Smrt i strah od smrti

Smrt jeste sastavni deo zivota od trena kad postanemo svesni da zivimo, pa sve dok ne umremo. Tako posmatrano, zivot dobija dubinu, vecu vrednost i bolji, kvalitetniji odnos prema svima onima ciji zivot utice na nas, kao i nas na njihov, uopste prema ljudima sa kojima dolazimo u kontakt, posebno prema svojim najmilijima. Isto i prema samom zivotu, onda je on zaista dar, sa tom svescu nedri ono najbolje iz nas, kako za sebe, tako i za druge iz naseg okruzenja, naravno i sire, jer nase pozitivno delovanje popravlja svet.

Negde sam procitala da suocavanje sa strahom, kao svojim najvecim neprijateljem, pa tako i sa strahom od smrti (ono kad mu zavirimo u iris zenice), ima za posledicu da smo ga pobedili ili nam daje moc da prihvatimo neizbezno, pa kad to uspemo, mozda ga i pobedimo...

Zato sto izbegavanje (svesno ili nesvesno) suocavanja sa cinjenicom da ce svi, nasi najdrazi, pa i mi sami, jednog dana sigurno umreti, mnogo vise oduzima, nego sto doprinosti. Ako nista drugo, ono zato sto bismo dragom pruzili vise, ili bar toliko koliko sigurno zasluzuje, jer retki su ljudi koji suoceni sa visokim stepenom izvesnosnosti njegove smrti  nemaju sta sebi zameriti po pitanju odnosa prema bliskom. Ne samo iz besmislene trke, nemara.... vec upravo zato sto robujemo strahu od smrti.

Psihologija i srodne joj grane tvrde da ne postoji covek koji nema taj strah, cast svetim, kao izuzecima. Tu nije bitna cinjenica da li smo  toga svesni ili nismo, jedino je bitno da to sto pre osvestimo u sebi, bili mladi, zreli ili stari, jer samo tako imamo moc da postujemo srz odnosa sa ljudima, pa i sam zivot.

Da smo nesvesni mnogo toga, potvrdjuje i cinjenica da iz preterane zastite oduzimamo nasim malim andjelima. Ovo me je dotaklo>

[You must be registered and logged in to see this link.]