Neodgovorni ili zrtve

Šaren i jedinstven u svoj svojoj individualnoj različitosti je ljudski rod. Ili ipak nije? Jednake su nam šanse ili nisu?

Ono najpoželjnije - ljubav, mir i radost, kao da nam je dato na kašičicu, dok nepoželjno -neg. emocije/stanja/muka/borba... caruju. Zato ti ovaj život kad ovo najpoželjnije:
- ostaje daleko (nikako da padne s neba), ili
- grdno gazda odlučuje, slugi ne da disati!

Moć odlučivanja o sopstvenom životu po definisanim ciljevima/ prioritetima i prihvatanje odgovornosti za posledice ovih odluka, pored ostalog, određuje nas kao ogovorne ljude.

Međutim, možemo biti i sluge, pa za sve te propuštene lepote življenja nismo krivi mi, već neko treći - uloga žrtve. Ta nam nekako prečesto paše, valjda zato što je vrlo pogodna za samoobmanu i manipulaciju drugih.

Pa koju igru Vi igrate, a?

Moram priznati da je moj početak života bio ohrabrujući .Nisam ja toga bio svestan ali sa ove pozicije  to se nameće kao zaključak.Rođen u seljačkoj porodci koje ni u čemu nije oskudjevala,a bila je na pravoj strani u 2 svjetskom ratu,završio sam osnovnu,i osmogodišnju školu kao Vukovac.Dobio sam kao Vukovac stipendiju Saveznog Izvršnog Vijeća za školovanje u Elektrotehničkoj školi "Nikola Tesla" U Beogradu.Posle završetka škole čekao me je posao u okviru struke  i raspoređen sam po potrebi službe u Tehničku zaštitu pretsednika Jugoslavije .Posao kao iz snova ,prava i privilegije,nezamislive ,a odgovornost  i plaća iznad prosjeka .Stan na Dedinju ili kao samac ili kao oženjen bilo je pitanje ličnog izbora .Ja sam se opredjelio za stan oženjenog i preuzeo obavezu da zasnujem brak u roku od godinu dana. Nije mi to bio problem jer sam imao djevojku sa kojom sam u vezi već šest godina.Sve se poklapalo reklo bi se rođen pod sretnom zvezdom.Stvari su ipak krenule drukčije. Nesmotrenim odnosom moja je djevojka završila u braku sa drugim čovjekom,a ja sm ostao iznenađen i sam.Pored toga gubitka imao sam obavezu ili se oženiti ili vratiti stan .Posao stresan ,skoro stalno na putu i obaveze što ih je život nametao stavili su me pred dilemu .Kako dalje ?Nisam puno razmišljao.Sebi sam zadao principe po kojima ću živjeti i nikada neću od njih odstupiti .Sa današnjg stanovišta za to vreme vrlo hrabra odluka sa neizvesnim krajem . Danas vrlo pametna odluka i ponos što sam živio takvim načinom života .Ne cvetaju meni sada ruže ,imam ja dosta životnih promašaja ,ali sasvim sigurno bi ih imao i više da sam izabrao neki drugi put .Nikada nisam glumio žrtvu ,niti sam se tako osjećao. Prema sebi bio sam odgovoran ,ali me nije briga bilo kako su drugi u tome prolazili .Otimao sam od života sve što se oteti dalo ,ali nikada nisam dozvolio sebi da budem u položaju sluge  bez obzira u kom pravcu taj put vodio.Traduiciju svoga kraja poštujem ,ali ne kao obavezu ,nego sastavni deo moga života .I danas mnogima nisam jasan ,samo zato što me procjenjuju svojim odnosom prema životu a ne mojim pogledima.Nikada nisam imao osjećaj žrtve jer se u taj odnos nisam dao uvući. Čvrsto sam znao šta neću i time sam se rukovodio i to je  i danas moj moto .

To je to. Odgovoran covek postuje svoje, a iz toga i tudje izbore. To jeste tezi put, ali i put akcije, promene, sadrzajan, iskustveno bogat uspesima i promasajima, sto je prirodno. Svako od ova dva doprinosi njegovom razvoju, a tako i iskustvu i razvoju njegove okoline. Koliko je dobra informacija ne znam, ali sam procitala da je mali broj ljudi sposoban da odlucuje, cak o najbitnijem u svom zivotu, vec to prepustaju drugome upravo radi izbegavanja/nesposobnosti snosenja odgovornosti, sto je problem prvenstveno psiholoske, pa onda i socioloske prirode.
Ne kazem da je to strucna, vec laicka podela, niti kazem da zrtve iz obe grupe faktom ne postoje, ali ovde sam mislila prvenstveno na one kojima je za sve neko drugi (roditelji, okruzenje, drustvo/sistem, prilike...) kriv i zasto je to tako.

trag ::

To je to. Odgovoran covek postuje svoje, a iz toga i tudje izbore. To jeste tezi put, ali i put akcije, promene, sadrzajan, iskustveno bogat uspesima i promasajima, sto je prirodno. Svako od ova dva doprinosi njegovom razvoju, a tako i iskustvu i razvoju njegove okoline. Koliko je dobra informacija ne znam, ali sam procitala da je mali broj ljudi sposoban da odlucuje, cak o najbitnijem u svom zivotu, vec to prepustaju drugome upravo radi izbegavanja/nesposobnosti snosenja odgovornosti, sto je problem prvenstveno psiholoske, pa onda i socioloske prirode.
Ne kazem da je to strucna, vec laicka podela, niti kazem da zrtve iz obe grupe faktom ne postoje, ali ovde sam mislila prvenstveno na one kojima je za sve neko drugi (roditelji, okruzenje, drustvo/sistem, prilike...) kriv i zasto je to tako.

Ovo citiram iz razloga ,što se sa ovim tvojim mišljenjem slažem ali da ga dopunim jednim praktičnim stavom.Rođenjem po tradiciji nas svrstavaju u vjernike ili nevjernike ,zavisno od afiniteta naših roditelja. U takvom ambijentu odrastamo i poprimamo osnovna značenja opredeljenja u koje smo svrstani.U tom perioda vidimo i sve anomalije koje naši roditelji čine u odnosu na vjeru nasojeći da to ostane  dostupno samo članovima porodice. Tu mi sagledamo našu veličinu u odnosu na druge koji nisu članovi naše porodice jer su nama dostupne prave istine .U trenutcima kada postjemo punoljetni i nezavisni od porodice možemo se opredeliti da to stanje vjernika ili nevjernika  izmjenimo prema našem afinitetu. U devedeset posto slučajeva to ne mjenjamo jer se plašimo reakcije rodbine i sredine i takav odnos prelazi nam u naviku.Ne sagledavamo to na pravi način već sebe zavaravamo ,da drukćije nismo ni mogli ,pravdajući se ,pa to je tradicija .Navedoh samo jedan očigledan primjer kroz koji smo svi prošli ,ali na razne načine , a posledice tog odnosa nosimo i sada u sebi i doživljavamo ga samo u trenutcima kada  budemo izazvani .U tako običnim trenutcima donose se dugoročne odlučne odluke sa kojima se mora živjeti.

Slažem se potpuno, a pored tako stečenog, čini mi se da ima malo i lenjosti koja je u početku uslovljena prirodnom težnjom mladosti prema najrazlicitijim iskustvima, uključujući i nedostatak organizacije koji postavlja problem nedostatka vremena, a time i manje objektivnog razmišljanja/zaključivanja o sebi samom i svetu u kome zivimo. Valjda odredjene godine ostave svoj trag u nama samima, menjaju vidjenja, pa mi se čini da je sada previše aktuelan trend da su se ljudi, po principu linjije manjeg otpora prosto olenjili, a mladi ljudi šta žele, žele sve odmah, iako sve u životu/stvaranju ima svoj, da se tako izrazim - tehnološki/razvojni proces, koji je prirodan i ne može dati valjan rezultat ako se ne ispoštuje. Uostalom, i u materijalnom smislu, sve u šta nisi dovoljno uložio, nekako manje ceniš, zar ne. Ne mislim da se tu treba "ubijati", nista na silu, ali imam iskustvo da konstruktivan trud da najbolji rezultat, uključujući i sopstvenu samopotvrdu, ispunjenost i emocionalnu/psihicku stabilnost, a time i konstrukciju/kreativnost.

E sada,ako je čovjek učinio sve ono što je smatrao da treba ,sebe pravilno pozicionirao u odnosu na društvo ,sredinu , i nastavio živjeti i raditi i posle dvadeset godina  izvršio rekapitulaciju učinjenog i sebi pokazao rezultat. Da bi znao da li je društveno bio uspješan morao se uporediti sa nekim koji je imao iste uslove na samom startu pre 23 godina.Ovo nije priča izmišljena za potrebe ove teme već je istinit događaj  u kome sam i sam učestvovao...
Godina 1990 negde ovo vreme na radnom  mjestu sjedimo nas trojica i razgovaramo. Kolega Dragan elektroničar,oženjen dvoje djece ,postanarski stan u perspektivi spreman da gradi kuću ,ako dobije povoljan kredit. Kolega Josip  elektroničar oženjen dvoje djece stanuje u kući kod roditelja...Pored radnog dogovora o dežurstvima Dragan nametnu temu... Ljudi šta vi mislite ,rat samo što nije počeo... šta očekujete... Ja ću biti iskren ja idem vani neću ovde ostati eto to vama dvojici kažem da znate za par dana  Dragan ode za NJemačku. Josip ko iz topa  ti si lud ,šta misliš tamo da te jedva čekaju i nude blagostanje... nema toga više ...prošao vlak.Samo sam rekao da svak ima pravo izbora  ,ali i posledice mora poneti... Rzišli smo se... Dragan je otišao u Njemačku... Joso i ja ostali smo na  na Terminalu. Dragan je posle godinu dana prešao u Holandiju gde je i danas. Sreli smo se ovoga ljeta zajedno na piću. Prisetili smo se razgovora od pre 23 godine   i vremena iza nas...
  Dragan je kupio kuću u Holandiji , apartman na Krku vozi naj noviji Pasat karavan ,supruga  vozi najnoviji Pežo ima svoj kozmetički salon u Holandiji,obadvoje djece rade i  imaju svoje stanove (kupljene )u Holandiji i obadvoje imaju svoje aute. Državljani su Holandije. Kolega Joso i dalje radi na Terminalu djeca završili fakultete ,ali su bez posla ,supruga radi ,ali plata kasni nekoliko mjeseci a Joso vozi Pasat-karavana iz 204 godine. I dalje je u porodičnoj kući i koristi dvosoban stan. Poznajem ih izvrsmno ljudi pravih kvaliteta ,odani svom zanimanju ,ali bili na dva mjesta u isto vreme. Sredina je bitna,a za promjeniti sredinu u pravom trenutku potreban je rizik,a to mogu samo hrabri. U ovom slučaju to se pokazalo kao dobitna kombinacija .

trag ::

Međutim, možemo biti i sluge, pa za sve te propuštene lepote življenja nismo krivi mi, već neko treći - uloga žrtve. Ta nam nekako prečesto paše, valjda zato što je vrlo pogodna za samoobmanu i manipulaciju drugih.

Pa koju igru Vi igrate, a?

..citirah ovaj deo jer je bash istinit..
..rodjena sam kao jedinica u bogatih roditelja,ono shto zovu"sa zlatnom kašičicom hranjena"..ali život ne bi bio život da nas sve ne strpa u istu mašinu,promeša pa šta kome,kada dopadne..tako i meni..rano sam ostala prvo bez oca,pa bez,supruga a ubrzo i bez majke..mogla sam da biram.Da postanem rob svog usuda i da oplakujem hudu sudbinu ili da se borim..ovu drugu soluciju sam odabrala..nije bilo lako ali se isplatilo..I i nache se trudim da izaberem pravu stranu(bar ono što ja ,pod njom,smatram),da ne biram lakshi nachin ako nije i najispravniji..uvek su me uchili da nije sramota pasti već da je sramota ne ustati..