Post telo i um

O POSTU

Glava vrlina je - molitva; njena osnova - je post.
Post je neprekidna umerenost u hrani, sa razumnom probirljivošću.
Gordi čoveče! Ti maštaš tako mnogo i visoko o tvom umu, a on je potpuno i neraskidivo zavisan od želuca.

Zakon posta, koji je naizgled zakon za creva, u stvari je zakon za um.

Um, taj car u čoveku, ako želi da preuzme prava na svoju samodržavnost i da ih sačuva, mora se pre svega potčiniti zakonu posta. Samo tada će on biti neprestano snažan i bistar; samo tada on može vladati nad željama srca i tela; samo uz neprestanu trezvenost on može izučavati jevanđelske zapovesti i slediti ih.

Osnova vrlina je - post.

Tek stvorenom čoveku, uvedenom u raj, data je jedinstvena zapovest, zapovest o postu. Naravno, data je jedna zapovest zato što je ona bila dovoljna da sačuva prvostvorenog čoveka u njegovoj neporočnosti.
Zapovest nije govorila o količini hrane, samo je zabranjivala sastav. Dakle, neka zaćute oni koji priznaju post samo u količini hrane, a ne i u sastavu. Ako se udube u iskustveno izučavanje posta, oni će shvatiti značaj sastava hrane.
Toliko je važna zapovest o postu koju je Bog objavio čoveku u raju da je, zajedno sa zapovešću, izrečena i kazna za narušavanje zapovesti. Kazna se sastojala u poražavanju čovečanstva večnom smrću.

I sada grehovna smrt nastavlja da poražava one koji narušavaju svetu zapovest posta. Onaj koji se ne pridržava umerenosti i izbirljivosti u hrani, ne može sačuvati ni devstvenost, ni celomudrenost, ne može obuzdavati gnev, prepušta se lenjosti, uniniju i tugovanju, postaje rob sujete, stanište gordosti, koju donosi čoveku njegov telesni sastav, koji se najviše projavljuje od raskošne i obilne trpeze.
Zapovest o postu je obnovljena i potvrđena Jevanđeljem. Pazite na sebeda srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom (Lk 21,34), zaveštao nam je Gospod. Prejedanje i pijanstvo debljaju, ne samo telo nego i um i srce, to jest, uvode čoveka, dušom i telom, u telesno stanje.

Nasuprot tome, post uvodi hrišćanina u duhovno stanje. Onaj ko je očišćen postom - smiren je duhom, celomudren, skroman, ćutljiv, tananih osećanja u srcu i mislima, lagan telom, sposoban za duhovne podvige i umovanje, sposoban za primanje božanske blagodati.

Telesni čovek je svecelo pogružen u grehovne naslade. On je sladostrastan i telom, i srcem, i umom, on nije sposoban ne samo za duhovno naslađivanje i primanje božanske blagodati nego ni za pokajanje. On je nesposoban za duhovno zanimanje uopšte: pričvršćen je za zemlju, utonuo je u materijalno, živ - dušom je mrtav.

Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladnjeti (Lk 6,25). Tako Reč Božija govori onima koji narušavaju zapovesti svetog posta. Čime ćete se vi hraniti u večnosti, kada ste se ovde naučili zasićenju jedino veštastvenom hranom i veštastvenim nasladama, kojih nema na nebu? Čime ćete se vi hraniti u večnosti, kada niste okusili nijedno od nebeskih dobara? Kako je vama moguće da se hranite i naslađujete nebeskim dobrima, kada niste stekli nikakav osećaj za njih, nego ste stekli odbojnost?
Nasušni hleb za hrišćane je - Hristos. Nasićivanje tim hlebom je nenasito - to je spasonosno prejedanje i naslađivanje, na koje se pozivaju svi hrišćani.
Nenasito se nasićuj rečju Božijom; nenasito se nasićuj ispunjavanjem Hristovih zapovesti, nenasito se nasićuj za trpezom koju si (Bože) pripremio...nasuprot tlačitelja mojih, i napajaj se iz prepune čaše (Ps 22,5).
Od čega da počnemo, kaže sveti Makarije Veliki,[1] mi koji se nikada nismo bavili ispitivanjem naših srca? Stojeći izvan, kucaćemo molitvom i postom, kako je Gospod i zapovedio: Kucajte, i otvoriće vam se (Mt 7,7).
Taj podvig, koji nam savetuje jedan od najvećih učitelja monaštva, bio je podvig svetih apostola. U njegovom ambijentu su se oni upodobili da čuju glas Duha. A dok oni služahu Gospodu, govori pisac njihovih dela, i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na djelo na koje sam ih pozvao. Tada oni, postivši i pomolivši se Bogu i položivši ruke na njih, otpustiše ih (Dap 13,23). Iz okruženja podviga, koji su činili post i molitva, čula se zapovest Duha o prizvanju neznabožaca u hrišćanstvo.

Kako je neobična celina koju čine post i molitva! Molitva je nemoćna ako nije zasnovana na postu i post je neplodan ako na njemu nije sazdana molitva.[2]

Post oslobađa čoveka od telesnih strasti, a molitva se bori sa duševnim strastima, i pobedivši ih, prožima sav sastav čoveka, očišćuje ga; u očišćeni slovesni hram, ona uvodi Boga.

Ko ne obrađujući zemlju zasejava: taj upropaštava seme i umesto pšenice će požnjeti trnje. Tako i mi, ako budemo sejali semena molitve ne izoštravajući telo: umesto pravde, kao plod donećemo greh. Molitva će biti uništena i pokradena od strane raznih sujetnih i poročnih pomisli i maštanja, oskrnaviće se sladostrasnim osećanjima. Naše telo je nastalo od zemlje, i ako ga ne obrađujemo, kao zemlju, nikada nećemo moći doneti plodove pravde.[3]

Naprotiv, ako neko obrađuje zemlju sa velikom revnošću i trudovima, ali je ostavi nezasejanu: nju će gusto prekriti korov. Tako, kada telo biva istančano postom, a duša se ne obrađuje molitvom, čitanjem, smirenoumljem: tada post postaje roditelj mnogobrojnih korova - duševnih strasti: visokoumlja, sujete, prezira.[4]

Šta je to - strast prejedanja i pijanstva? Onaj ko je izgubio urednu, prirodnu želju za jelom i pićem, traži daleko veću količinu i raznolikost svojstava istih, a ne samo toliko koliko je potrebno za održavanje života i telesnih snaga, na koje preterano hranjenje deluje suprotno od svoje prirodne namene, deluje štetno, slabeći i razarajući ih.

Želja za hranom ispravlja se jednostavnom trpezom i uzdržavanjem od prejedanja i naslađivanja hranom. Prvo je potrebno napustiti prejedanje i naslađivanje: time se i izoštrava želja za hranom i postiže se urednost. Kada pak želja postane uredna: tada se ona zadovoljava jednostavnom hranom.
Nasuprot tome, želja za hranom koja se zadovoljava prejedanjem i naslađivanjem otupljuje. Radi njenog pobuđivanja, mi pribegavamo raznoraznim ukusnim jelima i napicima. Želja u početku deluje kao da je zadovoljena; zatim postaje složenija i na kraju se pretvara u bolesnu strast, koja traži neprestano naslađivanje i prejedanje, i koja stalno ostaje nezadovoljena,

Nameravajući da sebe posvetimo služenju Bogu, postavimo u osnovu našeg podviga post. Suštinska karakteristika svake osnove mora biti nepokolebljiva čvrstina: inače građevina koja se na njoj gradi neće moći stajati na njoj, ma koliko ona bila čvrsta. I mi, nikako i nikada, ni pred kakvim predlogom, nemojmo dopustiti sebi da narušimo post prejedanjem, a naročito ne opijanjem.

Sveti oci za najbolji post smatraju uzimanje hrane jednom na dan, i ne do sitosti. Takav post ne raslabljuje telo dugotrajnim gladovanjem i ne opterećuje ga suvišnom hranom, a uz to ga održava sposobnim za dušekorisnu delatnost. Takav post ne predstavlja nikakvu naročitu posebnost, i zato onaj koji posti nema razloga za preuznošenje, čemu je sklon čovek povodom same vrline, posebno ako se ona oštro ističe.

Ko se bavi telesnim radom ili je toliko slab telom da se ne može zadovoljiti uzimanjem hrane jednom dnevno, taj mora jesti dvaput. Post je radi čoveka, a ne čovek radi posta.

Ali pri svakom uzimanju hrane, i retko i često, strogo se zabranjuje prejedanje: ono čoveka čini nesposobnim za duhovne podvige, i otvara vrata drugim telesnim strastima.

Neumereni post, to jest, dugotrajno preterano uzdržavanje od hrane, nije odobreno od strane svetih otaca: zbog neumerenog uzdržanja i iznemoglosti čoveka do koje zbog njega dolazi, čovek postaje nesposoban za duhovne podvige, i često se okreće prejedanju, često upada u strast preuznošenja i gordosti.

Svojstva hrane su veoma važna. Zabranjeni rajski plod, iako je bio prelepog izgleda i ukusa, pogubno je delovao na dušu: doneo joj je poznanje dobra i zla, i time je uništio neporočnost u kojoj su stvoreni naši praoci.

I sada hrana nastavlja snažno da deluje na dušu, što je naročito primetno pri upotrebi vina. To delovanje hrane zasniva se na njenom različitom delovanju na telo i krv, i na tome što se isparavanje i gasovi koje ona izaziva u želucu podižu u mozak i imaju uticaj na um.

Iz tog razloga, sva opojna pića, naročito od žitarica, zabranjena su podvižniku, zato što um lišavaju budnosti, a time i pobeda u mislenoj borbi. Pobeđeni um, naročito sladostrasnim pomislima, naslađujući se njima, gubi duhovnu blagodat; ono što je zadobijeno mnogim i dugotrajnim naporima, gubi se za nekoliko sati, za nekoliko minuta.
Monah nipošto ne treba da upotrebljava vino, rekao je prepodobni Pimen Veliki.[5] To pravilo treba da sledi i svaki blagočestivi hrišćanin, koji želi da sačuva svoju devstvenost i celomudrenost. Sveti oci su sledili to pravilo, a ako su i upotrebljavali vino, to je bilo veoma retko i sa najvećom umerenošću.

Zaljućena hrana mora biti proterana sa trpeze podvižnika, zato što pobuđuje telesne strasti. To su biber, đumbir, i drugi pikantni začini.
Najprirodnija hrana je ona koju je Tvorac odredio čoveku - odmah po stvaranju - hrana iz biljnog carstva: Bog je rekao našim praroditeljima: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu (Post 1,29). Tek posle potopa je razrešena upotreba mesa (Post 9, 3).

Biljna hrana je najbolja za podvižnika. Ona najmanje raspaljuje krv, najmanje goji telo; isparenja i gasovi koji se od nje oslobađaju i ulaze u mozak, najmanje deluju na njega; na kraju - ona je najzdravija, jer proizvodi najmanje sluzi u želucu. Iz tih razloga, pri njenoj upotrebi, izuzetno lako je sačuvati čistotu i bodrost uma, a ujedno sa njima i njegovu vlast nad celim čovekom; prilikom njene upotrebe slabije deluju strasti, i čovek je sposobniji za bavljenje blagočestivim podvizima.

Jela od ribe, naročito pripremljena od krupne morske ribe, imaju već sasvim druge osobine: ona osetnije deluju na mozak, goje telo, raspaljuju krv, ispunjavaju želudac štetnim sluzima, naročito pri čestoj i neprekidnoj upotrebi.

Ta dejstva su neuporedivo jača od upotrebe mesne hrane: ona krajnje goji telo, dajući mu posebnu gojaznost, rasplamsava krv; njena isparenja i gasovi veoma opterećuju mozak. Iz tog razloga, monasi je uopšte ne upotrebljavaju; ona priliči ljudima koji se, živeći u svetu, stalno bave napornim telesnim poslovima. Ali i za njih je njena stalna upotreba štetna.

"Kako!" - povikaće ovde umišljeni intelektualci: "Mesna hrana je od Boga razrešena čoveku, a vi zabranjujete njenu upotrebu?" Na to mi odgovaramo rečima apostola: Sve mije slobodno, (to jest, sve mi je dozvoljeno) ali sve ne koristi; sve mije slobodno, ali sve ne izgrađuje (1 Kor 10,23). Mi izbegavamo upotrebu mesa, ne zato što ga smatramo nečistim, nego zato što ono stvara naročitu gojaznost u čitavom našem sastavu, i sprečava duhovno napredovanje.

Sveta Crkva svojim mudrim utemeljenjima i postavkama, razrešavajući hrišćanima koji žive u svetu upotrebu mesa, nije dopustila njegovu neprekidnu upotrebu, nego je vreme mesojedenija rastavila periodima uzdržavanja od mesa, periodima u kojima se hrišćanin otrežnjuje od svogčmesojedenija. Takve plodove posta iskustvom može doznati na sebi svako ko ih se pridržava.

Za monahe je zabranjena upotreba mesa, dozvoljena je upotreba mlečne hrane i jaja, u vreme mesojedenija. U određenim periodima i danima njima je razrešena upotreba ribe. Ali najveći deo vremena oni mogu upotrebljavati samo biljnu hranu.

Isključivo biljnu hranu upotrebljavaju najrevnosniji podvižnici blagočešća, naročito kada osete u sebi pohođenje Duha Božijeg (2Kor 6, 17), zbog ranije navedene pogodnosti te hrane i njene jeftinoće. Za piće oni koriste jedino vodu, izbegavajući ne samo raspaljujuće i opijajuće napitke nego i hranljive, kakvi su svi napici od žitarica.[6]

Pravila posta su ustanovljena od Crkve u cilju pomoći njenim čedima, kao rukovođenje za čitavu hrišćansku zajednicu. Pritom, svakome se preporučuje da ispituje sebe uz pomoć iskusnog i razboritog duhovnog oca, i da ne uzima na sebe post koji premašuje njegove snage: zato što, ponavljam, post je radi čoveka, a ne čovek radi posta: hranom koja je data za održanje tela ne treba ga uništiti.

"Ako obuzdaš creva", rekao je sveti Vasilije Veliki, "ući ćeš u raj, ako pak ne obuzdaš, bićeš žrtva smrti."[7] Pod imenom raja ovde treba razumeti blagodatno molitveno stanje, a pod imenom smrti strasno stanje. Blagodatno stanje čoveka, u vreme njegovog prebivanja na zemlji, predstavlja njegov zalog večnog blaženstva u nebeskom Edemu; a pad u vlast greha i duševnog mrtvila je zalog pada u adsku provaliju radi večnog mučenja. Amin.
[You must be registered and logged in to see this link.]