Osudjivanje

Prepuni smo osude drugih počev od "krupnica" do najsitnijih nepoželjnih: karakteristika, delovanja, izražavanja, pripadnosti... (u tudjem oku vidimo trunku, u svom ne vidimo balvan).

Mora da vam se desilo da nekog za nešto istinski osudite, pa ne prodje mnogo vremena - sami se nadjete u sličnoj situaciji, pa nekako bolje "razumete osudjenog", ili ako ne to, onda da osetite neki nemir u sebi nakon osudjivanja/kritike?

U tom smislu pišem, ne o nemogućnosti prihvatanja ljudski i društveno neprihvatljivog, kao ni o onom poznatom da je samo Bog vlastan da sudi, ne može čovek, kao grešnik po prirodi svojoj (sve jedno što čovek čini greh, greh je odvojen od čoveka, iako je njegovo delo, zar ne?).

Hoću reći da je vrlo, vrlo često problem u nama samim, u našim uverenjima, razumevanju, stavovima... ne u tom drugom. Možda smo previše okrenuti sebi, ili nekoj vrsti samoprezentacije (prvenstveno pred sobom ili svojim vidjenjem ispravnog, pa tek onda i prema drugim).

Koliko smo generalno nesavršeni najbolje može da se vidi u roditeljskoj kazni, tačnije u njenom odmeravanju, ili tom toliko "promovisanom" nasilju u porodici, tu gde su nam stvarno najmiliji. Moć bilo koje vrste je čudo, ona strahovito degradira ljudskost i ličnost čoveka, ako nije dovoljno svestan.

Najčešće nismo svesni koliko svojim komentarom/kvazianalizom/ osudom, gestom... utičemo na ljude u okruženju, makar samo "pothranili" nečiju negativnost (a ova ume biti čak i navika da se stvari gledaju naopako/najgoroj varijanti).

Meni se čini da ne postoji običan čovek koji ne osudjuje nikog, možda zato što sebi neće da prizna koliko je nemoćan i u konkretnim okolnostima - nebitan.

Možda se u tom trenutku treba zapitati šta nas to pokreće da tako osećamo, mislimo i govorimo.

Znao sam danima razmišljati o tuđim postupcima....Nekada i o svojim ali detaljno sa punom analizom....Moram javno priznati da se nikada nisam kajao,zbog svojih postupaka ,jer sam jedenostavno hteo da to bude tako.Čovjek bez kajanja...kako to dobro zvuči .To sam hteo da usvojim i posle kraćih lutanja to sam usvojio i to je postalo sastavni deo mog života moje pravilo i moj odnos prema sebi i drugima...Bilo je to pre pola vjeka....
 Možete sada svatiti kako je bilo živjeti sa tim i takvim pravilima...A ja sam živio i živim i sada....
Nikada nisam NIKOGA osuđivao,možda samo zbog toga što ni sebe nisam osuđivao ,za postupke  koje sam napravio prema samom sebi... Možda je zbog toga bilo vredno živjeti na ovaj moj način...

Retko se upuštam u osuđivanje osoba, naravno to ne važi za osobe koje su mi bliske, važne i koje neizmerno volim ili poštujem. U ovom drugom slučaju znam da mogu, smem i da je to potrebno u datom momentu i ne bojim se reakcije istih, i oni su takvi u odnosu na mene.
Kada su u pitanju osobe koji su mi manje bliski, poznanici ili čak neko koga i ne znam nemam običaj da se petljam u njihove stvari čak ako su i očigledno za osudu.

Cak ni u sali ne osudjujem druge ljude...
Ko sam ja da to cinim...
To samo moze jedan da sudi i osudjuje..