Da li ludim? Ja sam, ali nisam ja.
Zbog čega je ovaj neurotski poremećaj toliko zapostavljen, zbog čega se tako malo priča o njemu? Prevalenca ili učestalost ovog poremećaja je oko 1,5- 2% stanovništva u svakom momentu. U prevodu, od hiljadu ljudi može da se očekuje da čak i 30 osoba ima aktuelno depersonalizaciju ili derealizaciju. Čak se i na fakultetima za psihologiju i na psihijatriji malo pominje i obrađuje.
Moje mišljenje je da razlog leži u tome što je lečenje derealizacije (DR) i depersonalizacije (DP) veoma teško i da se mnoge terapijske škole i tehnike nalaze u “nebranom grožđu”. Nije samo to što je poremećaj veoma mučan za klijenta, već znanja i tehnike koje se nude ne deluju ili ne prave nikakav trajni pomak. Prema tome, problematika lečenja DP i DR je više prebačena na terapeuta i njegove sposobnosti, nego što je do klijenta i samog problema.
Da bi se razumele DP i DR, treba razumeti genezu samog poremećaja i šta leži iza veoma mučnih simptoma. Prvo treba razumeti da je psiha – psihička stvarnost, celokupni psihički totalitet jedne osobe, i da je realnost posebna, ona se ne dokazuje, ne potvrđuje, niti egzistira zbog fizičkog sveta, već je autonomna, što znači da sama sebe izvodi i rađa. Zbog toga DP i DR mogu da se jave kod osoba koje u potpunosti žive komotno, lagodno, bez ikakvih spoljašnjih zahteva, pritisaka ili devijacija, trauma. Problematičnost ove bolesti je zakomplikovana i činjenicom da je ljudi veoma lako mešaju sa gubljenjem kotrole, gubljenjem kontakta sa realnošću, zbog simptoma koji dominiraju. Više o gubljenju kontrole možete pročitati u tekstu kako pobediti strah od ludila?
Kod depersonalizacije dominira doživljaj da JA NISAM JA, iako postoji svest da ta promena nije stvarna. Gledanjem u ogledalo, osoba vidi sebe i zna da je to ona ali oseća kao da ona to nije, da je nešto prazno, šuplje, plastično izveštačeno. Takođe, dominira osećaj kao da se lebdi, da se kreće kroz vodu ili neku drugu supstancu, kao da je san, ili između sna i jave.
Kod derealizacije dominira osećaj koji je sve gore navedeno, samo što je usmeren ka spoljnjem svetu.
“Znam da je ovo moja ulica, hiljadu puta sam prošao kroz nju, ali KAO da nije. Nešto je čudna, drugačija “.
Doživljaj je veoma intenzivan, snažan, može da traje par sekunudi, nekoliko minuta, ali nije čudno da traje i nedeljama, pa i mesecima, bez prekida ili sa manjim prekidima.
Bitna razlika između DP, DR i ludila (gubljenja kontrole i realnosti) jeste u činjenici da postoji ogorman strah kod neurotskog poremećaja od DP i DR i da u svakom momentu postoje obe strane i da je sve čudno, drugačiji sam, a znam da nisam drugačiji.
Jako je bitno znati da je LUDILO gubitak kontakta sa relanošću, a to se ne desava u DP i DR.
Šta se dešava tokom depresonalizacije i derealizacije?
Da bismo razumeli šta se dešava, treba da razumemo da u psihi postoje mehanizmi odbrane, koji imaju funkciju da zaštite integritet i funkciju psihe. Tokom derealizacije se aktivira mehanizam odbrane koji se zove spliting – cepanje, tokom kog se cepa afekat. Odvajanje afekta od same situacije omogućava pojedincu da ne doživi punu snagu, nalet negativne emocije. Na taj način se direktni udarac izbegava. Cepanje afekta nema smisla sa logičke strane, ali to nije stvar volje i izbora, već je nesvesna reakcija i manifestacija mehanizma odbrane.
Javljanje depersonalizacije i derealizacije nije stvar izbora, već nesvesne reakcije.
Zato je jako teško lečiti nešto na šta ne mogu direktno da delujem, pa se zbog toga indirekno utiče na simptom. Rešavanjem konfliktnih zona smanjuju se anksioznost i napetost, pa se i simptom depersonalizacije i derealizacije smanjuje, uz dug i naporan rad. Napredak u terapijskom radu nije nikada linearan i prolazi kroz mnoge izazove, uspone i padove.
Veoma često se u praksi dešava da se nakon prvog napretka vrate panični napadi, što je, po mom mišljenju, i logičan sled stvari. Naime, ako je nešto toliko strašno da ga ja izbrišem, ne želim da osetim, onda je, nakon prvog napretka, logično da sam spreman da se suočim sa osećanjem panike i zato se ona i javlja. Tako bi trebalo da se hijerarhija strahova svede jednostavno na anksioznost – strah – panika – derealizacija ili depersonalizacija. Smanjujući, silazeći sa lestvice straha, idemo iz derealizacije unazad do panike. Zatim se ide do straha, pa do anksioznosti i do potpunog izlečenja. S obzirom da je težište na misaonim procesima dobro je pročitati i shvatit šta su naše misli i kakva je njihova psihološka funkcija i moć a o tome se baš diskutuje u tekstu misli, o mislima i protiv misli.
Naravno, ovo je samo razgovor o simptomu, koji je posledica neurotskog konflikta, a o javljanju depersonalizacije i derealizacije ćemo drugi put, jer je to duboko zadiranje u subjektivni doživljaj. Jednostavno, razlozi nastanka su toliko različiti i široki, da se ne mogu obuhvatiti jednim tekstom.
Nemoj te otvarati nove teme bez prethodnog dogovora sa Adminom
8/11/2019, 20:41
