Ljudi koji odlaze

Palma* ::

[center]
Zato, grlite svoje ljude. Govorite im da ih volite i da su vam važni. Da ste srećni što su tu. Budite sa njima, ali stvarno, budite prisutni. U trenutku, u njihovim životima. Jer, život ide dalje, sećate se? To može da znači da već sutra možda ne budu tu. To je jedno malo, prljavo, prevrtljivo “možda”, zar ne? Možda odu. Možda i ne. Zauvek ili ne. A onda će ostati malo toga što možete da uradite. (psihoverzum)[/color][/b]

..toliko istinito,da boli...

Kada sam krenula sa virtuelnom komunikaciom, jedan od prvih zakljucaka o tom svetu je bio da su ljudi gladni ljubavi i duhovnosti, ili da su pomalo razocarani u stvarni zivot, pa da tu traze neku kompenzaciju, ili da zele da svet poprave onim sto bi bilo bolje/dobro da jeste... jer se savrseno uklapa u njihovo misljenje, dozivljaj, a najcesce pokriva neku puku zelju, ostvarenu ili ne... mozda istinsku teznju.

Desavalo mi se da prokomentarisem da je nesto naglaseno ili netacno, nerealno, pa sam odnda "dobila u nos" odgovore kojim se, u sustini, po svaku cenu ostaje pri, po meni, samo idealu... sto nije lose, ako se faktom sprovodi, zivi...

Cesto me to asociralo na rane ostavljenih, prevarenih, bilo kako "izujedanih" mladalackih sanja/zelja, toliko dalekih od ovog naseg stvarnog zivota kao nebo od zemlje. A ne mora biti.

"U sta mi je zivot prosao!" - jeste jedna od najporaznijih recenica za mnoge, no retki su oni koji na prvo mesto stavljaju sopstvenu odgovornost, ako nije onako kako bismo da jeste. Nisu to oni koji odlaze, nisu nikako, no mi, nase podrazumevanje svega dobrog i njih, nepoimanje promenljivosti i njene svrsishodnosti, bilo da je darovita, ili da nam oduzima.

"Daleko od ociju, daleko od srca!" nije zakon, no mogucnost, jednako kao i nedostatak tog zagrljaja/iskazivanja ljubavi i zahvalnosti nekom ko nam prija. Ovo zato sto svako koga volimo iznutra zna da je to tako.

Samo smrt je konacna opomena, a za mene, i najsuroviji "ucitelj". A sta vredi nesvesnim sto to znaju, stvarno osete? Opet je sve drugo vaznije od dobrog, uvazavajuceg odnosa sa svojim bliskim/voljenim. Meni je slaba uteha da oni koji su otisli zive u nasim secanjima. Svi mi, neko vise, neko manje, podrazumeva ono sto je dobro/nama pozeljno, i sto je jos gore - naglaseno se bave nezgodama, pa se pitam zale li sebe vise od onog sto odlazi.

Sebicnost je priroda ljudske vrste, a protiv prirode ne mozes, jer si zrnce peska u pustinji, no da li je to tako u ovoj finoj temici?

Moja draga koleginica i prijateljica je imala veliku nezgodu. Vratila se iz Bg sa urgentnog i biće dobro, hvala dragom Bogu.
Danima pre tog dogadjaja dolazila je u moju kancelariju na vidjenje i čašicu razgovora, jer spada u red onih koji svrsishodno govore, pa je to stvarno razgovor. No, ova plavuša je bila zaglavljena u procesnim rokovima, pa je te susrete samo "odradjivala". Jednino sam posvetila pažnju jednom problemu.
Kad sam dobila informaciju da je na putu u Bg. zaledio mi se svaki atom u meni, prestravila sam se znajući u kom stanju se ljudi tamo upućuju... I počela sam da se molim kao što odavno nisam... slovo nisam "ubola" tog dana...

Ljudi odlaze na različite načine. Nekada su tu, no mi, slepci, prosto ih ne vidimo. Podrazumevamo ih, strašno!

Sve je dobro dok jesmo. A da li zaista jesmo?

Kada ljudi odlaze iz tvog života, pusti ih da idu. Tvoja sudbina nije vezana za ljude koji odlaze od tebe, niti to znači da su oni loši ljudi. To samo znači da je njihova uloga u tvom životu završena