Religija

Termin “religija” je latinskog porijekla i ima nekoliko etimoloških određenja:

Jedno polazi od latinske imenice “religio”, koja označava vjerovanje u jednog Boga i jednu zajednicu i jednog vladara, kao vjerovanje u jednu religijsku istinu;
Drugo određenje potiče od latinske riječi “religare“, koja ukazuje na uspostavljanje zavjeta, veze ili povezanosti sa božanskim bićem, crkvom kao božanskom ustanovom i ljudima;
Treće određenje pojma religije je izvedeno iz glagola “religere“ a odnosi se na izdvajanje nečega od običnih stvari, a u prenesenom smislu znači odnošenje s poštovanjem prema nečemu a posebno prema božanstvu;
Četvrto, neki dovode riječ “religija” sa glagolom “reeligere” pod kojima se podrazumjeva ponovno izdvajanje ili izabiranje;
Peto, postoji tumačenje koje polazi od glagola “relegere”, pod kojim see podrazumjeva razabiranje, ponovno uviđanje odnosa i veze čovjeka sa božanskim bićem;
Šesto, pomenimo dovođenje etimolaške veze riječi “religija“ sa glagolom “reliuguere“, što bi značilo odvajanje nečega na stranu, onoga što je namjenjeno Bogu, odnosno prinošenje žrtve.


Kao što vidimo, etimološka određenja riječi “religija“ su međusobno slična, ali i različita, dosta fluidna i neprecizna.zato se da bi se kompleksni pojam religije špotpunije shvatio pribjegava pokušaju teorijskog definisanja religije. Pri tom, treba reći da postoje mnogobrojne zanimljive definicije i shvatanja ovog pojma, kao:

· religija je upoznavanje naših moralnih dužnosti u obliku božanskih zapovijesti;

· religija je sveto, odnosno na numinozno koje je obilježeno tajnovitošću, misterioznošću,božanskim duhom i strahopoštovanjem, ali i željom da im se čovjek približi;

· religija govori o postojanju nadprirodnih bića koja upravljaju životom ljudi;

· religija je onaj oblik čovjekovog života u kojem čovjek zna da je određen veličinom koja se zove Bog.

Stoga se religija i određuje kao skup takvih predodžbi, shvatanja, pojmova i obrada zasnovanim na principima fantastične interpretacije društvenog života i svijeta koji se pripisuju djelovanju nadprirodnih sila a ne čovjeku koji u ovoj religijskoj interpretaciji svijeta ipak nije shvaćen kao tvorac svoje istorije.

Različita shvatanja religije pokazuju sledeće:

prvo, religija se shvata kao pogled na svijet, bolje rečeno, pogled na sveto i vjerovanje u nadprirodno.kao takva, religija je:

a) kosmogonija (shvatanje porijekla svijeta, njenog tvorca);

b) soteorologija (shvatanje o spasenju i vječnosti);

c) eshatologija (shvatanje o sudnjem danu i carstvu Božjem);

d) teodiceja (shvatanje o trpljenju na ovom svijetu i utjesi koju pruža božanstvo)

* drugo, religija je izraz čovjekove psihološke potrebe za sigurnošću;
* treće, religija se shvata kao suštinska vrijednosna i moralna komponenta i izvorište dobrog, istinskog i lijepog;
* četvrto, religija se shvata kao kultura. Religija u ovom smislu ima:

a) aksiološku (vrijednosnu);

b) kognitivnu (saznajnu);

c) normativnu (propisnu);

d) praktičnu, ritualnu i emocionalnu dimenziju;

* peto, religija se shvata kao izvor otuđenja ljudi, odnosno kao fantastično prikazivanje stvarnosti.

Lepo, fino, svasta nesto, da onako pametno receno, prosto da se covek ne usudi da bilo sta napise, a-a? (sala je:)

Kao skup pravila koju institucija namece, obojen strahom od Bozije kazne, mora da je imala svrhu u nekoj razvojnoj etapi, kada je funkcionisanje drustva po sredi - u ustanovljenju moralnih pravila. No takvo vezivanje je moralo doneti vise stete nego doprineti razvoju/budjenju najfinijih oblika svesti. Vera jeste nas vrh, ono sto nam je kao ljudskim bicima vetar u ledja i, po meni, nije stvar morala. Da su to ljudi shvatili (a odredjene interesne "grupe" vrlo dobro), mozda potvrdjuje cinjenica da su istocnjacke religije sve popularnije, a "nekako" i pogodne za ciljeve globalizacije, i pozitivne i negativne. Zloupotrebe su svima poznate, a karakterisu ljudski rod, toliko, da se postavlja pitanje da li sluzimo Bozijoj ili onoj drugoj strani.

Razlicita su shvatanja/dozivljavanja svetog, Boga, no meni je dovoljno poimanje da je Bog cista ljubav, pa mi je nebitno ko iz koga religioznog Za sada sam dosta "trabunjala", a ovde su zbog neceg, izostali komentari. Zasto?

trag ::

Lepo, fino, svasta nesto, da onako pametno receno, prosto da se covek ne usudi da bilo sta napise, a-a? (sala je:)

Citat :

Lijepo si to primjetila... ne radi se ovde o mom mišljenju već je to  članak koji je uzet sa googla  da bi otvorio temu ,a tada bi izneo svje mišljenje . Bilo mi je malo nespretno da polemišem sa samim sobom ,ali je zato sada puno lakše

Kao skup pravila koju institucija namece, obojen strahom od Bozije kazne, mora da je imala svrhu u nekoj razvojnoj etapi, kada je funkcionisanje drustva po sredi - u ustanovljenju moralnih pravila. No takvo vezivanje je moralo doneti vise stete nego doprineti razvoju/budjenju najfinijih oblika svesti. Vera jeste nas vrh, ono sto nam je kao ljudskim bicima vetar u ledja i, po meni, nije stvar morala. Da su to ljudi shvatili (a odredjene interesne "grupe" vrlo dobro), mozda potvrdjuje cinjenica da su istocnjacke religije sve popularnije, a "nekako" i pogodne za ciljeve globalizacije, i pozitivne i negativne. Zloupotrebe su svima poznate, a karakterisu ljudski rod, toliko, da se postavlja pitanje da li sluzimo Bozijoj ili onoj drugoj strani.

Citat :

U potpunosti se slažem sa ovom dilemom uz napomenu , da se  sve više smanjuje razlika između te dve stane ,da postaje  upitno  da li se  možemo jasno opredeliti koju stranu podržavamo

Razlicita su shvatanja/dozivljavanja svetog, Boga, no meni je dovoljno poimanje da je Bog cista ljubav, pa mi je nebitno ko iz koga religioznog .

Citat :

Ovde ne prihvatam stav da je Bog čista ljubav ,bez obzira koliko bi to Vas htelo da to bude baš tako ,jer je ljubav po definiciji nešto drugo  ,a Boga definisati je nemoguće jer je on sve mogući...

Za sada sam dosta "trabunjala", a ovde su zbog neceg, izostali komentari. Zasto?

 Što se mene tiče ja na samom početku rekoh ,ali  i dokazah da sam istinu izrekao.

Ok. Apsolutno si u pravu po pitanju dileme da li smo bica dobra ili zla/kome sluzimo, naravno generalno posmatrano.

Moje vidjenje Boga kroz religijska pravila koja se razlikuju od religije do religije, jeste u kontekstu ciste ljubavi u svakoj. A Boga dozivljavamo razlicito. Doduse, istina je da nam je nepojmljiv, ali najmanje mora biti apsolutni sklad, sve dobro/pozitivno, a meni je to najblize cistoj ljubavi. Ovo pisem onako, potpuno neopterecna kazivanjima znalaca, pogotovo svetih. Eto.

Ima jedan trend koji traje, a to je da se kod nas (generalno posmatrano) vera pretvorila u, da kažem, pomodarstvo, ili blaže - u poštovanje rituala umesto sleda čežnje da se kroz veru u Boga duhovno osvestimo/oplemenimo i budemo napredniji/bolji. Ne kažem ja da ritual nije potreban, samo kažem da, primera radi, ne možeš maltretirati ljude, pa otići u crkvu po oproštaj greha, ili se prosto moliti, a posle toga opet maltretirati.

Духовни живот је умногоме уметност молитве.

Свети Оци су молитву називали дахом живота, нервима душе, златном кишом која се излива у човекову душу, неисцрпни извор благодати, небеско благо, које човек увек има уз себе. Молитва је кључ који отвара врата Небеског Јерусалима.

Молитва је лествица којом се душа пење ка престолу Божијем. Молитва је вечна, нетрулежна, неугасива небеска светлост која види човеково срце.

Молитва је васкрсење човекове душе пре васкрсења тела.

Молитва представља крила душе, без ње душа у својим помислима и страстима пузи као црв по земљи.

Молитва је озарење бездана наше душе небеском светлошћу.

Молитва је стално пребивање с Богом, врело светле, непотрошиве радости.

Молитва је предукус и предворје раја.

Човек је створен за вечност, његова истинска домовина, његов родни дом је небо. Овде, на земљи, он је изгнаник и туђинац. Кад човек заборавља на своје предназначење, кад му се чини да је његов живот само кратки пут од рођења до смрти, од колевке до гроба - он постаје најнесрећније биће на земљи.

Молитва је сећање на изгубљени рај, то је усмереност душе ка Богу. За молитву нема времена и растојања.

Ако се на речи молитве одазвало срце, чуло их је цело небо. Кад су се речи молитве излиле из дубине душе, дошле су до Господа.

Често у молитви чинимо судбоносну грешку: чини нам се да се молимо својим силама, сами по себи, а Бог само одговара на нашу молитву. Међутим, није тако: молимо се истински само онда кад се благодат Божија моли заједно с нама.
Благодат је Божанска љубав, Божанска сила, која спасава човека. Само "подсећање" на молитву, жеља за молитвом представља дејство благодати.

Човек може да прихвати благодат и може да је одбаци, али не може да "замени" благодат својим људским силама. Ако човек сматра да може да се моли само напорима своје воље, усредсређивањем својих мисли, подстицањем својих осећања, телесним трудом (метанија, клечања), значи да приписује молитву свом личном подвигу, својим људским способностима, и тада долази до губитка саме молитве: или се наше силе исцрпљују и молитва се руши као кућа која није саграђена на камену, већ на песку; или долази до пуцања душевних осећања, и после молитве човек уместо душевног мира осећа болесну раздражљивост, као да су му обнажени нерви; или се пак, што је најгоре, погружава у стање фантазерске узбуђености, у гордо дивљење себи.

Демон сугерише човеку да је велики подвижник, као да му успављује душу успаванком. Треба да имамо на уму речи Господа: Без Мене не можете ништа чинити (Јн. 15,5). А молитва је највише стваралаштво духа, пред којим је душевно стваралаштво с ремек-делима уметности које је створило бледо и ништавно.

Црква је одредила да се на почетку молитвеног правила чита молитва Духу Светом - без Њега ће молитва бити мртва. Међутим, како да сазнамо где делује благодат, а где људске снаге? Јер, наша духовна осећања нису довољно формирана, тако да своје одушевљење и своје расположење можемо да сматрамо за духовни доживљај.

Човек може у свом срцу да остави место за благодат Божију само ако одстрани две препреке које јој сметају да делује у нама. Прва је страственост, друга је гордост.

Молитва без покајничког осећања није побожни разговор, већ дрски изазов упућен Богу. Господ је свет, а ми смо грешни; зато само кроз покајање можемо да се приближимо небеском пламену и не будемо опаљени.

Борба с гордошћу је стално осећање своје немоћи и своје слабости, стално осећање потребе за помоћи и благодати.
Ми као да говоримо Богу: "Ја сам слаб, Ти се Сам моли у мени, Сам ме учи да се молим и Сам прими ову молитву."
Тада ће човек у молитви осећати нешто друго - не своју снагу, већ силу Божију. Тада ће схватити да је његова душа раније била јалова, мртва, као врели песак у пустињи. А сад су се у овој пустињи отворили извори вода. Овде се не може чак ни помислити да се наша воља искључује из молитве - напротив, наша воља се покорава благодати, чува благодат у срцу, жели ову благодат, ослушкује њен неми глас, предаје јој сву славу, а о себи мисли као о способној да чини само грехове.

Кад човек обраћајући се Богу говори: "Ја...", Бог га оставља с малим "ја". Кад човек у молитви каже Богу: "Ти...", Бог надомешта његову немоћ и оскудицу Својом силом и пребива с њим.

Основа молитве је мисао: "Ти си све, а ја сам ништа." То је њен гранитни темељ. Долази до некаквог тајанственог сједињења Бога с душом: душа слуша благодат, а благодат слуша душу. О овоме апостол Павле каже: Потрудих се, али не ја, него благодат Божија (уп. 1 Кор. 15,10).

Ако Господ треба да буде највиши циљ и главни садржај живота верујућег човека то значи да способност душе да се обраћа Богу, односно молитва, мора да постане унутрашњи ослонац који прожима све човекове мисли, речи и дела. Ако човек живи за вечност, ако се својим земаљским постојањем припрема за истински, вечни и бескрајни живот, његов најважнији посао треба да буде молитва, а све остало, укључујући и његове домаће и друштвене обавезе, треба да служи само као припрема за њу.

Ми најчешће мислимо да спољашње околности, нарочито рад, ометају нашу молитву. Међутим, у ствари, главну препреку за њу представљају наше сопствене унутрашње противречности. Као што кретање крви која кружи артеријама и венама ометају склеротичне наслаге, тако и молитву не спречавају заузетост и рад, већ лаж и лицемерје, лењост и сластољубље, превелика везаност за земаљски живот.

Шта треба учинити како би наше обавезе биле спојене с испуње-њем заповести о непрестаној молитви? (Молите се без престанка, на свему захваљујте (уп. 1 Сол. 5,17-18) - каже свети апостол Павле.) Не треба доживљавати свој посао као јарам бачен на врат животиње или као данак који треба платити свету, а затим слободно време пре-пустити молитви.

На свој посао треба гледати као на послушање дато од Бога, обављати га као пред лицем Божијим, са свом усрдношћу и савешћу, имајући притом увек мисао да не служимо људима, већ Самом Господу. Ако не будемо радили да бисмо се што пре избавили од посла и проводили духовни живот, већ тако да посредством њега угодимо Бо-гу, сам посао ће постати стимуланс за молитву, иако може да одузме више времена и да изискује више напора и труда него раније. Тада ће живот сједињен с молитвом у потпуности бити прожет светлошћу, тада ће наша савест стећи спокој.

Главне силе душе су воља, разум и осећања. Вољу треба вежбати у томе да се човек приморава на потчињавање разуму, а не осећањима; воља треба да буде савезник ума, а не емоција и расположења. Осећања треба развијати, чистећи их од страсти и слепе везаности. У духовном животу наслада је непријатељ ума и срца, то је мамац који човек гута као риба удицу.

Ум треба вежбати за молитву:

1)    сећањем на смрт;
2)    узвођењем од видљивог ка невидљивом, од материјалног ка духовном. На пример, дивимо се лепоти природе или човека - размислимо: а како предиван мора бити њихов Творац, каква је онда неизрецива лепота духовног анђеоског света! Видиш светлост сунца - сети се духовне светлости, која просвећује људске душе. Ако си видео ноћно небо, реци себи: "Како је велик Творац ових небеских светова! Колико је тајни скривено од човека!"
Сваки предмет, сваки догађај, могу да послуже уму као подсећање на будући живот, на духовни свет; ум који је томе научен из свега може да извлачи за себе лекције и примере.

Да не би био поробљен земаљским, материјалним и спољашњим у свим ситуацијама мислено питај себе: "А шта ће бити даље, какав је завршетак свега?" И видећеш да је крај свега земаљског прах и трулежност и да је једино оно духовно вечно.

Већ самим тим чистићемо ум од земаљских слика и узводити душу ка Богу, сећати се Његове свеприсутности, имати Га у мислима, односно имаћемо молитву.
На пример, мами те лепота женског лица - упитај себе: а шта ће бити кроз двадесет или тридесет година? Боре ће избраздати лице као ожиљци, очи које изгледају као драго камење претвориће се у груменчиће слузи, зуби ће испасти. А шта наступа затим? - Смрт. И шта ће бити с овим човеком у сандуку након неколико дана? - Лице ће му потамнети, почеће да отиче, леш ће ширити задах, а кроз месец дана у гробу ће бити некакве страшне пихтије у којима се мигоље црви. Ево земаљске лепоте и њеног краја.

Ако навикнемо себе да питамо: "Шта даље? Шта следи након тога?" - схватићемо да је све видљиво осуђено на погибао, да је све световно - непоуздани пријатељ који ће нас оставити, да је једина драгоценост у овом свету људска душа. Сличне "вежбе" чисте ум и припремају га за молитву.

Живот не сме бити неуредан и хаотичан. Човек не сме истовремено да почиње да обавља неколико послова: он се умара и губи снагу од самог нереда у раду и тада се у његовој души уместо свештеног страха пред Богом рађа осећање унинија, роптање и раздражљивост према себи и према свима. Чини му се да су се послови који су се нагомилали претворили у огромну планину, коју не може да помери с места. Зато посао који човек одлаже, или започевши не доводи до краја, притиска његову душу као неплаћени дуг.

Молитву не омета посао, већ унутрашња несређеност. Треба узети за правило: не радити неколико послова истовремено. Ваља мирно размислити и одлучити који од њих је најважнији и најхитнији и почети од њега као да је то једини посао који треба обавити. Неопходно је борити се с расејаношћу и непажњом као са непријатељима своје душе.

Кад човек одједном предузима неколико послова и, не завршивши један, размишља о другом, он у себи развија својство карактера које се може назвати хроничним немаром и безвољношћу. Овакав човек неће моћи да се усредсреди на молитву: обављајући молитвено правило, истовремено ће размишљати о мноштву послова и решавати их. Његова молитва ће прећи у механичко понављање набубаних речи, при чему ће мисли врлудати на све стране као капи расуте живе. Тек кад заврши један посао човек треба да приступа другом.

Сада нешто о спољашњој страни молитве: човек се састоји од духа, душе и тела. Положај и стање тела су за молитву веома важни. Кад човек опушта своје тело, његова мисао постаје трома, она као да почиње да дрема. Кад човек на молитви седи распуштено, прекрстивши ноге или кад лежи у немарној пози, у њему нестаје осећање свештеног страха за молитву, он фамилијарно, као кроз зубе разговара с Богом.

Постоје две врсте језика, два облика самоизражавања: реч и гест или покрет. Поклони (метаније) и клечање на коленима јесу неми језик у којем се реч замењује покретом. То је облик писма које није написано мастилом на папиру, већ се одражава и оваплоћено је у самом људском телу.

Огромну важност за духовни живот има контрола онога што човек говори: свака празна реч је губитак драгоцене енергије људске душе, зато се након дугих и празних разговора у човеку појављује осећање пустоши, губитка. У њему нестаје жеље да се моли, душа се испуњава некаквом маглом и тежином. Он постаје мрзак самом себи. Ово осећање губитка личи на озлојеђеност и горчину коцкара који се враћа кући празних џепова.

Свака лажљива реч је ожиљак на лицу људске душе, огреботина која је чини ружном. Свака трула реч и псовка су смрдљиви чир, јер је Господ рекао да ће за сваку празну реч човек дати одговор на Страшном Суду и тим пре - за грешну (уп. Мт. 12, 36). Овде постоји веза између душе и речи: срце рађа помисао од које потиче реч, а изречена реч се као бумеранг враћа човеку, душа постаје главна мета његових сопствених речи.

Исто ово се може рећи за језик гестова и покрета: они могу изражавати не само јаке емоције, већ и танане покрете људске душе. У начину хода, покретима тела и човековој пози изражава се читав спектар осећања: радост и туга, уображеност и презир и тајна пристрасност, љубав и одвратност.

С нарочитом мимичком силом изражавају се страсти као што су гнев, страх и блуд. Зато човек, исто као своје речи, треба да прати и покрете свог тела. У пози се ништа мање него у речима може одразити распуштеност, и она такође има повратно дејство на човекову душу. Ако човек у стању гнева сачува спољашњи мир, не стеже песнице и не стиска зубе, ако не мршти обрве, ако не хода нервозно по соби, не маше рукама или на било који други начин не покаже своју страст, она неће добити подршку његовог тела и човек ће се брже умирити. То се лако може проверити у личном искуству. Ако човек не покаже претерану слободу у покретима или фантазерску раслабљеност за време искушења од нечистих помисли, оне ће брзо проћи као што пролази облак по небеском хоризонту. Некима се чини да спољашње нема значаја за духовни живот, да је једино што је потребно да човек пружи Богу своје срце. Међутим, они не схватају да тело није спољашња одећа, већ део нас самих, да између тела и душе постоји најтешња веза, да се очишћење срца не своди на намеру и одлучност - то је упоран рад, који траје до саме смрти.

У свакој обуци видимо прелазак од лакшег ка тежем, од једноставног ка сложеном; контрола сопственог тела представља услов који је неопходан не само за почетнике, то је један од оних камена-темељаца на којима се гради зграда свег нашег духовног живота.

Црква је у богослужење као органски део молитве укључила језик ритуала и обреда. Може се рећи да не само човеков ум, већ и сав човек као душевно-телесно биће учествује у богослужењу. Црквени обред је посебан символички језик. Чак и ако човек не може да преведе обред који се обавља на језик речи, односно да га објасни, али учествује у њему, он се свеједно укључује у благодатно поље Цркве, као што се сијалица укључује у енергетску мрежу, чак и ако ми у суштини не знамо шта је струја, већ опажамо само њено дејство и снагу.

Свети Оци су забрањивали нескромне, неконтролисане и бесмислене покрете који испуњавају нашу душу нечистим и ружним помислима. Ако се сумирају њихове поуке у вези с овим предметом у неколико речи, човек треба да се држи скромно и једноставно. Чак и кад је сам или иде на починак, треба да има на уму да није сам, већ се налази у присуству свог Анђела чувара. Свети Оци саветују да човек за време молитве своје тело држи нарочито затегнуто, да се не премешта с ноге на ногу, да не опушта тело. Ако је веома уморан, боље је да седне и да неко време молитву обавља седећи.

Што се тиче метанија и клечања на коленима - они су израз нашег богопоштовања. Овде покрет и гест као да допуњују реч, појачавају је и продубљују. Тело приликом молитве не сме бити ни раслабљено, ни превише напето. Прво слаби, као да успављује, а друго замара човека. Тело треба да буде сабрано, треба да се налази у стању унутрашње готовости, која се увек пројављује пре обављања посла који захтева напор и брзину, кад човек као да осећа своје мишиће још увек их не напињући.

Човек је јединствена личност, јединствена психофизичка монада, зато у молитву треба да буде укључен свим својим духовно-телесним бићем.

/преузето из књиге "Уметност живљења или умеће умирања" у издању библиотеке "Образ Светачки"
Прав. мисионарска школа при храму Св. Александра Невског/

МОЛИТВА СВЕТИМ БЕСРЕБРЕНИЦИМА И ЧУДОТВОРЦИМА КОЗМИ И ДАМЈАНУ

К вама, свети бесребреници и чудотворци Козмо и Дамјане, као брзим помоћницима и топлим молитвеницима за спасење наше, колена преклонивши, притичемо и, клањајући се, усрдно вапимо: не презрите мољења нас грешних и немоћних, који смо у многа безакоња запали и свакога дана и часа сагрешујемо. Умолите Господа да нама, недостојним слугама Својим, подари велика и обилна милосрђа Своја. Избавите нас од сваке патње и болести, јер сте од Господа и Спаса нашега Исуса Христа примили изобилну благодат исцељења, ради чврсте вере, бесплатног лечења и мученичке кончине ваше. Услишите нас који се молимо и богоугодним посредништвом вашим измолите код Христа Бога православним управитељима здравље, благостање, спасење, победу над непријатељима и благослов Божји. Опет се клањајући, усрдно молимо да нам од Господа испросите све што је од користи у овом привременом животу, а посебно што је потребно за вечно спасење, да се удостојимо да молитвама вашим добијемо хришћански крај, без болести, непостидан, миран, и да се избавимо од превара ђаволских и вечних мука, да наследници безграничног и блаженог Царства Небеског будемо. А ви, угодници Божји, не престајте да се молите за оне који вам са вером приступају; чак и ако, по мноштву грехова својих, нисмо достојни милосрђа вашег, будући истински подражаваоци човекољубља Божјег, учините да донесемо род достојан покајања и у вечни покој стигнемо, хвалећи и благосиљајући дивног у светима Својим Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Пречисту Мајку Његову, и вашу топлу заштиту, сада и увек и у векове векова. Амин.

I ne slutis koliko mi je drago ako sam, mrvicu bar, doprinela tom čistom od grubog materijalizma (danas valjda najčistijem) elementu interesovanja uopšteno govoreći, a posebno s Tvoje strane, jer sam ubedjena da si dobra osoba.

Po mom krajnje laičkom stavu, sva ta potraga u našem sićušnom i prolaznom ljudskom životu vezana je izvore, za smisao i svrhu, a javlja se onog momenta kada nismo egzistencijalno ugroženi, ili okupirani sobom i banalštinama. Nedovoljno, ili potpuno neupućeni, čak i ne znamo šta to tražimo, neshvatajuči da bez duhovnog elementa, prosto nismo kompletni...

Žalosno je to što je upravo sama religija (mislim na institucionalni oblik podložan ljudskom nesavršenom delovanju), a posebno politički sistem u kome smo oboje odrasli i koga smo (najviše ideološki) prihvatili - znatno doprineli našoj otpadnosti - neveri, čak negiranju uzvišenog, pa i samog Boga.

Valjda zato (kao ljudi uopšte) i ne znamo za svetinje, za zahvalnost, strpljenje, poštovanje osećaj za meru, ni šta je to ljubav kojoj deklamujemo i samo deklamujemo velike, najčešće tudje reči, a ustvari uvijajući u prihvatljivu ukrasnu foliju (pred sobom i drugima) svoje uskogrude težnje, želje i očekivanja. Zato lakše upadamo u depresiju, lenjost i sve poroke što caruju na našem delu zemaljskog šara, zato robujemo strahu, pa ćutimo i kad oko nas maltretiraju ljude, jednostavno sve postasmo, samo hrišćansk način života žrtvovasmo.

Paprena je to cena i neoprostiv greh, kako pred ljudima, još više pred Bogom. A sa druge strane, puna, prepuna su nam usta filozofiranja o razvoju ljudske svesti, kao i ovoj plavuši.
I na kraju - do sad sam stekla utisak da si osoba koja kada se nečeg dohvato to i završi. Drago mi je i zbog toga. Uvek, i uvek samo napred! Eto.

P.S. Ko je Gligorije govori činjenica da je sa tih područja bio "kandidat" za patrijarha, ako mi je dobra informacija.

МОРАМО ДА ВОЛИМО УКОЛИКО ХОЋЕМО ДА ЖИВИМО

Захваљујући вашем оцу и пастиру, бискупу Мати, поново сам у прилици да говорим пред вашим лицима у овој чудесној катедрали која ме не оставља равнодушним, као што ме не оставља равнодушним ни сусрет са вама, те повод и разлог мог обраћања данас. Љепота овог храма и града не престаје потресати моју душу, али ме увијек опомене и на то колико ме егзистенцијално дубоко потреса и питање односа међу људима, градовима, народима, међу вјерама. Колико је важно питање о односу између Бога и човјека, али и између човјека и човјека? И шта је уопште човјек ако не стоји (и ако не постоји) у односу? Да ли онда уопште постоји? Заиста, шта је то човјек те Бог ипак не одустаје од њега. И има ли веће несреће за човјека него кад се нађе остављен и сам? И има ли веће тајне и радости од додира љубави, додира ближњега? Да ли је могуће живјети без тог додира живота?

Уопште не сумњам да је Бог љубав. Не сумњам него вјерујем да је Бог том љубављу, створивши овај свијет, дотакао земљу и од ње начинио човјека. Вјерујем да је Богочовјек Исус управо тим додиром љубави слијепима отварао очи, глухима уши, подизао хроме, васкрсавао мртве. Управо Он, Христос, позвао је апостола Тому послије васкрсења да дотакне Његове ране, а онда се узнио на Небо оставивши нам Свету евхаристију да у њој додирујемо и Њега као Хљеб Живота и да једни друге цјеливамо цјеливом љубави.

Бог је, дакле, љубав, а шта је човјек? Човјек је, такође дубоко вјерујем, позван да буде љубав (другим ријечима, позван је да буде Бог) уколико жели да живи вјечно. А вјечност, по Св. Григорију Богослову, није ништа друго него сабор Бога са боговима. И овдје, сада, и тамо, у вјечности, човјек је назначен да буде љубав. Љубав је, дакле, заповијест, задатост, а не просто датост. Према томе, ми, народе Божији, сестре и браћо, морамо да волимо уколико хоћемо да живимо.

Данас, када поново говорим пред вама, присјећам се да сам прошли пут говорио о опраштању, напоменувши том приликом да је праштање предокус љубави. Данас желим да говорим о односу као услову љубави, о односу између бића Бога и бића човјека, између бићâ човјека и човјека. Овим тешким питањем су се кроз историју бавили највећи умови. Тако нпр. велики древни јелински теолози Дионисије Ареопагит и Максим Исповједник говоре о Богу као о „Другоме“ par excellence, који као ерос излази изван себе и уједно привлaчи себи као посљедњем одредишту жеље оне чију је жељу покренуо. Бог као „Онај Други“ предмет je бескрајне жеље и посљедње уточиште, човјекова посљедња станица или, још тачније, мирна лука.

Савремени човјек је „оставио за собом“ Другога, Бога, а самим тим оставио је и човјека, налазећи да је његово сопство једино и најважније, што је потпуно супротно од библијског и светоотачког погледа на Другога као на онога „који је наш Починак који се вјечно креће“ и на другога као вјечног брата. Уколико је „Други“ наш починак, тешко да ћемо наћи одмора ако га остављамо за собом. „Други“ је толико важан јер ми и постојимо само када и ако смо потврђени од њега и зато је увијек био и остао гријех ниподаштавати и потчињавати другога себи. По апостолу Павлу, оно што треба да чинимо је управо супротно, а то је да стављамо „другога“ увијек испред себе. Стога апостол Павле каже: „У братољубљу будите једни према другим њежни; чашћу чините једни друге већима од себе“ (Рим 12, 10). Можете да замислите колико су ове ријечи стране савременом човјеку који је обузет собом, својим сопством, у свијету у којем му не преостаје ништа друго него да храни сопствену сујету и да буде „вјечно уморан“ јер други не потврђује његову величину.

Отуда ми се на овом мјесту чини прикладним да поменем дивну мисао искусног светогорског старца, који је, упитан да прокоментарише монашки подвиг братства једног манастира, рекао сљедеће: „Не говорите ми колико су бројаницâ избројали и колико Исусових молитава прочитали. Друга ствар мене интересује: да ли је неко до њих, који је духовно напредовао, у стању да схвати савременог уморног човјека, да утјеши ожалошћенога? Да ли је у стању да ослободи од ђаволских мрежа онога који се у њих заплео? Ако је у стању да то уради, ако је у стању да подари духовни мир брату и да пробуди у њему љубав за живот, да га научи да се радује и благодари Богу, то је знак да је тај монах/хришћанин стварно напредовао духовно“.

Зато, преузвишени оче бискупе, поштовани свештеници и ђакони, вјерници дубровачке бискупије, ви који сте вечерас у катедрали и ви који сте били спријечени да дођете, примајући нас православне хришћане, подстакнути Христовом љубављу, чини ми се управо да сте прихватили у свој топли дом рањеног и уморног савременог човјека. Можда се неком чини да је то мало, али мислим да од тога нема ништа веће. Сва наша вјера, сва наша нада, остаје у томе да ћемо наћи починак у наручју Христовом, који је покретач свих наших добрих жеља и истовремено циљ нашег кретања кроз овај живот. Пут ка Њему води преко ближњега, а ближњи наш је сваки човјек. Отуда на крају да споменем и молитву Св. Василија Великог, васељенског богослова и творца Свете литургије коју ми православни служимо, а из које издвајам дио који ми се такође чини прикладним да вечерас буде изговорен пред вама као ријеч и као молитва: „Посјети нас благошћу твојом, Господе; јави нам се богатим милосрђем својим; даруј нам благорастворење ваздуха и погодно вријеме; даруј тихе кише земљи ради плодности; благослови, Господе, благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу Црквама; угаси непријатељства међу народима; силом Светога Духа твога што скорије сатри јеретичко бунтовање; све нас прими у Царство твоје, покажи нас синовима свјетлости и синовима дана; даруј нам мир твој и љубав твоју, Господе Боже наш, јер си нам дао све и сва“.

/27. ЈАНУАР 2014.
Бесједа за молитвену осмину у Дубровнику 2014.г.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Овај је чланак о Богу, догми и религији. Да би се могао почети такав чланак потребно је дефинирати два појма, религија и догма. Религија је организирани сустав вјеровања и богослужја у чијем је средишту Бог (или богови), а темељена је на догмама. Догма је тврдња чија је истинитост неупитна. Сада се може кренути с писањем о тој теми.

Па кренимо одмах од темеља, то јест од Бога. Како ви доживљавате Бога? Мислите ли да постоји само један, мислите ли да је више њих, мислите ли да је он енергија или нешто четврто, или пак не вјерујете у његово постојање? Претпоставимо да је ваш доживљавај Бога у потпуности точан, замислите да сте га спознали.

Како бисте доказали да сте у праву? А како бисте доказали неком да је његов доживљај Бога крив?

Направимо једну успоредбу. Претпоставимо да вас пријатељ увјерава да не постоји Неw Yорк. Показали сте му слике Неw Yорка, снимке Неw Yорка, итд.,али он унаточ тому одбија повјеровати у постојање Неw Yорка. Пошто ништа више не можете купујете авионске карте и предлажете му да заједно отиђете у Неw Yорк. И ево, он је прихватио, у једном дану сте долетјели до Неw Yорка, мало га обишли и навечер сте већ били дома. Ви сретни јер сте му доказали да Неw Yорк постоји, он сретан јер сада зна истину и све супер.

Било би лијепо када бисмо могли тако направити и када је Бог у питању. Али, ми немамо ни слике Бога, ни снимке Бога ни авионску линију која води до њега. И сада, према претпоставци да сте спознали Бога, како да ви докажете некоме постојање Бога и да је он баш такав каквог сте га ви доживјели. Ево, вјерујем да је то највећи проблем људима који су збиља спознали Бога и, искрено, мени се то чини као скоро па немогући потхват.

Зашто је то скоро па немогући потхват? Јер ће човјеку који није спознао Бога све што ви кажете звучати као догма. Сада да се вратимо у стварност и прогласимо претпоставку да сте спознали Бога неточном.

На темељу чега ви мислите да је Бог такав каквим га доживљавате? Што год ваш одговор био, он је догма. Ја га не могу провјерити, ви га не можете доказати. Сада да мало обратимо пажњу на однос догме и религије. Из дефиниције, религија је темељена на догмама, а као што и можемо закључити из досадашњег разматрања, све што је везано за Бога је догма. Очити је закључак да не можемо одвојити Бога од догма ако нисмо спознали Бога. За нас, непросвјетљене, Бог је догма и свака расправа о његовом постојању, облику и количини је бесмислена.

Тако да не можемо рећи да Бог не постоји или да је он такав-и-такав или да је религија бесмислена. Ипак, многи су људи данас против религије и тврде да је једина сврха религије контрола људи. Дјеломично су у праву, али то не значи да су религије глупост. Добро знамо из повијести колико је људи изгубило живот због ратова ,,темељених” на религији. ,,Темељених” зато јер је једини прави разлог таквих ратова проширивање власти, све остало је чиста лаж која служи да би се сакрила истина од народа. Али то ,,оправдавање” ратова нема никакве везе с религијом и светим списима на којима је она темељена већ с новим (искривљеним) тумачењима светих списа и новим законима и правилима које су донијели неки непросвјетљени људи и уградили их у постојећу религију.

Ипак, под религијом се данас подразумијевају и та тумачења и ти закони, за које сматрам да су само нагрдили изворну религију. Тако да су ипак дјеломично у праву они који сматрају је једина сврха религије контрола људи. Али када се дотакну светих списа и њих прогласе лаж(н)има, ,,створеним само за контролу људи” те онда наметну неко своје вјеровање онда ме збиља разочарају. Јер човјек који није спознао Бога нема никакво право проглашавати неке свете списе лаж(н)има, а још горе, онда наметати неко своје увјерење. За оног тко није спознао Бога све везано за њега је догма, укључујући и истинитост светих списа.

Свети списи су исто догматични, али пуно мање него Бог. Свети списи су наш путоказ према Богу. Морамо бити свјесни да ћемо у њима наћи неке контрадикторности и нелогичности, али оне ће највјеројатније бити контрадикторне само зато јер их нисмо схватили, то јест криво смо протумачили неке појмове. Такођер, и у религији ћемо наћи крива тумачења неких појмова, тако да можемо закључити како је потребо одвојити та два појма, свете списе и религију, пошто је религија одређено тумачење неких светих списа.

Ипак, религија је нужна јер сигурно боље тумачи неке појмове него што бисмо их ми сами протумачили. Сматрам да човјек може спознати Бога кроз све велике и познате религије, јер вјерујем да је свака религија која се састоји од моралних закона темељених на љубави добра пошто ако смо збиља предани Богу он ће нам на крају показати праву Истину.

Направимо једну успоредбу. Замислимо да се Истина (знање које добивамо спознајом Бога) налази на врху планине, а ми смо у подножју те планине. Како бисмо дошли до врха морамо кренути неким Путем. Тај је Пут прихваћање неке религије која се састоји од моралних закона. Можда ће онај Пут који одаберемо бити дужи него неки други који смо могли одабрати. Можда ћемо морати пролазити и кроз трње и кроз блато, а можда ћемо и у неком тренутку једноставно одустати. Али једно је сигурно, ако наставимо Пут до краја доћи ћемо до врха и открити Истину.

Свака религија се састоји и од рационалних и од ирационалних елемената. Ипак, ми морамо одабрати Пут од неке религије јер сигурно нисмо у стању прочитати неке свете списе и одмах их протумачити на прави начин. Неки други људи су то већ направили (више точно него неточно), на нама остаје чије ћемо тумачење прихватити. Наравно, неке ирационалне елементе ћемо одмах уочити, а неке ћемо и касније откривати, али једна ствар је неупитна, на крају ћемо спознати Истину.

Иако не могу доказати, вјерујем да Бог постоји. Опцију његовог непостојања одбацујем јер не могу схватити такав свијет. Који би био смисао живота када не би постојао Бог? Који би био смисао живота када не би постојало ништа након смрти? Без Бога, живот је патња, а вјером у Бога не прихваћамо само догме, већ добивамо и пријатеља. Када тугујемо, када смо осамљени он је ту да нас утјеши, када смо изгубљени он је ту да нас води, када паднемо он је ту да нас подигне. Пуно је лакше и љепше живјети када знате да је нетко увијек уз вас.

Да будемо објективни, то устави само можемо претпостављати, али ипак, ономе тко у то вјерује је потпуно неважно је ли његова догма исправна или не, јер она га испуњава и чини му живот љепшим. Онај који вјерује у Бога не може ништа изгубити, док онај који не вјерује у њега не може ништа добити.

Само ако се потпуно предамо (нашој догми о) Богу можемо спознати Бога. Можда ће наш Пут трајати једну годину, можда десет, а можда и цијели живот, али на крају ћемо моћи рећи: ,,Сада знам што је Истина”.

Ovaj članak sam silom oteo i ovde ga postirao.. Svesno snosim sve posledice a tebe čitaoče molim da mi ne zamjeriš,ako sam te sadržajem doveo u zabunu... @popovac

Citat :

За оног тко није спознао Бога све везано за њега је догма, укључујући и истинитост светих списа.

ономе тко у то вјерује је потпуно неважно је ли његова догма исправна или не, јер она га испуњава...

Само ако се потпуно предамо (нашој догми о) Богу можемо спознати Бога.

Problem je možda upravo u pokušaju oblikovanja/stvaranja slike/izgleda nezamislivog (nedostupnog), u toj potrebi dokazivanja, racionalizaciji, svodjenju na ograničeno, vidljivo, opipljivo i razumljivo... ili je možda taj problem samo u nivou naše svesti/našoj nesavršenosti, u fazi našeg razvoja, i u vezi sa tim, našoj moći da "vidimo", spoznamo...

U prilog tome, evo da malo banalizujem slikovitosti radi - kako bismo mogli da objasnimo i da dokažemo da (nama bliske i sasvim pojmljive) - misao i emocija (bas takve kakve su)  zaista postoje, da nemamo lična iskustva/spoznaje o njima?

Ili zašto lako verujemo fizičaru da fuzijom dolazi do oslobadjanja energije iako jezgra atoma ne vidimo... I da nema praktične primene tih naučnih saznanja - ti nevidljivi atomi sa svojom strukturom i svojstvima - faktom postoje, nezavisno od našeg znanje i uverenja...

P.S. Drago mi je što nam je predhodni post dostupan.