Najlepši odlomci iz knjiga

Često poželim tvoj hod, ali
ne bih ga pratio. U daljini kao da si ti, i vidim sebe kraj tebe. Možda
sam lud, jer davno sam shvatio da ti za mene nisi tu. A ja još uvek
okušavam čudo na mestu naših susreta.

Momo Kapor

MARIJA JOVANOVIC - IDI, VREME JE

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma;
empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na
probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome
tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone,
a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti
lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag,
dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u
kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za
pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednu mericu
gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program
krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako,
dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi
centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila,
dobro je, kraj je, ne može se više. ?avola. Program se automatski
nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema
predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ''vreme sve leči'',
čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se
mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane.

Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila.
Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno.
Tačka.

LJILJANA HABJANOVIĆ-DJUROVIĆ - ŽENSKI RODOSLOV

Da li ljubav uopste postoji? Ili je ono sto se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, zudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog uzitka, ili vreme izmedju: pomamna, grcevita nada da ce se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iscekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve sto je njegovo: mracne coskove navika i ruznu pustos duse? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znaci naci opravdanje za sve? Nicega se ne stideti, cak ni pred sobom? Sve je to ljubav...

PISMO GLAVA - Slobodan Selenić

Sta je lakše nego zlo u sebi pokrenuti?

Bolje je biti prirodan u svom načinu, makar on bio i inferioran, nego lažan i izveštačen u maniru koji je možda civilizovaniji ili moderniji, ali nekima jednostavno ne priliči.

U jednoj zemlji kakva je naša su sve mogućnosti da bude znatno gore, kod nas uvek širom otvorene.

Nikada nije sve učinjeno i nikada nije sve izgubljeno.

"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

~ Tomas Man "Čarobni breg"

EMILI BRONTE - ORKANSKI VISOVI

- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu?, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a an?eli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre.

"Iz inata, odlučio sam da ubuduće govorim u ženskom rodu. Nije me uopšte bilo sramota. Jednom kada sam sreo Berliniča na ulici, rekao sam mu: Bila sam uvek fascinirana tvojim uspehom u politici, poželela sam čak i da postanem član partije, ali nikako nisam mogla da učinim taj presudni korak. Gledao me je sa očiglednim osećanjem nelagode, pocrveneo je. Ja nisam trepnuo, nastavio sam: Ipak, očekivala sam neki znak sa vaše strane, ali niste me ohrabrili, šteta. Počeo je nešto da muca, kao, jako mu se žuri i nestao je u trenu. Iako nisam imao nikakve zle namere, ovaj susret kao da je bio nagoveštaj Berliničeve skore propasti, pokazivao je njegovu elementarnu nesigurnost. Jednostavno, nije imao odgovor na provokaciju. Možda bi se moglo reći da nije bio siguran u svom rodu, nije bio načisto sa sopstvenom muškošću.
I tako, nastavio sam da zbunjujem ljude na ulici ili bilo kojom drugom prilikom.
Ali nisam imao nameru da se prerušavam u transvestita. Da sam počeo da se oblačim kao žena i da izgledam kao žena, utisak koji bi ostavio govor u ženskom rodu bio bi mnogo slabiji, izazvao bi manji šok, pošto bi ženskim izgledom već najavljivao taj ženski nastup. Ovako, pridje ti neki muškarac ili neka pristojna žena a ti tup - počinješ: Želela bih da vas pomazim..."

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...

A. S. Puškin "Tatjanino pismo Onjeginu"

"Knjige, drage knjige. Složene po temama, po epohama, po žanrovima, naslagane pored mog kreveta, bez reda, u svakom kutku mog prostora bile su knjige. Šarene, crvene, u kožnom povezu, kompleti, mekih korica, otvorene, raskupusane, sa obeleživačima stranica i bez njih, knjige koje su služile i kao stalci za lampe i čajni stočići, knjige koje sam čitala, podvlačila, ostavljala i one kojima sam se vraćala, knjige koje sam volela, lude, melanholične, nestvarne i tužne, i koje sam pozajmljivala i one koje sam čuvala kao najveće blago, knjige, drage knjige koje su mom životu dale okvir, smisao, radost, teme, snagu i tanane odgovore, knjige, knjige koje su me dizale i spuštale, koje su uvek bile moji najveći prijatelji, moja najbolja, najesencijalnija zabava.Koje su mi toliko puta bile zamena za društvo mojih drugarica koje su radile, ili dojile, ili putovale, dok sam ja vapila za prijateljima. Knjige koje su mi bile zamena za psihoanalitičara, zamena za ljubavnika, moj vrhunski provod i izvanredno društvo, knjige koje su me sprečavale da ceo moj život rpetvorim u užasan jauk "Nikada nisam bila voljena!" ili "Nikom ništa nikada nisam stvarno značila!""

Mirjana Bobić Mojsilović "Majke mi bajka"

Meša Selimović: TVRĐAVA

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.

Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude.

Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Piter Trektenberg: KAZANOVIN KOMPLEKS

Bio sam istovremeno sa dve žene, ali, bez obzira na svu ljubav i seksualnu pažnju koju su mi pružale, sa obe sam se osećao neispunjeno, kao da je neki suštinski deo mene ostajao skriven i netaknut. Nije mi padalo na pamet da bih ja mogao da imam neke veze sa tim. Umesto toga tražio sam ispunjenje kroz još više seksa, još više laži i više emocionalnih sukoba i varnica…Provodio sam se i pre sa ženama čija imena bih zaboravljao čim bi napustile moju sobu. Moj život je varirao od pikarske pustolovine do sapunske opere. Kad bolje razmislim, nije broj ljubavnica to što je upadljivo, jer živimo u vreme emotivne neobaveznosti, nego taj uvek isti ciklus osećanja. U početku bi me u susretu sa novom ženom preplavila nesavladiva želja za njom i ta čežnja je činila od mene izgladnelo siroče. Kada bi pristala da spava sa mnom, osećao sam trijumf koji je bio tako grandiozan, lepši od samog seksa. Ali trijumf se brzo preobražavao u sumnju u taj odnos. Koliko god da je trajalo viđanje sa svakom ženom, trijumf je prerastao u iscešđenost i prezasićenost. Šta te žene hoće od mene? Nemam ništa da im dam. Iskradao bih se iz kreveta sa osećajem prevarenosti. Tako je izgledao moj erotski život: smena želje, trijumfa i užasa… a kako je vreme odmicalo ja sam tu vrtešku vrteo sve brže i sa sve više žena paralelno…

Alberto Moravia: TAJNA

Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju večnost.
Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog deteta,
koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život,
nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra.
Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem,
ne znam da li sam te poslednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka.
Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi.
Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje.
Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu.
Želio bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe.

Započevši sliku "Tajna večera", Leonardo da Vinči se suočio sa velikim problemom: trebalo je naslikati Dobro-u Isusovom liku i Zlo-u liku Jude; prijatelja koji ga za vreme večere odlučuje izdati. Prekinuo je usled posla, dok ne pronađe savršene modele.
Jednog dana, slušajući crkveni hor, neki mladić mu se učinio stvorenim za lik Hrista. Pozvao ga je u svoj atelje, te izradio niz skica i studija njegovog lica.
Prošle su tri godine. "Tajna večera" bila je gotovo završena-a da Vinči još uvek nije pronašao zadovoljavajući model za Judu. Kardinal, odgovoran za uređenje crkve, počeo ga je pritiskati, tražeći da odmah dovrši fresku.
Nakon dugotrajne potrage, slikar je zapazio nekog prerano ostarelog mladića, u dronjcima, koji je pijan ležao u jarku. Zatražio je od svojih pomoćnika da ga odnesu u crkvu, jer više nije imao vremena da ponovo izradi skice.
Odrpanca su tamo odneli u besvesnom stanju; pomoćnici su ga održavali na nogama, dok je da Vinči preslikavao crte bezbožnosti, greha, sebičnosti, tako izražajne na njegovom licu.
Kad je dovršio, skitnica je-već donekle otrežnjen-otvorio oči i ugledao sliku pred sobom. Sa nevericom i tugom u glasu, izgovorio je: "Pa ja sam već video tu sliku!"
-"Kada?" - upita iznenađeno da Vinči.
-"Ima od tada tri godine, pre nego sam izgubio sve što sam imao. Život mi je tada bio sazdan od snova; pevao sam u crkvenom horu i jedan me je umetnik pozvao da mu poziram za lik Isusa."

*Znači, Dobro i Zlo imaju isto lice; sve zavisi od toga u kom će nas životnom razdoblju presresti na putu.


" Djavo i gospođica Prym" Paulo Koeljo

ZAŠTO ČOVJEK MOŽE SHVATITI SAMO SEBE

Život svakog čovjeka je put ka samom sebi, pokušaj jednog puta, nagovještavanje jedne staze. Nijedan čovjek nije nikad bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako umije. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu jednog prasvijeta. Poneko ne postane nikad čovjek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovjek, a dolje riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čovjeku. Svima nama je zajedničko porijeklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrijela ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumjeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hese