Jovan Dučić

MOJA LJUBAV



Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,

Kao tamna gora studenom tišinom;

Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;

Kao večni pokret nevidljivim dobom.



I tako beskrajna, i silna, i kobna,

Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?

Ali tvoga daha prepuno je svašta,

Svugde si prisutna, svemu istodobna.



Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,

Rađaš se u meni kao sunce noći,

I u mome telu drhtiš u samoći,

Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.



Na tvom tamnom moru lepote i kobi,

Celo moje biće to je trepet sene;

O ljubljena ženo silnija od mene -

Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.



Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,

I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te

Ni ne vidim gde si, a sve druge sate

Od tebe su moje oči zasenjene.

PESMA ZENI



Ti si moj trenutak i moj sen

i sjajna moja reč u šumu

moj korak i bludnja

i samo si lepota koliko si tajna

i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka

jer je san o sreći više nego sreća.

Budi bespovratna, kao mladost.

Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu.

Istina je samo što duša prosneva.

Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.

Ti beše misao moja očarana,

simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.

Rođena u mojoj tišini i čami,

na Suncu mog srca ti si samo sjala

jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

OCI



Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,

Dve duge večeri u pustinji mora;

Dve sumorne bajke što uznemireno

Imaju šum slutnje u granama bora,



Dve mirne galije s crnim zastavama;

Dve žene u crnom, na molitvi neme;

Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;

Dva glasnika bola koji kroz noć streme.



Oči moje žene, mračni triumf ploti,

Koje večnom tugom opijene behu,

Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,

A svoj car nebeski u njenom grehu.



Od suza prosutih u velika bdenja,

Te beskrajne oči sijaju se s toga,

Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,

Kao neke oči što videše Boga.



Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži

Sve tamne ekstaze snova koje sanja,

Oči nepregledne, na čijem dnu leži

Velika i mračna slabost očajanja.

SRCE



I kada te život bolno razočara,

I kada prestanu i želje, i snovi;

Ono što nam vrati jedna suza stara,

Vredi jedan život neznani i novi.



Pamti što je prošlo, s puno vere neme,

Kroz sve dane drugih stardanja i mena:

Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme

Kad se živi samo još od uspomena.



Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -

Našto samo suze, našto boli samo?

I šta da ikad žali srce jadno,

Kada je sve naše, sve što osećamo!

SIMBOL



Gledam tvoje krupne oči zljubljene,

Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.

Svejedno ljubiš ili drugog ili mene;

Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.



Ljubav bi ti moja bila zatočenje,

U tvom bezgraničnom, granica i meta;

Takva, večna zeno, kroz život i mrenje

U slavi instikta ti si samo sveta.



Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,

Simbol veći nego bol ljudski što grca,

I ti si božanstvu bliža nego meni;

Više zakon svat, nego zakon srca.

STROFE JEDNOJ ZENI



Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,

I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,

Kao prvo gnezdo budno među svima,

Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.



Ti si iskra moga mača pobednoga;

Sto muzičkih vrela što bruje i plave;

Pogled koji hoće da sagleda Boga;

Pehar iz kog pijem strasno piće Slave.



Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,

Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;

I kao da svemu ti beše poreklo,

Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.



Sve vode postaše za odsev tvog stasa,

Prostor, da imadneš dušu začuđenu,

Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,

Sunce da na svetu baciš svoju senu.



Ti si kao lađa sa krupinim jedrilima,

Što nosi poneblja drugih kopna; o, ti,

Što se, neumitna, javi među nama

Da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.

Čekanje

Doći će i trenut poslednji i sveti,
kada ćemo jednom, mirno čekajući,
reći jedno drugom: već je vreme mreti,
kao što se kaže: već je vreme kući.

U horizont prazan gledajući tada,
na ivici gde se mrak i svetlost deli,
zamrznuće mirno suza zadnjeg jada,
jada što se nikad, nikad nismo sreli —

u sunčana jutra tražeć jedno drugo
kraj zelenih reka; ili noć kad brodi,
i dok mesečina nepomično, dugo,
leži hladna, bela, na zaspaloj vodi.

Dok je prilazio čas povratka sveti,
umorni, taj susret večno čekajući,
kada ćemo reći: već je vreme mreti,
kao što se kaže: već je vreme kući.

VRACANJE



Kad mi opet dodješ, ti mi pridji tada,

Ali ne ko žena što čezne i voli,

Nego kao sestra bratu koji strada.

Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,

Ne sećaj me nikad da bi mogla doći

Zadocnela radost iz dubine tuge,

Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna kroz sve dane duge

Da te voljah mesto ko zna koje žene

U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...

I ti beše samo sen nečije sene...

OPSENA



Ti si kao zvezda jednog jutra slave,

A u meni osta kao crna rana;

Ti si trista vrela što bruje i plave -

Da sva budu jedna suza otrovana.



Beše kao carska galija kroz pene,

S glasom o pobedi; beše u čas zore

Himna zemlje suncu; a samo za mene -

Red crnih zastava što kroz mrak vihore.



Ruka ti je bela meka kao cveće,

A moja ostade sva okrvavljena,

Otkud si i ko si, niko znati neće;

Ljubav ili mrznja, sudba ili žena.

Zašto?

K'o pobožni Braman što sa stahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I svešteni pep'o vetar ne razduva -

Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnika mili'?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, a ja da sam plak'o!

Jer kako je sveta i čedna beskrajno
Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javljala se tajno;

Kako li je srećna duša koja znade
Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotno bleska,
Dok svetova kraj nje blude milijarde;

I mora svetlosti sjaju i trepere,
Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna,
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere!

I zašto ne osta tvoja knjiga mala
K'o grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnila nije
Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala!

I ceneć' značenje svojih svetih muka,
Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje,
Zašto nisi srce progutala svoje,
Kao Belerofon, gordo, bez jauka!

"Muškarci su hrabri pred drugim muškarcem, a žene pred celom sudbinom".

"Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim i kukavice, ali nikad heroji".

U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli,
sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo.
Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajno
omrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnog
povoda.


Zaljubljeni covek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga
sto puta voleo; a dogadja se cak da veruje kako je odista samo ovaj
put istinski voleo.


Ljubav je nacesce jedno veliko mastanje, jer smo izmislili sve
vrline kod zene koju volimo, i uobrazili da su sve srece mogucne,
i zakljucili da su sve prepone sitne i neznatne.


Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - zacudo,
- uvek smesni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi
da je zaljubljen, pa da mu u vasim ocima padne cena.


Zene ne zna da postuje, nego da voli. Zene ne traze ni da vi njih
postujete, nego da ih volite. Postovanje za njih znaci odsustvo svake
ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nesto preosecajno i iz duse.
One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski
postovale, a ljudi misle obratno. Zene misle: gde je mnogo postovanja,
tu je malo ljubavi. Zene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad
one same ne vole, i zato se cesto predaju i ljudima koji su im inace
fizicki nemili.


Sve zene vole bogatase, jer je zena uvek siromah. Pametnih se
boje...


Zene pocnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle
da su vec voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od coveka. Zena
hoce vise da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je zele,
nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Covek joj se moze naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.
Zena moze da se zanese za bogatasem ili artistom, za vojnikom ili
sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, cesto za
ceo zivot, sasvim drukcijem coveku nego kakvog je zamisljala i
zelela. Ona uvek podlegne jacem, a ne lepsem i umnijem, ni boljem
i milijem. Retko koja zena visi o ruci coveka koji je bio odista
covek njenog ukusa... Padajuci pred jakim a ne pred dobrim i lepim,
zena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.

Blago cara Radovana

Ako ljubav zavisi od nase slobodne volje, zasto ne prestanu da
vole oni koji bi hteli da prestanu; naprotiv, placu od bola i
robuju ljubavi, cak i oni ponosni ljudi koji inace smatraju ropstvo
za najvece zlo; i rado se lisavaju zbog ljubavi neceg cega se inace
nikada nisu hteli odreci; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov;
i zive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.

Pesma umiranja

Ljubavi umiru bez zbogom, sred njine
agonije duge, neme, nepristupne…
Niču i mru u svoj lepoti tišine,
i krišom zatvore svoje oči krupne.

Zar večita nije ljubav, kao duša?
Zar najlepši deo duše nije večan?
Na morima smrti val koji penuša,
u noćima smrti mlaz sunčani tečan?…

Kada cvet uvene, nova zvezda blisne,
no pogled umrlih ljubavi kud gleda?
Moru idu reke, zemlji gore lisne,
a ljubav ćutanju s usnama od leda.

Mru u jednoj reči što se nije rekla,
a u kojoj beše sto vrela života…
Tako jata zvezda što su prostor sekla,
mru u kapi rose na listiću plota.

Od ljubavi naših veće su tišine…
Tišina je mati ljubavi, i taka
kao golubice od sebe ih vine,
i opet u ruke vraća joj se svaka.

Tajna

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
od sviju skrivene, žive u svom stidu,
kao pod zvezdama, zaspali u noći,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Koliko je šuman eho moje laži,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
cela jedna duša i san od sveg drži.

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokažem srce kao prazne sobe.

I tako dve naše ljubavi očajne,
ogrnute lažju večitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu naše tajne -
dva crna pauna na zidu starinskom.

Trenuci

Ta ljubav bez cilja i bez sutradana,
zla sestra večnosti, u besu sveg hitnog
nosi znak najveće kobi što je znana:
Sav užas prolaznog i bol neumitnog.

Taj svemir naslikan na valu što bega,
sav pokret prostorâ u treptanju lista —
Ljubav je bez sutra večnija od svega:
jer i posle smrti još je uvek ista.

Ta ljubav što umre u naponu vrelu,
mač skrhan na samim vrhovima tvrđa,
ima pobedničku gordost na svom čelu:
jer umre u sjaju pre nego zarđa.

Ona prođe dušom kao iz daleka
zalutale ptice u svetlosti maja;
U pesmi su njinoj glasi drugih reka,
i na krilima im sunce drugog kraja.

I ona nestaje pre vesele žetve,
uvek neuvela u svemu što vene,
bez svoga zaveta i bez svoje kletve —
u lepoti reči jednom izrečene.

Zalazak sunca

Još bakreno nebo raspaljeno sija,
sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
iza crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
a vodeno cveće spava nad talasom.

Opet jedno veče ... I meni se čini
da negde daleko, preko triju mora,
pri zalasku sunca u prvoj tišini,
u blistavoj senci smaragdovih gora -
bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
s krunom i u sjaju, sedi, misleć na me..
teška je, beskrajna, večna tuga njena
na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,
razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
dokle ona plače; a za morskim platnom,
iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja kome ne zna imena ni lica,
sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica..
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
ni da moje srce sve to laže sebi,
jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô,
i nikad se više utešio ne bi'.