Razvod - da ili ne?

First topic message reminder :

Evo jedna istinita pricica> Vrlo mlad bracni par, a u braku nakon prve mladalacke veze, preran za obe strane (zbog trudnoce). Zive u vecem dvosobnom stanu zajedno sa roditeljima mladozenje i njihov kutak je njihova soba. Na startu, sve ok, muz puno radi (i usput razmenjuje poruke sa svojom mladalackom simpatijom -njen broj mob. memorise muskim imenom, nakon 6 meseci braka) , izlazi svakog vikenda uz saglasnost moderne supruge, koja pazi bebicu uz pomoc njegovih roditelja.
Vremenom, komunikacija u stanu izmedju roditelja i sina se opusa do obostranog vikanja, sto je strano mladoj zeni, a smeta joj naredbodavni odnos roditelja prema sinu - za vikende (rad u selu), bez ikakvog ucesca/dogovora sa suprugom. Sustize i faza vaspitanja deteta, zena odvaja dozvoljeno-nedozvoljeno, muz, zbog nedovoljnog druzenja sa detetom, popusta mu do opasnosti - i krecu rasprave. Uopste ne izlaze skupa, ne daje joj nikakvu podrsku za ucenje (student je), niti u organizaciji i odnosima u kuci, i mlada zena pocinje da se bori za svoje stavove, u cemu u pocetku dobija podrsku cesto odsutnog svekra (zbog razmazenosti muza), a formalno i svekrve (jer njenim faktickim ucescem i uticajem, muz zadrzava svoju poziciju), sto zateze odnose izmedju njih dve. U kucu povremeno na duzi period dolazi udata (takodje premlada) zaova sa nesto starijim detetom i nastaje kako fakticka, tako i guzva u odnosima. Mlada zena predlaze da se odsele, sto muz ne prihvata uz navodjenje fin. razloga i pominjanje razvoda.
Sa gledista muzevljevih - zena (pazena kao njihovo dete i znala je kakav je muz) je krivac, zbog cega se komotna komunikacija svekra vise puta srucila i na nju. Istovremeno, zena saznaje za prijateljske porukice muza, muz uskace u laz, pa polupriznaje, krecu uvredljive svadje, intervencija zenine majke... i nagomilano nezadovoljstvo eksponira njenim povratkom kod roditelja.

Ni jedna strana ne zna da li je za razvod, no obe "pucaju" na upotrebu jednogodisnjeg deta. Ni jedno nije zaposleno. Obe porodice su tankih prihoda, no zajednicki mogli bi da im finansiraju stanarinu. Zena je iskljuciva u stavu da se ne vraca u zajednicu, a muz zbog tog uslova nece da razgovara ni o uredjenju vidjanja deteta. A to traje i u obe porodice se nizu "podrske" ko je kriv.

Pa koja je vasa prognoza? Razvod ili ne?

popovac ::

Nisam na ovoj temi uopšte pisao..... A hteo sam. Sam sebe sam  sputavao... Gledam večeras opet tema aktuelna.... Sam  sebi sam obećao da  ovog puta neće proći bez mene...

Pa da cujemo tvoje mišljenje ??

Romanticna dusa ::

Pa da cujemo tvoje mišljenje ??

 Nema potrebe me podsećati rekao sam.... i večeras ću napisati svoje mišljenje i to sa dokazanim primjerima... Iskreno sam posebno zainteresiran da ovu temu baš  osvetlim sa svih strana...

Poznajam je  već 7 godina.Izvrsni smo prijatelji među kojima vlada bezgranično poverenje.Obadvoje o našem odnosu mislimo isto....Ona je u braku ,a ja nisam oženjen.Poverenje koje je među nama teško ko bi mogao verovati...Pre dve godine u jednom razgovru rekla je poslat ću ti djelove moga dnevnika da vidiš na što se svodi moj život. Djelove tog dnevnika objavljujem bez komentara......



Razmišljam kako da naslovim ovo moje pisanije i ne pada mi ništa pametno na pamet.  Možda i treba da ostane bez naslova , možda treba da se zove razmišljanja jer danima samo razmišljam, razmišljam i polako celi svoj život premotavam po glavi.  I kako god se trudila da iščupam sve ono lepo, malo, malo pa istrči nešto što je to lepo zasralo i pokvarilo. U stvari, sve to lepo je bilo samo kad sam ja potisnula ono ružno, ćušnula pod tepih, zabila kao noj glavu u pesak, potisnula svoje nezadovoljstvo, igrala kako drugima odgovara a ponajviše tebi dragi moj mužu, jer si samo tada bio (ako si i tada) zadovoljan.  Najvažnije je bilo da tebi bude lepo, da tebi bude potaman, da se ne kvari slika o tvojoj idealnosti,tvom „žrtvovanju“  za porodicu, tvoje potrebe su uvek bile na prvom mestu, tvoje odluke su najispravnije iako su skoro uvek bile pogrešne ali te nikad nije naučilo da priznaš i učiš na svojim greškama. Ja sam celog života stavljana pred svršen čin i tvoje odluke su morale biti prihvaćene, bez pobune i negodovanja dok sam ti ja uvek pružala podršku i kad je bilo sve u redu a i kad se tonulo i izgledalo nepremostivo.
Sada shvatam da me nikad nisi voleo, jer da jesi nikad ne bi posle mesec dana braka svoju bivšu devojku zaskočio,  da jesi,  presekao bi pupčanik odavno i okrenuo se svojoj porodici, zaštitio me kao ženu, kao biće sa emocijama, strahovima, ponosom, dostojanstvom...a to si mi sve oduzeo tokom svih ovih godina zajedničkog života. Ova poslednja dešavanja i tvoj odnos prema meni, sve ono što prećutkuješ, ono što govoriš, ono što radiš ispred mene i iza mojih leđa, skriveno, samo me bacaju još niže na dno u svakom pogledu. Shvatila sam da mi takva tvoja „ljubav“ samo nanosi bol i ponižavanje.
Nikada mi nisi bio oslonac, čvrst, da mogu sigurno da se oslonim.  Nikada tvoja data reč nije bila reč kojoj sam mogla verovati, bezgranično, da u vatru ruku stavim, tvoja obećanja su samo bila pucanj u prazno jer skoro nikad nisi odžao obećanje, posebno za one važne stvari, nikada nisi samnom delio svoje emotivno stanje, ni radost ni tugu, uvek je neko drugi imao tu privilegiju, sve pod izgovorom da me ne želiš opterećivati.  Svaka moja „greška“ a posebno ako je povređivala tvoj ego, sujetu...je bila za osudu, linč, ne pitajući se nikad da nisi ti uzročnik niti priznavajući ikad da se to može desiti, jer bože moj, ti si svetac, bezgrešan, od majke bezgrešnice rođen.  Nikad se na tu temu nije moglo razgovarati a da se priča ne okrene u drugom pravcu i meni sva krivica pripiše. Razmišljam i polako mi se razbistrava u glavi, kockice se slažu, dolazim do zaključaka a i odluka koje će biti zasigurno  nepromenljive. Mislim da više nema toga što se može uraditi da ih promeni.
Dosta mi je da se uvek i za sve osećam krivom, čak i kad nema moje krivice nigde. Dosta mi je da se moja reč nikad ne prihvati, moje obrazloženje ne uvaži i ne okreće protiv mene.  Dosta mi je da tvoje greške okrećeš tako pa da ja opet budem krivac za sve.  Najlakše mi je bilo odustati od rasprave i povući se u svoj svet, nego sebe jesti , svesna da nema reči i argumenta koji će te naterati da se povučeš i priznaš da ti nisi u pravu. Uvek si terao dok me nisi doveo do stanja povlačenja  jer si sebe video tada kao junaka koji je uvek u pravu, pravio si sebe žrtvom, junakom, kako ti je kad odgovaralo.  Drugim rečima, trpela sam celi život emotivno zlostavljanje potiskujući istinu duboko negde, ne želeći ni sebi da priznam to. Došlo je vreme da prvenstveno ja to priznam sebi i prihvatim kako znam i umem a teško prihvatam.
Da si dovoljno jak da zaviriš u dubinu svoje duše, svojih postupaka tokom svih ovih naših zajedničkih godina, da imaš hrabrosti sve izanalizirati racionalno, bez samoljublja,  shvatio bi da si me polako al sigurno emotivno odgurivao  od sebe, i dalje to uporno radiš, svesno il' nesvesno.  Ne mojom greškom  već svojim egoizmom i samoljubljem koliko god ti to ne priznavao.  Nikada nećeš naučiti da budeš samokritičniji, da pokušaš poraditi na sebi, iskreno, bez misli o svom egu i osveti na jedan perfidan, podmukao način. Moja greška je što nisam našla način da se izborim za svoje dostojanstvo na bilo koji način.  Trpela sam razna javna poniženja koje si mi redovno priređivao svih ovih godina, trpeći, braneći i opravdavajući te pred drugima kao lavica dok si ti i dalje opet isto radio. Sada se osećam većom budalom nego onda kada se sve to dešavalo, sada, kad sam ostarila, bez perspektive za neku mirnu starost, trpeći i dalje poniženja od tebe i dalje s kojima ne prestaješ, uprkos obećanjima i prividnog primirja u tvojoj glavi. Opet se vraćamo na sujetu i ego koji ti ne daju mira al mene sve to jako vređa i udaljava, strašno me žalosti, čini nesrećnom, bezvoljnom, stvara revolt u meni, želju  da sve presečem, na ovaj ili onaj način.  I neki će biti jer mi je svega dosta, prekipelo je više., nećeš se ti smiriti dok me skroz ne uništiš,do kraja, koji je tu blizu. Al ti nisi svestan, ili ne želiš biti svestan šta meni radiš, važno je samo da svoju muku vidiš (koje iskreno i nema jer si je preuveličao kao i uvek) . Ja nisam ni prva ni poslednja koja je svoj život upropastila zarad muža koji ne zna da ceni tu žrtvu jer je sve podrazumevano, žena samo treba da bude poslušna, podređena, da sve učini da se muž dobro oseća,  da širi noge kad se njemu prohte i onda je sve „idealno“ u njihovim životima.
Trudila sam se maksimalno da uspemo al nemam više snage za tako nešto. Ubijen je i poslednji zračak za trud i pokušaje, više jer ne vidim načina da doprem do tebe a vidim da ni ti ne dopireš do mene. Ne umeš niti si ikada znao.  Umorna sam više od svega, preumorna, iscrpljena, bez nade za išta više.  Tužna u duši a trudim se da se to ne vidi.


Previše puta si me odgurnuo od sebe, isključio iz svog života kao da sam stvar koja se odloži na policu kao ukras i neće nigde mrdnuti a kad ta stvar želi da otrese prašinu sa sebe dobija emotivne kazne u nedogled što se usudila tako nešto.
Neka ti je svaka godina mojeg poniženja na zdravlje, uživaj sam sa sobom, jer tu si izgleda najsrećniji.
Ovo pisanije ćeš naći kad bude vreme za to i shvatićeš onda mnoge stvari...nadam se.

27.09.2013.

Pad raspoloženja u trenu. Jedna rečenica koja je pretpostavljam, trebala zvučiti kao šala ali po meni jako neumesna šala , me je baš zabolela. „Neka dođe Mika po mene, neću da prekineš seriju ili ne daj Bože čat“. 

Da, čat na kojem  i nisam jer si i tamo morao da dođeš iako mrziš forume iz dna duše, forume koji su mi uvek pružali zabavu, opuštanje kroz zezanje jedino mesto gde sam mogla biti opuštena, sakrila se od sveg svog nezadovoljstva koje osećam a ne mogu ništa da promenim.  Forum na kojem pratiš svaku moju napisanu reč  ne bi li našao kakvog sumnjivca s kojim možda ljubavišem.  Jadno, da ne može jadnije biti.
 

 
12.10.12013.
 
Tri dana nisam ništa okusila jer  me razjeda tvoje ponašanje, tvoja sumnjičavost,  tvoje insistiranje na istini, dokazima, a to mi u stvari govori da je tebi samo do tvoje sujete stalo, ne do mene.  Samo se kljukam tabletama da se smirim i koliko toliko normalno odspavam.
Sad sve opet na mene prebacuješ krivicu, kao, ti si internet zavisnik, treba da se lečiš, ti si bolesna. Godinama unazad, tvoje ponašanje, izbivanje iz kuće, ne pokazivanje volje da budemo zajedno, makar u šetnji uza koje si me vek odbijao, da odemo negde kod prijatelja...i tvoja majka koja nas sve maltretira, me je uteralo u to se isključim iz realnog života, da nađem neki mir, da ostanem  normalna.
Pitaš me jesam li voljna da nastavimo dalje. Da, da nastavimo dalje ali onako kako si ti zamislio da se ja trebam ponašati. Kako tebi odgovara.
Il me prihvati ovakvu,  il me nećeš imati nikakvu.  Prtisci i insistiranja samo rade kontru a ako sam ja prešla preko puni stvari bez insistiranja na istini ne znam zašto tolika gnjavaža, jer svako dalje gnjuranje bilo moje bilo tvoje vodi u gore stanje. Sve je samo ili ili, razlučiti u glavi. Ja sam to davno shvatila i primenjivala uvek, koliko god me je bolelo.
Šalješ mi poruku da me voliš, kao niko a ljubav  treba da donosi radost a ne bol. Ljubav je ta koja zna da oprašta i ne osvrće se za lošim a ne insistiranje na nečemu što je bilo i rečno da idemo dalje bez osvrtanja.
Gotovo je, definitivno, sebi kažem  ZBOGOM.

 

23.11.2013.

 

Danas mi sin kaže, sad i ovde počela da pušiš? Svima vam smeta što zapalim u dnevnoj sobi, prostoru gde ja najviše budem sama. Ok, smeta vam, ja moram da izađem napolje da zapalim. Da li ste se zapitali smeta li meni nešto? Pa vidite, smeta mi, ostavljanje otvorenih vrata, obuveno ulaženje, ne pospremanja za sobom, stola, odeće, obuće...i mnogo štošta. Molim, ponavljam, ljutim se al nikakvog efekta nema, svi zadržavate svoje navike i uporno ignorišete sve ono što meni smeta pritom se l jutite ako ne potrčim da sklanjam vaš nered i prljanje.

 

18.02.2014.

 

Bilo je svega i svačega, svakakvih raspoloženja, razgovora, al ne pisah ovde.

Da pribeležim  neke stvari, da ne padnu u zaborav...

 
Dan pre, spavamo, zvoni mu telefon,  uzima, gleda, i prekine vezu, stavi ga ispod jastuka...zvoni ponovo posle par minuta i on pogleda i ajvi se, prijatelj ga zvao. Kad je ustao, držao ga je u džepu sve vreme, što inače ne radi, na sto ga stavlja. 

Dok nije otišao sam van kuće...posle je opet na stolu ostavljen. Danas pogledam dnevnik poziva, nema ta dva poziva u listi, oko 9 kad je zvonio tel.  Pitam ga ko te je zvao juče ujutru kad si odbio poziv, kaže Dragan Simović, koji jeste posle tog prvog zvao.,čula sam ga, al je očigledno oba obrisao,  ovaj drugi slučajno. I pocrveneo ko bulka.
Eto, da se zna, kao i da je počeo da šalje meilove ženama sa foruma Treće doba, privatne poruke...a kad sam insistirala na razgovoru i iskrenosti, koju stalno traži od mene, opet je pocrveneo. Uhvatila sam mu na mailu neke poruke, a kad je postao svestan da ih je zaboravio obrisao ih...čisto se iznenadio kad sam ga az to pitala, niej mi znao dati objašnjenje zašto je brisao ako nema ništa od toga kako tvrdi.
Objašnjenej,posle razmišljanaj šta smisliti, je , psihološkinja mi je rekla da nađem način da te zainteresujem za sebe,  da postanem svesna da me možeš izgubiti...aja sada znam da ga nikad stvarno nisam ni imala, al zato on mene gubi, brzim koracima.
Samo sam nastupila njegovim načinom, postupcima kojim je mene optuživao , i rekla, kako ne znaš zašto si obrisao ako ništa ne kriješ.
Kopam mu po telefonu, mailu, isto kao što je on meni radio, ne s namerom da nešto nađem, al nalazim, i vidim da mu ne prija...toliko o poštenju, iskrenosti, i tvrdnji kako me nikad nije prevario a nije se smeo u decu zakleti kad sam ga pitala hoće li i može........


Neću više ...i ovo je dovoljno...dvadeset i dve godine ovakvog braka....

Solidan bračni "staž", šteta što je izrodio tako teško nezadovoljstvo. Prvi utisak nakon čitanja je da se nije blagovremeno reagovalo/razjasnilo i u skladu sa tim razjašnjenjem delovalo, jer potisnuto nezadovoljstvo mora da polako, ali sigurno, truje odnos do neizdržljivosti. Svi poznajemo egoizam i samoljublje, a ako su toliko naglašeni da faktom i emotivno guše drugog partnera, on ne može opstati u zajednici, niti je ta zajednica zdrava. Kad nekom nešto kod partnera istinski smeta, tako da to ne može da podnosi i to jasno kaže i argumentovano objasni partneru, pa to ne dovede do razumevanja i prilagodjavanja, tu se stvari ne mogu popraviti gurkanjem "pod tepih" jer nezadovoljstvo opstaje i samu nezadovoljnu osobu menja negativno, truje njeno emotivno stanje, a time i njen odnos ne samo prema supružniku već i uopšte u kući, čak i odnosima van kuće.
Naravno, nedostaje vidjenje drugog supružnika, samo teško da bi bilo ko u svom odušku ( i samorazjašnjenju izgleda pred konačnu odluku) u ličnom dnevniku "gurkao stvari pod tepih", niti sebe opravdavao pred sobom. Istina, naša žena je kadra da svoj život podredi drugom, pogotovo deci, ne samo zato što je zatrpana obavezama dok ona odrastaju, već i zbog lične ljubavi, ali i uvrženog i opšte prihvaćenog "mita" o ulozi majke, nepromenljivoj ni u sitnici, bez obzira što je status žene (i obaveze koje nosi) suštinski promenjen. Možda upravo to objašnjava opstanak konkretnog braka (kao i toliko sličnih na Balkanu) toliko vremena.

Priča oko interneta, serije (zamerki muža) je bizarna. Liči mi na njegovo nalaženje bilo čega da bi "opleo" suprugu, bez i najmanjeg osvrtanja na njene kvalitete i delovanje, t.j. bez poštovanja, no ne mora biti, možda je to samo utisak posmatrača sa strane, ako se stvarno nije našalio.

I na kraju, možda zato što sam veliki pristalica braka, moram napisati da mi se čini da nije sve trulo u državi Danskoj. Lično ne volim previše intime u internet kontaktima supružnika. Valjda zato što znam iz skoro svuda napisanih iskustava da iz malog naraste veliko, a da ljudi toga i ne budu svesni. Valjda je normalno da ono što možeš reći neznancu (baš zato što je to) možeš reći i onom sa kojim suštinski deliš život. Ćutnja je nezdrava u braku, sigurna sam u to. A i imam dug "bračni staž" i veliko lično iskustvo. Zato pišem da se medju razumnim zrelim ljudima stvari mogu urediti ako ima volje i želje. Prosto živim u fazi kad su supružnici jedno drugom najpreči i to bih volela da se dešava drugima. Može to, isplati se jer mi smo stvarno uspeli, iako smo i samo imali više kriza, jer smo različiti.

trag ::

..... A i imam dug "bračni staž" i veliko lično iskustvo. Zato pišem da se medju razumnim zrelim ljudima stvari mogu urediti ako ima volje i želje. Prosto živim u fazi kad su supružnici jedno drugom najpreči i to bih volela da se dešava drugima. Može to, isplati se jer mi smo stvarno uspeli, iako smo i samo imali više kriza, jer smo različiti.

 Imala si sreću...Možda si  i previše uložila pa ti se to na takav način vratilo.A sta bi bilo da su svi tvoji pokušaji  bili pucanj u prazno.. jer  brak je ipak samo zajednica dvoje.
 Znam reći ćeš treba sve učiniti da brak uspije...Slažem, se sa tobom, treba razunjevanja ,treba tolerancije,kompromisa... A kada i pored svih tih davanja ,druga strana tera po svome..šta tada ...
Ja sam nekada davno  u prvom pokušaju odustao..dao sam samoga sebe,iskrenog i tolerantnog ,spremnog na dogovore ,kompromise ,a za uzvrat tražio samo poštovanje takvog odnosa...To je bio moj uslov da bi ja sa njom krenuo u zajednički život brak. Tražila je vremena za odgovor...
  Dogovorili smo se da će ona posle dva mjeseca meni  reći jeli spremna....
 Sedam godina pre toga bili smo  jedno drugome sve...i drugovi i prijatelji i ljubavnici jednostavno momak i djevojka...
 Odgovor nisam dobio ,ali je svojim ponašanjem ,rekla  upečatljivije sve ,mnogo više....
  Trideset godina kasnije smo se sreli...Iza sebe je imala dva braka četvero djece,i dvoje unučadi.... Klela se da smo pogrešili ,jer da smo samo nas dvoje ušli u brak sve bi bilo drukčije....
  Zaboravlja da sam ja godinama proveravao moju teoriju o braku  i dalje ostao ne oženjen...a ona je ipak pokušala , i dva puta probala...
         Mjesec dana posle toga susreta izvršila je samoubistvo i tako okončala  svoj život...
  U oproštajnom pismu svatio sam svu težinu njenog života...
  Za nekoliko dana je četvrata godišnjica njene smrti.Buket bjelih ruža
 ponovo će krasiti  njen grob U Baru...

Vaša priča jeste teška, pomalo razumom neshvatljiva, pa provocira uverenje o sudbini iako nisam fatalista, to kažem zato što prosto nema valjanog razloga za to što vam se (tako povezanim) dogodilo... verujem da ne bi da to nisu bile mlade godine, odnosno valjda njena nezrelost, šta god, samo šteta, baš šteta... što ne vredi sad.

Znam da sam imala sreću i zahvalna sam za to. I mi smo imali dugu vezu pre braka, prebrodili razdvojenost za vreme studija (u vreme drugačijih komunikacija i manje sredstava), zatim različite negativne uticaje/uplitanja, ali jesmo oboje negovali upravo to na čemu si ti insistirao u svojoj vezi, da ne detaljišem.

Naravno, bilo je i tada kriza, prilagodjavali smo se jedno drugom jer smo različiti, ali nas je spasilo upravo to što se ni jedno nije štedelo i što smo bili otvoreni i iskreni, baš baš. U tome sam prednjačila, ali moram priznati da je u toj ranoj fazi muž bio bolji, pažljiviji, strpljiviji, tolerantniji i razumniji, jer sam umela da "lebdim u oblacima", budem zahtevna, mušičava... iako sam odrasla u velikoj, zdravo-patrijahalnoj porodici.

Poštovanje podrazumevam u svakom odnosu, još od malena. Nismo se previše štedeli ni u odnosu, niti obavezama. Ni jedno ne toleriše nepoštovanje, manipulaciju, foliražu ni praznu ljušturu od forme. Ne kažem da toga nije bilo, iz raznih razloga. E tu (u ličnim odnosima do kojih mi je stalo) nisam nimalo laka, niti podobna za kompromis, naprotiv, a svi oko mene to znaju, jer ne ostavljam prostora za dilemu.

Pored toga, iskrenosti i otvorenosti u svojoj vezi i u braku - veliki naglasak stavljam na to što smo svaki veći problem gledali u zenice oka onda kad je nastao, a bilo ih je i malih i velikih i biće ih, znam. To sa velikim uverenjem preporučujem svima, naravno na odgovarajući način i u pogodnom momentu (kad se stvarno čujemo, možemo da mislimo i da se razumemo), da ne ostaje nerazjašnjeno, da se posle ne pribada, zvoca, zakera, provocira, kako god to da zovu. Naravno ne uvek i ne za svašta, ne u sitnicama i glupostima, već upravo u onim stvarima koje da jesmo tolerisali ne bismo opstali, odnosno ostali "celi" zajedno.

Moram reći da onaj kome porodica nije primat možda drugačije doživljava i vidi iste stvari, što mogu da razumem i poštujem kao dozvoljen stav, samo ga lično ne prihvatam, čak mi je žao što se više nisam posvetila.

U prethodnom postu jutros sam napisala da mi se čini da ima nade (zgog proveravanja internet komunikacija mi se učinilo da im je ipak stalo), no i sama mislim da nisu svi za zajednički život, jer oni koji nemaju empatije, prosto upotrebljavaju ljude kao stvari, jer su samo bitni sebi, a to nije zajednica. Eto..

Da!!!

Kada sve sazri, kada se slože sve kockice, kada izgubiš bitku za spas braka...A misliš proćiće, nije vredno suza, moljakanja...a šta ako ne prođe. Da li si u stanju da staviš pod noge ponos i dostojanstvo, da li sebe ponižavaš time? Ne, jer vredno je toga, porodica, pre svega deca, vredni su svih vrsta pokušaja...do jednom.

, kako sam ovo izvela...                



Admin je tu  da ti objasni ,ako te baš zanima ?

                 

Sve se može oprostiti ako znaš kome i zašto praštaš!
Ako je prepuna čaša baci je što pre i trudi se da zaboraviš i čašu i piće.

Znate sta...
Ja sam bre stavio prst na celo i upotrebio obod od kacketa...
Doneo sam sledecu odluku :
1.Uvideo sam da neznam to da radim i za navek se oslobodio laznih nadanja...

SUMAR ::

Znate sta...
Ja sam bre stavio prst na celo i upotrebio obod od kacketa...
Doneo sam sledecu odluku :
1.Uvideo sam da neznam to da radim i za navek se oslobodio laznih nadanja...

Lažna nadanja?
Ne postoje ...
Sam si ih tako nazvao i odustao!