Nisam sigurna. Nije me teško povrediti ako mi je do nečeg i nekog veoma stalo, kad se u nešto maksimalno uložim, što mi je osobina, a naročito ako mi neko nešto učini krajnje nepošteno, u nepravdi.
Kažem da nisam sigurna iz razloga što kad me neka povreda duboko dotakne, relativno brzo razmišljam i analiziram razloge zašto je to neko učinio. Međutim, ako me ista osoba ponovo dokači, setim se njenih prethodnih činjenja, pa ne znam da li sam oprostila. Ako zaključim da je to karakteristika osobe, prosto je definitivno "otkačim", pa će me teže povrediti.
Svideo mi se zaključak Popovca o tome čemu služi pamćenje, a posebno konstatacija da za sve greške jedino krivi sebe i da svoju odgovornost ne usmjerava ni na koga. Činjenica je da su ljudi takvi kakvi jesu, a za ostalo su kriva naša očekivanja. Samo tu nauku još nisam apslolvirala.