Prozna svaštara

Sa tugom jednostavno treba umeti.
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama..
Uporno se moraš praviti da je ne primećuješ, pa će se kad-tad
okrenuti i otići..i ako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola.
I pazi, pokloniš li joj samo mrvicu pažnje, neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu, i onda si gotov. Jer tuga nikad ne zaboravlja
lica galantnih mušterija, i nikad te više neće zaobići.
( Balašević )

JEDNA PRIČA O BAKI I DJEDU *


Djed i baka su se posvađali.
Baka je bila toliko ljuta da nije htjela razgovarati sa svojim mužem.
Idućeg je dana deda zaboravio na svađu, ali se baka uopće nije obazirala na njega i nije htjela govoriti.
Šta god bi on učinio da ona progovori, ostalo bi bez uspjeha..
Jednoga dana djed je stao prevrtati po policama i
ladicama.
Trajalo je to nekoliko minuta, i baka se više nije mogla suzdržati:
"Šta to tražiš za ime Božje?!"
- "Hvala Bogu! Našao sam", odgovori deda sa nestašnim smješkom..
"TVOJ GLAS"

Greškom mrtav

Decko je pricu cuo od svog dede koji mu je rekao da se to sigurno desilo i da celo selo zna za taj dogadjaj.
Pricu mu je potvrdilo jos nekoliko ljudi iz sela.
Jedan mestanin je umro. Samo sto je proslo bdenje, covek je pred svima ustao iz kovcega.
Ljudi su se naravno zestoko uznemirili, a kada su se smirili covek je ispricao sta mu se desilo.
Posle smrti je isao kroz neki tunel, a na kraju tunela ga je sacekao covek koji ga je poveo dalje.
Dok su isli video je coveka kome je ruka bila u plamenu.
Pitao je svog vodica zasto coveku gori ruka a on mu je objasnio da je to covek koji je tokom zivota tukao svoju majku pa je sada osudjen da pati.
Zatim su sreli devojku kojoj je neprestano iz ociju tekla voda. Vodic mu je rekao da je to bila konobarica koja je gostima sipala vodu u pice.
Sreli su dva psa koja su se klala, a vodic je rekao da su to braca koja su se u zivotu svadjala oko hrane i medja...
Na kraju je covek dosao pred coveka sa ogromnom belom bradom koji je u rukama drzao debelu knjigu.
On je zatim pogledao u knjigu i vodicu rekao nesto kao "Zasto ste njega doveli, njemu jos nije vreme, vratite ga brzo". On se tada probudio.
Ipak, najzanimljivije je da su coveku rekli kada ce umreti - tacan mesec i godinu. On je to zapamtio i svima rekao.

Umro je tacno kada su mu rekli, naravno prirodnom smrcu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nešto kao prča

Lokalne prostitutke predimenzioniranih argumenata
izlažu vlastite eksponate
ispred jednog bistroa
u dvadesetoj ulici Velike jabuke.
Mirišu na ribu,
odišu stidom odistinski.
Nose žute čizmice.  

O, Kolumbo nesvesni!
Svet plaća ceh tvoje radoznalosti!
A počelo je naivno - sa krompirom.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Excuse me Do U Tango... I Want To Dance... u stvari nije robot nego robotica... ženski robot... Da, ona je poželela da pleše... tango... poželela je zapravo da bude prava žena, da je mekani zglobovi i mišići ponesu u strast muzike i plesa, da oseti lepotu gipkih, lakih i skladnih pokreta, da zasija i leprša u vatrenoj seksi crveno-crnoj kombinaciji, da je neko uzme snažnim rukama, prelomi je na pola, da je rasklopi i sklopi kao igračku, da joj neko priđe blizu... toliko blizu da diše vazduh direktno iz njegovih zadihanih pluća, da ih razdvaja samo mikron zajedničkog znoja na koži, da se prilepi i uvije ga svojim bezbrojnim udovima u jednu gracioznu himeru obeznanjenu transom igre i pokreta... želela je da živi ljudski život i da oseća..
[You must be registered and logged in to see this image.]
.. želela i pokušala ... one, two, three, four ... nesigurni dečji koraci ... one, two, three, four ... sve bolje i bolje ide ... one, two, three, four ... uspeva joj ... one, two, three, four ... ups, mala nesigurnost... one, two, three, four ... ma ne, krenulo je... prelepi šareni leptir plesa se rađa iz okoštale čaure ... postiže gracioznost ... Excuse me Do U Tango... I Want To Dance... konačno je zaplovila punom snagom... muzika je njen algoritam...nosi je... uživa... procvetala je... postala je žena... sva leprša kao svilena marama na vetru... on je ima... vlada njenim telom kao cunami istrošenom barkom... metamorfoza želje u stvarnost... zašto da ne?... svi smo mi istkani od upredenih molekula i atoma... i ljudi i roboti... i svima nama upravljaju one plavičaste mini električne oluje... nema veze da li je to mozak ili procesor... ona oseća lepotu jer želela je da igra... ne možeš nešto želeti a ništa ne osećati...
. i baš tada... na vrhuncu ... pogrešan korak... pa drugi...ne, nešto nije uredu... ispada iz ritma... koncepcija se ruši... ona posrće... raspada se sve... lomi se i pada... muzika ide... želja još uvek postoji... ali ona više ne stoji... još malo koprcanja i varničenja u elektronskom mozgu... i kraj... i opet kaže Excuse Me, Do U Tango... I Want To Dance... opet smo na početku... opet želi da igra... ali to je sve što je ostalo... želja kao plameni centar zvezde na umoru... Ne, ona ipak nije žena... a možda i jeste... ima želju... malo li je to?... nije, a možda je samo loše programirana pa je upala u beskonačnu algoritamsku petlju i bezvezno će ponavljati Excuse Me, Do U Tango... I Want To Dance sve dok joj se elektroni igraju u silikonskoj glavici... Možda... Bog sveti zna...[You must be registered and logged in to see this image.]

Borisav Stanković

Uvela ruža


Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...

Људи не смеју остати сами са собом. Жена је најбољи спасилац од Чамотиње. Људи се не жене толико из љубави и физичке потребе, колико из црне досаде, не зато да с неким поделе задовољство и срећу, које се нерадо деле, него да поделе досаду. И жена изневерава мужа више из досаде него из перверзије, као што њој то исто ради и њен човек.

Због досаде човек мења кућу, улицу, варош, земљу. Из досаде мења лектиру, чак и идеје и принципе. Човек не лови да убија животињу него да убије своје драгоцено време.

Сам са собом, врло си близу рђавог човека.

Човек тражи пријатеље кроз цео живот, и онда када то чини и без доброг плана и без доброг начина. Ово је често и разлог највећих несрећа, јер падамо на лажне пријатеље који су опаснији од непријатеља зато што носе маску на лицу и нож у рукаву.

Пријатељство има три мотива: пријатно, добро, корисно. Зато има и три врсте пријатељства: из дружељубља, из доброљубља и из користољубља.

Лакше се измире људи завађени после битке или непријатних дела, него после речи у којима је било увреда. Рђаво дело је нестало онога часа кад се преко њега прешло, јер се рђаво дело може поправити добрим делом; али се ружне речи не могу исправити лепим речима. Људи иронични били су често људи пуни духа; њима су се увек дивили више него што су их волели. Иронија, међутим, погађа већма онога чије је она оружје него и саму жртву.

Треба непријатеља задужити ма чим било. И оно што у људима постоји зверско, не може се укротити никаквим поклонима, колико се то може укротити лепом речју. Уосталом, никад човек према човеку није праведан, ни кад воли ни кад мрзи.

Највећма се воле они људи који имају исте врлине а највећма се мрзе они који имају исте мане.

Пријатељство се задобија пажњом већма него икаквим херојским доказима. Треба волети без обзира да ли смо одмах вољени у замену. И увек дати нашем пријатељу предност у заслугама тог пријатељства, а никад га не ставити у подређен положај, у којем би се осећао дужником

Добро је избегавати чест сусрет са непријатељем, али и са пријатељем. А за услуге боље се понекад обратити непријатељу него пријатељу. Има случајева где смо од непријатеља направили пријатеља само тим што смо му дали прилике да нас обавеже. Човек природно воли оног коме је учинио добро, јер онда у том другом човеку има нешто и од његовог дела и од његове лепоте.

Нико не воли несрећне, и свако избегава убоге. Млади иду само за срећним, а старци беже само од несрећних.

Глупост је највећи непријатељ зближавања међу људима; глупост је неумитни фактор непријатељства јер је извор свих неспоразума и заблуда. Глупак не верује да уошпте мудрост постоји. Увек се нађу два глупака да се један другом диве, и увек се нађу глупа жена и глуп човек да се пољубе у уста. Глупак се наслања на глупака, као слепац на слепца.

Непријатељи, то су често само наши прерушени пријатељи, које од нас дели само какав неспоразум или предрасуда. Половина ваших непријатеља мрзе вас само зато што мисле да их ви прежирете, и раде вам зло за леђима, мислећи да бисте то њима и ви учинили ћим бисте могли.

Ми немамо срећу да себи бирамо ни непријатеља ни пријатеља. Непријатељи нас сами пронађу и први нападну, а пријатељи увек дођу случајно.

Никад нас ни новац не усрећи, колико нас усрећи обична љубазност других људи. Има безбројно срећа које иду улицама и тржиштима. Топао поглед и љубак осмех наших познаника, усрећава и охрабрује више него материјална помоћ.

Зато на једном месту каже Платон да животиње имају урођени инстинкт пријатељства и непријатељства. Сократ говори Глаукону: "Можеш лако видети такав инстинкт код пса, а то је једна висока особина те животиње". Глаукон: "Какав инстинкт?" Сократ: "Да лаје на оне које не познаје, иако му нису учинили никакво зло; а да се удвара онима које познаје, иако му нису учинили никакво добро. Зар се ниси дивио оваквом инстинкту у пса?"

Има пријатељства врло чистих и искрених, али која ипак нису интимна. Руска интимност је продукт средине и климе. У Русији су ноћи безмерне и дани кратки, степе непроходне, шуме непрелазне, реке непобедиве. Пред таквим феноменима у природи, људи се скупљају у заједнице, у дуге вечеринке и посела, где се прибију једно уз друго да би били весели, и окупе се у заједнички рад да би одолели ветровима и просторима. Нигде нема таквог друзељубља, а зато нема нигде ни те доброте и љубави човека за човека.

/Благо цара Радована/

Najlepši citati o prijateljstvu 

Prijateljstvo je najteža stvar na svetu za objasniti. To nije nešto što se uči u školi, ali ako nisi naučio šta je smisao prijateljstva, nisi ništa naučio.
Prijatelj je neko ko razume tvoju prošlost, veruje u tvoju budućnost i prihvata te danas onakvim kakav jesi.
Bez sumnje: nije teško umreti za prijatelja kao što je teško naići na prijatelja koji bi zaslužio da čovek za njega umre!
Nije važno , već s kim ste.
Pravi prijatelj je onaj koji te drži za ruku, a dodiruje tvoje srce.
Pravi se prijatelji u nevolji poznaju.
Jezik prijateljstva nisu reči nego značenja.
Prijateljstvo kao vrednost iznad svih drugih vrednosti.
Šta ima zabavnog u pustolovini kada je ne možeš podeliti s prijateljem?
Prijatelj će možda otići živeti negde daleko, tako daleko da ga možda više nikada nećeš sresti. Pa ipak, on je deo tebe zauvek.
Jedini način da imaš prijatelje jeste da budeš prijatelj.
Najviši znak prijateljstva je biti ravan i sa nižim od sebe.
Najbolja vrsta prijatelja je ona sa kojom možete sedeti celo veče ne progovorivši ni reči, a kad odlazite osećate se kao da je to bio najbolji razgovor u životu.
Ne vidim nikakvu utehu u tome što ću nadživeti prijatelja i ostati samo spomenik prošlih vremena.
Jednog dana ljubav upita prijateljstvo: „Zbog čega si ti tu kad postojim ja?“ A prijateljstvo odgovori: „Da donosim osmeh tamo gde ti ostavljaš suze“.
Nema čoveka koji je podelio svoju radost s prijateljem a da se nije jos više radovao, kao što nema čoveka koji je podelio svoju tugu s prijateljem , a da nije manje tugovao.
(Razni autori )