REGRESOTERAPIJE. Mislim, ipak on to radi mnogo bolje od mene.Možda je bolje reci, on nešto radi a ja njemu nešto pomažem, asistiram.
Vec petnaest godina razmišljam da napišem knjigu o ovome i o njemu. I znam da mnogo rizikujem, jer ovo što pišem, koliko god da je naucna fantastika, ako se shvati iole ozbiljno, može da utice na moje razne karijere, poslove, odnose, raznim kritikama, osudama itd. Ne deluje mi baš normalno. A to je moj veliki problem, još od detinjstva. Želeo sam, svim srcem, da budem normalno dete, neupadljivo, mirno, povuceno, dobro, a sve što sam radio, izgleda, kao da me neko na to terao, je bilo baš suprotno od toga. Ne znam kako i zašto, i to pokušavam da otkrijem.

Neki ljudi ne mogu da veruju u postojanje andela. Ili nece. Za njih je andeo – izmišljen. Za neke druge andeli postoje, ali smatraju da su oni daleko od njih. Da ne mogu ili nije normalno, da ih vide i da pricaju, sa njima, druže se. Da su nedostojni toga, ili je to zabranjeno, cak i za osudu.. Ili im deluje nemoguce, nestvarno. Uglavnom, postoji neki problem i razloga milion.
Isto je i sa onima koji imaju neku prepreku DA DOZVOLE SEBI I ANÐELU da se vide, razgovaraju, druže. Bilo koji razlog, koji postoji i koji je toliko bitan da se ne uspe ovo, je, u suštini – nebitan! Bitan je rezultat. Kao kada “brižni roditelj” zabranjuje kcerki da se vida sa deckom koga voli. Jer, on nije dobar, po njihovom kriterijumu, za nju, ili uopšte nije dobar. A ona ga voli….samo ne znam ko je ta osoba koja brani da se vidam sa andelom, i zašto, po kom kriterijumu, moj andeo, kao, nije dobar za mene, a bolji je neko drugi i – KO? Ili je po njihoom: andeli, svi, su loši momci? Ne znam. Jer to može, to se sme, to je dobro. Tako tvrde sve religije, da su andeli – dobro! Jedino, još, ako baš oni hoce da odaberu, za svoje dete, koji andeo je bolji a koji je lošiji.žao mi je, ali ubeden sam da mi imamo andela jednog koji je takav kakav jeste, za nas najbolji. Inace bi ga bog smenio, zar ne?…I to je deo odluke svakog pojedinca…
Andeli ce da se igraju žmurke, sa nama, da se kriju da ih ne vidimo i ne cujemo, i to je nekakav odnos. Samo što mi ni ne znamo da se igramo, sa njima, žmurke. Zaboravili smo, nismo ih pronašli, dugo vremena, pa smo i izašli iz te igre. A, poenta ove igre jeste da ih, ipak, koliko god se sakrili, mi – pronademo! Oni su se sakrili toliko koliko mi to volimo i želimo, ali su tu, ipak, za nas, da ih, na kraju i pronademo. Jedino ako ne znamo da se igramo žmurke. Igra žmurke ima smisla ako ga pronademo, na kraju. Ako ne, onda žmurimo potpuno bespotrebno. Zaboravili smo da smo to poceli, nekada, davno. Da žmurimo. A ima nekih koji još žmure. Nisu ni poceli da traže. Pa, brzo izbrojite do deset, ako vec niste i krenite u potragu. Bice zabavno!
Zato što- kad dodeš ispred andela, onda je sve drugacije. POBEDIO SI, našao si ga. I njega si pobedio, jer si ga pronašao. ( Naravno, kao dete svoga oca ili nekog starijeg, u smislu da znamo da nam je on to dopustio, da ga jašemo ili pobedimo). On se jeste tako lepo sakrio da ga puno vremena, možda i puno života, nisi našao. Ali, na kraju si ga pobedio i pronašao. To je tek pravo zadovoljstvo. Uspeh, i kroz igru, naravno. I ONDA SE IGRAŠ, PONOVO. Ali, sada znaš da je on tu i da možete da se igrate i drugih igara. I da te nešto i uci, neke nove igrice, onako, usput. Lepo ti je, jer imaš super drugara, prijatelja. A možeš i da pricaš sa njim. Nekako te razoruža SVOJOM LJUBAVLJU I TOLERANCIJOM, tako da se opustiš i možeš, bez pretvaranja i da pricaš, o sebi, i o stvarima koje voliš i o onima koje ti se ne svidaju. Ili ono što si nešto pogrešio. I- on ti ne sudi niti ti daje oprost. Kao pravi prijatelj. Oprost se podrazumeva! Prihvata to, ali i ti sam vidiš, malo drugacije, stvari. Ni ti sam sebi ne sudiš. Tako je kako jeste, ako ti se svida, tada- super, ako ne, onda- hajde da vidimo kako da se promeni. Interesantno je da nema sudenja! Nema krivca, nema kazne. Neobican svet.


UVOD 1: REGRESOTERAPIJA PODMLAÐUJE!

Možda je to razlog zašto, vecinom, dolaze žene i devojke, a mnogo manje muškarci. Mada, kako cujem, i kod vecine psihijatara, u Srbiji, više dolaze žene nego muškarci. Muškarci smatraju da im nije potrebna pomoc i da treba sami, sa svojih deset prstiju, sve da urade. A podmladivanje ih baš ne zanima, više nekakvo znanje, ako baš nema u knjigama. A tu je i problem zasluga. Valjda im je ponižavajuce da pokažu bespomocnost i dozvole drugome nekakve zasluge, kad misle da bi to mogli sami. Vole zasluge. Žene nekako više osecaju da to može da im pomogne i to i koriste. Nekako im je predanost i rezultat mnogo vredniji od toga šta ce drugi da pomisle. A možda su one i opterecenije, pogotovo u današnje vreme, i posao i deca i kuvanje, pranje, šminkanje, da lepo izgledaju, da cine dobro drugima, iako im nije, ponekada, ni do cega… A- kako podmladuje, konkretno?…Pa, jednostavno, vracanjem u prošlost, u detinjstvo, zadržavanjem tamo, kao i odnosom sa andelom, sa nekim ko vas, kao dete, štiti i vodi, igrase, sa vama, isto kao i roditelji, ali još i bolje. I dolazi do razmene energije, osecanja, raspoloženja…nema ni potrebe za objašnjenjem, jednostavno to osecate. A mogu da se izvrše i analize, spolja, ako hocete, i možete da proverite. Krvnu sliku, ili neku bolest, ili test na kondiciju, pamcenje i ucenje, koncentracije…

POVEZANOST OVA DVA SVETA
To je ono što radi regresoterapija. Povezuje! Ova dva sveta. Cak i tako da se spoljašnji svet, nama tako “drag”, bolje reci blizak, menja na bolje. Mi se menjamo na bolje, a samim tim i svet prema nama, ujedno, zajedno. Kako? Pa, navodim neke primere. A- najbolje je da pitate one koji dolaze kod mene i koji ovo vec rade.


ŠTA JE TO- REGRESOTERAPIJA?

Regresoterapija je kad se vratiš u prošlost, u svoju ili neciju, tudu, ili kolektivnu, i tamo nalaziš interesantne stvari: dogadaje, raspoloženja, znanja, koji su bitni za tvoje trenutno ili dugorocnije stanje. Kao kada gledaš album sa slikama. Iz detinjstva, sa godišnjih odmora, putovanja, važnih dogadanja. I prisecaš se davnih dogadaja, likova, raspoloženja. Albumi slika i jesu regresija i regresoterapija. “Lecimo se” ili ispunjavamo secanjem na lepe uspomene.Zaboravili smo na loše stvari, na mucninu na putu ka moru, nestrpljenje da što pre stignemo, prehladu na planini, “izgorele” kože, na suncu, bol pri ispadanju zuba…To isto radi regresoterapija. Vraca film života unazad. Radi inspiracije, secanja, ali i radi promene nekih zaostalih “repova”, neraspoloženja, uvreda, …,To mogu da budu neki problemi, koji se vuku, koji su tada izgledali ogromni, za malo dete, i tako izgledaju i sada, a posebno su, nekada, cak i potisnuti u zaborav, nekada i jako bolni…a koji danas više to nisu, ali to treba uporediti i tako i rešiti probleme. Ili se vratiti u tudu prošlost, kao kod glednja filma ili citanja romana.Možda i u neku fantaziju, maštu, pisca ili režisera…i iznaci i neke lepe i korisne stvari, kreativnosti, znanje nekog jezika, upoznavanje sa istorijom ili geografijom, matematike koja sada ne ide nikako, ili nekih osobina, mogucnosti, raspoloženja, osecanja…Mi to, uglavnom i radimo, svakodnevno. Najviše gledajuci tv…serije, filmove, vesti…prebacujemo sebe u druge situacije i doživljavamo, na neki nacin, i sebe, u tome. Tako, slicno, samo što je ovde izbor lican, radi i regresoterapija. Ulazi u to, na razne nacine, tako, da se može poneti u sadašnjost, i tako ispravljati “loše” stvari dobrim, a i obogacivati se novim dobrim i lepim stvarima. To nazivam – razmenom, transferom.
Iako ljudi dolaze, uglavnom, da bih im pomogao, jer imaju razne probleme, neke i nepodnošljive, dolaze i ljudi iz znatiželje ili, jednostavno, žele da poboljšaju neke svoje sposobnosti, kao znanje u školi, ili u muzici, umetnosti, slikarstvu, režiji, sportu, kako da bolje posluju i zarade novac, kako da poboljšaju svoj brak ili odnos sa najbližima, zdravlje, cišcenje od crne magije, demona, posednutosti,depresije,…bilo šta što ih interesuje.


NAJCEŠCA PITANJA:

1. KOLIKO CE TO DA ME KOŠTA?
Pa da, ovo je najvažnije pitanje.Odmah da odgovorim: razgovor je besplatan, bilo putem telefona ili licno. Seanse koštaju, traju obicno, oko sat i po, nekada dva sata, umeju i duže, i, za sada su u obliku donacija i dogovora. Racunam, zavisno od broja seansi, oni koji rade više od, recimo 5 seansi, ok. je da imaju nekakav i popust i do 50 odsto….
Pitam andela: “Nekoliko novih devojaka, ucenice i studentkinje, se, trenutno, interesuje za ovo, došle bi da rade. Koliko bi bilo ok. da plate, ili besplatno da to uradim? I, koliko, uopšte?
Andeo: “Treba da se naplati.
- Za devojku S.H. srednja škola – ona ima mala primanja, majka, i ne bi mogla da plati normalnu cenu. Neka niža cena…može 500 dinara. Više seansi. Ne prvo o ocu (poginuo), nego o školi, drugaricama, problemima uopšte, a kasnije, ali na prvoj seansi, može i o ocu. Da je ne bi potreslo, ako odmah pocneš o ocu, jer joj je to veliki problem, i popustila je u školi, dezorijentisana…
- Za devojku M.K.- studentkinja. Njeni roditelji imaju para, mogu da plate i punu cenu, ali, ako hoceš više seansi, da joj pomogneš…može 2000 dinara. Ali, morala bi da prištedi sa izlascima…”.”Jel je ok. 1500”- pitam. “Da, to je skroz ok.”
- Kolika bi bila cena normalna?
- “Zavisi. I od mogucnosti, a i od toga koliko se, kasnije, jave…moglo bi da poskupi…zavisi od ljudi. Oko 25-50 evra je ok.”

2.KAKO TO, KONKRETNO, IZGLEDA?

Kada saznaju o tome da ja ovo radim, na bilo koji nacin, pozovu me telefonom da se raspitaju o detaljima. Ispricaju koji problem imaju ili šta bi želeli i da li ja to radim. Onda se dogovori termin, dodu, legnu na krevet, kao u filmovima, zatvore oci i ja ih vodim u prošlost, t.j. idemo zajedno, uz moju pomoc. Obicno secanje. I onda radimo, što se može procitatai iz navedenih primera nekih od seansi. Ujedno, pre pocetka, dogovor je šta tacno radimo, cak se i napiše, do desetak pitanja, glavnih, koje razradujemo….

? 3. DA LI JE OVO STVARNO?
Pokušavam, kao modni fotograf, da dam svoje objašnjenje. Da li je žena sa šminkom- stvarna? Za mene jeste. I sa šminkom, ali i bez. I to mi se svida, obe strane, jer mogu da se kombinuju, po potrebi i želji i sa zadovoljstvom. I ima puno raznih varijanti u ljubavi. I samo sa šminkom, i samo sa ženom, nenašminkanom, ali i sa svim varijantama razlicitosti u šminkanju.
Ujedno na to isto pitanje andelu, obicno je odgovor: “okreni glavu na gore! Pa ceš znati je li stvarno.”

? 4. DA LI JE ANÐEO STVARAN, ILI PROIZVOD MOG UMA?
? To svako može da ga pita. I ispita.Za mene jeste.

? 5. DA NIJE ON, “ANÐEO”, U STVARI PRIKRIVENI ÐAVO?
? Ovo vec prevazilazi moje mogucnosti spoznaje, jer bih morao da budem ili veci davo od njega ili veci andeo. Ostavljam ta pitanja, ukoliko su najbitnija, svakoj osobi pojedinacno, kao i njegovoj veri. U svakom slucaju, posle seanse i kasnije, mnoge stvari mogu da se provere, da se vidi da li i koliko osoba napreduje, da li ima manje problema a više inspiracije i volje za životom, kreativnim radom, da li je bolja prema drugima, uspešnija, samopuzdanija, zadovoljnija…bilo koji od kriterijuma…

6. DA LI DA MU VERUJEM SVE ŠTO KAŽE?

Niko nije obavezan da sluša ili da veruje andelu!!!
On je tu da nas posavetuje, pomogne, ali treba da budemo svoji. Ako smo sumnjicavi, to je ok, tako treba da se i ponašamo. Ako se, sa njim, ne slažemo, i to je ok, možemo da to ne prihvatimo, ili se raspitamo, malo bolje…Nekada i treba da ne poslušamo, zar ne--?


7. MOŽE LI TO I KAKO DA BUDE OPASNO?

DA, NAPOMENA, izuzetno bitna: NIKADA NE RADITI SAM SEANSE! U smislu, bez vodica, mene, ili nekoga ko to radi uspešno godinama.
- Andeo: "Napiši UPOZORENJE! Da ne probaju da rade sami, seanse, da ne bi došli do demona...da ne pokušavaju, sami, kod kuce, ako nisu došli kod tebe neki put."
Ne želim nikoga da plašim, ali i autor ovog teksta je imao prilike da, sasvim “slucajno”, krecuci se po univerzumu, naleti na predele sa crmom magijom, dakle i to postoji, kao i pakao, i da je bila situacija kada su se horde demona sjurile na mene, jer sam slucajno upao u njihov prostor. A poznati su mi i slucajevi totalne posednutosti, ludila, samoubistava, ne iz moje prakse, ali iz istorije.
Jednostavno, treba shvatiti da postoje, zaista, i takva bica, kao i andeli, a da naša vera nije baš dovoljna da nas zaštiti, kad zalutamo u takav prostor. Kao dete koje veruje da je najjace u ulici, a onda naleti na nekoga, sa strane, ko ga isprepuca, pa cak i ubije, što je danas i realnost na ulicama.
Mi možemo da se igramo svega, ali u ovom slucaju prestaju sve bajke, i nikome ne preporucujem da se imalo igra sa tim. Verovao ili ne, ali i ovo jeste realnost, kao i andeli.


? 8. Da li cu da se vratim uvek, nazad, ili mogu da izgubim svest i ne vratim se, u ovo telo, nikad ili umrem?

Svest je moguce da se izgubi, na trenutak, vrlo retko, i u životu. I ako se desi da se radi baš po tom pitanju, za osobu koja ima strašan strah da se onesvesti. Ali to je izuzetno retko. Samo padanje u nesvest nikada nikome nije škodilo, osim ako padne stojeci, pa se udari pri padu, što ovde ne može. Smrt itd, jednostavno nisu moguci. Ali, ja to ne radim, žao mi je ako je neko pomislio da me iskoristi za ovo. To znaci upravo to…da ta osoba, ako ima strah od smrti, ima i privlacnost, u isto vreme, ka tome. Ali, sama realizacija izlaska iz grubog tela je vec, na neki nacin, realizacija slicna smrti! “Smrti” neceg nebitnog, istrošenog, beskorisnog, spoljašnjeg, radi “rodenja” ili ustupanja mesta necem novom, lepšem, boljem. Samo što smrt nije takva kakvim su je zamišljali, ili u šta verovali.

9. Šta ako se toliko promenim da najbliži ne mogu da me prepoznaju, da budem potpuno drugacija, ili skroz druga osoba?
? Hm. To mi se desilo, samo jednom, da je devojka izašla, posle seanse, sa rogovima, repom i trecim okom. Ali su je prepoznali. I- postala je glavna riba, u gradu. Šalim se.

? 10. Hocu li moci da živim kao pre, posle seanse?

? Ako ti se bude svidalo- možeš. Cak i ako ti se ne bude svidalo- možeš. Jedina, ili glavna razlika je- što više tako ne moraš. Možeš da biraš.

11. KAKO SAM JA POCEO DA RADIM REGRESOTERAPIJU, I ŠTA SAM PRVO RADIO?
-XXXX
- Ovde, mislim, opisati, kaže andeo, za negde još: kako se dolazi do andela...neka seansa..." Možda posebno, pišem za sebe.

Ostala najbitnija pitanja, mislim, da mogu da nadu odgovore iz navenih seansi. Naravno, zbog raznih mogucnosti sam i naveo poziv na saradnju, gde ce biti navedena pitanja koja nisam obradio, a mogu da budu veoma interesantna i za mnoge druge.



13. PRVA SEANSA

Prva seansa je, nekako, kao, najteža. Zato što je prva i zato što ne postoje ovakva iskustva. I zato što su postojale i neke sumnje ili strahovi, pre toga. To je ona prica o odlasku u raj. “Da li više volite da znate kako se ide u raj ili da odete u raj?”
Ovaj tekst, knjiga i jesu, na neki nacin, kao pomocno sredstvo. Nekakvo znanje, uputstva, kako se dolazi u “raj”. Jer, nesumljivo, raj je tamo gde su andeli. To je to mesto! Ako su ovde, sa vama, onda je i raj baš tu. Za vas i mene. I taj raj možete da ponesete sa sobom, posle, u svakodnevni život. Možda vi zamišljate raj kao vecno mesto lepote, blagostanja, ljubavi, tolerancije, ali, iako se raj opisuje kao takvo mesto, sada je moguce da taj raj uvedete u svoj život- odmah, i ovde. I- polako, i sve više, ga uvodite u svoj život. To nije pitanje vere, to je potpuni osecaj. I licno i duboko iskustvo…zato ova znanja mogu da pomognu, kao nekakva priprema, ali pravo iskustvo je moguce samo kad vas neko odvede u raj! U raj ne mode da se ode znanjem. Ni verom. Neophodno je da Vas tamo neko odvede. Neko ko je tamo bio i ko zna i put. Zato je, nekako, prva seansa najteža. Dok se tamo ne ode, jednom. Posle je sve mnogo lakše, jer znate i put i nacin i imate iskustvo….Sa druge strane, posle prve seanse, iako dolazi do velikog kvalitativnog pomaka, na neki nacin, sam taj cin je malo i šokantan, zbunjujuci. Zbog toga što nije uvek u skladu sa našim predstavama…kao kada vam neko kaže da podete, sa njim, na Mesec! Stvarno. Neki ce da kažu da je to nemoguce, nece da veruju, drugi ce da nadu sto razloga da to ne urade: jer moraju u školu, na posao, nemaju toliko vremena, imaju obaveze, ne znaju šta ce, tamo, da jedu, a šta ako bude opasno, ako tamo ima nekih životinja, ogromnih, ljudoždera, itd, itd, ali vama se pruža ta prilika…i sasvim je drugo sve to što je bilo pre odlaska na Mesec, sva razmišljanja, strahovi, sumnje, a sasvim druga prica je kad ste vec na putu ka Mesecu, ili ste vec tamo i stigli. Onda sve sumnje i strahovi otpadaju i vi uživate u sebi i Mesecu. I kasnije znate kako je to, iz licnog iskustva i možete to da prtenesete drugima. …naravno da ima i onih: niti niti…koji imaju pitanje- a šta ce to, uopšte meni ili bilo kome? To ostavljam njima. Njima to, moguce, da ne treba. Možda ni nama. Ali, ja biram, ipak, da tamo odem i imam nova iskustva, bogatiji sam, više poštujem život na zemlji i razumem i širinu prostranstva. I ima još mnogo, mnogo stvari, ali cu ih podeliti sa onima koje to interesuje, koje to obogacuje. A ima ih, dosta….
Vec na drugoj seansi, mnogo se lakše stiže do Meseca. I koncentracija je na to šta dalje radimo. Zato je potrebno 3-4 seanse, možda i 5, da se UTVRDI GRADIVO! Kao kad vec peti put ideš na Mesec, sigurno je da one boljke koje su bile prvi put, ili nesigurnosti, ne znaš šta da ocekuješ, sada prelazi u duboki mir i sigurnost. Veca svest o tome gde si i šta bi novo radio. Mnogo samopuzdanja, ali i znanja, iskustva. I vece i potpunije uživanje.
I veci i šri horizonti i pogled, u buducnost. Ali i sa osecanjem da koliko si, stvarno, kao covek i kao civilizacija- mali, malecni. Ali – mnogo bitan! Za tvog andela! Toliko bitan da shvataš da on ne bi to radio ako to nešto nije dugotrajno. Ili vecno. Jer, što bi ti nešto pomogao ako bi to trajalo samo jednu sekundu. Kao i da ne postoji. Znaci, on radi nešto bitno, sa tobom i za tebe. I nešto dugo, dugo i trajno. I lepo i korisno. To je ovaj unutrašnji svet. A on je – vecan! Samo ga treba otkriti.
. A mi idemo na drugu i trecu seansu, idemo da potražimo i svetog duha i boga i druge andele…idemo da napravimo i jednu malu planetu ako može…da se zabavljamo…družimo sa andelima. Jer, ima jedna poslovica: “S KIM SI- TAKAV SI”! (jer dolazi do razmene, kao kod spojenih sudova). I svako može da bira s kim želi da bude.
14. O DOŽIVLJAJU RAJA

Jedan konkretan, najbanalniji primer:
Na seansi se podrazumeva da letite. Sa krilima ili bez, nebitno. I osecate da ste veoma laki. Nekada i kao perce. I to zaista doživite. Jer kad se vratite u svoje telo, onda osecate koliko je ono mnogo teže nego pre. Znaci, ocigledno ima razlike, nije fantazija. Osecaj i iskustvo, jasno, postoje. A- zašto je to dobro: Pa, zato da povežete ove dve strane. Svakodnevno, vaše telo ima neku težinu. A sada imate iskustvo, na suptilnom nivou, o lakoci tela, kao perce. Ista je gravitacija, zemaljska. I onda primecujete da se osecate, nekako, lakšim. Možete da, skoro, hodate iznad zemlje ili iznad vode. Uspravljeno, a ne pogrbljeno, To je mnogo dobro, za mnoge stvari. I za zdravlje, i za osecaj samopouzdanja, i za osecaj da su vam telo i ceo život su mnogo lakši. Lakoca postojanja i lakoca života…itd…
Kakva je razlika: lakoca ima veze sa rajem, a težina sa paklom. Iako su naše predstave, uglavnom, da su raj i pakao odeljeni, u univerzumu, a to detaljno, opisuje Šrimad Bhagavatam, postoji još jedna dimenzija raja i pakla: a to je ona koja ide u manjim kolicinama, pojedinacno, za svaku osobu. Unutrašnji raj i pakao. Kao i spoljašnji, postoji i ovaj. I ovde radimo na tome, unutrašnjem svetu, unutrašnjem, pojedinacnom, raju i paklu. Zato je lakoca veoma bitna, jer je to suptilni prilaz visinama, raju. A ono što je teško, TO- PADA! Dole. U sve teže predele. I- vuce i druge, bližnje. Kao što lakoca podiže i opušta.

15. ŠTA SVE MOŽE REGRESOTERAPIJA

Mnogo toga. Teorijski- sve što ste zamisli da bi moglo. I više od toga. I ono što mogu ja da zamislim, ali i ono što andeo može da zamisli…mnogo, mnogo toga. Pitanje je samo šta je ono najkorisnije u odredenom trenutku, jer to se radi, prvo.
Koje su najinteresantnije stvari, osim licnog kontakta sa andelom i realizacije sa njim, uopšte ( *opisati, emotivno, bliski susret sa vanzemaljcem ili andelom je, barem meni, teško, da prenesem recima. To pripada onim stvarima koje ili doživite ili ne, kao neko cudo):

15.1. ULAZAK U TELO DRUGE OSOBE
Ovo je jedna izuzetna realizacija, vrlo mocna i korisna.
Zašto? Pa, najbolji nacin da dožvite tu drugu osobu. Nije to empatija, to je mnogo više. Možete da osetite i telo te osobe, kao i njen um i želje i potrebe, kao svoje. Na taj nacin bolje razumete i odnos, sa njom, šta joj je prijatno sa vama, a šta je loše. Pošto ste, ujedno, vi i ona jedno, sami uvidate i šta je najbolje za vaš odnos, kako da uticete, pozitivno, na obogacivanje odnosa. Sa druge strane, imate mogucnost i da se proširite, sa osobinama koje poseduje ta druga osoba a vi još ne, i to, skoro, odmah, bez potrebe dugog vremena, kao i obicno, u svakodnevnom životu. Isto je i sa ulaskom u tela životinja. Najviše zbog potpunog jedinstva sa prirodom, ali i izdvajanjem glavnih osobina koje su nam potrebne.





BAJKA,…SEANSA u daljem tekstu,…

T. je APSOLVENT MEDICINE, psihijatrije, u skoroj buducnosti. Došao je iz znatiželje, da sazna nešto o sebi, o regresoterapiji kao metodu lecenja, ali pre svega da sazna, bolje razume pacijente, kako bi bio uspešniji u lecenju, u svom poslu. Da uporedi klasicnu medicinu sa nekim alternativama, i da vidi mogu li da mu koriste i te, drugacije, metode.
T. JE DOSAO, PONOVO, POSLE SKORO GODINU DANA. Pošto smo radili desetak i više seansi, ranije, vrlo brzo, za 2-3 minuta se opustio i krenuo ka svom andelu….
“To je na nekoj maloj planeti, stara kuca…ali mi je, nekako, daleko…Trebalo je malo vremena da se približim, i tu sam, pred vratima… Ona su drugacija nego pre, ostarela, škripe kad se otvaraju…krecem po stepenicama, da ga nadem, u njegovoj sobi, kao i obicno, ali odlazim sprat iznad!… Ne secam se da li je tamo bio, ranije, andeo, ali mi je ovo interesantno, jer svetlost, od andela dolazi sa sprata niže, (kao da se T. nekako, možda, “izdigao”, u meduvremenu),… pa silazim, ka njemu, ali se saplicem,(smeh…), na stepenicama i otkotrljam, do nogu andela…
Andeo deluje starije, ozbiljnije..nešto pokazuje rukom, a ništa mi ne govori…kao palac, da stopira…valjda što sam se tako brzo otkotrljao, da ga povezem…(smeh…).
Pa mi je stao iza leda i zagrlio me. Ali mi nekako ne prija..nije me stegao suviše jako..neka neprijatnost mi je prošla…e, sad se pomerio…svukao je, kao masku, i mantil i lici na onog “starog”, i sad se bolje osecam…prijatnije…sad me zagrlio od napred i to je ok…ali, ja ne mogu njega da zagrlim…sad me zove i kaže da se opustim, da se ne sekiram,..nešto sam stegnut…pokušava da se glupira, da me opusti..
Ja sam pitao DA IDEMO IZ TE KUCE, nešto mi je neprijatna,… opet,… da me izvede napolje.
E, sad smo poleteli…idemo negde….sleteli smo na neku površinu, kao pesak….ništa, samo stojimo, ali mi je bolje, nije mi neprijatno kao u kuci.
Ja pitam: “Zašto se T. nije svidalo u kuci? Da pomogne da izanaliziramo.”
“Sad je andeo napravio pokret kao moja asistentkinja iz psihijatrije i tako stao, kad je cuo rec “analiza”. (T. se smeje). “Jer sam ja tako ocekivao da on izanalizira”, kaže T.
“Uzeo mi je ruke i stavio da držim ispred sebe, gore. I onda ih pustio…meni su pale, nisam ih zadržao…sad jednu ruku spušta a drugu mi diže…ja sam sav ukocen, nešto! (Opet se T. smeje).
“Malo gimnastike, da se razmrdaš, otkociš…” Ali on ništa ne prica…tek sad sam shvatio da nije još, pricao, vec mi samo pokazuje…”…Sad se andeo smeška kad je T. shvatio da ne prica..”On samo skakuce oko mene.”
“Nepripremljen je došao, T.”, kaže andeo, parafrazirajuci razgovor pre seanse, kada je T. istakao da ne zna tacno šta bi radio na seansi, ili pitao, nešto je hteo jako bitno, ali zaboravio…
”Andeo misli da treba da napravim – špagu!”
“Ali ja ne znam šta je to,… a andeo mi kaže: raširiš noge i spustiš se do zemlje…T.: ja sam ukocen jer imam strah da mlataram rukama, da ne udarim u nešto…ali, sve je okolo samo pesak, …(konstatuje), …nemam u šta da udarim…ok, pokrenuo sam se i mogu i zvezdu da uradim…malo usporeno, kao iseckani pokret, ali sam uradio…
Sad je andeo prišao veoma blizu i stao ispred mene. T. pita:”A, zašto tako blizu? A andeo mi odgovara:” da ga bolje vidim!” i, lice mu se menja. Malo ružnije, ima klempave uši i veliki nos…a onda se opet vratio…nije to bio on ( u smislu spoljnjeg izgleda), i udaljio se, …sad vidim celo telo…

Ok, kažem, hajde da radimo nešto što sam ja hteo: KANALE ENERGIJE.

“Vidim tigra koji stoji ispred mene i gleda me u oci…i spajaju se sa mojim ocima, kao da je prošlo kroz mene, samo kroz glavu…kao da gledam iznutra, ja, mali, u glavi tigra…osecam kao da nema ništa izvan mene…ne vidim i ne osecam, ništa, sa strane i ne zanima me ništa šta se dešava van…NIKAD NISAM OVAKO SE OSECAO!…( interesantan red reci, prvo NIKAD…pa NISAM…pa OVAKO…pa tek sada SEBE…i na kraju OSECAO! –ovo dodajem ja, ali ne bih sada analizirao, ostavljam kao naglasak!)…Ceo sam u u drugom telu, sad, jedino izvan sebe osecam to drugo telo, tigra…mislim da je telo coveka a glava tigra…Imam vecu snagu i sigurnost! Neku zaštitu…kao da je to maska neka…mogu da budem, šta hocu…niko ne zna da sam to ja…misle da je tigar…Sad sam opasan…ispustio sam neki krik. Baš sam jak!”…(smeh)…sad je došao andeo od pozadi i šutnuo me i kako sam poleteo iz te maske…kao dete…i vratio se…on se igra sa mnom…zašto me šutnuo? (da T. se ne primi, previše, kako je toliko jak, vec da to može da bude, kad zatreba, ali i da se spusti na zemlju*)…
I sad hoce da mi pokaže taj snop svetlosti, (te kanale energije). I T. duboko uzdahuje…”pravo iz njegovih ruku ka mojim ocima…i cela mi glava sad svetli!…pauza oko pola minuta…”Ejjj…JEL- SVETLIM???…pita me T. i …smejemo se zajedno. I svetlo prolazi skroz, kroz telo, od glave nadole.
“Kao svitac”? pitam ja…”ne, njemu svetli samo dupe!”(smeh…)…Ko kaže, pitam…pa, andeo….,
…aha, sad se gasim, šta da radim? (T. gleda u svoje noge da usmeri svetlost iz glave i otvori kanale i sprovede svetlost i energiju izlecenja po celom telu*)…aha, opet T.,… treba da gledam u svetlost i ono ide kroz oci i glavu…i ono ide, samo, do nogu…a ne da gledam u noge, onda se gasim!”…kapiram kad se gasim i šta ne treba da radim…
Ok. “To smo uradili, sad znaš kako da meditiraš na energiju i kanale, kako da se puniš svetlošcu i da ti prolazi kroz celo telo, a i kada se gasiš, a kada i kako se pališ”…kažem ja.
“Hajde da vidimo ona dva slucaja, dve pacijentkinje i šta im je valjalo raditi, a i tebi”. Pacijentkinje su ispitivane na klinici gde je T. asistirao.

Pacijentkinja 1:
Žena srednjih godina, došla je sama…ima problem sa glasovima u glavi, vida umrlog oca koji je maltretira, prica joj razne ružne reci, negativnosti o njoj, kritikuje, a ume i da je uhvati za vrat i stegne jako, da ne može da pomeri glavu. Nekad se šeta i go, ali postoji i neki patuljak koji je mnogo gori, kao neki demon. Cesto oseca i neprijatan miris ulja…i veoma loše se oseca, kao posednuta, blokirana, depresivna…
OK. Idemo…. “Vidim dim…neku knjigu koja se otvara…kao da ona (knjiga*) smrdi..nije otvarana..ona (pacijentkinja*) je nešto kao dete, stoji tu pored…nešto ju je otac udario, jako je udario, a ona je baš mala…ne razume…kao neka radionica…neka sveska gde on nešto piše…od udarca je pala i isprljala se…neka garaža, i vidim neko ulje,on je otišao i dolazi njena majka i teši je…nešto se posekla na ruci, neka posekotina, velika…otac je pijan, ona je prišla da vidi šta on piše i htela da povuce svesku, kao da iscepa list…i on je udario jace, nije hteo tako jako da je udari…,…ok, to je bilo, nekada, zato se seca u sekvencama, ali kako joj pomoci?…
…Sada smo na klinici, kao što je bilo…Sada andeo i ja obaramo ruke,… ko je jaci!? Ona je prišla i zajedno sa andelom su mi oborili ruku. Ona se, sada, pokrece brže i pravi grimase…vesela je…što je POBEDILA! Uspela da mi obori ruku, zajedno sa andelom. Ona je – POBEDNIK!…
Sad mi je rekao andeo da ONI ŽELE DA NAS POBEDE! SVI! Nas, lekare, psihijatre! I da treba mi DA IM DOZVOLIMO DA NAS POBEDE!
T:Ali ja ne znam šta to znaci, konkretno?…
…Andeo mi pokazuje: “Sad je ona sela na stolicu i on je zavrteo…i izletela je, kao sa federa, ka plafonu…i ja gledam kako ona skace i vidim da ona može da skace a ja ne mogu…i- ljubomoran sam…ali, ne može sama, to je on njoj uradio…sad sam ja zamolio andela da mene zavrti i kad sam ja iskocio, ona je mene izimitirala…ona može mene da imitira a ja ne mogu nju…
“Da joj šapnem nešto, na uvo!”, kaže mi andeo. Ok, kažem ja, pa šapni joj.
“Pa,… ti si luda.”…smeh…,…a ona pita:” Pa- šta?”
Andeo kaže da treba da pricam sa njom, po sistemu: ona jesete luda, ali- pa šta?
T, pita:”Ali, šta cu ja da radim AKO je ona luda?”…Ne može da se izleci, možemo mi samo da…,…mi sve vreme razgovaramo kroz nju, a ona okrece glavu na jednu i na drugu stranu, kako mi pricamo, ka jednom i ka drugom…ona ne zna gde da napravi…hoce da sluša i njega i mene…ne mora da se okrene samo ka jednom…nema sposobnost da nas spoji, ona nas razdvaja…Andeo me tera da joj glavu držim na sredini, da ne okrece ni ka meni ni ka njemu…stalno u sredini...,…”a ima i lakši nacin”, kaže andeo, “pokaži joj onu tacku na zidu i neka gleda samo na nju…mislice na to što gleda ali slušace i mene i njega…a, povremeno da joj pomeram tu tacku, jer ce ona, vremenom, da…želece da vidi šta ima sa druge strane”…
Zbog ogranicenog vremena seanse sam krenuo na drugu pacijentkinju, mislim da je ovo bilo razumljivo. Naravno da tu postoji još puno realizacija u vezi, posebno, sa patuljkom demonom, itd, ali je moja želja bila da se vidi osnovni pristup, s obzirom na izjave o realnosti- t.j. o nerealnosti u kojoj pac.1 živi, kao i “halucinacije”. Pitanja odnosa realnosti i iluzije je mnogo kompleksnije filozofsko i duhovno pitanje i licno smatram da je, ponekada, preterano kruto tvrditi da samo mi, lekari, znamo šta je istina,t.j. realnost, a šta izmišljeno, T.J. ILUZIJA. Jer, za pacijenta je TA “ILUZIJA” JEDNAKO STVARNOSTI! Ujedno se tu dotice i pitanje suda, ispravnosti, prava, krivice, kazne,opraštanja,…la,la,la…u smislu: odakle potreba ili stav, psihijatra ( i ljudi, uopšte)… DA SUDI, o necemu, samo zato što je neka osoba zatražila od njega pomoc, itd, koja su za mnogo dužu analizu.

Pacijentkinja 2:
Žena, “nemacki general” iz II svetskog rata

Opis: Žena srednjih godina, zapošljena u vojnom sektoru, došla je sa dubokim ubedenjem da je bila general nemacke vojske u II sv. ratu i sa jakim i cestim napadima duhova, u smislu ubijenih vojnika koji traže nešto, osvetu ili… na grub nacin. Glasovi, buka, strahovi, pretnje, depresije, cak i potpune blokade…
Seansa:
T. je seo naspram nje a andeo pored…ali se duplirao…pa multiplirao, pa je on oko celog stola…i krenuo i dalje da se multiplira, u krugovima oko stola, 100 kopija… i prica nešto i ja ne mogu nju da cujem…napravili su galamu, svi pricaju istovremeno, a i ona, isto…ona njih cuje, ali prica sa mnom…mene to izluduje, ja ne mogu da pricam sa njom u tolikoj galami…sad su nestali svi i samo jedan ( primerak andela*) je ostao i skocio na sto! …Ona se uplašila, trgla se…strašno se uplašila…ona je ustala i otišla u ugao, sakrila se preplašena…boji se da ce da je siluje, boji se tog zvuka cizmi, kad je skocio i koraca i to pravi veliku buku…ona se onesvestila od straha!”
“Šta je poenta tog straha od buke?”-pitam. “PA, UPLAŠI SE, MALO, I TI, kaže andeo T.” Ali T. to nije strašno…”sad je T. suviše nju posmatrao a zaboravio svoj osecaj…ona se boji kad je sama!- kaže andeo…kad je puna prostorija, puno ljudi…bila je ok…ovako sama, strah je- neizdrživ….Uplašice me, kaže, kad budem išao kuci, iznenada, …auu, sad sam se malo uplašio, ali znam da ce to on da režira, pa me nije toliko strah…OK, kažem ja, a zar to nije isto za sve strahove, i oni su režirani od nekog?…pa, moguce, ali za ovo znam unapred, pa mi je lakše…
OK, lecenje, kako?, ubrzavam ja, vreme je, za seansu,odavno, isteklo.
Kao da je slepa…andeo je vodi…kao malo dete, za ruku…
otprilike je jasno, samo se, možda, kosi, sa modernom psihijatrijom gde se ocekuje da osoba, pacijent, bude zrela, odrasla, i da sagleda svoje probleme u skladu sa realnošcu koju vide školovani psihici. Nema vodenja za ruke…?…A, šta je sa decom, pitam se…aha, pa da pogledamo, neki sledeci put, deciju psihijatriju.

REALIZACIJA MAJMUNA

Obicno ovo radim sa ljudima kako bi mogli da osete i dožive, pre svega, svoj um, u poredenju sa umom majmuna, koji je, po prirodi, veoma nestašan, nestalan, zbunjen, cesto u strahu…
OK, idemo…
”Nešto mi pišti”, kaže T… “Sa koje strane”- pitam. …“Sa leve, mislim”. “Šta je to”- opet pitam. “Ne znam, samo pišti”, “sa desne strane”. “Sa koje strane?” …”Pa, sa leve”. “Cekaj, sa koje strane pišti?”…”Sa desne”…”Joj, zavrte mi se u glavi”…”Kako?”, pitam. Pa samo se okrecem u krug…(smeh)…Aha, sad kapiram, pa to je, izgleda, realizacija majmuna….”Kako se osecaš?”…”Jaoooo”.”Jel mogu da izadem iz ovoga?”…Ok, kažem, ovo je interesantno iskustvo…
Hajde sad da udeš u telo pravog majmuna”. T. se opet smeje: “Pa, andeo mi dovodi pravog majmuna…malog majmuna, da udem u njega”…”Ok, udi u njega”…”Evo, ulazim”…”imam ruke do zemlje, ali ovo je mladi majmun…ne mogu da pricam…ne mogu da sastavljam recenice..ali osecam…ne mogu da ih iskažem”…(pre seanse smo pricali o nekim temama i izmedu ostalog i o slucajevima pacijenata koji imaju probleme sa iskazivanjem emocija, ili recima ili grimasama, pokretom tela…)…”osecam se kao neki pacijent, koji ne može da kaže šta mu je niti da pokaže, ali to zna, oseca, ovo je sasvim drugaciji osecaj nego što sam mislio. ON NIJE BOLESTAN, samo to, nešto, ne može da iskaže.” “Ok, da vidimo kako se leci taj pacijent”…”Sad sam u ordinaciji, tu je neka žena, lekar, i iza njene glave dolaze neke žice, struja…ha,ha, izgleda kao elektrošokovi”…”Pa šta radi?”…”Stavlja mi struju u glavu, fuj, kako je to odvratno, pa meni to ne treba! Ovo je strašno. Samo zato što ne mogu da pokažem ono iznutra, što osecam. Pa oni, lekari, uopšte ne razumeju pacijenta. Ne saosecaju. Oni, u stvari, nemaju empatiju…
Wau, ovo cu da zapamtim, ovo je pravo mucenje.”
“OK, jel ceš znati, kasnije, kako se osecaju pacijenti ove vrste i kako da ih razumeš i pomogneš, na pravi nacin, a ne da ih muciš?”
”Da, ovo je sasvim drugacije”.
(napomena: ovo je jedan slucaj realizacije iz mnoštva mogucih i ne znaci da (svi) psihijatri muce, elektrošokovima pacijente, t.j. to nisam pitao, ili ih otupljuju, možda preterano, raznim lekovima…verujem da su lekovi neophodni, možda manje nego što se koriste,…s druge strane i u svakodnevnom životu možda svi mi mucimo, na neke nacine, bližnje svoje, verujuci da im pomažemo ili da radimo najispravnije stvari,…t.j. ne bih voleo da se ovi primeri uzimaju i generalizuju, i da se, makar i podsvesno, sudi, cak iako nešto nije baš najispravnije, jer smo ovde i da bi grešili i da se, i na taj nacin, ucimo. Ujedno, ovo je realizacija navedene osobe. T., pa može da bude i istinita samo za njega i njegovo poimanje lecenja, a da nije, uopšte, to tako u klinickoj praksi).

Seansa 2: “KO SAM JA?”

Posle nekoliko dana od prethodne seanse, T. je ponovo došao da radimo nekakve realizacije. Prethodno smo malo razgovarali o trenutnim interesovanjima i šta bi želeo, otprilike ili tacno, da realizuje…poceli smo…
Prvo je bilo pitanje; Ko sam ja?
“Približavam se toj kuci i prvi put vidim da ima i dvorište, cvece, trava, lepa, zelena…i vidim prozor, u prizemlju i andeo mi pokazuje rukom da udem…na druga vrata, iz dvorišta, a ne na glavna (prvi put), kao nešto važno se dešava, da požurim da vidim…i ušao sam…(smeh…), a on gleda neku fudbalsku utakmicu na tv-u. i pored ima flašu piva i dve caše i nazdravlja…za mene…sad je ugasio tv i tu se stvorio buket, neko cvece, umesto tv-a,… kao to je ono cvece iz bašte, ubrano za mene,… da ponesem sa sobom!”
“Jeli to neki specijalni dogadaj, pa taj poklon? – pitam. “ Kao neka Nova godina i neki novi pocetak, za T., pa mi to poklanja…sad smo nazdravili, ali to je vino a ne pivo…i on ocekuje da ja probam”. “A- ti ne piješ? “Ma, pijem malo…sad cu da probam…i probao sam i PROGUTAO, i sad sam se našao u nekom prostoru, na livadi i osecam mirise, lepe…tog cveca…On se spušta…u nekom svetlošcu, sa neba…doneo je novu bocu i dve caše i rekao: “Ovo ce mo da ostavimo za posle”…i rekao je: “Sada da pitam, šta smo hteli”. I seo sam preko puta njega, za taj sto.

Iako je prvo dogovoreno pitanje za T. bilo:”Ko sam ja”,bilo je razgovora i oko pitanja STRAHA OD BOGA i u vezi sa hrišcanstvom, koji je meni prenaglašen i bespotreban ili obeshrabrujuci, po sistemu: kako možeš nekoga da voliš ako imaš strah od njega…ali postoji odeljak i u Bhagavad Giti, gde se Krishna pokazuje Arduni u svom kosmickom, materijalnom, obliku, sa mnoštvom živih bica i rajskih, ali i paklenih, koji nije Arduni ni prijatan, cak ga se, u tom trenutku i bojao…
OK, idemo…
T. je podigao glavu ka nebu…i sad je nebo izgubilo plavu boju i postale su raznobojne nijanse i …,…ne mogu da sagledam sve te nijanse…vrti mi se u glavi od tolike…a na jednom kraju je nešto kao da usisava…kao vrtlog na gore…i sve se okrece oko njega…tamo ne bih smeo da pridem, u taj vrtlog…kao da usisava a sa druge strane je izlaz…kao da bi me to usisalo u sebe…imam strah da udem…”.
“Ok, a sa andelom, zajedno? Sa njim, da prideš barem bliže?…(smeh…)…ispustio me, ali kao i da sam prošao kroz to i izašao u obliku kocke…i sad sam pao pored njega…i nije mi tesno, iako je kocka mala, nego mi je smešno…nije bilo tako strašno…
“Šta je poenta ove price?- pitam andela. On pokazuje T.-u…uhvatio me za obe ruke i pomera me…i sad ne osecam ni strah…cak me je pustio…jednom rukom me drži…a ako bi…se ja tu našao sam, imao bih jaki strah. Ali sad više ne, jer sam došao sa njim i sledeci put me ne bi bio više strah…poenta je POVERENJE U NJEGA…NISAM SAM!!!
“A kako je to u hrišcanstvu?”- pitam.
“Ali T. JE HRIŠCANIN!…ovo nema veze samo sa hrišcanstvom…i oni to mogu…ne svi, pojedinci…malo je hladnije u hrišcanstvu…taj odnos ozmedu osobe koje te drže za ruku i…i tamo postoje osobe koje MOGU DA TE ODVEDU…DA TI PRUŽE RUKU, ali su, nekako, više udaljeni jedni od drugih, hladnije je…
“A zbog cega”? pitam.
(Smeh….)…”Vidiš da sam ja obucen u šortcu a sveštenik stoji pored, u mantiji…NJEMU JE HLADNO!…više se oblace sveštenici…više stavljaju…posvecuju pažnju…ne svom telu, vec oblacenju…više obracaju pažnju na sebe…NE MOGU DA PRUŽE RUKU NA ISTOM NIVOU…kao andeo i prijatelj…vec više pružaju ruku…kao autoritet…ali OCEKUJU VIŠE NEKI PONIZNI STAV svojih sledbenika”…

Ok, idemo na prvo pitanje: KO SAM JA?

“Rekao mi je da sednem u jedno pozorište i on ce da pokaže jednu predstavu koja je odgovor na to pitanje…sad se zavesa razmacinje, na sceni je jedan sto i jedna stolica..i pored je neka kofa, kao da tu stoji, jer gore prokišnjava tavanica,… ne sada...i ulazi stariji covek sa štapom u ruci...i šutne tu kofu…jer mu je smetala da prode do stolice …i sad je seo i- podmladio se!…i- poceo da se obraca publici…prica i pravi se da je bitan…a pritom u publici sam samo ja, a ja ga ništa ne cujem, samo gestikulira…i sad je izvadio svesku, kao školski dnevnik i…kao da proziva- prisutne. I iako niko nije prisutan, on beleži kao da su tu…a mene ne proziva…jel je moguce da sam ja tako usamljen!?…sad tako razmišljam…sad se poklonio:”Hvala na pažnji…vidimo se”…e, sad se pojavila neka devojka i skocila na sto i pocela da igra trbušni ples…ali i dalje niko nije došao da je gleda…sad se pojavilo dete, malo…koje ima loptu…i onaj šešir, cilindar, skoro veliki kao dete…i…nekako ne sme da pusti tu loptu, iako je došao da se igra…cvrsto je drži…ali razmišlja, šta bi sve mogao da sa tom loptom da uradi…da je baci, šutne…ali se boji da je ne izgubi, ako ode daleko…sad ja imam želju da ustanem i da se popnem tamo i igram se sa njim, jer je tužno…ne sme da se igra…ustao sam…primetio sam i ono dvoje, iza kulisa…gledaju to dete kao njihovo, brižno…i kao da i njihova sudbina zavisi od toga šta ce to dete da uradi…neku promenu, jer oni ništa ne mogu da urade, promene…ja vidim u glavi šta bi dete želelo da uradi…ideju…da mi baci loptu…ali to ne radi…a sad sam ja poželeo, stavio do znanja da cu da mu vratim loptu…da se ne boji…ali i dalje ne uspevam da ga…ne znam kako da mu pridem…pozvao sam andela da pomogne…(smeh…)…i…on je pokušao da mu otme loptu, ali ne može…ovako, na silu…sad je uzeo šešir i skroz ga je poklopio, sakrio, da bi mu lopta ispala, ali je dete, opet, loptu uvuklo pod šešir.
Onda me pita andeo:”Jel ti hoceš da mu otmeš loptu?”…a ja sam ustao, ne da bi se igrao, nego jer se oseca tužno…ne moram da se igram sa njim, u stvari, SAMO DA SAM- PORED!…Rekao mi je da ga pustim da se sam igra a da ja budem tu- pored…i ja sam stao i on je uzeo,jednom je udario loptu o pod, kao košarka…i sad se nasmejao…kao da mi je DA SE MALO SPUSTIM, njegove visine da budem, i da kleknem, i malo se i savijem, jer sam veci… i on je krenuo da lupka loptom…i sad smo, polako krenuli ka 2. delu pozornice, prošli smo s jednog kraja na drugi, onako polako…i, odjedanput sala se napunila, dok smo prolazili…ali klinac to ne primecuje,ali ja sam se iznenadio i hteo da ustanem jer sam bio u cudnom položaju, klececi, ali ne bi bilo fer prema detetu…sad mi, cak, i dao loptu, a ja sam ubacio u koš…i- pogodio…i- aplauz se cuo, u sali…(smeh….)…i sad su prišli ono dvoje i cestitali mi, kao:”Odlicna predstava!”, kao da sam ja glumac a ne oni…

…Sto je bio postavljen, pun hrane i ona flaša koju je doneo andeo, onu drugu…opet sam nazad, sa onom ženom, trbušnom plesacicom, idemo kod nje, da je vidim…a ja necu…ona cak i ne izgleda nešto privlacno, debela je…mnogo…ja vidim kako igra…on (andeo) kaže da je malo posmatram…kako igra i kako pokrece kukove… i malo me zacikava, andeo, da li ja znam tako da igram…i tera me da zavrnem majicu, da mi se vidi stomak, a malo sam se nagojio…rekao mi, ako se plašim da imam veliki stomak, samo da ga uvucem, kao on…ali, onda mu se glava nadula i izašao oblak, kao kocka, a unutra je nešto mutno…razbio sam to i unutra su dva mala klovna,… dva mala demona, ispravlja me andeo…(smeh…)…ja sam hteo da kažem klovna a on je rekao demona, jer izgledaju kao klovnovi…prvi je sav umazan, jede neki sladoled, a drugi je kao da leži na ležaljci i ljulja se…sklopljene su mu ruke iza glave…i onaj ga ponudio sladoledom a ovaj kaže:” Jel si lud, pa da se ugojim! (jer ne radi ništa i lakše ce da se ugoji)…a prvi jede toliko halapljivo da je to neka aktivnost kojom se troši…ni jedan ni drugi nisu debeli, ali su mali, kao pod lupom, jedva se vide…kaže da moram da ga uvucem (stomak*), ali ja ne uspevam tako, da ispljunem tu kocku, meni dode do dijafragme i nece gore…Ja pitam, da li T. voli da zadrži…a andeo odgovara potvrdno. I andeo pita T. koji je veci demon? …Onaj koji ne jede, onaj drugi je nasmejan i nudi drugom, a ovaj je odbojan prema prvome…pa- da, da,… kaže andeo…,….moj problem nije hrana, nego NEAKTIVNOST…a andeo odgovara: PROBLEM JE I HRANA, AKO SE NE DELI SA DRUGIMA…ne mora realno, može samo da se ponudi…a kako da to uradi?…