Gen plus je čudo :)

Na emocionalnost se obično gleda kao na žensku karakteristiku. Devojčice plaču a dečaci negativne emocije ,,čuvaju u sebi“. Kada postanu odrasle osobe zbog razlika u izražavanju emocija mogu imati problema međusobnim odnosima. Žene smatraju da su muškarci bezosećajni a muškarci da su žene preosetljive i da ulažu previše emocija u sve što rade.

Prema kulturološkom shvatanju emocija, smatra se da je izražavanje emocija uslovljeno podelom uloga, te kroz razvoj dečaci uče da kontrolišu emocije tuge i straha, ali da slobodno izražavaju svoj bes, odnosno agresivnost. Devojčice uče da ispoljavaju sopstvene emocije bilo kroz plač bilo rečima, ali ne i da budu agresivne. Kasnije je muškarcima mnogo teže da izraze osećanja bespomoćnosti i tuge te oni ta osećanja pokušavaju da ignorišu, dok je kod žena obrnuto. Ipak, da li je samo društvo uspostavilo ovakve kanone izražavanja emocija ili postoji predispozicija da se ovako nešto dešava?

Biološko gledište ukazuje na to da su razlike u doživljavanju i izražavanju emocija među polovima delom uslovljene uticajem različitih hormona i razlikama u fiziološkim funkcionisanju moždanih struktura. Smatra se da hormon testosteron, koji je zadužen za razvoj primarnih polnih karakteristika kod muškaraca, utiče i na razvoj agresivnosti kod ovog pola. Kod žena je dominantniji hormon estrogen pa su prema tome one manje agresivne. Primećeno je takođe da se kod ženskog pola brže razvija oblast moždane kore koja je zadužena za verbalne sposobnosti i emocionalno funkcionisanje dok se kod muškaraca pre razvijaju oblasti zadužene za rešavanje spacijalnih i mehaničkih problema. Ovim se objašnjava da je ženama lakše da verbalizuju svoja osećanja nego muškarcima.

Kada ukrstimo ova dva gledišta najverovatnije je da se pod uticajem biološke predispozicije razvio specifičan odnos sredine prema različitim načinima funkcionisanje jednog i drugog pola. Ono što je sigurno je da i muškarci i žene doživljavaju isti opseg emocija samo je način na koji će ih izraziti drugačiji. Zato ne možemo da kažemo da su žene emocionalnija bića a da su muškarci bezosećajni. Često se dešava da neki muškarci ne mogu da izraze svoja osećanja na način kako bi ih možda žene izražavale ali to ne ne znači da ona ne postoje.

Zbog čega je bitno da shvatimo razliku u izražavanju emocija između polova?

Ove razlike uglavnom predstavljaju problem u emotivnim vezama. Neke žene smatraju da ukoliko emocije nisu izražene rečima to znači da one ne postoje. Nekada i kada žele da kažu kako se osećaju, muškarci ne mogu da nađu prave reči kojima bi opisali svoje emotivno stanje. Često oni ne žele da priznaju da se osećaju na određen način pogotovu ako su tužni zbog nečega jer tuga nije osećanje koje je društveno prihvatljivo kod muškaraca. Sa druge strane, žene često govore kako se osećaju ili to jasno izraze kroz facijalnu ekspresiju pa je značajno za muškarce da budu responzivni na ovakve znake i da reaguju u skladu sa njima.

Ono što je takođe bitno je da kroz izražavanje emocija žene osećaju neku vrstu psihičkog olakšanja dok kod muškaraca može doći do nagomilavanja emocija i ukoliko su one negativne to može da dovede do niz neželjenih posledica pa oni mogu odreagovati dosta burno. Važno je znati da izražavanje emocija nije stvar koja je nužno uslovljena polom. Pol može dati predispoziciju za to ali načini vaspitanja kod nekih ljudi mogu donekle uticati na to kako će osobe izraziti ono što osećaju.

Sanja Marjanović dipl. psiholog

Da li je istina da se svako od nas ''susreo'' sa ovim razlikama, a?

Dobro poznajem jednog m-andjela koji mi je svojevremeno napisao ovakvu posvetu na rokovniku/poklonu: ''Uvek cu vise činiti (delom/načinom pokazati) nego što ću pričati!''  

trag ::

Da li je istina da se svako od nas ''susreo'' sa ovim razlikama, a?

Dobro poznajem jednog m-andjela koji mi je svojevremeno napisao ovakvu posvetu na rokovniku/poklonu: ''Uvek cu vise činiti (delom/načinom pokazati) nego što ću pričati!''  

Ja nekako msm da to i nema puno veze sa polom vec sa osobinama,tradicijom,date osobe..Sad ,kada kazhem tradicijom,msm da je ukorenjeno i to od malih nogu,da "mushkarchine ne plachu",bogati nisu oni seke perse...ma to nije istina i mushkarci plachu samo mozhda ne javno i mozhda u sebi..lichno sam veliki emotivac ali je malo broj ljudi koji je video moje suze ,a eto zhensko sam..Nekako ne volim generalizovanje ni u chemu pa ni u plakanju..istina je da ce mushki pol na milion nachina pre pokazati da voli nego shto ce to reci ali zhivot i chine dela a ne isprazne rechi...

....
u društvu postoje kodeksi koje , nesvesno, prihvatimo.
Za sebe mogu reći ovo:
- Davno sam naučila da ne plačem. Mislim da kada bih i htela....ne bih uspela. Samo, ko kaže da mi ne plačemo u sebi? Jer, uvek u životu ima trenutaka kada smo tužni, očajni, skrhani...ali svi spolja vide samo da smo stisli zube, da nam je lice kameno, da su nam oči potamnele. U duši...sve se kida, haos i potop..ali spolja smo ratnici koji to ne smeju i ne mogu pokazati jer..drugima tada treba snaga.
- Moj sin ne živi sa mnom. U Švajcarskoj je...i kada se vraća od mene nazad...onda je "problem". On, sestra, moji prijateljii, njegovi prijatelji,familija...naprave melodramu, plača i suza za manji potok. Ali...on vidi mamu nasmešenu, koja ga hrabri, govori da će brzo proći tih nekoliko meseci dok ne dođe, da nije guza kod srca i da mu suze kvare osmeh, šalim se....i tako. Njemu tada i svima okolo treba snaga da sve to "samelju" u sebi...i uvek će je dobiti od mene!
Posle odlaska...ja se učaurim i znam da ta gorčina i nemoć mora proći...samo mi treba samoće. Srce je plakalo....zato i osećam gorčinu u ustima...ali oči ne.
- Ne, ne radi se o stidu..jer sam davno navikala da tako reagujem. Pre osećam bes...jer nešto ne mogu promeniti, nešto ne zavisi od mojih moći.

..setih se jedne stare pesme o genima..nije po temi ali nisam odolela da ubacim:))

Nekom preci ostave
kucu i imanje
meni moji ostavili
gen za ludovanje



Da se menjam necu
to je to u meni
da se menjam ne mogu
to su, brate, geni...
 

..jeste taj gen plus chudo,zaista..tja,moguce da cu neke pripadnice tkzv.nezhnijeg pola naljutiti,da ce feministkinje vrishtati do neba ali ja sam od onih zhena kojima je psovanje, izrazito mushkima dozvoljeno,a da zhenama nije!Kada zhena psuje grubo se narushava poredak stvari u svetu,sve se okrece tumbe,nekako mi je zhenska psovka najslichnija,onoj jezivoj shkripi krede po tabli..msm, ne volim ja,ni kada mushki psuju ali kod zhena mi je to bash ruzhno..