Spletkarenja sa sopstvenom dushom

First topic message reminder :

..ako bi se pojavio neko sad i pitao zashto sam otvorila temu i sa naslovom ovakvim kakav jeste,ni sama ne bih znala najjasniji odgovor..moyda zbog knjige koju sam pohabala chitajuci,a i na pamet vec neke segmente njene znam.....moyda zbog potrebe da ponekad ispishem sopstvena spletkarenja o sebi i drugima....mozda iz namere da pustim sopstvenoj dushi na volju i ne analiziram previshe,shta je od toga dobro,a shta ne bi bilo uputno ogoliti i ostaviti na milost i nemilost svima koji naidju,....možda i smognu snage prochitati..

Zatvaram oči i pratim ritam misli.
Plešem na zvuk tišine.

Moja duša je davno naučila taj ples.

..eto,udjem ovde da se rasteretim a imam shta da chujem..jedan forumash otishao,drugi u bolnici..pa ajd nemoj spletkariti,sam sa sobom..niti znam zashto je ovaj prvi otishao,niti sam znala da je ovaj drugi zaglavio u bolnicu..eto,zashto i kako,pitam ja sebe,svi koji su mi dragi su nekako nesrecni?..pitam se da li sam mogla bilo shta da pomognem da sam bila na forumu?.. ali nisam bila..nisam iz opravdanog razloga i to ne znachi da ja ne mislim na ljude sa ovog foruma ,sa kojima sam odavno bliska...eto samo mi se i privatno izdeshavala gomila problema pa ne stizhem..opet teshim sebe da ce se prvi forumash,o kome sam pisala,vratiti a drugi je na srecu,vec izashao iz bolnice..

...Zhivot nije fer

Evo josh ovaj put cu da pomenem svoju babu i necu vishe,mada ova i ovako nije bila,bash,bash moja.Dobila sam je u nasledje ,teshko bolesnu,polu-pokretnu od pokojnog supruga.Nocima nije spavala od bolova pa sam chesto vreme do svitanja,kratila joj uz chitanje.
ona lezhi ja naglas bistrim sve od prve do poslednje strane...i oglase, i chitulje i sportske vesti.Sve je mogla da podnese:abrove,bizarnosti,politichke igrarije i ubistva ali je smrt nekog mladog uspevala i njoj ,onako strogoj i opasnoj da izmami suzu. I stalno je ponavljala"Ne daj bozhe nikom da nadzhivi dete" i "Samo neka ide redom."Ona je troje sahranila,ubile ih boleshtine.
Tri majke iz Beograda su sahranile u novembru svoju decu,otela ih mladost,ubio ih Dunav.
Moje najmladje dete je bilo na sahrani,poslednje nedelje novembra.Prvi put.Ispratio je drugaricu.Prelepu,energichnu,veselu,punu yhivota devojku. Bio je utuchen,uplashen,zbunjen i iznenadjen.Nije mu bilo jasno kako to da neko,ko je sinoc bio tu,smejao se sa njim,odjednom nestane?Stalno je ponavljao"Nije fer!" Nije sine fer! Ali zhivot nije uvek fer! U pravu je.
Ali nije ni fer da deca vishe nisu deca.Previshe zhure da odrastu.A zashto?
Da bi mogli da kupuju cigarete bez upitnog pogleda prodavachice kroz prozorche trafike? da bi mogli da se opijaju po nocnim klubovima? Da bi mogli da voze tatin auto?Da bi ste mogli da dolazite kuci pred zoru.dok mi dezhuramo buddni a ujutru zorom na posao?
I da stvarno nije fer!
Nije fer da nas ne slushate! A sve govorimo iz najbolje namere i iz straha da vam se neshto ne desi.
U tom istom strahu zhivimo od kada se rodite.Kakvi cete djaci biti...kakvi cete ljudi postati...da li cete krenuti stranputicom..da li cete iz radoznalosti probati drogu...da li cete nasesti na provokaciju i izaci na "ferku"a sacheka ce vas sa nozhem..
Strah nas paralishe ali ga suzbijamo jer nemamo kud i nadamo se da ce neka od vishegodishnjih pridika ,opomena i saveta stici do vas jer sada znam da je i vama jasno da zhivot nije uvek fer.
Z.D

Žena i mozak – pozitivan dijalog. Ženska logika – najjača je.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Žena (plače): Bože! On odlazi.., odlazi od mene

Mozak: Misli pozitivno, budi pozitivna..
Žena: Kako pozitivno? Pakuje stvari..
Mozak: Ne plači, nasmeži se.. I ne mlati rukama kao vetrenjača..
Žena: Vidi kako pakuje stvari.. Sve pakuje, i gaće, i čarape… (plače)
Mozak: Nasmeši se!
Žena: Da mu skočim oko vrata? Da ga zaustavim?
Mozak: Glupača!
Žena: Da kleknem ispred njega?
Mozak: Glupača!
Žena: Ali sta da radim? Reci kad si tako pametan!!
Mozak: Nasmeši se! Budi pozitivna!
Žena: Ma šta tu ima pozitivnog? Ostajem samaaaaa… (opet plače)
Mozak: Nisi sama.. Nego slobodna žena.

Žena: Šta će meni takva sloboda..
Mozak: Nasmeši se.! Sloboda je divna! Imaćeš vremena za sebe.
Žena: Šta će mi? (šmrca)
Mozak: Kako „šta će ti“? Naučićes španski. Uvek si želela da gledaš španske serije bez prevoda.. Kreni na časove plesa..
Žena: Nisam imala vremena za to..
Mozak: Sama ćes voditi računa o kućnom budžetu. Bez kupovine glupih štapova za pecanje i večite opravke „crknutog“ auta..
Žena: Kupiću bundu i cipele, one sa mašnicom… (briše suze)



Mozak: Izađi na večeru sa onim momkom sa posla, uvek gleda u tebe..
Žena: (smeje se): Aha, otići ćemo u „MekDonalds“, nudio mi je.. Nosiću bundu i cipele sa mašnicom.. (zagonetno se smeje)
Mozak: Ne moraš kuvati, prati..
Žena: Samo: manikir, pedikir i masaža ( osmehuje se od sreće) .. Otputovaću na odmor… na Maldive.. (maštovito)
Mozak: Eto.. vidiš.. Sada razmisljaš pozitivno..
Žena: Imaću novi život!!
Mozak: Aha..

Žena: AAAAAAAA!
Mozak: Šta je??
Žena: Kleknuo je.. zajedno sa koferom.. Ljubi ruke.. Moli za oproštaj… Želi da ostane..
Mozak: ???
Žena: Šta je sada sa slobodnom zenom? (plače). Časovi plesa, španskog?? Bunda, cipele sa mašnicom?? (plače jos jače). A momak sa posla??
Mozak: Budi pozitivna, misli pozitivno… :) :) :)

Bravo Zano,pročitah sve gore navedeno,sukobih se sa sopstvenom savešću,nekoliko puta sam za i protiv u isto vreme -znači tekstovi uspeli.

djura ::

Bravo Zano,pročitah sve gore navedeno,sukobih se sa sopstvenom savešću,nekoliko puta sam za i protiv u isto vreme -znači tekstovi uspeli.

Djuka hvala puno na komentaru..znash nije ni vazhno da uvek isto mislimo,ali mi je jako vazhno shto znam da neko chita ono shto pishem...hvala prijatelju!

Sa svima drugima je lakse izaci na kraj nego sa sobom i svojom savescu,
jako je tesko kad te sopstvena savest t.j dusa optuzuje.nekad je mozemo ucutkati i praviti se da sve u redu ali dzabe. Bas onda kad se ne nadamo izroni niodkuda i uperi prst u mene i kaze, ti si kriva.A joj,, pa to je najteze. onda se ne mogu odbraniti.

''Саблазан коју изазивају тамноплаве сомотске завесе ваша је грешка, лоша навика, површност у сагледавању утисака. Али нисте самостално криви. Године таложе немилице свој отпад, у природи људској већ је повлачење и стук под теретом. Али, верујте, није одувек тако. Читава збрка у сорти настала је појавом сунца. Јер, знамо, мрак је владао, суверен намћорасти уљуљкан у досади царској. Батргала раса, о оштре стене осет резала, упрезала подивљале несвесне снаге, чуљила ухо. Векови су протекли многи када је у трену између два трептаја нешто искрсло, ново, сјајно, необјашњиво! Нагађања, сујеверја, покушаји, задирања у немушто...све је то претка нашег снашло не питајући. Рађало се ново чуло! Ехеј, схватате ли ви потомци нехотичног истраживача какав је то неупоредиви доживљај?! Хватала је Некадатама Немирне и од њих материјализовала своју надмоћ. Дебели, лењи мрак прекривено царство своје држао је на узди без узде. Усхићење и полет који је ненадано али заслужено бануо у постојање смлавили су чак и трагове очекиване избезумљености. Немирни су се још више узнемирили. Одлука је донешена: процеп између два трептаја више никада не сме да се затвори! Хоризонти моћни и оштри заживели су, трептај је постајао све дужи, све сјајнији, све бљештавији. Сласт светлости распалила је нешто у души чему имена нема. Почело је разлиставање нејасног у предивни спектар. Дебели мрак је тањио, губио на стасу, постајао је све краћи, прозирнији па чак и у неприкосновеном периоду земљиног велековртла око сунца није у потпуности успевао да успостави своју доминацију. Откровење новог чула разбуктало је страст Немирних. Успели су да опазе енергију белог а потом да је по целом крајолику разбукте у милионе најнеочекиванијих нијанси. Мирни су у чуду посматрали, неки се клонили а најсиромашнији духом повели кампању за забрану новотарије. Али талас Немирности био је превелик да би се разбио о крутину прошлости. Напротив, разарање је постало коначно када је и у ОКУ најнезаинтересованијег освануло седам боја дугиног спектра. На кугли је почео дан, светлост је постала заштиник и најбезнадежнијег становника.
Начета је нова кришка постојања и као свака нова укусна кришка халапљиво је у загрцнућу гутана. И наравно, убрзо постаде отужна и одрођена од прапочетка сопственог. Тешка мемлина самозадовољства изопачила је достигнуће човекове чулности. Светлост је постала подразумевана, нецењена, уобичајена. Несвесни блага које поседују људи запарложише пољане дугиног спектра. Мислите ли о Сунцу, како ли је оно доживљавало ту равнодушност? Два су разлога која је планета светлости и топлине уважавала и због којих није ускратила себе надменим лењивцима: моћ која надраста освету према ништавцима, вечност, простор, домет. Други разлог је нешто најемотивније у природи. Никада Сунце није заборавило Немирне и њихову напрвипоглед Сизифоску борбу да освоје трен између два трептаја. Али, оно најсјајније Сунчево је љубав, саосећање и нада коју је слало физички Никаднепрогледавшим! Чежња њихова за треном између два трептаја узајамила је размену добрих, дубоких струја. За Њих и Немирне Сунце и даље сија. Верујете ли да је могућ продор у неке нове оквире? Да ли ми о свему знамо? Чему и чиме, куда... се може допрети?

Skupljajući papire sa stola, u nameri da ih ostavim tamo gde ću ih naći jednoga dana kada mi budu zatrebali, naidjoh na jedan koji sam odavno tražila. Svuda sam ga tražila, samo ne na tom mestu koje je, ustvari, bilo jedino pravo gde ga je trebalo najpre potražiti i zasigurno naći. Zaboravla sam da je baš to mesto bilo predvidjeno da taj papir bude tu nadjen i izgubio mnogo vremena nalazeći neke druge koje ću, sigurno, nekom drugom prilikom, tražiti tamo gde mislim da jesu. I opet će druga prava mesta predvidjena za njih biti otkrivana na kraju, nakon mnogo uzaludno provedenog vremena u traganju za njima.

Pitam se, da li mi se to dešava samo sa papirima? Da li zaboravljam samo njihova prava mesta?

Šta se dešava sa ljudima koje ostavljam da bi ih našao kada mi zatrebaju? Njih zasigurno neću naći na nekom starom, zaboravljenom i prašnjavom mestu. Tamo ću naći samo uspomenu i sećanje na njih. Retko ću ih naći i medju drugim ljudima koji su ostavljeni na isti način jer su i oni već odavno promenili svoja mesta. A, i oni sami su odavno zaboravili mesto gde su mene zaturili.

Ostavljeni papiri su strpljivi i čekaju momenat kada će ponovo biti nadjeni da bi bili upotrebljeni ili bačeni.

Da li je ista stvar i sa ljudima?

Decembar je.
A još nema snega.
Nisam ni sigurna da ga želim, samo sam, nekako, navikla na njega.

Sećam se, kao mala sam po ceo dan pravila kule od snega, mokra do gaća i skroz promrzla. Tada me je to ispunjavalo.
Ne znam kakvu radost odrasli imaju u snegu. Možda, kada se igraju sa svojom decom, pa daju sebi prostora da se vrate u detinjstvo, kada su trčali kući iz škole, lagali da nemaju ništa za domaći, a onda izletali napolje, da prave kule od snega.

Volim da izađem u šetnju, kada pada prvi sneg. Samo, ove godine, ne nalazim onog  ko je išao sa mnom. A potreban mi je on. Topao.
Jer, ipak, zima je.
Ovako, sakrijem ruke u džepove i hodam sama, sa slušalicama u ušima, iz kojih zavijaju neke emo pesme 80-ih.
I maštam, kako zapravo imam nekoga ko bi se šetao sa mnom po snegu, samo je, eto, igrom slučaja trenutno sprečen.
I nazvaće me kada dođe kući, izvinuće se i obećati mi da ćemo šetati zajedno sledeći put kada bude padao prvi sneg.
I neću pomisliti na groblje prekriveno snegom u dalekoj Canadi! Neću! Praviću se da samo kasni!

Svaki ama baš ,svaki put se obradujem i potresem kada se vratim iz posete deci napuštenoj.Dam im uvek deo svoje duše.Nikada necu biti toliko zauzeta da zaboravim, nikada neću biti toliko zauzeta da detetu koje mi pridje sa maštom ne poklonim par tenutaka, da zajedno maštamo ili da zajedno hodamo kako hodaju pingvini. Par mojih "potrošenih" trenutaka mi nece srušiti svet. A sve i da hoce ja zaista ne bih mogla da odolim parčcetu dečje maste i osmeha. Parčetu one mašte koju grlim svakoga dana saliveno, parčcetu one mašte sa glupim ustima, parčetu zamene porodice, parčetu u koje sam zaljubljena, parčetu moga života. Toliko zauzeta neću biti nikada.

..kad uspesh da uhvatish svetlost svemira i nezno ga sakrijesh u dzepove a pri tome ti ni juche ni danas josh manje sutra ne budu pretile vatrom uspomenaa , onda cesh znati da si zhiveo zhivot drugachiji od drugih...kad na rubu bola spoznash svoje zhelje a ne uplashish se poraza jer porazi su najvredniji lavirinti znanja koji ce te voditi tvojoj strasti ne trazheci razloge i mudrost..i ne znam gde sve nisam bila sa tobom ,nema trenutaka u kojima nisi prisutan -
prolazim kroz dugu ...
....reklo bi se kao beskucnik lutam ali ja znam da je moj dom tamo gde si Ti...
..biti pored tebe je kao muzika koja smenjuje svoje melodije s kontinenta na kontinenat
zaronivhsi u nepregledne dubine za druge ochi ,za drugi sluh ....

"Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…"
J.Duchic

-Zbogom – rece on cvetu.
Ali on mu ne odgovori.
-Zbogom ! – ponovi Mali princ.
Biljcica se zakaslja. Ali ne zbog nazeba.
- Bila sam glupa – rece mu ona najzad.
-Molim te, oprosti mi . Pokusaj da budes srecan.
Mali princ je bio iznenadjen sto mu ne prigovara. Ostao je tamo sav zbunjen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu mirnu blagost.
- Naravno, ja te volim – rece mu biljka.
- Ti to nisi znao , mojom krivicom. To uopste nije vazno.Ali ti si bio isto toliko glup kao i ja . Pokusaj da budes srecan…Ostavi na miru to zvono ne zelim ga vise.
-Ali vetar…
- Nisam bas toliko prehladjena….godice mi svezi nocni vazduh. Ja sam cvet.
- Ali zivotinje…
-Treba svakako da podnesem dve tri gusenice ako hocu da upoznam leptire. Izgleda da su tako lepi. Inace, ko ce me posecivati ? Ti ces biti daleko. Sto se ogromnih zivotinja tice, ja se nicega ne plasim. Imam svoje kandze. I cvet bezazleno pokaza svoja cetiri trna.
Zatim dodade:
- Ne oklevaj toliko, to je neizdrzljivo. Odlucio si da odes. Idi! Jer cvet nije zeleo da ga Mali princ vidi kako place. Bio je to veoma gord cvet…

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Slušaj me dobro, slušaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao što si me sad zavoleo. Biće ti lakše, tvome srcu biće lakše i milije, a sačuvaćeš sebe od ljutoga neprijatelja, a steći ćeš sebi nežnu sestricu. Dolaziću kod tebe, kad hoćeš, milovaću te, i neću se stideti što sam te poznala. Bila sam već dva dana s tobom kad si ležao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru nećeš više steći. Ceo svet ćeš obići, pod nebo otići- nećeš naći bolje ljube, ako baš tvoje srce ljubu želi. Zavoleću te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, što ti je duša čista, svetla, sva providna; zato što sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuće moje, dugo očekivani gost, i da nisi slučajno na nas naišao; voleću te zato, što, kada gledam, tvoje oči vole i o tvome srcu pričaju, a kada nešto kažu, odmah saznam sve što je u tebi, i zato bih i život mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato što bih slatko bila i robinja onome, čije sam srce poznala... ali život moj nije više moj, vec tuđi, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primi me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teška nemoć; samo učini to tako, da mogu kod tebe da dođem, i celu noć kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me čuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo šta sam ti govorila?"