Hipsteri iliti umetnost dokolice

Izbledeli uzani džins. Ležerna pamučna majca ili retro džemperić. Naizgled razbarušena kosa, a zapravo je svaka dlaka na svom mestu. Naočari debelih okvira, ali ne nužno sa staklima. Palestinska marama. Bendovi s najboljim recenzijama na Pitchforku u slušalicama. Šoping. Ironija, apatija i nostalgija. Pripojite sve ovo jednoj osobi i dobili ste prosečnog hipstera.

Termin „hipster“ se prvi put pojavio 40-ih godina u SAD i opisivao je pripadnike bele srednje do više klase, koji su imali afinitete prema tadašnjoj džez i bluz sceni. Nisu se zaustavljali samo na muzici – trudili su se da prisvoje stil oblačenja, način govora i uopšte kompletan imidž muzičara. Boemski život, uživanje lakih droga i često naginjanje homoseksualnosti... Tendencija da se zanemari status, poreklo i pripadanje društvenom sloju belih kragni.

Vezanost za muzičku scenu i težnja avangardi kao pokušaju bekstva iz sopstvenih okvira možda je jedino što povezuje tadašnje i današnje hipstere. Međutim, četrdesete su bile manje medijski zlokobno vreme. Tada nije bilo mogućnosti da se stvori kontrolisani globalni trend, koji se još trudi da izgleda potpuno spontano.


Hipsteri sebe nazivaju pripadnicima alternativne, kontra-kulture i teže da vežu za sebe pojmove neponovljivosti, svakodnevne nemarnosti uz generalnu društvenu osvešćenost, unikatni stil i opšti kul. Ipak, taj pokušaj je praćen bezbrojem paradoksa. Nova garderoba koja treba da izgleda kao second hand. Pljuvanje po korporacijama uz uživanje Starbucksa. Tendencija da se deluje ležerno, uz potpunu opsednutost imidžom. Eksperimentalne forme umetnosti, bez usavršavanja osnovnih. Zabrinutost za stanje planete, no teško da svi ti plastični okviri za naočare doprinose smanjenju količine plastike na deponijama... I svi „autentični“ hipsteri širom planete su samo rekombinacija istih elemenata.

Svi se slažu u jednom: hipsteraj je podkultura koja se prezentuje kao kontra-kultura. Stvorena da bi konzumirala, pri tom pokušavajući da oda privid apsolutne kreativne autentičnosti. No, nekim čudom, od Tokija do Njujorka, od Johanezburga do Osla, svi hipsteri izgledaju suštinski isto, slušaju iste izvođače i imaju iste stavove. Biti različit da bi se bio isti? U hipster fenomenu ogleda se sila novih strategija marketinga – kroz sajtove, blogove, individualne kreatore mišljenja i viralne internet fenomene. Kada pogledamo širu sliku, sve počinje da liči na masovni marketinški eksperiment.

Ipak, ono što je daleko čudnije od same pojave je intenzitet besa i prezira onih koji besumučno napadaju „hipsterdom“. Kolumnisti, samozvani i diplomirani kulturolozi, svi pozivaju na (makar misaoni) linč hipstera. „Hipster mora umreti“. Može se čuti da je ovo prva nazovi kontra-kultura koja je revolucionarnost zamenila ravnodušnošću, da obesmišljuje druge podkulture pripajajući njihove elemente sebi, pritom im uništavajući simboliku. Optužbe sežu dotle da hipsteri imaju i perfidne rasističke tendencije – njihovu fokusiranost na beli retro hip-hop neki tumače kao želju za prisvajanjem hip-hop ritmova, ali bez „preteće“ crne populacije. Hipster je, izgleda, kultirni neprijatelj broj 1.Ali da li fokusiranjem na licemerje hipstera prikrivamo sopstveno? Jer šta imamo na suprotnoj strani? Ko treba da izvrši simbolični linč hipsteraja? I da li trenutno postoji bilo koji globalni kulturni pokret čija bi se revolucionarnost i autentičnost mogla jemčiti? Ista mašinerija koja je stvorila hipster fenomen kastrirala je većinu globalno značajnih podkultura. Pretvorila je hip-hop pobunu u „cice, kolica i bling“, pank u ružičaste simbole anarhije na Avril Lavinj, rokabilije u šminkere koji se trude da izgledaju čvrsto, darkere u dark šoping fetišare... Nekadašnje pobunjeničke (ili bilo koje druge) filozofije sada su žive koliko i muzejski eksponati - u modernom svetu zamenjeni su odgovarajućim brendovima za kojima trčkarate ukoliko se smatrate „kontra-kulturnim“.

Niko ne poriče da su hipsteri kulturološki „ćorsokak zapadne civilizacije“. Međutim, poenta je da je taj ćorsokak daleko duža ulica – u njemu su završile i mnoge struje koje su nekada nešto značile. Kojih se rado sećamo i pokušavamo da stvorimo privid da žive i danas. Hipster je samo žrtva svog vremena, a mržnja prema hipsteru više od svega liči na poricanje činjenice da je pojedinac poražen i - da postoji isključivo u okviru tržišne mašinerije.

10 stvari koje hipsteri obožavaju

Svaka grupa ima svoja obeležja, pa tako gospoda hipsteri imaju svoja. Da li je uvek sve ovako ne smemo da tvrdimo, ali na osnovu onoga što smo dosada videli.... pa, pričično je tačno.

10. Muzika koja još uvek ne postoji. Kada se bend oformi, hipsteri taj bend više ne vole. Okarakterišu ga kao passe.

9. Gajenje povrća: Povrće iz prodavnica je puno otrova i odbijaju da ga jedu.

8. Skverovi, parkovi i fontane: Jer im čiste dušu i misli od negativnosti.

7. Nevladine organizacije: Jer im je stalo da pomognu, ne da zarade.

6. Slušalice koje nisu došle uz iPod, nego se kupuju naknadno i po svoj prilici su ogromne.

5. Bicikle: Automobili su za komformiste.

4. Melanholičan stav: Ništa nije toliko vredno prezira kao prava leđa i pogled u zenice

3. Ogromni kasetofoni: Ako nije 1992. godina i niste crnci, možda bi bilo pametno da ovu napravu ostavite kod kuće

2. Preveliki brkovi: Brkovi mogu biti pravi ili veštački. Jedini zahtev koji mora da se ispuni je da izgledaju kao neki lik iz ‘Velikog Getsbija’.

1. Neuparena odeća: Jer slaganje boja zahteva previše umnog napora

Džimi Kimel eksperiment: Pitali smo hipstere o nepostojećim bendovima!
Pogledajte ovaj fenomenalni video koji će vas oduševiti!


Čini se da je u hipsterskom društvu neophodno biti poznavalac bendova za koje drugi nisu čuli kako biste dobili titulu 'hipstera'. Da li se radi samo o muzici ili postoji generalno hvalisanje poznavanjem stvari o kojima se drugi ne informišu, još ostaje da bude utvrđeno.

Kako bi se našalio povodom ovoga, čuveni Džimi Kimel sproveo je kvazi anketu na temu hipster bendova. Pogledajte kako je to izgledalo!

Kako je hipsteraj postao kultura, iliti - kako ja to vidim....

Tokom perioda provedenog u kulturnom ponoru koji je još poznat kao srednja škola, imao sam drugaricu koja je odlučila da za svoj lični pečat uzme stav nekoga ko će konstantno pljuvati po društvu i trenutnim trendovima. Odbijala da je da sluša popularnu muziku, da nosi trendy brendove, čak i da priča jezikom našeg vremena. Za nju, sve se svodilo na intelektualnu superiornost. Izgledalo je da lebdi iznad ukusa mase. Rodila se u pogrešnoj eri. Nikada nisam skupio hrabrosti da joj objasnim da apsolutnim negiranjem i odbijanjem pop kulture postaje apsolutna žrtva iste jer joj tako diktira svaki korak.

Kada se osvrnem na taj period, ova patetična ironija je bila nešto što je prikladno za jednog srednjoškolca ali i dalje mi je potpuna misterija zbog čega se ovako nešto uvuklo u današnju odraslu populaciju koja vreba iza društvene etikete ‘hipster’. Termin ‘hipster’ se odnosio na modnog maga koji je uvek bio korak ispred, neko ko je umeo da nanjuši nadolazeće trendove i pre nego što su ih sami dizajneri kreirali i lansirali.

A danas, kada čujemo reč ‘hipster’, pomislimo na Ray , na dugine boje, izlizane farke, možda pleteni džemper i neizostavni šešir. Današnji hipsteri fotkaju Polaroidima, tripuju se na akustične gitare i gaje brkove koji bi i Ničea zasenili. Granice društveno prihvatljivog se proširuju iz dana u dan, sve više!

Originalni hipsteri, sećam se, behu ljudi koji su uživali u neobičnom ukusu bez da ga forsiraju drugima. Novi hipsteri su oni koji su odjednom odlučili da su slike u sepia filteru mnogo boje od kolora i BAM! Događa se hipster manija!