Rabindrant Tagore

Prijatelju moj


U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korakom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glasne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umukle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena
ne mimoidji je kao san.



Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senki
trazis svoj put ka meni, moj prijatelju !



U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme ? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise
ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci…?

Begunica

Dodji, prolece,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca srece suma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dodji u naletima nemira usred lisca
i cveca koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noc,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljnih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bucnom gradu,
oslobodi rec ugusenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnazi nasu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Secam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo poceo, cudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao zice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kise.
Ona je bila krisom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeci se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho usla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okrece iglu u tisini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kise.
Jedan cas kisnog popodneva,
punog senki, pesme i tisine.
Nista drugo.

Te noci ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronasao sam reci
koje sam uzalud trazio vazdan.
Jest, iz nedara nocne tisine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reci mi izmicu
sada kraj si kad mene.

Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.
Reci cu:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvecala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan covek izmedju drugih,
koji plovi obicnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime vecnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleca.
Ljudi zurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opazajuci kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajuci da u sebi nosimtvoj poljubac
kao sto sunce nosi u svojoj lopti
vatru bozanskog dodira,
kojom sija vecito.

Gazeci travu na stazi,zacuh:
'Poznajes li me?'
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
'Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice'
Ona odgovori:
'Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti'.
Njene oci su blistale kao rosno jutro.
Pocutah trenutak, a zatim zapitah:
'Jesi li iscrpla sav teret suza?'
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plac
imao vremena da nauci govor osmeha.
'Nekada',
prosapta ona,
'govorio si da ces uvek voleti svoju tugu'.
Zbunjen, rekoh:
'Istina je, ali prosle su godine, i dosao je zaborav'.
I uzimajuci njenu ruku u svoju,
dodadoh:
' I ti si se promenila.
Nekadasnji bol postao je vedrina'.

Srecan sam sto me ne gledas
vise sazaljivo.
Zlokobna car noci
i odjek mojih reci
koje kazuju zbogom,
prestrasene od ocajnog naglaska,
dovele su me do ivice placa.
Ali dan ce se roditi,
moje srce ce biti opet tvrdo,
i nece biti vise vremena za suze.
Ko kaze da je zaborav nemoguc?
Samilosna smrt buja
u samom srcu zivota,
obuzdavajuci njegovu ludu
zelju za trajanjem.
Burno more na kraju otpocine
u svojoj pokretnoj kolevci;
sumski pozar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid ce pokriti
ziva trava i cvece nasmejano
na suncu.

..."Tebe ja hoću! Samo tebe"-
ponavlja moje srce bez prestanka.

Sve želje koje me tište bez prestanka...
Sve želje koje me tište danju i noću ništavne su u osnovi...

Kao što noć u tami svojoj
krije žudnju za svjetlošću, tako iz dubine
nesvjesnoga u meni otima se krik:
"Tebe ja hoću! Samo tebe!"

Kao što vihor na kraju izdiše u miru;
pošto se borio svom svojom moći protiv njega,
tako je buna moja ustremljena
protivu ljubavi tvoje i viče:
"Tebe ja hoću! Samo tebe!"...

Pevaceve zrtve

U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korkom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glsne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umakle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O moj jedini prijatelju, namiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena -
ne mimoidji je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senke trzis
svoj put k meni, moj prijatelju?

Svetlost! O, gde je svetlost?
Uzezi je na razbuktaloj vatri ceznje!
Ovde je zizak, ali, avaj, plamen
ne treperi - jeli to sudba tvoja,
srece moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz nocnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kisa je beskrajna.
ne znam sta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlaci mi preko oka
jos deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noci.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Uzezi je na razbuktaloj vatri ceznje!
Grmi, huji vetar s piskom krz planinu.
Crna je noc, crna kao kamen.
Ne daj da casovi prodju u mraku!
Uzezi zizak ljubavi svojim zivotom!

U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise ptice
se morske vracaju gnezdama
svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci?

O svetlosti, svetlosti moja,
koja celivas oci i stisavas srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedistu mog zivota;
svetlost dotice, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri sire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuce veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izasla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San sto pociva na detinjim ocima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavicaju vila,
gde u sumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nezna
carobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oci.
Osmeh sto u snu prelece preko detinjih usana -
ko zna gde je rodjen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rodjen u osmeh
koji prelece u snu preko detinjih usana.
Slatka svezina sto nezno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, jos dok je majka bila nevesta,
prozela je u nemoj neznoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svezina
sto nezno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je sto se siri svetom,
sto radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je sto nemo nocu
ukoceno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u zuboru lisca sumornog
kisnog jula.
Bol rastanaka to je sto se preliva,
sto se udubljuje u ljubav i zudnju,
u patnju i radost ljudkoga doma,
sto se uvek topi i tece pesmom
kroz moje pesnicko srce.

Dodji na moje jezero

Ako hoces da budes jednom vredna
i da napunis svoj krcag, -
o , na moje jezero.
Voda ce se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svezina kise koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O , na moje jezero,
ako moras da napunis svoj krcag.
Ako hoces besposlena da bezbrizno sedis,
dok ti voda nosi krcag, -
o , na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveca
bezbrojno.
Misli ce tvoje izletati iz tvojih tamnih ociju
kao ptice iz svojih gnezda.
Preves ce ti spasi na stopala.
Dodji, o na moje jezero,
ako hoces da sedis besposlena.
Ako si sita igre pa hoces da zagnjuris u vodu, -
o , na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtac,
plava ce te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi ce se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho sapcucu.
Dodji, o na moje jezero,
ako hoces da se zagnjuris u vodu.
Ako moras u bezumlju da skaces u svoju smrt, -
, o na moje jezero.
Jezero je moje sveze i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noci,
a pesma je cutanje.
Dodji, o na moje jezero,
ako hoces da utones u svoju smrt.

DRUGA BEZIMENA


Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.



Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo

Treca bezimena


Zavrsicu pesmu svoju, ako ti je tako volja.

Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, uklonicu oci svoje sa tvoga lica.

Ako te ne putu prestravljujem, skrenucu i udaricu drugim putem.

Ako te zbunjujem dok pletes cvetne vence, izbegavacu tvoj usamljeni vrt.

Ako je voda cudljiva i divlja, necu poterati svoj cun pored obale tvoje.

Cetvrta bezimena

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvacena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sazaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne mozes voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povuci cu se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokricu svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica srece, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

APRIL


Vetroviti aprilu, ćudljivi aprilu,
Njiši me na tvojoj ljuljašci muzike.
Prožmi moje grane čarom
Što rađa dodir milih iznenađenja,
U životnom snu mome pokraj puta
Javljaš se budeći me iz dremeža;
Uporan u svom raspoloženju čudnom
Laskav, šaljiv i nestalan.

Vetroviti aprilu, ćudljivi aprilu
Živeći sa svojim usamljenim senkama,
Poznajem sve tvoje promenljive ćudi,
Lisnati govor, hitre korake
Sve moje grane naglo procvetaju
Kad prođe dah tvoj ili šapat;
Sve moje lišće naglo se uzbudi
Predajući se tvojim poljupcima

PIJAN U PONOR OTIĆI


O
ludače, divna pijanico!
Kada razvališ svoja vrata i staneš igrati
budalu pred gomilom;
Kada za jednu noć istreseš kesu i rugaš se
trezvenosti;
Kada ideš čudnim putevima i igraš se beskorisnim
stvarima;
Ne haj za sklad i pravo!
Kada razviješ svoja jedra na
buri, a krmilo se skhrva nadvoje,
onda ću te i ja pratiti, druže, i
pijan u ponor otići.

Straćio sam svoje dane i noći u društvu
trezvenih, mudrih susjeda.
Mnogo znanja osijedilo mi kosu, mnogo
bdijenja pomutilo mi pogled.
Godinama sam pabirčio nad stvarima i
gomilao parčad i tralje:
Smrvi ih i igraj po njima i zavitlaj sve u
vjetar.
Jer znam da je najviša mudrost: pijan u ponor otići.

Ostavi
neka se izgube sve krivudave sumnje,
ostavi me da izgubim putanju
svoju bez nade.
Pusti bijesnu buru neka me otkine sa mojih lengera.
Svijet
je naseljen dostojnicima i radnicima, korisnim i pametnim.
Tu su
ljudi koji su lako prvi, i ljudi koji skromno idu za njima.
Ostavi ih
neka budu srećni i neka rade na sreći drugih,
a i mene ostavi da
budem lud i beskoristan.
Jer znam da je kraj svakoga rada: pijan u
ponor otići.

Ovoga časa se odričem svih prava da me ubrajaju u
redove čestitih ljudi.
Neću se više ponositi znanjem i sudom svojim o
dobru i zlu.
Razbiću sud sjećanja, prosuću posljednje kapi suza.
Okupaću
se u pjeni rujnog bisernog vina i razvedriti svoj smijeh.
I namjerno
ću razderati kalup staloženog građanina.
I zavjetovaću se sveto da
ću biti bez dostojanstva, i pijan u ponor otići.

April

Vetroviti aprilu, ćudljivi aprilu,
Njiši me na tvojoj ljuljašci muzike.
Prožmi moje grane ćarom
Što rađa dodir milih iznenađenja,
U životnom snu mome pokraj puta
Javljaš se budeći me iz dremeža;
Uporan u svom raspoloženju čudnom -
Laskav, šaljiv i nestalan.

Vetroviti aprilu, ćudljivi aprilu -
Živeći sa svojim usamljenim senkama,
Poznajem sve tvoje promenljive ćudi,
Lisnati govor, hitre korake -
Sve moje grane naglo procvetaju
Kad prođe dah tvoj ili šapat;
Sve moje lišce naglo se uzbudi
Predajući se tvojim poljupcima.

“GRADINAR “
22.
Kad minu pored mene brzim koracima,
Dodirnu me rub njenih haljina.
Sa nepoznatog ostrva jednoga srca zapahnu me
Iznenada topli dah proljeca.

Leprsanje jednog letimicnog dodira teknu me,
I u magnovenju se izgubi kao otkinuta liska cvijeta
Koju goni vjetar.
Na moje srce pade kao uzdah njenoga tijela i
Njenoga srca.
23.
Zasto sjedis tu I zvekeces grivnama svojim,
Zar samo radi igre?
Napuni svoj krcag. Vrijeme je da podjes doma.
Zasto mutis vodu rukama I pogledas ponekad

Na ulicu ide li ko, zar samo radi igre?
Napuni svoj krcag , pa hajde doma.
Jutarnji sati izmicu – tamna voda dalje tece.
Talasi se osmjehuju I sapucu jedan drugom,
Samo radi igre.
Nestali oblaci skupili su se na ivici neba, da
Se na drugoj strani uzdignu iznad zemlje.
Oklijevaju I pogledaju u tvoje lice I osmjehuju
Se, samo radi igre.
Napuni svoj krcag, pa hajde doma.
24.

Tajnu svoga srca ne zadrzi za se , prijatelju!
Kazi je meni krisom, samo meni.
Ti sto se osmjehujes tako ljubazno, sani tiho,
moje ce te srce cuti, ne moje usi.
Gluva je noc, dom je nijem, pticija gnijezda
Obavija san.
Povjeri mi tajnu svoga srca kroz uzdrzane
Suze, kroz drhtavo osmejak, kroz sladak stid i
Jad.
26.
“ Sve sto daju tvoje darezljive ruke primam.
Inace ne molim ni za sta.”
“ Da,da,poznajem te, skromni prosjace,
Trazis sve sto neko ima. “
“ Ako ima za mene koji izgubljen cvjetak,

Ponijecu ga u svom srcu. “
“ Ali ako ima trnja ? “
“ Trpjecu . “
“ Da, da, poznajem te, skromni prosjace,
Trazis sve sto neko ima.”
“ Kada bi samo jednom htjela da podignes svoje
ljupke oci k mome licu, moj bi zivot bio

zasladjen I poslije smrti. “
“ Ali ako bi pogled njihov bio svirep ?”
“ Pustio bih gad a probode moje srce . “
“ Da,da, poznajem te, skromni prosjace,
Trazis sve sto neko ima. “

Čini mi se da sam te morao voljeti…


Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.

27.
“Vjeruj ljubavi I onda kada zadaje bol. Ne
Zatvaraj svoje srce. “
“ Ah, ne , prijatelju, mracne su tvoje rijeci, ne
Mogu ih razumijeti. “
“ O dragana, srce je samo tu da se daruje jednom
Suzom, jednom pjesmom.”
“ Ah, ne, prijatelju, mracne su tvoje rijeci, ne
Mogu ih razumijeti. “

“ radost je osjetljiva kao kap rose: dok se smije,
Vec umire. Ali je jad jak I zilav. Pusti ljubav
Punu jada neka bdi u ocima tvojim.”
“ Ah, ne, prijatelju, mracne su tvoje rijeci, ne
Mogu ih razumijeti. “
“ Lotos cvjeta gledajuci sunce I gubi sve sto
ima. Ne bi mogao ponijeti pupoljke u vjecitoj zimskoj magli. “

“ Ah, ne , prijatelju, mracne su tvoje rijeci, ne
Mogu ih razumijeti. “
28.

Tuzne su tvoje pronikljive oci. Ispituju
Dusu moju kao mjesec kada bi htio da pronikne
More.

Razgolitio sam svoj zivot pred ocima tvojim
od kraja do kraja, I nista nisam sakrio ni zadrzao.
Zato me ne poznajes.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu
Zrnaca I nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvijet, svjez I malen I sladak, otkinuo
Bih gas a peteljke I udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje ,dragana. Gdje su obale
njegove, a gdje njegovo dno?
Ne poznajes medje toga kraljevstva I ipak si
Njegova kraljica.

Da je samo trenutak radosti, on bi procvjetao
U laki osmejak, I ti bi ga mogla vidjeti I citati
U trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne

Suze, u kojima bi se odledala njegova najdublja tajna,

tajna bez rijeci.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost I bol bez granica, beskrajne
Su njene zelje I njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao zivot, pa ipak je ne
Mozes nikada potpuno poznati.
29.
Govori mi, dragane! Kazi mi rijecima sta si
Pjevao.
Noc je tamna. Zvijezde se izgubise u oblacima.
Vjetar uzdise kroz lisce.

Razdrijesicu svoju kosu. Moj plavi ogrtac
priljubice se uza me kao noc. Prigrlicu tvoju glavu
na svoja njedra, I tu, u slatkoj osami, pusti srce
neka govori. Sklopicu svoje oci I osluskivati.
Necu te gledati u lice.
Kada se tvoje rijeci zavrse, sjedjecemo mirnoo i
Cutati. Samo ce drvece u mraku saputati.
Noc ce izblijedjeti. Dan ce osvanuti. I mi
Cemo se pogledati u oci I poci svako svojim putem.
Govori mi, dragane ! Kazi mi rijecima sta si
Pjevao.
30.
Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih

Snova.
Ceznjama ljubavi svoje dajem ti boju I oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim
Beskonacnim snovima!

Tvoja su stopala ruzicasto rumena od ognja Mog ceznjivog srca,ti koja znjes moje vecernje Pjesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih
Patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim
Usamljenim snovima!
Sjenkom svoje strasti zacrnio sam oci tvoje,
Stalna gosco u lubinama moga pogleda.
Vezao sam te, dragana, I uhvatio u mrezu
Svoje svirke
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim
Besmrtnim snovima!

Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima. Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.
O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.
Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji. Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.
Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove. O mesto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatoga hata.
Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.

R. Tagora