Branko Miljković

Sonet

Te su reči uvek iste koje kasne
gorku ljubav i svet. One su uspešni
prestanak jave, al`ne san kad se izjasne
sunca za noć, već nešto treće, neutešni
zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne sna.

Gorke obale na kojima neumesni
stojimo okrenuti svome početku grešni
zbog početka vida kada svetlost zgasne.

Usnu smo oni čije zaljubljene usne traže
reči bez cilja, bez izmišljenih predela.
Oh, te reči kako mogu da ublaže ako su od sna.
Lepoto neuvela reči bez senke kad ko čašu sunce
držimo u snu gledajući u crne vrhunce.

Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti
Suncem. Osećam to pomeranje juga
U svom srcu. Majušno podne se ruga
U kamenu, varnica što će osvetliti

Zvezdani sistem mog krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
Uteha nam ne treba. To trajanje se ruga
Pretnji crnog i otrovnog nekog soka.

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Maker slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem mog krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
Maker slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori
Nad pretnjom crnog i otrovnoh nekog soka.

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavadjene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije rasporedjene
U šumi negoli u telu.

Uzalud je budim


Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza,
javnih parkova
budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla: neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas, voda protice,
ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen

English Translation

I’m Waking Her Up In Vain

I’m waking her up for the sun
that explains itself with plants
for the sky stretched between the fingers
I’m waking her up for the words
that burn one’s throat, I’m loving her with my ears
One should go till the end of the world
and find dew on the grass
I’m waking her up for the distant things
that look like these around here
for the people who, without foreheads
and names, walk the streets
for anonymous words, squares
I’m waking her up for manufactured landscapes,
public parks
I’m waking her up for this planet of ours
that will maybe be a mine
in the bleeding sky,
for the smiles in stone,
friends fallen asleep between two battles
when the sky stopped being
a big birds’ cage but became an airport
my love full of others
is a part of the dawn that I’m waking up
I’m waking her up for the dawn, for the love,
for myself, for others
I’m waking her up although that’s more pointless
than calling a bird that has landed forever

For sure she said: let him look for me
and see that I’m gone
that woman with child hands,
the one I love
that child who has fallen asleep
without wiping the tears that I’m waking up
in vain, in vain, in vain
I’m waking her up in vain
because she will wake up
different and new,
I’m waking her up in vain
because her mouth
won’t be able to tell her
I’m waking her up in vain
you know, water flows,
but it doesn’t say anything
I’m waking her up in vain
It’s like promising, to a lost name,
someone’s face in the sand

If that’s not the way it is, cut my arms off
and turn me into stone

Umem da te prepoznam


Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana



To je san koji te potvrđuje
To je ptica koja te dokazuje
To je cvet koji ti lice otvara...

Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mam.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
slično muzici, slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje,
i vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
pa mi je prazan dan koji još došao nije,
ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
neka me nedostojnog vetar obavije.

Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve sto sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlacim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lazna smrt muci
Dok mi krv slika uzase u glavi
Dok me sume zaobilaze pevajuci
Dok dan raste od zadobijenih rana