ĆUTANJE

Zašto neko odjednom zaćuti?
Pričao je, pričao, i sve je nekako izgledalo OK, a onda, odjednom, samo je zaćutao. Ni da bekne! Ne možeš ga naterati da progovori, taman mu i klještima nokte čupao.
Neće, i to ti je!
Možeš da ga zapričavaš do mile volje, možeš da ga zasmejavaš, vređaš, psuješ... golicaš... Ne vredi!

Imam par pretpostavki:
1. Ćuti jer mu je sve jasno. Nema šta da doda, niti da oduzme. Smatra da je sve već rečeno, pa ko je skapirao, skapirao je. U tom slučaju, svaki tvoj pokušaj da ga nateraš da progovori, besmislen je.

2. Ćuti jer razmišlja. Kad čovek razmišlja, to može da ti izgleda beskonačno dugo, ali on razmišlja i treba mu vremena da smisli šta će da kaže. Ne čačkaj ga mnogo, možeš da ga zbuniš, pa da, na kraju, ništa ne smisli. Što je gluplji, treba mu više vremena.

3. Ćuti jer ga boli grlo. Kad nekog boli grlo, nije mu do priče. Moraš da sačekaš da ga popusti.

Zašto vi zaćutite?

Ja ne znam da ćutim. Mnogi su mi savjetovali ,da bi bar nekada trebao  da zaćutim ,a ja neznam pa to ti je Probao sam ja to i vježbat ,pored ostalih naćina , stavljao sam vodu u usta ,a onda me je taj čin tjerao na smijeh ,pa bi Prskajući progovorio ,prethodno spominjući u psovci ,po nešto ne predvidljivo. Umjesto vode stavljao sam i pivo ,ali to nisam uspio zadržati jer se grlo automatski otvaralo . Ubeđivali su me da je ćutanje zlato ,ali i to nije bilo primamljivo. Iskreno za volju ni grlo me nikada nije bolelo da se na to miogu vaditi već jednostavno  nisam tu vještinu savladao . Ako neko ima recept kako to naučiti u vremenu do stotinu lekcija  ,evo zainteresovan sam ,jer to još nisam probao na naučnoj  bazi zaćutati ? 

..kada tuga uzme danak i jezik i dusha zacute..

Poznajem različite sorte ćutanja. Najlepse je ono, da ga tako krstim - blaženo cutanje, ćutanja dvoje koji se vole u trenucima kada je svaka rec suvisna.

Druga krajnost je tuga koja ne voli da prica, ili trenuci blokade sokom... ili je posledica teskih dešavanja koji potpuno okupiraju misli pogodjenog, pa mu nista ne drzi paznju, ili mu sve izgleda sporadicno u odnosu na ono sto ga okupira...

Ima i ono svadjalačko ćutanje - isto je (ako i ne gore) kao i svadja sa teskim recima.

Ima i ćutnji zbog različitih "dimenzija sagovornika", koja leži na nepremostivom jazu nerazumevanja, kao i ćutanje izmedju onih medju kojima je sve ispricano ili o necem o cemu je sve receno.

Meni je vrlo teska i ona varijanta brbljive ćutnje - kada reči ima koliko kapi u letnjem pljusku kise, a ne govore bas nista...

Kada sama cutim - pa onda kad mislim da o necem nemam reci nesto sto vec nisam, ili kad natrcim na gluv razgovor. Poznajem i onu kad sa nekim prosto ne mogu da pricam, jer me nervira njegova iskljucivost, ili me prosto provocira da budem neprijatna... Umem da cutim, cak i kad bi bilo bolje da to ne cinim, jer mi treba vreme da nesto prebolim, ili da prihvatim.

Valja reci da cutanje nije uvek zlatno. Nismo bespotrebno darivani sa moci kazivanja, u tom je valjda je sustina da umemo reci pravu stvar u pravom trenutku i pravoj osobi. Ne valja previse cutati, svi mora da imamo iskustva u tome.

...kada je velika nesreca,onda ucutim,zanemim pred njom,nemam rechi,nemam teksta,jednostavno vrishtim u sebi ..

Njeno je ćutanje ekstremno i primetno. Ledeno je Hladno. Toliko je hladno, da se mraz hvata na obližnjim prozorima, i to u sred toplog talasa. Ona odbija da UOPŠTE razgovara s njim. Može ga, međutim, besno gledati (ONIM itekako užasnim i zastrašujućim POGLEDOM). Zato je njemu posebno teško da shvati da njeno čutanje predstavlja i poziv za njega, da ga prekine. Ona ŽELI da on kaže nešto i da pokuša da ispravi ono što je uradio. Ćutanje je poput IZAZOVA, a njemu bi trebalo da se sviđaju izazovi! (Mada bi se on, verovatno, radije spustio niz Mont Everest, nego suočio sa njom, kad se nalazi u ovakvom raspoloženju.
Njegovo ćutanje je manje ekstremno. Može da nastavi da odgovara na njena pitanja, mada će to obično biti jednosložni odgovori, i da gleda u nju. Izgleda jadno! Njegovo ćutanje govori: "Odlazi i pusti me na miru! Ovo ću da rešim sam!" Ona treba da mu da prostora i da sačeka dok se ne bude osećao bolje. A on se uvek oseća bolje kada ga ne diraju, jer ne voli sukobe.
Završna reč o čitavoj ovoj stvari: ona treba da odoli porivu da njena reč bude POSLEDNJA (bez obzira na posledice). Bolje je, izvesno vreme ostaviti njega na miru. Iako je on Strano biće, nema potrebe da ga odstranite još više!

Bravo, carissima mia!

...ponekad cutim jer se vodim onom"pametniji popushta",ponekad jer smatram da ne vredi objashnjavati neshto shto je jasno kao dan,neshto o chemu chinjenice govore a ponekad jer mi jednostavno nije stalo do te osobe...

ili onda kada ne želim da se priča otvori sa osobom za koju smatram da nije

Samo izuzetno,retko,ali i tada sa jasnim komentarom.Neznam da ćutim,ako ima bilo kakve šanse da dam komentar.

..cutanje mu dodje,ponekad,kao Pandorina kutija..ako ne cutish ne valja a ako ucutish onda pokrenesh lavinu nezadovoljnih i gmizavih stvorenja..svi znate prichu o Pandori..jadnoj,jadnoj Pandori..ona i nije znala da tu kutiju ne sme da otvori...kada je Zevs poslao,sa sve tajanstvenim,zapechacenim cupom,da se uda za Epimateja,njoj niko nije govorio o cupu...niko joj ne reche da ne otvori cup...naravno ona ga je otpechatila..a kako je mogla da zna da ce sva ta uzhasna zla izleteti i vechno ugroziti chovechanstvo?...na dnu cupa ostade samo nada...a sada svi govore:"O Pandora!!!!...gde ti je snaga volje?..vidi shta si uradila,nepopravljiva,zhenska,radoznala glavo!" ..pre svega to je bio cup a ne kutija a najvazhnije,niko joj nije rekao da ga ne otvara..
..tako je i sa cutanjem..ne cutish,ne valja,cutish ne valja...a niko ti ne kazhe zashto bi trebalo da cutish..da li da prekrijesh nechiju lazh,nechije neljudsko ponashanje ili da kazhesh istinu?..eto ja odabrah cutanje ali ni ono ne valja,msm,dobro je shto ne pricham o tom dogadjaju,jer istina izneta na videlo nije pozheljna ali nije dozvoljeno ni da cutim jer se tada vidi da neshto nije u redu..ipak cutanje izlete iz chuvene Pandorine kutije,bar u ovom sluchaju koji ja opisujem..vama mozhda nije bash jasna ova povezanost sa Pandorom,naravno ne mozhe ni biti,jer sam dala rech da cu cutati ,ali meni je posve jasna..

Ja na ćutanje gledam iz jednog drugog ugla.Nekog svog koje je zasnovano na ličnom iskustvu u vremenu koje sam proživeo. Stručnjaci kažu...Ćutanje je ignorisanje ili vid indirektne agresije nad drugom osobom.Nisam daleko da  i sam to  mislim i da se prema takvima odnosim na takav način.
Ćutanje je katastrofa za odnose između ljudi i dovodi do najvećih razdora - pucanja veza, prijateljstava, pa čak i braka - sve zbog ćutanja.
Lično, prezirem one koji ćute, pa i onda kada bi imali dovoljno materijala da saspu i najgore u lice... kad neko uporno ćuti, a pritom uporno tera po svome, i nema nikakav komentar na bilo šta, možda je najbolje pustiti ga da tvrdom glavom udari u zid...
Kad nekome uporno nešto smeta u vezi (bilo kakvoj vezi), a takođe ćuti u vezi toga, sve mi se više čini da takva osoba ustvari na kukavički način priželjkuje da se ta veza okonča, ali nema hrabrosti da to uradi rečima i delima, već ćutanjem, ignorisanjem zajedničkih problema... U svakom slučaju, ćutanje je smrt za veze... spora, ali sigurna. Zato neznam  da ćutim i neću da ćutim bez obzira šta dotična strana o tome mislila .

Da li je uvek ćutanje "zlato"?
Reče jednom Jedan: "Mnogo puta sam se pokajao zbog onoga što sam rekao, ali nikad zbog onoga što nisam rekao." I potpuno sam saglasna s tim!
Prevelika govorljivost otvara put ka suptilnom delu našeg JA. Na nama je da odredimo šta ćemo, i u kojoj meri reći.
Potpuno ćutanje nije rešenje (osim ako su stvari toliko jasne, obema stranama, da se međusobno sporazumevaju upravo tim ćutanjem.)
Kad su sve reči potrošene, onda zaćutim, bez tvrđenja pazara.

Nadovezaću se na popovčevu poslednju rečenicu:
Razgovarati, jedini je put do razumevanja - ukoliko nisu već iscrpljeni svi sadržajno-smisleni razgovori.
Kad stvari izgube smisao, svaki razgovor o njima je još besmisleniji.
"Zar je važno ko je kriv
kad se već sve to desi?"
Ponekad tačno znamo ko će šta reći. Nema tu nikakve mudrosti. Okreni-obrni, svi pričaju isto (koristeći male, dekorativne varijacije   )

Rekao mi je, jednom, jedan: "Prepustimo se tišini! Imaj poverenja u mene!" Poslušala sam samodeklarisanog stručnjaka za TIŠINU. Sa punim poverenjem, svoju govorljivost sam utišala na nulu, očekujući nešto novo.
Osim što sam, beskorisno, protraćila vreme čekajući pismo od mrtvaca, tišina me uspavala! Kao dosadno predavanje, kad zaspiš u poslednjem redu... Ne zato što nisam razumela tu TIŠINU, već zato što je o njoj govorio - amater!

Ako rasprava ide za tim da u konačnici  da pobjednika ,onda je razumljivo i ćutanje jer je to samo dokaz da želimo pažljivo saslušati sagovornika i razmisliti o njegovoj  potrebi da doprinese pravom rešenju.Ali to ima svoje vreme. Kada se ćutanje pretvara u tišinu to postaje opasno ,jer ni dijaloga ni pobjednika nema na vidiku ? Nesporazumi se tako nemogu izgladiti pa tišina postaje kobna  za obadva učesnika . Ako  makar jedan priča to je "puno bolje " jer ovaj drugi možda sluša  pa postoji nada .Zato tvrdim da postoji razlika između ćutanja i tišine ....ćutanje  može biti vrlo rečito za onaga ko ima oči da čuje 

Ume da bude i jako oružje, izraz očaja, ili duboke povredjenosti, šoka...

Ćutati znam...jer se tada osećam lepo, opušteno ali to su izuzetne situacije.
Zaćutati...i to znam, kada me konverzacija iznervira i ode u sasvim drugom pravcu, ne volim nedokazane osobe.
Zaćutim, zanemim kada sam u šoku zbog neke loše vesti, dogadjaja!

Inače, nisam ćutljiva...možda nekada bila ali život je čudo, nauči i što nisi znao, mislio...