Erotika u poeziji

Pocepaj haljinu moje ludosti i strasti
obuci me noćas u greh i bol
dođi da sladimo se uzdasima
da pričamo našim telima...
Ti prilaziš mi poput ratnika
iz mene cure sokovi strasti
divlje te obujmljujem, jecam i drhtim
vrišteći od bola satkanog u ljubavi...
Umreću noćas usred ovog grada
u sobi punoj mirisa naših želja
umreću dok kaplje mi znoj sa čela
pomahnitala u vrtlogu neiscrpne pohote,
padam ti na grudi omamljena...

Razlivaš se po meni kao potoci ljubavi
tražim tvoje usne meke i čulne,
još nisam probuđena iz ove omame,
još gorim u vrtlozima požude...
Dok govorim ti da uzmeš me divlje
tvoje oči pretvaraju se u tamnu noć
pogled ti plamti kao svetiljka u noći
letimo ka zvezdi naše pohote...
Misli moje čitaš u mom oku
sa usana mojih popij sav plamteći žar
uzmi me, šapućem ti ponovo
u kosmičkom bunilu moga sna...[You must be registered and logged in to see this image.]

Znam,ovdje je dosadno hladno,
tvoje prinadleznosti
gnjave me u drugom i cetvrtom padezu,
ja bih da mi ne pricas persirajuci me
s visina bulumenta
na sve sam naviknuta i na ponizenja...
Ako hoces predlozi igru u WC-u,
ili pak u crkvi Santa Maria del Giglio,
i sve cu uciniti da te opcinim obljubom..
Ja nisam neka ta o kojoj sanjas,
ali ako me volis tada povest cu te u snove
mirisnih trava mog zavicaja,
gde divlja ptica uziva slobodu nebeskog raja
gde moje stado bez cobana luta poljem divljeg cveca
gde ja kad-kad sanjam da letim......



Kada je Halte Hildu izneverio dragi,
Ona ga je zapalila u letnjikovcu
U kome su uzivali mnogo dana pre zlocina
Gledala je dogorevanje svog ljubavnika, svojim ocima.
Da, nakon slavila opelo…….
I bog Tor nije verovao u ljubav,
Ni u besne planinske reke,
Ni vodenim dzin-zenama, nije verovao,
Svejedno i da je verovao,
Halte Hildu bi ga zapalila, i on bi izgoreo…
Sva su vremena drevna vremena
Cudna i jebena i sa mnogo
Viteza,vladara i jebaca, osvetnika i bundzija
Zena vestica, osvetnica i bludnica.
Monolitno, homogeno, jebeno, i opet jebeno…



Dok se gledamo
i usaglasavamo predstave,
...lepa sam sva i medenom ceznjom
kroz ochne mrene zuda
do krajnjih osjecaja bluda
u mene ulazis...
.....bludnica ,djavo,kurva i lljubavnica.
Drzis me rukom za ruku
i ko kap rose koja iskri
na casi belog vina maglinasto
pogledi nam tonu u dubine zenica
htela bih u vinu da me ispijes,
mene gorku i cemernu..[You must be registered and logged in to see this image.]

STRVINA - Šarl Bodler

Sećas li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćes, kad dođe čas i za te
da s pomasću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tusto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

... a onda ću ti ponuditi
usne
i ti ćeš ih uzeti svojima
i opet ću postati lahor
u tvojim rukama ja
još sam krhka i snena
u tvojim očima još znam
upaliti strast.
ugasiti svjetlo
upaliti svijeće
poznatih mirisa
rasplesati sjene
sa zidova

ljubi me...

Noć prepuna tebe i mene

Noć, utkana u prozirnost mojih zjenica
ispunjava drhtavu vlažnost nijemih usana
i diše poljupcima noseći me u obličje sna,
gdje tiho ispijam prozirnost tvojih zjenica.


Noć; počinje u izmaglici tvojih nagih dodira,
tik uz osmjeh, u tirkiznim žilama vremena,
i sa zanosnih bridova vrištećih bedara
razlijeva te u izmaglicu mojih nagih dodira.


Noć posjeduje taj rasuti okus zvijezda,
i te čestice što nahrupiše glatkim sjajem,
na valovite ruke, na tajnu tvoga trbuha,
neprestano nudi kao rasuti okus zvijezda.


Noć vrelinom jezika prati uzdahe kože,
i povrh drhtave bjeline prelijeće nebo,
a unutar mraka želi samo naša tijela,
pa uz pomoć tišine prati uzdahe kože.
Noć-čarobna, noć-pustolovna, ona noć
što od bezbrojnih molitvi priznaje našu,
ta noć, natopljena našim svježim znojem,
savršena noć, noć-pustolovna, ova noć.


Noć, crna, ugljena, razbuđena, zanjihana,
prepolovljena na svjetove svjetlosti i sjena,
topla oko vrata, jara oko struka, žar u oku,
noć crna, ugljena, razbuđena, zanjihana.


Noć poput sna duboka, na pučini postelje,
nevidljiva i mračna, prepuna tebe i mene,
tone lepršavim šuštanjem noćnih zagrljaja
u dugo pripremanu oluju na pučini postelje.


Zal Kopp

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.
Lorka

Nagoni zivotinje mrace nam razume
jedno uz drugo cvrsto priljubljeni
sjedinjeni u tacci kljucanja
plaseci se pada sa visina
cutimo i disemo nemi
skliska i vrela nasa tela
rose mirisima opijuma
i rusi se ledeni breg nasim pokretima
hemunzi pucaju u prah u natezanjima
svaki pokret nazad izaziva strah....
I svaki put igra se scena nepredvidjena
uvertira dodira, noseni kusnjama
oralna manipulacija
pogled blazenstva ko drvo izlistava...
Menja se i put trajanja
u zar sto izgara telo razmnozavanja...[You must be registered and logged in to see this image.]

Višak plavetnila



Ljubavi moja, budimo se stalno u nekakvom sjećanju ,
i već pomalo sijedi upiremo lica u sjetnu maglu.
Pa, mila moja, zar je cvrkut naših bradavica ranjen?
Sjeti se samo kako su nekada disale mirisom dunje,
i niz tvoje zjenice ponovno će teći višak plavetnila.
Vidiš ruke, sada su žedne, jer prsti još uvijek pamte,
ali tek kad strasti ponovno među njih uzdahe zapletu,
jedan dio tog božanstvenog neba na usne može leći.

Zato priđi, nećemo se više nikad rastati u mraku,
obećavam ti, na kamenom zidu ostaje teret srca.
Otvori bedra, umnoži svoje blaženstvo poda mnom,
plamti zrakom i zaljuljaj nogama pola mog stoljeća.
Učvrsti se kao nekada snažno u meni i raspusti kosu,
a svoje užareno tijelo zanosom moga korijenja veži.
Slobodno sakupi rastrčane snove i opojna maštanja,
i na taj se način po mojoj bjelini osmjehom razvuci.

Ljubavi moja, zauvijek ostanimo jedno u drugom,
utrobom se neprekidno izvijaju zvjezdane trave,
a njihove vlati milujući nas, ljube proplanke duše.
I konačno, osvanut ćemo kao jeka u najtišoj noći,
jer smo u vrtu pristiglog proljeća dobili vječni sjaj.
Tu nema otuđenosti koja u nama neće jednom proći
i nema tog nebeskog sazviježđa koji nas neće posjetiti,
jer nismo nepokretni dah što u daljini utočište traži.


Zal Koop[You must be registered and logged in to see this image.]

Glad

Tragam za tvojim usnama

poput ludila me progone noćima.

Gladan jedrih grudi, bijele kože i ispreplitanih prstiju.

Opet te progonim modrim šumama

u težnji da ukradem iskru strasti u očima.

Da te vodim i ljubim da te udahnem i u požudi razbijem.

Na sitne atome i čestice.

Samo kad bi hrabrosti imala

i pobijegla

od danas ili sutra.

Od društvenih stega ili klišea.

Jednu noć kad bi mi poklonila

pa da u tebi odključam sva stidna sanjanja koja tajiš.

Da svučem sa tebe okove sudbine sive

pomalo i proklete sa kojom

čovjek umire.

Vazda sam i nesretan.

Da te milujem i stisnem uz sebe kako kakav klinac nespretan.

Poželim da ti rasturim zidove tamnice

sve one u tebi tkane mediokritete.

Oslobodim iluzije.

Da budeš tu predamnom gola i da se ne bojiš

pustit u sebe moje boje.

OVCIJA KOZA

Danima je zivim bojama
slikala moje poprsje
i poklanjala mi zute ruze.
Oci joj imale boju
topljenog zlata.
Cutasmo.
Ispred platna podom
razapeta ovcija koza.
Protezah se umorna.
Ljubila mi potiljak i kosu.
Zasrkah drhtaj zezenog zlata.
Neko je u ovcijoj kozi
ostavio miris zrele trave.
Vijorio do mojih nozdrva.
Legoh.
Ona pored mene.
Grlismo se.
Krepke brodolomnice djavoljeg trougla.
Muskarac utvara bio je u nama.
Jezici nam svirali
balalajke i tokata.
Moja bedra zagrmese
grmovima zutih poklonjenih ruza.
Bradavice zazujase.
Ona bi matica.
Rominjave macuhice
punile se mlecom.
Covek sam, uzvracah
bez stida.
Sve razumeh.
Samo zasto je neznani
miris zrele trave
ostavio
u ovcijoj kozi!

Kleman Maro (1496 - 1544)

Privukao Roben jednom Margo k sebi,
Pokazav joj alat malo ga zaklati,
I namah on htede da ga upotrebi,
Ali Margo reče: "To će me zaklati.
Suviše je golem i dugačak da bi..."
"Dobro, reče Roben, da ne bude bola
Neću stavit celog"; a onda je zgrabi
I gurnu joj alat, al samo do pola.
"Jaoj, reče Margo, ja sam vaša žrtva,
Stavite ga celog, i tako sam mrtva." [You must be registered and logged in to see this image.]

Suicid
Jebala mater ova civilizacija
arhiktekti i njihova arhiktetura
kad je naopako nek kola idu kud su krenula
Oni i dalje nek grade avenije
siroke ceste s velikim kucama
neka se karaju u Metropolitan orgijama
vjencavaju na Twiteeru
i zive u vilama...

Sve ima svoj pocetak i svoj kraj....

Jebala mater ova civilizacija
s nocnim klubovima i gay paradama
monetom ko Wall Streetom od karata
gdje svakog sata,padal se pada....



A moj barbarski narod s Balkana
ni zasto ne mari
i dalje konjskim repom guslaju
u kucama od gline ratove cekaju
ostre nozeve i rakiju piju...