Svoj i tolerantan

Toliko najrazlicitijih autoriteta nas je "pregazilo" nesebicno sejuci elemente svoje posebnosti, najcesce svaki u trendu i svakom gomila odusevljeno aplaudira... Cik probaj da bilo kome od njih argumentovano suprostavis svoj "sicusni" stav sto ti istice iz srca! Istina, sa stvarnim autoritetom s tim ne bi bilo problema, ali sta sa masom koja ga razume i tumaci bolje nego on sam? Toj masi pripadas, pa kad su svi odusevljeni/u trendu, a ti nisi - mora da tebi nesto fali?

Mislim da smo svi manje/vise upravo zbog razlicitog misljenja, osobine/ karakteristike osetili ostrice osude, pritiska, neprihvatanja i nerazumevanja vecine i najblizih...  

I sta je rezultat? Jesmo li se izborili za svoju posebnost smatrajuci sebe vrednim upavo takvi kakvi jesmo, dosledni, samopouzdani, sigurni, iskreni/otvoreni, jednostavno svoji na svome? Da li prihvatamo tudju razlicitos, polazeci od najmilijih?

..trag,potpuno se slazhem sa tobom da ljudi teshko prihvataju one koje ne shvataju..za vetjinu ljudi,razlichit je i loshiji pa ga ili podvrgnu podsmehu ili pokushaju da ga promene..treba biti svoj i boriti se za to,ne curiknuti se samo zato shto neko smatra da treba da budesh ukalupljen..ono shto sam primetila,kako na forumima,tako i u realu, ljudi teshko oprashtaju sretju!
..pokazhi da si sretjan i zadovoljan zhivotom, kakav imash,odmah si deplasiran..tj.bar to pokushavaju da ti urade..

Možda uobražavam ,ili želim dati sebi veću važnost nego mi pripada,ali autorica ove teme @trag kao da je mislila na moj životni put kada je ovu temu postavljala.U osnovi ja sam jedan od primeraka ove sorte koje ona lepo nazva : Svoj i tolerantan.Još od najranijih godina svoga života izdvajao sam se sopstvenim stavom ,od stavova svojih vršnjaka. Nije to bila puka želja ,ali sam ja uvjek tražio neki čvršći oslonac pre nego sam nešto usvajao kao svoj stav.U dubokom sjećanju mi je ostala jedna anegdota iz dječačkih dana.Moj komšija djed Dušan starina sedamdesetak godina ,nepismen ,volio je junačke narodne pjesme  u desetercu i sa sobom je uvjek nosio olinjalu pjesmaricu .Vrebao je priliku kada bi mi "školarci"(djeca koja su išla u školu ) prošla putem pored njegovog smokovika ,da nekoga zamoli da mu pročita koju pjesmu. Znali smo za taj ritual pa smo uvjek bili spremni da mu udovoljimo .Jednog dana pozove nas djed Dušan na smokve ,a uz put da mu pročitamo koju pjesmu...Mi se rado prihvatismo te obaveze ,a rođak Obrad odmah uze pjesmaricu da pročita ... Koju će mo danas Dušane upita ga ?....O Marku Kraljeviću odgovori Dušan.. Obrad počinje čitati...
...Razljuti se Karaljevića Marko...uze koplje u ruku desnicu..jedan zamah u staru drenovinu...puče koplje na tri polovine ...
 E moj Dušane počinje Obrad svoju priču...vidiš da je sve ovo laž ,a ti u to vjeruješ kao u svetinju..
Šta, reče Sinovac oglasi se Dušan...Kakva bolan laž? Laž nastavi Obrad...kako može koplje pući na tri polovine, kada ima samo dve polovine ? Dušan ćuti... vidi se da razmišlja... A onda kao da je našao rešenje  samouvereno...E moj Sinovac od kuda ti znaš kakva su tada bila koplja....?
On je toliko bio uvjeren u istinitost tih pjesama  da je našao spas u tom i takvom odgovoru...
Rekoh jedan detalj...koji često  bio dodirna tačka sa mojim stavovima kroz život.Ostajao sam dosledan i na svom primjeru dokazivao opravdanost takvih stavova ,uz uvažavanje i drukćijih ,ali nisam prihvatao nikada pa ni danas zazmišljanje "čopora "

Pa da smo svi trebali biti isti, ne bismo se rodili razliciti. Dan-danas mogu izbunariti u sebi neke ugusenosti upravo nastale iz kojekakvih modela kalupljenja, a to je krenulo jos iz porodice i familije, pa sve dalje i dalje...
Slicno Popovcu, nisam bila bas laka za oblikovanje, zbog cega sam sebi zahvalna. Divna je stvar biti svoj na svome, sa svim onim sto ti je vrlina, ali i mana i ne stideti se mana, jer su tvoje.
To znaci i moc donosenja sopstvene odluke i odgovornost za ono cime rezultiraju.

Duboko sam uverena da ljudi koji nisu svoji, u sustini ne mogu biti tolerantni, ma sta o tome pricali ili mislili. Ovo zato sto mi se cini da je nemoguce razumeti tudju, ako ne razumes svoju posebnost/svojstvenost.

A to da su ljudi zavidni na tudju srecu, stoji. Zasto, e pa tu bi trebala druga tema (i rec strucnjaka). Svojevremeno jedna mlada, vrlo lepa dama mi je ispricala neke svoje probleme u ljubavi, porodici i studijama, nakon cega smo se dotakle zajednicke drugarice. Ona je kvalifikovala po modelu> ja ovakva - ona onakva, a vidi dokle je dogurala.

Imam utisak da ljudi najteze "oprastaju" ljudima iz svoje sredine koji idu za svojim snom i ostvare ga (sto skoro da garantuje uspesnost).

..uvek sam bila svoja,drugachija..ljubazna prema svakome,dok ne zasluzhi suprotno..prashtam i tolerishem, male i velike greshke jer polazim od onoga , da niko nije savrshen..teram do besvesti ako mislim da sam u pravu..tolerishem sve vrste razlichitosti..ako je neko drugachiji i drugachije razmishlja u odnosu na mene,ne znachi da je pametniji a josh manje gluplji od mene..pokusham da razumem a ako i ne uspem,prihvatim tu osobu takvu,kakva jeste..jedino ne podnosim glupost,licemerje i dvolichnost ali to su mane karaktera i neka druga tema...

Tolerisem razlicitost, sto ne znaci da svaku mogu prihvatiti kao pozeljnu, ali nemam toleranciju prema nastojanju drugih da me/nekog menjaju, zato sto su oni sami drugaciji (potpuno uvereni u apsolutnu ispravnost osobine/gledista), a pogotovo ako zele da mi se petlajaju u moje osobine/gledista/stavove koji se ticu samo mene. Ako sa tim nastave i onda kada nedosmisleno stavim do znanja da me u vezi sa tim ostave na miru, tada ne samo da to ne tolerisem kao razlicitost, vec ih vidim kao iskljucive, nametljive ili cak nevaspitane, zavisno od toga sta je u "zizi". Valjda to i ne spada u tu famoznu, toliko forsiranu, a toliko faktom neprimenjenu toleranciju medju ljudima.

Kako godine prolaze , sve više mislim da sam različito svoja. I to najozbiljnije mislim.
Na svakom stupnju svog razvoja, bila sam u kalupu. Prvobitna tabula rasa, decenijama je ispisivana različitim životnim flomasterima. Roditelji, sestra, društvo iz ulice.... o, dugačak je spisak.
Ali, šta je tu, od svega toga, moje? Šta bi bilo da sam rasla kao usvojeno dete, u drugačijem okruženju? Da li bih isto razmišljala? Da li bih imala iste emocije, stavove... da li bih ja bila ista ova ja?
Na kraju krajeva, kako se to određuje koliko smo svoji? Ima li definicije ili šablona za to?
U svom ponašanju primećujem tragove svih ljudi sa kojima sam, u svom životu, iole došla u kontakt. Moj, do juče čvrst stav po nekom pitanju, automatski pada, kao kula od karata, pred novom situacijom u kojoj sam suočena sa neoborivim argumentima.

Mnogo toga, što me do pre par godina činilo svojom, sad je nepovratno nestalo. Kao kad zmija promeni svoju kožu, više puta u toku života. A ja sam još tu, čvršća i upornija nego ikad. I imam neko novo svojstvo. Sve dok okolnosti ne promene i ovaj, trenutni status. Možda ću sutra biti manja od makovog zrna - a opet biti svoja. Čija bih inače bila?  
Skroz mi je jasno da moram da se menjam ako želim da napredujem. Duhovno, moralno, kakogod....
I šta je to, za šta mogu reći: "Ovo je moje. Takvo, kakvo jeste, nepromenljivo i ...samo moje" ?

Pa dobro, promena jeste zakon zivota, menjamo se iz iskustva u iskustvo... Zato je "razlicito svoj" (u tom smislu) svako.

Naravno da će drugacije da se formira neko ko se bori za puku egzistenciju od odnog ko raste u suprotnim okolnostima. Takodje, različiti ciljevi fokusiraju pažnju, pa se na putu prema njima razlicito ponasamo, ili nam neke situacije zahtevaju odredjeno ponasanje, pa smo i u tome slicini, ako nista, ono po svojoj vrsti.

E, sad - ta nasa vrsta, drustvo, uze grupe ili pojedinci, često vole da namecu svoje vrednosti sa naglasenom iskljucivošću, bez tolerancije na tudje. Sto je autoritet veći to je i veća podrška. Slično je i sa ličnim uverenjima, osobinama, ili sklonostima. A one nas čine (ili smo ih prihvatili kao svoje), svidjaju nam se i ne želmo ili ne možemo da ih menjamo.

Naravno ne moraju biti isključivo naše! Mogu ih deliti i drugi ljudi, jednako kao što drugi mogu imati karakteristike koje nam se ne dopadaju, ali ih tolrerišemo, svesni da imaju pravo na svoje. Eto.

Maska je ono što mi nismo a što drugi veruju da jesmo. To je naša persona, naša spoljašnjost, fasada. Oblačenje, ponašanje, gestovi, način govora, mesta na koja izlazimo, krug ljudi u kojem se krećemo, karijera...Našom maskom mi šaljemo svetu neku sliku o sebi. To je ono što se zove „imidž“. Njena funkcija i jeste u tome da se svetu predstavimo u onom izdanju koje je socijalno prihvatljivo, po mogućstvu najboljem, a da istovremeno sakrijemo naš unutrašnji život. Dokle god razlikujemo tu našu masku, kao našu socijalnu ulogu, od sebe to je u redu. Problem nastaje onda kada se poistovetimo sa našom personom, kada sebe redukujemo na tu masku i kada više ne možemo da razlučimo šta je šta, kada poverujemo da smo to što nismo.

Kakav je to imidž danas poželjan i socijalno prihvatljiv? Savremena civilizacija i kultura nas teraju da budemo cool, hladni, neosetljivi, jer ako pokazuješ emocije onda si lak za čitanje, ljudi te provaljuju. A zašto se čovek danas boji da ga drugi provale? Nije li to onda ona „čovek čoveku vuk“, nije li to „rat svakoga sa svakim“, i ako jeste kako smo i zašto toga dopali? Zašto ljudi stavljaju hladnu masku da bi izgledali jaki? Znači onaj ko ne oseća i ne pokazuje emocije on je jak. Zašto nam je bitno da okolini pokažemo da smo jaki? Nije li to opet regresija na vuka? Zašto se trudimo da drugima pošaljemo takvu sliku o sebi? Da nas ne bi povredili, iskoristili? To onda znači da je ta maska prevara, da se iza nje zaista i kriju neke emocije i da zapravo mi nemamo poverenja u druge. Niko nikome ne veruje. Zašto nemamo poverenje u druge? Ako i pokažemo emocije to su onda najčešće ljutnja i bes, prezir, mržnja, ona pomenuta nadrndanost. Nikako strah, tuga, nežnost, milosrdnost, taman posla, jer onda si slab.

Svodeći sebe na svoju personu čovek se lišava nečega što je izuzetno važno za njegovo duševno zdravlje. Lišava sebe istinske veze sa drugima, lišava se bliskosti, intimnosti, ljubavi. Redukujući se na sve one maske koje mu omogućavaju da bude in i cool, u trendu, čovek gubi tako mnogo na svojoj suštini a da toga uglavnom nije ni svestan. Pa i kada su svesni, ljudi ne žele da skidaju masku. Jer čim je skinu odmah se susreću sa sobom i taj susret je neminovno bolan, zato što uviđaju svoje slabosti, svoju rđavu stranu, uviđaju onaj zli deo svoje prirode. Zato izbegavaju i ne usuđuju se da je skinu, bojeći se rezignacije, patnje, očajanja. Čvrsto je se drže. Bože sačuvaj da sebe vidim lošeg i slabog, ko će to podneti.

Apostol Pavle kaže „kad sam slab, onda sam jak“.

I školjka ima svoju ljušturu.
I mozak je veoma dobro zaštićen kostima lobanje.
Evolucija, brate! Evolucija!