Pokajanje,

"Pokajte se! Šta znači pokajati se?
Znači: priznati, raskajati se za svoje grehe, ostaviti svoje grehe - odgovorio je neki sveti otac na to pitanje - i više se ne vraćati njima."
("O pokajanju" [You must be registered and logged in to see this link.]

Ne treba biti religiozan, odnosno vernik da bi se shvatilo i suštinski prihvatilo pokajanje, kako sebi, tako i drugima (sa kojima smo u vezi) za boljitak, a time i za boljitak društva/ljudske zajednice kao celine. Bitno je da nema one puke, izvinjavajuće konstatacije da smo svi grešni i da je greh svojstven čoveku zbog njegove nesavršenosti, pa tako oprostiv. Ne treba se ni bojati prirodne kazne Boga (može i uzročno posledičnog odnosa) da bi se to prihvatilo. Meni se čini da nam je tu od najveće pomoći savest, pa sve dok je posedujemo/osećamo, mislim da ima nade da postanemo bolji ljudi.

Dešavalo mi se (ne retko i još se dešava) u životu da ono baš zabrazdim, da dosledno sledim neko pravo/pravilo, ustvari svoj ili nametnuti interes/želju, šta god, sve sa punim uverenjem da činim ispravno, iako sam iznutra osećala da tu nešto fali... i palila jednu za drugom.
Što zbog rečenog uverenja, što zbog brzopletosti i samoljubivosti, često (pogotovo službeno) doživljavala sam "pobede" i gordo isturala bradu, prkosna/ponosa, bila sva od uspešnosti i važnosti...

Nije da mi ljudi "gubitnici" nisu signalizirali bit nepravde u tom preterivanju, što sa nesputanim ili prikrivenim besom, što sa različitim predlozima ili molbama, svako na sebi svojstven način, no bila sam slepa za sve te signale, a unutrašnju nelagodu pravdala sam njihovim formalnim propustima, preterivanjima, nedoslednosti, dvostrukim standardima... čime god, jer za samoopravdanje uvek lako nadjemo razlog.

Zahvalna sam roditeljima/velikoj porodici, a posebno Bogu, što me je uz sve te nabedjenosti i specifičnu doslednost/upornost/istrajnost i poslušnost, naoružao i istinskim prezirom nepravde još od malena, jer to me je sigurno vraćalo na pravedniji put, a kroz iskustvo i na prilagodjeno protivljenje suvom interesu, po cenu ličnog oduzimanja. Ubedjena sam da bih (bez tog osećaja) postala nevidjiena zlica.

U privatnom životu je relativno lako, ali na njega utiče i zanimanje. Mlad čovek nije uvek dovoljno kadar da sebi izabere odgovarajuće zanimanje, a njegov loš izbor oduzima sreći čoveka. Medjutim, iskustvo me je naučilo da u bilo kom zanimanju (a pogotovo u onom koje podrazumeva pretežno rad sa ljudima) glas savesti treba postaviti ispred dobiti/uspeha/moći... pa se posle njega istinski posvetiti poslu. Ni ovo ne isključuje grešku/greh, ali unutrašnja spoznaja te greške zaista treba da rezultira njenim neponavljanjem, što je u ovom ludilu od života često teško, jer to ne zavisi samo od nas.

Ipak, treba i mora se usprotiviti pogrešnom. Ni to nije lako, jer puko protivljenje ne rešava ništa, već zahteva mudrost za odabir načina i argumentacije prilagodjen onom koji odlučuje, prihvata ili ne prihvata argumentaciju. Kako god reagovao taj, meni se čini da je najbitnije da deluješ koliko je to u tvojoj moći.

..hehe..ubij pa se pokaj,ukradi pa se pokaj,siluj pa se pokaj..msm da to i ne pije bash vodu a msm i da se citat iz biblije nije odnosio na ovakvu vrstu uchinjenih dela..mozhe se chovek pokajati ako jeste ili nije uchinio neshto prijatelju ili bilo kom zhivom stvoru ali ne i kada pochinish smrtni greh..msm ja i nisam bash neki veliki vernik,pa mi nemojte zameriti..ovo je samo moje tumachenje..

Razumem, i volim različita vidjenja, iako Zanino iz prethodnog posta ustvari i ne vidim kao različito, no produbljivanje rasprave.

Verujem da niko od nas nije učinio baš teška dela, no pitanje je koliko puta smo "ubijali" kroz povredu nečijeg osećanja, poremetili nečiji mir, egzistencijalno udarili, a da nismo hteli (ima i ona tema - put do pakla je popločan dobrim namerama). Mnogi teški gresi nisu uvek tako očito vidljivi počiniocu.

Ako je srž pokajanja u tome da istinski uvdimo (unutra osetimo) i priznamo grešku/greh, da kažem tako ih spoznamo da nam se smuče u svoj svojoj poročnosti, dnu, pa da je više ne ponavljamo. U tom smislu, pokajanje zbog učinjenog i neponavljanje "smrtnog" greha ima svrhu.

Ja sam sebi pred ogledalom polažem račune. Svako jutro prilikom brijanja...O kršenju zakonskih normi tu je drtžava i njeni organi da to utvrde i poduzmu mjere na to uticaja nemam .Običajna prava i tradiciju poštujem iznad svega i tu sam prema sebi posebno strog.U sveri drugarstava i prijateljstva primjenjujem najveće standarde i posebno o tome vodim računa.Nikada ne donosim jednostrane odluke već nastojim da to uvjek bude zajednički dogovor. Znam ti koji ovo sada čitaš misliš evo kralja licemjerstva i ja ti to ne zamjeram ,ali svati ja se tako ponašam i to je moj način života.Nikada se nisam u životu pokajao za bilo0 koju urađenu stvar  jer jednostavno sebi sam oduzeo pravo na kajanje. To zvuči suludo ,ali to znači da pre donošenja bilo koje odluke svestrano sagledam uzroke i posledice i  i tek tada donosim odluku ,ali ona povlači za sobom zaključak da nemam pravo na kajanje.Prihvatam da to djeluje licemjerno ali  to je moj način života i ja drukčije neznam,i neću. Ja sam sa sobom izgradio takav odnos i nebi ga zamjenio za bilo koji i kakav drugi.Neki od vas koji me duže poznaju sada se sjećaju kakve su se vodile rasprave kada se upoznavalo @popovaca. Ali siguran sam u jedno popovac se u svojim stavovima nije promjenio ni za jotu i sigurno neće !

Čekaj malo, šta je sa odlukama koje moraš da doneseš, a nemaš ni "jotu" vremena za analizu, a? Znam da se tu može držati generalni pravac, ali postoje situacije u kojima moraš da deluješ i protiv njega.
Vidi, ne sporim napisano u prethodnom postu, prosto sam radoznala, jer to što si napisao liči na savršenstvo. Zar je moguće da ni jedna Tvoja odluka nije bila pogrešna, da nisi nikog povredio, ili bar prekomerno povredio, a nisi morao/nije to zaslužio, recimo...?

trag ::

Čekaj malo, šta je sa odlukama koje moraš da doneseš, a nemaš ni "jotu" vremena za analizu, a? Znam da se tu može držati generalni pravac, ali postoje situacije u kojima moraš da deluješ i protiv njega.
Vidi, ne sporim napisano u prethodnom postu, prosto sam radoznala, jer to što si napisao liči na savršenstvo. Zar je moguće da ni jedna Tvoja odluka nije bila pogrešna, da nisi nikog povredio, ili bar prekomerno povredio, a nisi morao?

Osnov za takav moj stav je da nepostoji pravo za kajanje jer  ako donosiš odluku nemaš pravo na kajanje nego jednostavno to prihvataš da je tako moralo  biti i tako se odnosiš. Naglasih da zajedničke odluke donosim posle  konsultacija ,a nikada nisam odustao od zajedničkog stava ,ako me druga strana nije svojom odlukom primorala .Reću ti jedan detalj iz mog života koji ilustruje najbolje moj stav. Nikada nisam prvi prekinuo vezu sa partnerkom ,a bilo ih je  poprilično.Jednostavno nism želeo tu odgovornost pred sobom,jer u tim situacijama kada su emocije u pitanju čovjek teško može kontrolirati osjećaje ,pa su greške moguće . A ja nisam želio grešiti,a da posledice te moje greške osjećaju drugi.Prihvatao sam da je lakše priznati da drugi greše prema tebi ,nego se kajati zbog svoje greške prema drugim. Iz ovog stava proizilazi da ja nism nikoga povredio ,ako taj nije svojom odlukom sebe doveo u tu poziciju.
Iako  i naj intimniji moji prijatelji misle da sam odvratno dosledan ,da dogovoreno poštujem do iznemoglosti ,ali da ne biram srestva da i drugu stranu nateram da poštuje dogovoreno,ili da snosi posledice za ne poštovanja dogovora .U takvim situacijama ,ne poznajem fer plej odnose i jedini cilj je naterati drugu stranu da poštuje dogovoreno.Mnogi mi to zamjeraju ,ali ja sam jednostavno takav  i to je moto moga života.

Tvrdokorni Hercegovac, pa to ti je!  
Sad cu odmah napisati da ne bih odustala, u vezi ove konstatacije o raskidu veza. Ustvari, pitam: Kao izraženo dosledan, kako si mogao ostajati u vezi koja više ne vredi, a? Da li je to ok u odnosu prema sebi i na drugu stranu, a?
Vidi nije to poenta, razumela sam džentlmensku crtu, osobine upornosti i doslednosti, uopšte crtu čini mi se da kažemem doslednog islesavanja sebe do finesa po svojim merilima - poenta je u tome da nijansiram temu u smislu da svako, apsolutno svako mora da pogreši/povredi i da to oseti toliko da se toj grešci ne vraća.

Usput, ne razumem kako se sebi može narediti nepravo na kajanje. Lako je to mozgom prihvatiti, ali grize iznutra. Eto.

Ostajao sam ,jer dotična nije prekidala ,a ja principijelno  dosledan da neću prekinuti.Da li je to fer prema sebi nisam u tom trenutku želeo razmišljati jer sam u napred zadao cilj da neću prvi prekinuti. Da se razumijemo možda tebi i onima koji ovo budu čitali neće biti svatljivo ,ali kada bi ste imali prilike poznavati ljude koji drže do svoje reči ,i do datih obećanja ,svatili bi.Možeš li zamisliti čovjeka koji posle sedam godina iskrene ljubavi ,pred sam čin ženidbe dobije od djevojke cedulju na kojoj piše  : Nemoj me tražiti ,zaslužuješ bolju. On sledećih trideset godina nikada nije upitao za nju,nije je potražio  samo da bi ispoštovao dogovor ...želju?.Šta se sve u tih trideset godina događalo u vezi sa njom nije bilo moje da brinem. Ja sam slepo ispunjavao želju .Da li sam pogrešio u bilo kom pogledu nije moje da mislim ja sam samo ispunjavao želju. Šta bi bilo, kada bi bilo ,ne opterećuje me. Susret posle trideset i kusur godina razjasnio je neke dileme koje su nas uzajamno mučile. U svemu smo se složili ,razumjeli ostao je sporan jedan detalj .Nisam prihvatio da Bog može umjesto mene oprostiti greh učinjen meni . Ona kao veliki vjernik mislila je da je to Božije pravo... Mjesec dana kasnije svojim životom  platila je tu zabludu ostavljajući oproštajno pismo i u njemu potvrdu da sam bio u pravu. Reći ćeš da sam okrutan jer o tome pišem jezikom seoskog bećara ,ali možeš li zamisliti kako je bilo živjeti te godine bez prava da  da je potražiš. Valjda ćeš sada bolje razumjeti da je moguće sebi zabraniti pravo na kajanje ,ako si sam izabrao način kako ćeš se ponašati . Možda u nastavku budem uverljiviji na nekim drugim primjerima,jer ima i svjedoka  koji me iz tih slučajeva zanaju a mogu lako biti pristupačni.

Ocekivani nastavk nije usledio, pa evo nesto dobro, pre nastavka


1. Покајање је обнова крштења. Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности.

2. Када паднемо у јаму безакоња, ми се не можемо извући на други начин до да се спустимо у дубину покајничке смирености.

3. Једна је ствар сетно смирење покајника; друго је грижа савести оних који још греше; а друго је, опет, блажена и богата смиреност која по дејству Божијем улази у савршене. Ми нећемо ни покушавати да речима објаснимо у чему је суштина ове треће врсте смирења, јер бисмо се само узалуд трудили. Знак друге врсте смирења јесте свецело трпљење срамоте. Навика често тирански мучи и оне који плачу због својих грехова. Није ни чудо: наука о Суду и паду је веома тајанствена. Ниједна душа није у стању да схвати какви се греси догађају са нама због нашег нехата, какви по промислитељском Божанском напуштању, а какви због тога што се Бог од нас одвраћа. Уосталом, неко ми је и то причао: када нам се то деси по промислу Божијем, брзо се спасавамо од невоље. Онај, наиме, који је допустио да паднемо, не дозвољава да дуго будемо обузети тиме.

4. Док је још свежа и запаљења, рана се лако лечи; но застареле, нелечене и запуштене ране се тешко лече: да би се исцелиле, потребно је већ много рада и свестраног заузимања лекара. Многе ране са временом постају и неизлечиве. Али, Богу је све могуће (уп. Мт.19,26).

5. Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив.

6. Не веруј ономе који ти по паду твоме говори о твоме греху као о малој погрешки: "Само то и то немој ти да учиниш, а ово - па то није ништа". Често су, наиме, и мали поклони велики гнев судије стишавали.

7. Човек који истински полаже рачуна својој савести, сматра изгубљемим сваки онај дан у који није плакао, макар учинио тог дана не знам каква добра дела.

8. Нека нико од оних што плачу не очекује да ће у часу своје смрти добити потврду о томе да му је опроштено: оно што није јасно, није ни сигурно. Ослободи ме страха доказом да ми је опроштено, да се одморим пре но што одем одавде без потврде да ми је опроштено (Пс.38,14). Где је Дух Господњи, тамо се раскидају окови. Где је најдубља смиреност - и тамо се окови раскидају. А онај који је и без једног и без другог, нека се не вара: окован је!

9. Они који живе у свету, не добијају такве потврде. Нарочито не ону прву. Уосталом, они који чине милостињу ће у часу свог одласка из овог света сазнати колика им је корист од ње.

10. Онај који плаче над собом, не види плач, и пад, и грижу савести код другог. Пас кога уједе звер, још више се на њу разјари и од бола што га осећа у рани лаје без престанка.

11. Пазимо да савест наша није престала да нас гризе услед тога што се, на известан начин, уморила, а не услед чистоте наше. Знак разрешења од греха је у томе што човек увек сматра себе дужником.

12. Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног Оригена. Његово погано учење о Божијем човекољубљу веома је прихватљиво за људе који воле уживања.

13. Пре свега, исповедимо се нашем добром судији, не само насамо него и пред свима, ако заповеди. Ране које се откривају, не само што се не погоршавају него се лакше и лече.

14. На исповести буди и по спољашњем изгледу и у дубини душе као осуђеник: ником поникни и ако је могуће ороси сузама ноге судије и лекара као да су Христове.

15. Демони често имају обичај да нам саветују или да се уопште не исповедамо, или да се исповедамо у трећем лицу, или да кривицу за свој сопствени грех пребацујемо на друге.

16. Нека те не прелести дух гордости: немој казивати своје грехове учитељу као у трећем лицу. Јер, без срамоте се од срама не може ослободити. Покажи слободно своју озледу лекару. Не стиди се, реци: "Моја је то рана, оче. Мој је то ожиљак. Није га нико други направио него моја сопствена лакоумност. Нико други није крив - ни човек, ни дух, ни тело, нити шта друго - већ једино мој немар".

17. Јован Претеча је од оних што су му долазили тражио да се пре крштења исповеде (уп. Мт.3,6; Мк.1,5) не стога што је њихова исповест њему самоме била потребна, већ зато што му је стало до њиховог спасења.

18. Ништа толико није недолично онима који се кају, као узбуђење гнева. Јер, обраћање [Богу са покајањем] захтева велико смирење, а срдитост је знак велике гордости.

19. Као што зрак сунца, који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава, тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх Господњи који уђе у срце, показује све његове грехе.

20. Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе.

21. Као што слова, у недостатку воде, бришемо и другим средствима, тако и душе које немају суза изглађују и одстрањују своје грехе туговањем, уздасима и дубоком сетом.

22. Као год што се свежа рана лако да излечити, тако и запуштене ране у души тешко зацељују, премда се и могу излечити.

23. Као што би било нечасно да неко ко је сахранио свог оца одмах по повратку са погреба оде на свадбу, тако ни онима који плачу због својих грехова не одговара да траже од људи било какву част, или спокојство, или славу у садашњем животу.

24. Као што се станови грађана разликују од обиталишта осуђеника, тако и живот покајника треба да буде различит од живота невиних.

25. Осећање душе је њено природно својство, а грех је његово мрцварење. То осећање доводи или до престанка или до смањивања зла. А саосећање је плод савести. Савест, пак, јесте глас и прекор нашег анђела чувара, који нам је још приликом крштења додељен. Због тога се некрштени и не муче толико у својој души због својих злих дела, већ сaмо некако слабо.

26. Ко напусти свет да би са себе збацио бреме грехова, нека се угледа на оне што седе на гробљу ван града, и нека не зауставља вреле и горке своје сузе, ни нечујни лелек срца, док и сам не угледа Исуса где долази да одвали стену окорелости са срца и ослободи ум од веза грехова - као што је Лазара ослободио (уп. Јн.11,44) - заповедајући својим послушним анђелима: "Раздрешите га од страсти, и пустите да иде к блаженом бестрашћу".
/Preuzeto sa sajta "Svetoslavlje"

PATRIJARH PAVLE: Oni koji ne znaju za pokajanje, misle da im je sve dopušteno
[You must be registered and logged in to see this image.]
Pored brojnih pouka koje je izrekao tokom svog dugogodišnjeg ovozemaljskog postojanja, pogotovo su i danas aktuelne neke njegove misli koje se odnose na južnu srpsku pokrajinu, ali i uopšteno na odnose među ovdašnjim narodima koji se ni izbliza ne mogu uvek nazvati skladnim i harmoničnim.

Naime, Patrijarh Pavle je govorio, mada je i sam više decenija delio tešku sudbinu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, a jednom je čak i fizički bio napadnut poput mnogih drugih – „Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo“.

Takođe, pored punog poštovanja prema drugima, ukazivao je i na potrebu istrajnog čuvanja svojih sopstvenih vrednosti, pa je tako između ostalog povodom tadašnjih izbora na Kosmetu nakon martovskog nasilja 2004. godine u pismu državnom vrhu upitao sledeće: „U kojoj državi na svetu se može zahtevati izlazak na izbore pod uslovima u kojima su ljudi lišeni ne samo elementarne bezbednosti i osnovnih ljudskih prava, pa i prava na slobodu kretanja, nego i samog prava na život?“ Na to pitanje, na koje takozvana međunarodna zajednica i njena oružana sila na Kosovu i Metohiji ne žele ili ne mogu da odgovore, Sabor Pravoslavne crkve u ime hrišćanskih načela odgovara ovako: „Roba treba najpre osloboditi ropskog položaja koji mu je nametnut i izvesti ga iz tamnice da bi se on mogao slobodno ponašati i slobodno birati ili biti biran.“

Patrijarh Pavle je, budući svestan problematične stvarnosti, dao odgovor na pitanje kako se dakle postaviti u teškim vremenima, rekavši i sledeću misao: «Među vukovima opstati ovci je teško, ali nije nemoguće, jer nam Gospod kaže na koji način mi možemo i među vukovima opstati kao ovce Njegove. A to je: da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost će nas sačuvati da ne postanemo plen i da nas vuci ne raskinu, a bezazlenost i dobrota će nas sačuvati da i mi sami ne postanemo vuci».

Mogu samo da se nadam da je ona nepregledna masa ljudi koji su se pre tačno četiri godine opraštali od upokojenog Patrijarha, prihvatili taj njegov savet preuzet iz Matejevog Jevanđelja, i da su im u svakodnevnom životu – njihove misli jake i pravedne, a postupci uzdržani.

Međutim, kako je on sam primetio, pored sve uzdržanosti i golubinje bezazlenosti, neophodno je ukazati na očiglednu nepravdu kada ona negde postoji, a u današnjem okruženju je ima i te kako mnogo, a posebno na prostoru Kosova i Metohije, gde se krše osnovna ljudska prava preostalih Srba – od onih u vezi slobode kretanja, pa do skrnavljenja grobalja, a sve u prisustvu evropskih organizacija i struktura.

Jer, da se prisetimo još jedne misli Patrijarha Pavla čije godišnjice smrti se u ovom momentu prisećamo: «Nečastivo se goji u pritvornom, lagodnom obilaženju da mu otkrijemo pravo lice i na njega ukažemo. Oni koji ne znaju za pokajanje, misle da im je sve dopušteno, i zato verujemo da bi veća krivica bila prećutati njihova nedela nego u prekorevanju katkad preći meru».

Tako je dakle govorio blaženopočivši Patrijarh Pavle, a ovom prilikom dozvoliću sebi da i ja malo prekorevam „nečastivo“, jer kao što reče Svjatejši – bila bi krivica prećutati.

Tajna pokajanja

Pokajanje – duši olakšanje,
Pokajanje – ponovno rađanje.
Smrtan čovek grehom je uprašen
Ka drum stari kolima ugažen.
Ispovešću čovek dver otvara,
Dver od srca gde se greh i stvara




Trag mnogo sam te čitao danas ,HVALA!

Djuro, ako nemaš iskustva, reći ću Ti da je ovo zaista istina.
Drago mi je da si čitao