Rainer Maria Rilke

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

ЉУБАВНА ПЕСМА
Како да душу спутам, да се твоје
не такне? Како мимо тебе њом
да грлим друге ствари и даљине?
Ах, радо бих да склоним је на које
заборављено место усред тмине,
у неки страни, туђи кутак, у ком
неће је твоје њихати дубине.
Али ипак, све што додирне нас двоје
као гудало нас неко спаја, које
из двеју струна један мами глас.
На ком смо инструменту? Ко нас сатка?
И који ово свирач држи нас?
О, песмо слатка.

МОЈ ЖИВОТ НИЈЕ
Мој живот није овај стрми час,
час који ми овако журно стреми.
Пред својим житним пољем ја сам клас,
тек један глас сам само, и то глас
што први сред мог вишегласја неми.

Између два сам звука дубок мук,
који их трајном усклађењу гони:
јер прети да надјача смрти звук —
Но тамнога их интервала мири лук
Лепотом старом песма звони.

САМОЋА
Самоћа је попут кише.
У вечери из мора се диже,
из равница пустих и далеких стиже,
иде у небо где је увек има.

И тек са неба пада по градовима.

Пада пре него светлост је изашла,
кад улице се окрећу спрам зоре,
и кад се тела што нису ништа нашла,
разочарано деле пуна море,
и кад људи што од мржње горе
у постељи једној морају спавати.

Тада долазе таласи самоће...

Jesenji dan


Gospode, čas je. Natraja se leto.
Zasenči sunčanike, razobruči
vetar, da poljem jesenjim zahuči.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi;
još dva-tri dana južnija mu daj,
usavršenju nagnaj ga, nacedi
poslednju slast u teškog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga steći neće.
Ko sam je sada, dugo sam će biti,
čitaće, pisma pisati i bditi,
i nemirno će gledati drveće
kada se lišće stane zrakom viti.

Ostavljen na planinama srca


Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca.

Dodirne dušu skoro svaka stvar


Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.


Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?


Da se na nama ravnodušnost greke?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vac k nama veje.


Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.


Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.

JA ŽIVIM U KRUZIMA KOJI SE ŠIRE

Ja živim u kruzima koji se šire,
i njima sve više obuhvatit žudim.
Ja možda i neću polučit zadnji,
konačni krug, no ja se trudim.

Ja kružim i kružim okolo Boga,
tog prastarog tornja, već tisuće ljeta,
i ne znam još, jesam li sokol il vihor,
il velika pjesma ovoga svijeta.

''Preokret''

Dugo je on sve to
mucno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
obrvane njegovim pogledom.
Il' bi sagledao klececi
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo bozansko bice, koje bi mu se
onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajuci, najednom!
Ali cesto bi predeo, otezao od dana,
pokojem
strujao u njegovo tiho opazanje, uvece.

Zivotinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasuci,
a zasuznjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;

ptice su proletale kroz njegovu dusevnost; cevece se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rascu da ima jedan sto gleda,
to dirnu i bica koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu zene.
Otkada gleda?
Otkada vec, lisavajuci se u dusi,
preklinjuci sa dna pogleda?

Kuda bi on, koji vecito ceka, sedeo u
tudjini;
a rasejano odvracena soba u
prenocistu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje mucenicke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu vecalo,
neshvatljivo vecalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu sto kroz bolno zasuto telo
ipak oseca,
vecalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.

(I bilo bi mu uskraceno
ma koje novo posvecenje.)

Jer vidis li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
iste da raste u ljubavi.

Zavrseno je delo ociju,
vrsi sada delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti
si ih
savladao: ali sada ih ne znas.
Pogledaj, unutrasnji covece, svoju
unutarnju devojku,
nju, izvojstenu
iz hiljada priroda, ovo
tek izvojsteno samo, a dosad
jos nedovoljno stvorenje.