Bodler

HEMISFERA U KOSI


Dopusti mi da udisem dugo, dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao sto zedan uranja glavu u vodu izvora
i da masem njima
kao mirisljavom maramicom
istresajuci iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati sta sve vidim
sta sve osecam
sta sve cujem u tvojim kosama
moja dusa lebdi na mirisima
kao sto dusa drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leze velika mora
ciji me monsuni nose prema
blazenim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirisljav
od plodova lisca i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tuznih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
ladja svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu slozenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde pociva vecna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih casova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe ladje
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvecem
i praznih posuda iz kojih struji svezina
u toplom domu tvojih kosa
udisem miris duvana izmesan s' opijumom, secerom
u noci tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribezjima tvojih kosa
opijam se mirisima sacinjenim od sumske smole, mosusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teske pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
cini mi se da jedem uspomene...

Citaocu

Zabluda, greh i glupost i tvrdicenje plove
po duhovima nasim i tela kinje,
krmimo milu grizu savesti kao svinje,
ko prosjaci sto svoje buve i vasi tove.

Tvrdoglava u grehu, dusa nam mlako zali;
naplacujemo skupo kad bilo sta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koracamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujuci onom vicnom alhemicaru,
Satani Trismegistu, sto duh nam opcinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
cvrst metal nase volje pline u prah i paru.

Konce koji nas krecu Djavo spusta i dize!
Pronalazimo drazi u svemu sto je gadno;
bez groze silazimo niz mracno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu blize.

Kao razvratnik koji grize u bednom zaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeci slasti nedopustene,
pa ih cedimo snazno kao narandzu staru.

Poput gustoga roja crva sto drobom mili,
jato demona nasih mozgom banceci gmazi,
i dok disemo vazduh, Smrt nas u pluca slazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i pozar jos spleli
nisu ukrase preko nacrta banalnoga
nasih sudbina bednih, al' to je samo stoga
sto u dnu duse, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al' tu gde su sakali, keruse i panteri,
majmuni i kraguji i skorpije i guje,
cudovista sto kevcu, urlaju, grokcu, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,

ima jedan jos vecma ruzan, prljav i zao!
I mada niti topce niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparcad smrsko
i zevnuvsi najednom sav svet bi progutao:

zove se Cama! - Dok je nevolje suze prate,
nargile ona pusi i sneva gubiliste -
ti znas, o citaoce, to nezno cudoviste
- dvolicni citaoce - nalik na mene, - brate!

Uništenje

Progoni me Demon kroz moja bespuća,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća,
Ispunjava mi dušu čežnjom večnog bluda.
Znajuć da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bića,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na beščasna pića.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pučinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oči smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

Alegorija


Prelepa, golih ramena, pusta vlasi
Do ruba case, da ih vino kvasi.
Kandze ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj koze, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, cija ruka gruba
Iako sve cacka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog cvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uzivanju je od pase odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U sirok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost ce dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noc crnu uroni na kraju,
Gledace, ko novorodjence kad kroci,
Bez mrznje, bez kajanja, smrt pravo u oči.

ONA SVA


Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: ''Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il' rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?'' - Ali duša reče
Gnusniku: ''Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.''

Ne znam kad me očarava,
šta posebno me tu privlači.
Ona me kao noć stišava
I kao Osvit na me zrači;

i saglasje je preveliko
što njenim lepim telom vlada
da obujmiti može iko
sve sastojke tog divnog sklada.

Preobražaj me tajni pleni,
sva čula se u jedno sliše!
Muzika struji dahom njenim,
kao što njezin glas miriše!