Počisti dom svoj anjdele!

Ceo dan sam raspremala stan i spremala hranu ... malo napora, a  rezultat pozitivan i vidljiv - uzivamo u redu i u ukusima... I to mu dodje - ja vredna, važna i zadovoljna  
Nece biti - naprotiv!

Jer prozori, slike i lusteri zablistaše... ''izglancani'' besom na uspešnog (na tudjim ledjima) ''biznismena'' zbog  jednog otkaza... (tužba ko vrata), nezadovoljstvom zbog dugog spavanja malih andjela... poziva matorog na posao u sred subote... nenajavljene posete... uporne zvrke telefona (samo mi dusmani bez potrebe telefoniraju i ispisuju ''romane'' o nečijoj dosadi i dokolici po uhu)..  
Čista fantazija od duhovne hrane od mene najvaznijoj personi na krasnom šarenom svetu ovom - ovoj plavuši. A 79 puta sam strogo odlučila da držim svoj mir sopstvenim ''rukama'', da radikalno počistim i održavam dom svoj... i tako...

Уметник је радио слику,на којој је требало представити анђела.За модел изабере једног младића прекрасне лепоте.Кад је слика била готова,многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима.

Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола,као сушту противност.Но одговарајући модел никако да нађе.Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима. Боље супротности анђелу није могуће замислити.Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак,који му је раније послужио као модел анђела!

Шта га је тако нагрдило и унаказило?
Грех.Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу. (Златоуст)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Улази ли грех на уста?


Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио.

Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.

– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?

– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.

– Ко те то научи?

– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!

– Добро! – рече Свети Сава. – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!

– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!

– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!



Ко ради стомака Свето Писмо криви,

нек’ не лаже себе да побожно живи.

Онај ко не пости, све што хоће једе,

болест спрема телу, а и души беде.

Свети Сава учи богате и просте

да се Богу моле и пост сваки посте!

..bolesnima,starima i deci je Bogomoprosto ako ne poste..

Učitelji i vaspitači

Jedna se privatna škola u Hamiltonu suočila s jedinstvenim problemom.

Nekoliko 12-godišnjih devojčica je počelo koristiti ruž za usne i mazati se u WC-u.

To je još bilo u redu, ali nakon što bi nanele ruž, prislonile bi usne na ogledala i ostavljale bi gomilu malih otisaka.

Svake večeri je čistač obrisao te otiske, a idući dan bi se pojavili opet.

Konačno, direktorka je odlučila da se nešto mora preduzeti.

Pozvala je devojčice u WC, kao i čistača.

Objasnila je da svi ti otisci uzrokuju veliki problem čistaču, koji mora svake večeri čistiti ogledala

(možete samo zamisliti nezainteresovano zevanje malih princeza).

Da bi pokazala kako je teško čistiti ogledala, direktorka je zamolila čistača da to i pokaže devojčicama.

On je uzeo svoju krpu, umočio je u WC-šolju i obrisao ogledalo s njom.

Od tada, više nije bilo otisaka usana na ogledalima.

Naravoučenije: Postoje učitelji a postoje i vaspitači.

TAKAV BRAT

Mom prijatelju Polu brat je za Božić poklonio auto. Na Badnje veče kada je izašao iz kancelarije na ulicu, oko njegovihi sjajnih novih kola obilazio je neki dečkić, zagledao ih i divio im se.
"Da li su to vaša kola, gospodine?" - upitao je.
Pol je klimnuo glavom.
"Dobio sam ih od brata za Božić."
Dečak je bio zapanjen: "Hoćete da kažete da Vam ih je brat dao i da Vas ona nisu koštala ni centa? Znate, želeo bih..." Oklevao je.
Pol je bio siguran da zna šta bi on želeo. Želeo bi da ima takvog brata. Ali ono što je taj dečak rekao , potreslo je Pola do srži.
"Želeo bih", nastavio je dečak," da mogu da budem takav brat." Pol je iznenađeno pogledao dečaka, a zatim sasvim spontano zapitao: "Da li bi voleo da se provozaš u mom automobilu?"
"Kako da ne bih!"
Posle kraće vožnje, dečak se okrenuo i užarenog pogleda zamolio:"Gospodine, da li biste bili dobri da vozite do moje kuće?"
Pol se smeškao. Mislio je da zna šta dečak želi. Želi da pokaže susedima da može kući da se doveze u velikom automobilu. Međutim, Pol je ponovo pogrešio.
"Molim Vas da stanete ispred onih dvaju stepenika", - rekao je dečak.
Žurno se popeo. Ubrzo zatim, Pol je čuo da se vraća, ali nije išao brzo. Nosio je svog malog brata koji je bio bogalj. Stavio ga je na donji stepenik i pokazao mu kola.
"Vidiš Badi, upravo kako sam ti rekao. Brat mu ih je poklonio za Božić i nisu ga koštala ni centa. Jednoga dana ja ću ti pokloniti baš takva...i onda ćeš i sam moći da vidiš sve te lepe stvari koje se za Božić stavljaju u izloge, a koje sam pokušavao da ti opišem."
Pol je izašao i stavio dečaka na prednje sedište u kolima. Stariji brat, blistavih očiju, popeo se pored njega, pa su njih trojica krenuli u nezaboravnu prazničnu vožnju!
Te večeri Pol je shvatio šta je Isus mislio kad je rekao:" Sretniji ji onaj koji daje..."

ISTINITA PRIČA

Čovek je sedeo na stanici metroa u Vasingtonu D.C. i počeo da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je šest Bahovih komada oko 45 minuta. Za to vreme, posto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao.

Nakon tri minuta sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira.
Usporio je, zastao na par sekundi a onda požurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao.

Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je pošurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrčucći. Takvu reakciju pokazalo je jos nekoliko dece, ali svi roditelji bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32$. Kada je prestao da svira, nastala je tišina ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju.

Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao neka od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta koštala 100$.

Ovo je stvarna priča. Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vasington Post, o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.

Osnovno pitanje za eksperiment je bilo:
Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
Da li primećujemo lepotu?
Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?
Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedan od mogucih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti:
Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari onda tako propuštamo?

BOGATI SIROMASI

Neki jako bogat poslovni čovek odlučio je svome sinu pokazati šta je to siromaštvo kako bi više znao ceniti bogatstvo koje ima. Odveo ga je na neko siromašno seosko imanje kod porodice sa puno dece. Proveli su onde dva dana.

"I, jesi li sad vidio razliku između bogatstva i siromaštva?" - upitao je otac sina kad su se vratili kući.

"Jesam, oče!" - odgovorio je dečak.

"Ja sam jedinac, a ona deca imaju i braću i sestre.

Mi ispred kuće imamo bazen, a oni imaju reku u kojoj mogu plivati i loviti ribe.

Mi imamo klimu u kući, a oni samo otvore prozore i struji im hlad od hrastova ispred prozora i s reke.

Mi o pticama gledamo na televiziji, a njima prave ptice sleću na prozore.

Mi imamo psa, a oni imaju stado ovaca.

Jesam, oče, naučio sam što je bogatstvo. I žao mi je što i mi nismo tako bogati."

SOK OD POMORANĐE

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku: "Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz nje?"

Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz pomorandže izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje."

Stručnjak reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izađe - ono što nosite u sebi. Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko 'stisne'. Iz pomorandže nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama."

"Nema dobrog drveta koje donosi rđav plod, ni rđavog drveta koje donosi dobar plod. Jer, svako drvo se poznaje po svom plodu. Sa trnja se ne beru smokve, ni grožđe sa kupine. Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo jer usta govore ono čega je srce puno." (Evanđelje po Luki 6: 43-45)

ИКОНА
Частио је цело село кад је чуо да му се унук жени. Потом је испратио сина и снаху на пут, млађи су, нека путују. Далеко је Америка.

Како се само поносио унуком. Тридесета му је година, а стекао три куће и фабрику, невелику, али солидну. Сад ће и праунуци да се лоза не прекида, славска свећа не угаси. Као свадбени дар послао је икону Крсне славе. Нека знају ко су и шта су.

По повратку, син и снаха су данима причали о Америци, свему што су тамо видели, о богатству. Млада је Американка, не зна ни реч српски да каже, али је љубазна и лепа, прелепа. Донели су много фотографија. Венчање је било у цркви, новој, модерној, пре налик на спортску дворану него на богомољу. Објашњавали су да тамо могу да иду све вере.

Без олтара и иконостаса, уз зид велики сто, и ту су ставили икону, веле да се види ознака њихове вере. Венчао их је свештеник, а како се зове црква и које је вере свештеник, нису успели да упамте.

Радовао се унуку, надао, израшће као племенито дрво. Корен јак и укопан у родну земљицу, па крошња може пут неба. Но, младица, пресађена тамо преко мора, даваће другачији род. Гледао је икону у туђој цркви и би му јасно да праунуци неће знати ко су и шта су.

Кад икона постане украс – лоза се прекида.

Оставио је госте да се веселе и лагано отишао у своју собу. У соби мрак, само трепери кандило пред иконом. Он, погнуте главе, немо разговара са Свецем, а низ старачко лице се, тихо, ко зреле дудиње, круне сузе.

На Петровдан

године Господње 1994.

..ne znam da li sam omashila temu ali meni se chini da nisam...a opet ako jesam,iyvinjavam se..samo dok videh naziv teme ,setih se priche ova dva mudra ,šre svega choveka,pa tek onda pisca..

Ivo Andrić i Meša Selimović

Dva pametna čoveka koji su probali da nekako zaustave balkansku vekovnu klanicu, tako što su u stvari hteli da unište tu foru da Srbin mora da bude samo pravoslavac i ništa drugo, Hrvat katolik i ništa drugo, a Bošnjak musliman i ništa drugo...

I tako je, jednog lepog dana '76-te Meša poslao pismo SANU i rekao da je on Srbin musliman, a Ivo Andrić se već pre bio izjasnio da je Srbin katolik...što je zajedno bila prava-pravcata jeres za naš mali jebeni svet!
Što je najcrnje, njih dvojica važe za najveće i vodeće intelektualce koje imamo, a jedan je, da stvar bude još gora, čak i Nobelovac!
...A obojica daju takve protivprirodne izjave i to napismeno!

I sad na osnovu čega da Srbin ubije Hrvata, Hrvat Srbina, Bošnjak i Srbina i Hrvata i ova dvojica njega, ako ne zbog vere?!
I kako sada da znamo ko je Srbin, ko Bošnjak, a ko Hrvat...jer jebi ga, da budemo iskreni, svi pričamo isti jezik, isto izgledamo, živimo na istom prostoru i samo po toj veri još možemo da se razlikujemo, to jest samo zato i možemo da se ovako lepo koljemo međusobno!

Uzmi nam tu opciju da se pod obavezno zna koje je vere koji narod i mi posle nemamo baš nijedan način da saznamo koga to treba da ubijemo...
Strašno!

Zar zbog njih dvojice da prekinemo ono po čemu nas celi svet zna i prepoznaje?!
Zar da uništimo najveću tradiciju naših naroda koju imamo?

Onda kada jednom njihove izjave budu shvaćene i primenjene, Balkanom će zavladati mir...a tada će ostatak čovečanstva verovatno živeti u nekoj sasvim drugoj galaksiji

Грех

Пише: Драгослав Бокан

Питање свих питања: који је то наш највећи грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти


„Наша душа је пуна суза"

Владика Николај Велимировић

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.
Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?
Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.
И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.
Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.
Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.
Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу - у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана...
Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца; предатог Косова...
Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје...
Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.
Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима...
Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!
А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.
И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног...
Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног". Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик". У нешто што нам се и не чини као грех.
Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење."
Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити...
Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.
Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу", већ мудрости.
Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја". Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога". Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.
Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.
И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.
Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

I nemar...

Ateista sam po opredelenju ,ali mi ne smeta kada i najveći crkveni velikodostojnici iznose svoja mišljenja i analiziraju vjeru i vjernike. Ja sam pristalica tradicije koja potiče iz moje nacionalne opredeljenosti ,a najbolji tumači toga jesu baš sveštenici praoslavne crkve. I to me ne smeta ,već to izuzetno poštujem ,jer se iskonski tačno prenosi po zapisima crkvenih knjiga .Ono što mene smeta su neke dogme kojih se crkva ne odriče  bez obzira što je nauka dala  pravo objašnjenje...Uzet ću jedan banalan primjer blizak svima...Sveti Ilija "Gromovnik". Koga još sada crkva može uvjeriti u tačnost svojih  postavki. Umjesto a se odriče od tih zabluda ona uvodi nova opravdanja ,pa tako postavljanje gromobrana na crkve  pravda sa tim da ima i grešnih ljudi koji zalaze u crkve.... naivno čak i za djecu. Nemogu prihvatiti definiciju da je Bog najveća ljubav,bez obzira kakve sve epitete dodabvali ,jer postoji mogućnost da ga se prisvoji kao vlasništvo... I ja sam imao svoju najveću ljubav ,imam je i danas ,ali ne smatram je Bogom ,ali je sigurno cjenim i poštujem više nego najveći vjernik Boga .Ne prolazi kod mene ni teza nemora se vidjeti ili dokazivati nešto da bi tvrdili da postoji ? To je ta crta razgraničenja  koja djeli vjernika od ateiste. Na toj crti ja sam stao na stranu ateizma dajući prednost nauci ispred teologije .Reći ćete greška ....dozvolite makar na ovoj temi da  kažem : Na greškama se učimo.

Bez namere da diram bilo cije opredeljenje - evo malo ću da banalizujem: na forumu konkretno ne vidimo jedni druge, ne znamo, niti nam je vazno ko kako izgleda, ali ipak znamo ko je taj sto pise. ''Prepoznajemo'' se, ne samo po srodnosti misljenja/reakcije/teznje/raspolozenja/... vec nesumljivo i po osobinama o kojima ne pisemo i koje ne zelimo da ispoljimo.

Naravno ima tu puno iskustva... koje pored ostalog, temelji i nauku. Meni se cini da tu ima jos po neka sitnica - te spoznaje nam licno (mozda) nisu poznate kao rezultat nauke, no mi ipak znamo... jednako sto prosto znamo bez premisljanja, ili kada nepogresivo izvrsimo vazne izbore bez upotrebe mentalnih sposobnosti, i to one sto bitno uticu na ceo zivot... Moze se ovo osporiti sa  filosofskog, psiholoskog, socioloskog, kakvog god aspekta, cak nije dobar primer, no nije na tome akcenat, vec na tome da ne mora biti sve vidljivo i naucno dokazano, ili dostupno nauci, a da ipak postoji i cini bitan elemenat postojanja i utice na zivot coveka, svega zivog, vidljivog i nevidljivog.

Naravno, stati na stranu, ili dati prioritet nauci i vidljivom/pojavnom/dokazivom/ objašnjivom, nije pogresno. Mozda ne treba odvojiti Boga kao ljubav/sve uzviseno od nje, mozda je samo to i bitno. Uostalom, ne vidimo niti znamo otkuda nam sposobnost za nase misli i emocije, pa ipak mislimo i osecamo, što cini deo nas, celinu, ne znamo ni otkud i zasto sam zivot, a nesumljivo smo zivi, pa valjda su nauka i duhovnost deo iste celine.  U redu je da svaka disciplina ide u sve sitnije/preciznije da bi bolje sagledala global, no nekako nedostaje to slaganje kockica svih disciplina u celinu, da bi se spoznao svet, a mudrac, ili svetac sve to nekako pojmi kao da mu je na dlanu...

Razumljive su kritike svake religije (ali i tacnost naučnih dostignuca) odnosno kritika religijskih/ljudskih pravila, jer su nesavrseno ljudska, zbog čega sam u uverenju da religijom neoptereceni ateisti mogu biti razvijenija duhovna bica od najvecih vernika. Ipak, strogo racionalno gledano, cini mi se da ono sto verniku u savrsenog  Boga sigurno daje prednost, jeste cinjenica da kontinuirano tezi ka visem, svetlijem, pozitivnijem za sve zivo, a time i da postigne onaj, nama svima tako zeljeni mir, onaj sa kojim cestitamo Bozic.

Ono sto ne bih volela da se ljudima dogadja je to da nemaju tu veru, taj melem za dusu, sve jedno sto je iskustveno potvrdjeno da bez nevolje nema bogomolje, a mozda je ta nevolja putokaz ka Bogu, ka ljubavi kao najvisem ljudskom stanju obicnog smrtnika.

trag ::

.

Ono sto ne bih volela da se ljudima dogadja je to da nemaju tu veru, taj melem za dusu, sve jedno sto je iskustveno potvrdjeno da bez nevolje nema bogomolje, a mozda je ta nevolja putokaz ka Bogu, ka ljubavi kao najvisem ljudskom stanju obicnog smrtnika.

..teshko je bez vere i nade zhiveti..onaj ko to izgubi,izgubio je i sebe..

Lav N. Tolstoj: Poruka braći ljudima


I što dakle? Mi, ta stvorenja, ne umijemo ništa bolje nego da svaki trenutak toga neodređeno kratkoga života, koji se svakoga časa može prekinuti, iznakazimo


U avgustu 1908. godine, već u dubokoj starosti, Lava Nikolajeviča Tolstoja je shrvala teška bolest; vjerujući da će uskoro umrijeti, veliki je mislilac osjetio potrebu da se još jedanput obrati braći ljudima porukom, u kojoj je čitavo iskustvo života sažeo u jednoj riječi: LJUBAV. Svojstvo da ljubi ističe Tolstoj kao temeljno svojstvo i potrebu svakog čovjeka, dok odsutnost ljubavi smatra uzrokom svega zla.

Oporavivši se toga puta, Lav Nikolajevič Tolstoj umro je dvije godine kasnije, 20. studenoga 1910., ostavljajući svoju zadnju poruku u amanet čovječanstvu.

Voljena braćo, posebno vi koji se kod nas u Rusiji borite za ovakvo ili onakvo nikome potrebno državno uređenje. Tebi, mili brate, ma tko ti bio: car, ministar, radnik, seljak, treba samo jedno. A to je da proživiš ovaj neodređeno kratki trenutak života onako kako to od tebe traži Onaj koji ti je dao život.

Svi mi znamo, i ja to uvijek nejasno osjećam, što dulje živim, to jasnije; sada, kad sam prvi put jasno oćutio prirodnu blizinu smrti, tako samu po sebi razumljivu kao što je živu čovjeku razumljiva blizina sutrašnjega dana; blizinu, koja ne samo što nije strašna, već koja znači isto tako prirodan i blag prelaz kao što je prelaz u sutrašnji dan, — sada mi je, kad sam to oćutio, i strašno i, što je najvažnije — tuđe, da mislim o tome užasnom životu punom mržnje, kojima sada živi većina nas, ljudi rođenih za ljubav i dobro.

Tko smo mi, što smo mi? Samo ništavna bića koja svakog trenutka mogu iščeznuti; bića koja su samo načas iskočila iz ništavila u život, divni, radosni život, s nebom, suncem, šumama, livadama, rijekama, pticama, životinjama, sa srećom ljubavi, i prema bližnjima, i prema svojoj duši, prema dobru i prema svemu živomu... I što dakle? Mi, ta stvorenja, ne umijemo ništa bolje nego da svaki trenutak toga neodređeno kratkoga života, koji se svakoga časa može prekinuti, iznakazimo: dvadesetokatnim neboderima, asfaltom, dimom, čađi; zavlačeći se u tu nezdravu stisku gradova, rujući pod zemljom da bismo se domogli kamena, gvožđa, gradeći željezničke pruge i razvozeći po njima svijetom nikom potrebne ljude i nepotrebne terete, i, što je najgore, time da – mjesto da se radujemo životu, životu ljubavi — mrzimo, bojimo se, mučimo druge i sebe, zatvaramo u tamnicu, kažnjavamo smrću, učimo ubijati i ubijamo jedan drugoga.

Ta to je strašno!

Oni koji to čine, govore da to čine zato da bi se oslobodili svega rđavoga i, što je još veća laž, da bi oslobodili druge ljude od zla i da se, čineći to, rukovode ljubavlju prema čovjeku.


Mila braćo! Osvijestite se, ogledajte se, razmislite o vlastitoj slabosti, prolaznosti, o tome kako je u ovome neodređeno kratkom trajanju života između dviju vječnosti – ili bolje bezvremenosti života, koji ne poznaje većega dobra od ljubavi – bezumno ne činiti ono što vam nalaže vlastiti razum, već ono što vi činite.

U krivom rasuđivanju, koje vam nameće i u kojem vas podržava društveno mnijenje, čini vam se da sve ono što vi činite predstavlja neophodan uvjet života ljudi našega vremena; da je to što činite – sudjelovanje u životu čitavog čovječanstva; da vi ne možete ne činiti to što su činili svi, što čine još uvijek i što smatraju neophodnim da se čini.

Bilo bi lijepo misliti tako, kad bi to što činite bilo u suglasnosti sa zahtjevima vaše duše, kad bi donosilo dobra vama i drugim ljudima. Ali nije tako. Život svijeta, život čitavog čovječanstva, kako je sada uređen, traži od vas da budete zli, da sudjelujete u činima mržnje prema jednim ljudima zbog drugih, on ne donosi dobra ni drugima ni vama.

»Mi radimo za budućnost«, reći će na to. Ali čemu žrtvovati život u ljubavi sada, zbog budućega života koji nam je nepoznat?

Zar nije očito kako je to čudnovato, ubitačno praznovjerje? Ja znam, znam to bez svake sumnje, da je život – u ljubavi, u Božjem zakonu i u zahtjevu moga srca da činim dobro sebi i drugima, a tada me odjednom neka čudnovata umovanja sile da se odreknem istinskog, nesumnjivog moga dobra, moje obaveze, mog zakona... Zbog čega? Ni zbog čega. Zbog običaja, navike, oponašanja.

Neka borac za »slobodu« ili »društveni poredak« samo stoti dio svojih nastojanja i žrtava koje ulaže u borbu za svoje ciljeve uloži u to da bi ojačao ljubav u sebi i u drugima, – i on će – ne kao u borbi, gdje se posljedak ne vidi nego samo očekuje – istoga časa spoznati plodove svoga ulaganja ljubavi – ne samo u sebi, već i u posljedicama koje to neizostavno proizvodi i na druge ljude.

Mila braćo! Osvijestite se, oslobodite se strašne inercije te zablude – zablude da borba, borba za život, može biti svojstvena i nepogibeljna čovjeku – i spoznat ćete radost, dobro, svetost života, koje ništa ne može narušiti: ni napadi drugih ljudi – jer će ti napadi samo pojačati napore ljubavi, niti strah od smrti – jer je ljubav besmrtna.

Mila braćo! Ne smijem kazati: »Vjerujte mi, vjerujte«, – ne vjerujte, već provjerite to što vam kažem, provjerite barem jedan dan. Barem jedan dan, ustajući u istim uvjetima u kojima vas je zatekao, postavite sebi zadatak da se u svemu što budete činili toga dana rukovodite ljubavlju. I ja znam: postupite li samo jedanput tako, vi se više nećete vratiti staroj, strašnoj, razornoj zabludi.

Jedno vas molim, mila braćo, sumnjajte u to da je život, koji se oblikovao u našoj sredini, onakav kakav bi trebao da bude – taj je život izopačenje života – i vjerujte da je ljubav, samo ljubav, iznad svega; da je ljubav svrha, suština, dobro našega života; da je stremljenje k dobru, koje živi u svakom srcu – izraz potrebe za onim čega nema, a čega bi trebalo biti; da to prirodno čuvstvo mora biti zadovoljeno i da ga je lako zadovoljiti, samo ako ljudi ne budu izopačenje života smatrali životom.

Mila braćo! Radi vašeg dobra učinite ovo: posumnjajte u taj vanjski život, koji vam se čini toliko važnim, u život kojim živite; shvatite da — i ne spominjući lične obmane – slavu, bogatstvo itd. – sve te izmišljene uredbe društvenog života milijuna i milijuna ljudi, sve su to – ništavne, jadne trice u usporedbi s dušom, koju spoznajete u sebi u onom kratkom trenutku života između rođenja i smrti, i koja vam, neumorno, postavlja svoje zahtjeve. Živite samo za nju, s njome, s ljubavlju na koju vas ona poziva — i sva dobra vratit će vam se nebrojeno puta umnožena.

Samo povjerujte u dobro ljubavi, u otvoreni poziv koji vam upućuje.

(http://www.6yka.com/novost/48465/lav-n.-tolstoj-poruka-braci-ljudima)

....Ugledah Te, pred vratima doma,
rece mi :Pocisti ispred praga svoga!
Ti, Gospodar dvorca verovanja !...


[You must be registered and logged in to see this image.]

..A sta za tebe jos mogu uciniti,
sto nisam ucinio!?
Pognute glave, stid me bi...
Jer On za mene i zivot svoj polozi!

Прича старца Јанићија
владика Николај

Било је то недавно, у једној северној касаби. Под белом летњом месечином, сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да поставе свом домаћину једно важно питање.

Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад, кад сви радознало навалише на њ, он поче да прича:

— Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније, како сам поверовао у Христа. Ви сте млади, и одувек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и друкчијег. У моме младићском добу ја сам мало са висине, готово са презрењем, гледао на своју мајку, која је била велика богомољка.

У то време ја сам читао многе стране књиге, нарочито француске.

Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао са презривим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне француске романе. Са сузама у очима, мајка ме је благо прекоревала, завршавајући обично своје прекоре речима: "Кајаћеш се, синко, те твоје књиге неће те одвести срећи"! О, мудра мајко моја, како си ми истину пророковала! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једнога дана,рече ми забринута мајка: "Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју!" — „Не смем, мајко", одговорих ја стидљиво, "није ово за тебе. Ти си, овај... стара жена". Мајка уздахну дубоко, поћута, па рече: "Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра... Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. Ах, мени тужној!"

И ја невољно пођем за мајком. Имали смо једну њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор са мајком. Једва сам чекао да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу.

А у том часу, у џепу ми је била књига "Бонапарта и жене". Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих мало олакшао муке од жеђи.

Тек што се јадна моја мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но, убрзо ме савлада сан и ја заспах. И у сну, господо, видех оно што је цео мој живот окренуло и учинило ме побожним.

Сањам и видим себе у сну као залуталог у некој суровој пустињи без човека, без дрвета и, што је главно, без трага воде. А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео из свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обрван неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћао се к мени као церекање. "То је неки зли дух који ми се смеје", таква мисао сину ми у глави, и то ме још више ужасну. Ја престанем да вичем, но оно церекање се продужи све јасније... У том се почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор.

Повиках: "О људи, дајте ми само једну кап воде!" На то дође, као одговор неки језовити глас из најближе моје близине: "Сада ћеш пити са реке, али не воду него пламен!" Ја клонух и изгубих свест... Уто ме неко ухвати за руку и усправи. "Ти си жедан, момче, хајде да те напојим". И у једном тренутку, ми се обресмо пред читавим стројем многобројних чесама, из којих је истицала вода у јаким млазевима.

Прва чесма, пред коју стадосмо, од једноставног црног камена, беше висока као обелиск. На њој беше написано: Чесма фараонска. "Ако можеш, пиј!", рече ми непознати вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се одмах тргох. Вода је заударала на стрвину, на неку грозну животињску стрвину.

Онда ме вођ брзо ухвати за руку и одведе пред другу чесму. Она беше широка као нека кула и сазидана изванредно лепо од дивних цигала. На чесми беше написано: Чесма содомска. "Ако можеш, пиј", рече ми вођ. Ја се опет жудно нагнух да пијем, али се брзотргох назад. Јер, то не беше вода него нека гадна црна смола, чији ме мирис безмало онесвести.

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред трећу чесму. Ова беше озидана од белог мермера, и имађаше много стубова унаоколо. На њој беше написано: Чесма јелинска. "Ако можеш,...", рече ми вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргнух назад. Јер, то не беше вода, него нека течност бела као млеко, одвратна по укусу. Ја узех мало од те течности у уста, али све брзо повратих.

Онда ме вођ узе за руку и доведе пред четврту песму. Ова беше од гвожђа изливена. На њој писаше: Чесма римска. "Ако можеш, пиј!", опет ће вођ. Ја похитах, али се опет брзо тргох назад. Јер, то не беше вода, него нека црвена течност. "Крв! ".

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред пету чесму која се зваше: Чесма Иродова. Па пред шесту, која се зваше: Чесма Неронова. Па пред седму, која се зваше: Чесма лицемера. Па пред осму, која се зваше: Чесма књижевника... Па пред девету, која се зваше: Чесма гордости. Па пред једанаесту, која се зваше: Чесма прељубе. Па пред дванаесту, која се зваше: Чесма свађе. Па на тринаесту, која се зваше: Чесма непослушности... Па на петнаесту, која се зваше: чесма Дарвинова. И тако даље редом, од чесме до чесме, једне са називом неких порука и грехова, а друге са називом неких великих грешника, које сам ја у то време сматрао великим људима, један предуги низ чесама! Све су оне споља биле врло лепе и привлачне, но течност која је из њих истицала, била је ужасна, или по мирису или по укусу. И ја ни са једне нисам могао пити и своју жеђ утолити. Чини ми се, чак, да је свака та чесма повећавала моју смртоносну жеђ. Уз пут сам приметио да је око сваке чесме била пешчана пустиња. Вода је свуда шибала у млазевима, но одмах је понирала у песак без трага. Чудило ме да, поред толике воде, нигде није било ни травке, нигде дрвета, нигде зелениша, нигде живота! Покушавао сам више пута да свог непознатог вођу о томе упитам, и о другом којечем, но кад год бих ја дигао поглед, да му видим лице, он га је окретао у страну. И тако му ја никако не могох сагледати лица.

Најзад клонух, изнемогао, на руке вођине, те се не сећам, како и куда ме је он даље водио. Када дођох к себи, спазих пред собом једну скромну чесму, израђену од дрвета у виду крста. Из ње се точила обилна вода, чиста као кристал. На чесми је писало: Чесма Воде Живе. Унаоколо је било красно дрвеће, цветне пољане и зелене ливаде. На све стране виделе су се многе красне птице, које су умилно певале. "Ако хоћеш, пиј!", рече ми вођ. Ја се нагнух да пијем, и пих, пих тако дуго, да ме вођ трже за руку и рече: "За сада доста!"

Ја се усправих и осетих нови живот у себи. Никада у веку нисам пио тако слатке воде. Хтедох се опет нагнути да још пијем, али ми вођ не допусти, на моју велику жалост. И рече ми: "Света Милост доста ти је данас дала. Други пут ће бити више". И трже ме од живодајне и слатке чесме. "Како ћу ја други пут наћи ову чесму без вође?", упитах. "Ево ти вође", рече ми мој сапутник и показа ми једну књигу, на којој је као сунчаним зрацима било исписано: Свето Писмо.

Уто се мој вођ поче од мене удаљавати. Ја га стадох молити да ме не напушта. На то ми он рече: "Па ти си мене први напустио! када се поправиш и удостојиш, опет ћу ти доћи!"

Ја сав задрхтах. И једва промуцах: "Ко си ти, реци ми, молим ти се!" — "Ја сам твој анђео чувар, слуга Свете Милости" — "Анђео чувар! О томе ми је некада моја драга мајка говорила!" Потрчах за њим и викнух: "Молим ти се, покажи ми бар лице своје!"

Но, он побеже, одговарајући ми јасно и оштро, реч по реч: "Ниси сад достојан да видиш моје лице. Сувише си пио са оних Проклетих Вода. Не могу да подносим мирис твој. Ако се очистиш, и удостојиш, ја ћу ти опет доћи и ти ћеш видети моје лице".

Ја јаукнух од бола. У то се и пробудих. Моја мајка седела је крај мене и — плакала.

Заплаках се и ја горко, и прегорко. Па кад дођох до даха, ја завиках иза гласа: "О мајко, слатка мајко! Сад разумем: због твојих суза ја сам видео оно што сам видео. Мајко драга, опрости! И хвала ти, света мајко моја, великомученице, што си ме данас поново родила сузама својим".

При томе, старац Јанићије заплака, и изазва сузе у очима свих присутних.

"Отада и због тога, децо моја, ја сам постао онакав каквог ме ви знате", заврши своју причу старац Јанићије.