Заборављање/сећање

Сви људи заборављају, оно чега не желе да се сећају, али и оно што би волели да заувек носе у сећању. Неки више, неки мање, све или понешто... отуда ваљда сећања никада не рефлектују стварно догађање.

Протеини, године, незаинтересованост, непажња, или не придавање значаја, недостатак капацитета... свашта нешто, но шта год да је узрок, некад смета, а некада је добро дошло. Сигурно има сврху/разлог, као и неки свој сопствени механизам за постизање те сврхе, но ја бих (све чешће) да тај механизам мало успорим, или бар прилагодим, селектујем, плавуша, но не иде, па то ти је

Уосталом, колико уопште можемо веровати свом сећању? И чега се то уствари сећамо: стварног дешавања или сопственог доживљаја/свог "виђења" те стварности. Да ли је емоција његово величанство - "сметало"? И чему служи несавршено/нетачно сећање? У суштини се лажемо, а? Изгледа да је наша врста заљубљена једино у лаж :)

Јасно је да нисмо кадри, нити треба да памтимо све, но зашто не памтимо ни оно најбитније, оно нужно, што нам истински користи, бар да не понављамо грешке? Зашто не памтимо баш како јесте?

Наравно да нисмо сви на истом нивоу ни по чему, но то није разлог да свако не селектује, меморише и примењује за своје потребе, без обзира на општи лични ниво и врсту интересовања?

Шта Ви кажете?

Ništa ne kažete, pa izgleda da u vezi sa tim nemate problema, niti interesovanja, ili da o tome imate "taman" znanja što je relativno dobro.