Najlepši odlomci iz knjiga

„Melanholija nema nikakve veze sa raspoloženjem, ona nije osjećanje, nije duševno stanje, niti bolest. Melanholija je zadnja stanica prolaznosti, zadnji, ama baš zadnji med u životu. Zadnji užitak i ama baš zadnje znanje. Ta slatka tuga zadnji je izazov života i zadnje čovjekovo ushićenje, zadnja sigurnost i zadnja opasnost. Za opće shvatanje je strana i zastrašujuća, za nauku je patološka, a za umjetnost sakralno čudo. Ali za sve troje nedokučiva. Melanholija ima svoj jezik, najsuptilniji među jezicima, svoje slikarstvo i svoju muziku, od sveg slikarstva to je ono koje se najmanje dâ naslikati i komponirati. Ona ima svoje vizije, svoje snove, svoju potresenost, usamljenost, bespomoćnost, strah, svoju tajnu, svoje povjerenje, svoju ranu i radost i svoju propast. Cijeli život umočen u zadnju kap meda. Znaš, više nema, to je zadnje. To nasmrt sigurno znanje da je zadnje, to je melanholija.“

Bela Hamvaš, učitelj života

.... Okrenula se ka njemu i pogledala ga sa ozbiljnim izrazom na licu. Nikada nije video taj pogled kod nje. Tako pun slomljene tuge i beznadezne ljubavi. Navikao je na njena raspolozenja vec i znao je kako neutesno ga voli, ali nije se mnogo bavio time. Dobijala je svoj deo njega i on je uzimao nju sa zahvalnoscu. Bio je ubedjen da je vaga u stalnoj ravnotezi.

Pogledao je jos jednom. Nije plakala, ali celo njeno bice bila je jedna velika suza. Kako to ranije nije primetio? Gde su mu bile oci kada je govorio o nekim stvarima, da ne primeti sta joj sa time cini? Njeno lice je bilo ozbiljno, ali njene oci su mu se smesile. U njima je video ljubav za koju je ziveo i to ga je smirilo. Odagnao je predjasnje misli i ubedio sebe da mu se sve samo pricinilo.

Medjutim, nesto na njoj, nesto neobjasnjivo je i dalje budilo u njemu uznemirenost. Preslisavao se u mislima da li je zaboravio neki vazan datum, nesto sto je ocekivala od njega da uradi.... Ali, nije mogao da pronadje nista. Polako je postajao nestrpljiv, cekale su ga obaveze koje su ipak bile vaznije od ove predstave koju mu ona sada priredjuje. Nije navikao na to od nje. Uvek je govorila o tome sto je tisti i sta zeli. Bila je veoma jednostavna u tom pogledu i zbog toga je jos vise voleo.

Ona je osetila njegovu nervozu i shvatila da je doslo vreme kada ce morati da mu kaze. Hiljadu puta je pripremala reci kojima ce to da mu saopsti, ali sada u njenoj glavi vise nije bilo ni jedne. Osecala se kao da je umrla i kao da mora da drzi oprostajni govor na svojoj sahrani. Stavila mu je ruku na grudi, kao sto je uvek to cinila da bi osetila otkucaje njegovog srca. Ali, ovaj put, pod rukom nije osetila nista.

Umrli smo, oboje smo umrli i slobodni smo! Prostrujalo joj je kroz glavu. Njegovo nervozno nakasljavanje je vratilo u stvarnost i ona je pocela da govori povremeno ga pogledavajuci.

- Doci ce vreme, - zapocela je tihim glasom, - kada ces me imati onoliko koliko ja tebe imam sada. Tada ces razumeti moju ceznju za tobom, potrebu za razgovorom i zelju za tvojom blizinom.

Zacutala je i pogledala ga nesigurno. On je duboko uzdahnuo i spremno cekao na ostatak price koja mu se nije cinila posebno zanimljivom.

- Mozda ces tek tada shvatiti koliku tezinu je za mene imala svaka tvoja rec. Mnogo toga lepoga si mi rekao za vreme od kada smo zajedno. Zivela sam za svaku i najmanju paznju od tebe. Ali, znala sam da moja ljubav u tvojim ocima ne poseduje vrednost.... Brzo mu je stavila prste na usne i rekla – cuti, ne protivreci mi. Ovo je pogresno vreme za to. Znam da me volis nekim osecanjem koje ti nazivas ljubavlju. I ja ga nazivam tako, - rekla je gledajuci u dva hladna jezera koja je toliko volela. Da ne bi zaplakala, nastavila je da govori:

- Znala sam oduvek koliko cenis moju ljubav po tome, jer si uzivao da celebriras svoju ljubav iz drugog zivota ovde, pred mojim ocima. Da li si ikada shvatio neukus svog ponasanja, ne znam.... – rekla je i zacutala uplaseno. Nikada ranije nije tako razgovarala sa njim.

On je netremice je gledao. Prestao da oseca nestrpljenje. Dosadu je zamenilo zivo interesovanje i slutnja, koja mu je stezala srce. – Nisam znao – promucao je, - nikada nisam hteo..... - nije imao snage da recenicu izgovori do kraja.

- Volim te, - rekla mu je jednostavno – i naslonila glavu na njegove grudi. Za delic sekunde se ponadao da ce ipak sve biti u redu, ali jos pre nego sto je uzdah olaksanja presao preko njegovih usana, ona je nastavila:

- Nadala sam se da ces uciniti nesto za nas.... ali ti nikada nisam nista trazila.... nadala sam se da ti je nasa ljubav vredna zrtve..... bilo kakve.... Mislila sam, kada me budes bolje upoznao, kada budes razmislio.... kada shvatis...... Ali, nista od toga se nije dogodilo. Jednostavno me nikada nisi zaista zeleo i ja sam shvatila da moja ljubav za tebe nema vrednost.

Tuzno je spustila pogled i nastavila tako tihim glasom, da je jedva cuo sta govori:
- Ali za nekog drugog moja osecanja, iako su tek malo zrnce prasine, imaju vrednost ulice poplocane zlatom. Zacutala je posle tih reci. Zatvorila je oci i nastavila:

- Ne, ne volim njega, - rekla je guseci se u potisnutim suzama, - on je samo draga osoba, nista vise. Njemu nikada necu moci da dam onu ljubavnu stihiju, one orkane i bujice ljubavi koje imam za tebe. On me nikada nece upoznati onako kako me ti znas..... pa ipak, on me voli toliko snazno, da je spreman sve da ucini za mene samo da bi bila njegova…. Jedva cujni jecaj propratio je njene poslednje reci. - I zato smo mi sada ovde…. Zato razgovaram sa tobom….. Koliko si ti spreman da ucinis da me ne bi izgubio?

Zaustio je da kaze nesto, ali ona ga je preduhitrila. – Ne govori nista, samo me uzmi u svoje ruke, to ce mi biti dovoljan odgovor. – Gledala ga je ocima punim ljubavi, ali u njima je sada bila i neka odlucnost koju nije poznavao od ranije. Bucalo mu je u glavi od svega sto je cuo. Ni u snu se nije tome nadao od nje. Polako je poceo da shvata sta je rekla i sta znace njene reci.... sta mu je trazila sa njima.... Bio je zbunjen, zatecen.... Molio se u sebi da umre na mestu, da se dogodi zemljotres, da izbije pozar, bilo kakva kataklizma dosla bi mu kao spas, samo da ne mora da reaguje na njene reci…. Stajao je ruku opustenih niz telo pognute glave ne primecujuci krupne kapi koje su mu se kotrljale niz lice..... Nije ni sam znao koliko vremena je proslo. Borio se sam sa sobom, bila je to bitka njegovog zivota.....

Posle beskrajno dugog vremena, umorno je podigao ruku da je zagrli i prenerazeno je primetio da je sam u sobi. Otisla je tiho, bez i jedne reci.... Nije znao gde je, ni gde da je trazi..... Tek sada je shvatio koliko malo je u stvari znao o njoj, koliko malo se interesovao za njen zivot, i za to ko je ona zaista..... Vazduh je bio tezak kao olovo. Soba je pocela da se okrece oko njega. Otvorio je usta u nemogucnosti da dise, a iz grla mu se oteo krik ranjene zveri, krik koji je odjeknuo gradom uvlaceci se u svaku pukotiu najudaljenije zgrade, krik koji je poput crkvenih zvona obelezio trenutak njegove smrti....

Erica Jong – Ljubav

Sve što upravo proživljavaš samo je jedna od milion mogućih staza kojima putuješ.Zbog toga moraš uvijek imati na umu, da je staza samo staza; ako ti osjećaji kažu da po njoj ne smiješ putovati, ne smiješ na toj stazi ostati ni po koju cijenu. Da bi imao pravilnu jasnost moraš živjeti disciplinovanim životom. Samo tada ćeš znati da je svaka staza samo staza i da nije uvreda ni za tebe ni za druge da je napustiš ako ti tako tvoje srce nalaže. Pritom tvoja odluka da ostaneš na stazi ili da je napustiš mora biti oslobođena od straha ili ambicije.
Upozoravam te. Provjeri svaku stazu temeljito i promišljeno. Provjeri toliko puta koliko misliš da je potrebno.
Ovakvo pitanje samo star čovjek postavlja. Da li ova staza ima srce? Sve staze su iste, ne vode nikuda. Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje. Na mom vlastitom putu mogu reći da sam prešao duge, duge staze, a sada se nigdje ne nalazim. Ima li ova staza srce? Ako ima staza je dobra, ako nema staza je bez vrijednosti. Obe staze ne vode nikuda; ali jedna ima srce druga ga nema. Jedna čini da je putovanje veselo, dok njom putuješ, jedno si s njom. Druga će učiniti da proklinješ svoj život. Jedna te jača druga slabi.
Prije nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.
Nevolja je u tome što niko ne postavlja takva pitanja; kad čovjek konačno utvrdi da je izabrao stazu bez srca, staza je već spremna da ga ubije. Na tom mjestu rijetki se ljudi zaustave da bi promislili i napustili stazu. Staza bez srca nije nikada prijatna. Moraš se mučno potruditi, čak, da bi uopšte njom krenuo. S druge strane, staza sa srcem je laka; nije potrebno da se trudiš da bi je volio.
Rekao sam ti da izbor staze sa srcem mora biti slobodan od straha ili ambicije. Želja da se uči nije ambicija. Sudbina nas ljudi je da želimo znati.
Staza bez srca će se okrenuti protiv čovjeka i uništiti ga. Nije potrebno mnogo da čovjek umre a tražiti smrt je traženje ničega.
Za mene postoje samo putovanja stazama koje imaju srce, bilo kojom stazom koja ima srce. Njima putujem i jedini vrijedni izazov je da ih prođem čitavom njihovom dužinom.
I tako putujem – i gledam, gledam bez daha. by-Karlos Kastaneda – Staza srca

KEJT KARIGAN - RECEPTI ZA SAVR�EN BRAK

Kažu da prosto znaš kada ćeš se udati za nekog muškarca. Tako bi, navodno, trebalo da bude. Izlaziš s momcima, spavaš sa njima, živiš s njima - proživiš godine od dvadesete do tridesete zaljubljujući se i odljubljujući. A onda, jednog dana, sretneš tog odre?enog čoveka i prosto znaš da je on ''onaj pravi''. Razlikuje se od svih koje si do tada srela. Osećaš da si sanjim srećnija, da si nešto posebno, da si živa. I tako se venčate.
Dve nedelje ste Barbi i Ken. Venčanje je prava predstava u
hotelu ''Plaza'', ti si u venčanici boje belanceta iako si već prešla
tridesetu. A učešće za kuću straćite na četrnaest dana boravka
na Karibima.
A onda, kad konačno dovedeš svog Kena kući, shvatiš da je to bila
prenagljena , nagonska kupovina. Toliko si želela etiketu ''udata''
da nisi razmišljala, a sada ti i ne izgleda baš toliko dobro kao pod
bleštavim osvetljenjem kabine za presvlačenje. Čak ti nije ni
taman po meri; i mada si ubedila sebe da će odgovarati za svaki
dan, sad nalaziš da je neudoban i da ti ide na živce. Platila si ga
svojom slobodom; on je najskuplja greška od svih koje si ikada
napravila. U braku ste manje od tri meseca, a tebi zbog svega što
on uradi ili kaže do?e da vrištiš, što i činiš, ali u sebi: ''Do kraja
života?! Ne mogu s tim da živim do kraja života!''
Ali ne izgovaraš to naglas jer se stidiš te strašne, užasne greške.
Premda ga prezireš zbog načina na koji , na svojoj strani kreveta,
seče nokte na nogama, istovremeno znaš i da to nije razlog za
razvod. Da je to nečujno mučenje koje proživljavaš u potpunosti
tvoja sopstvena krivica jer si se udala za njega, a ne voliš ga
izistinski. Ili bar ne dovoljno. Kad sad razmotriš sve unatrag, jesi
li ga ikada uopšte volela, ili je po sredi bila samo očajnička želja
da se udaš? Jer ljubav, prava ljubav, svakako mora biti jača, ona
se ne pretvara u mržnju zbog tričavih, svakodnevnih sitnica.
Ljubav je nešto krupnije. Ljubav ne greši. Prava ljubav ne greši.
Bar ne ona ljubav zbog koje se udaš za nekoga.
U sedmoj nedelji braka obraduju te statistički podaci da se svaki
četvrti brak završi razvodom, pa zaključiš da je šest meseci
razuman rok da pokušaš da stvari dovedeš u red i upristojiš svoj
brak.
Ali znaš da nije baš tako. Hoću reći, zapravo ne pokušavaš. Pa ne možeš da odoliš, te zaključiš da si pripadnica onog naraštaja žena za koje je brak izazov i tegobno stanje bitisanja.
Ili pak može biti da ne postoji nikakva univerzalna grupa, da ne postoji obrazac, kliše uslovljen duhom vremena.
U tom slučaju, ja sam samo žena koja se udala za pogrešnog
momka i pokušava da na?e izlaz.

~Stvarno ne znam, Tom, lepo ne znam. Otprilike mi sve izgleda stvarnije kad se uradim. Zivot je dosadan i besmislen. Pochnemo zivot s velikim ochekivanjima, a onda se uplashimo. Shvatimo da cemo svi umreti, bez odgovora na velika pitanja. Razvijamo razne predugachke teorije koje samo tumache zivot na razlichit nachin, bez stvarnog proshirivanja pravog znanja, o velikim stvarima, o pravim stvarima. Sve u svemu, zivot je kratak i razocharavajuci, i na kraju umremo. Ispunjavamo zivot raznim glupostima, kao shto su karijere i veze, da bi sami sebe zavaravali kako nije sve skroz besmisleno. Hors je iskrena droga, jer uklanja sve iluzije (...) To je jedna stvarno iskrena droga. Ne menja stanje svesti. Samo ti pojachava adrenalin i dobar osecaj. Posle toga vidish svet onako bednim kakav jeste, i nema anestezije protiv toga.~

~Drushtvo izmisli neku laznu uvrnutu logiku da bi prigushilo i promenilo ljude chije ponashanje odudara od mejnstrima.~

~Mora da zivot vredi vishe od ovoga.
Josh bolova, onda josh sna/bolova.~

~Ono ja koje gnjechi pilule kaze da smrt ne moze biti gora od ne preuzimanja nichega da se zaustavi ovo postojano propadanje. To ja uvek pobedi.~

"Trainspotting"
Irvine Welsh

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ludačka košulja za dvoje

"Pusti me da plačem. Ti Apolone izdan od ženske ruke. Ti, koji se plašiš tajnih dubina u meni, a ipak se utapaš u njima. Pusti me da hodam. Toliko dugo, dok mi kamen preuzet od brata Sizifa ne postane zaista težak. Nisam ti stigla reći da su moje oči zapravo svetionik prividna svetla. Da utopljenici u njima nikada ne uspevaju doseći obalu.. Umorna sam, ljubavi. Ne brine mene prizvuk Sotoninog smeha. Ni izlizane cipelice u kojima plešem na podijumu pakla. Prerezane vene nije teško ponovno zašiti. Božja je volja što se plašim same sebe. Prokleto crnilo koje neprestano izlazi i čini me naizgled mrtvom. Nisam ti rekla da moje noćne more nemaju kraja. Glavni je lik uvek progonjen i izdan. Mrzim sećanja što mirišu na hrizanteme. Nadgrobne spomenike svojih snova. Izbledele otiske mrtvih pisaca. Ponekad se igram slovima. ali to je zato, što u ovoj sobi tišine baš i nemam nekog izbora.. Uđi u moje samotne dvore. Ti usamljeni vladaru tamnog kraljevstva. Zavuci ruke u grotlo moje duše. Okusi moje izrezbareno srce. Šapni mi da je vreme za nas. Nisam ti rekla da je u meni dete. Ne prisiljavaj me da napravim pobačaj nad onime što sam nekada bila. Pusti me da iskrvarim. Suviše je bolno ležati na tom asfaltu samoće. Dopusti da svojom krvlju ispišem najlepše stihove na tvojim leđima. Da prodrem svojim noktima duboko u tvoje meso kako bih te zaštitila.. Moj dom je samica. Vlažni i hladni zidovi sa isečcima iz stvarnoga života. Crne rupe, sa svojim velikim, otvorenim usnama.. Dala sam ti ključ od odaja tišine. Poklonila sam ti mir ukraden sa svetih planina Tibeta. Tvoj otrovan i sladak jezik ostavlja ožiljak na mojim usnama. Dobrodošao u moju ludačku košulju. Više nisi sam..."

"U jesen sam joj predložio da se vjenčamo. Iskreno sam to želio, nisam mogao zamisliti da će biti nekako drukčije, ali sam pošteno rekao da sam rđava prilika, nemam ništa, niti ima izgleda da ću ikad imati, i ne dobija mnogo udajom za mene. Možda nije pravo što joj to nudim, ali mi ljubav daje pravo da budem nepravedan. Voljet ću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno.
Ali ona je još luđa od mene. Voljet ćemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba.
Našalio sam se da će nam u početku sigurno biti lijepo, a poslije, kad joj dosadim, snalazit ćemo se kako znamo, osvježavat ćemo našu ljubav, kao stari Džezar, koji se tri puta rastajao i ponovo vjenčavao sa svojom ženom.
- Bez potrebe je mučio i sebe i nju – pobunila se Tijana.
- Trebalo je da nađe ženu s kojom
se neće nikada rastati. Ili da živi sam. Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići.
- Ti bi otišla?
- Otišla bih.
- Zato što me ne voliš?
- Zato što te volim.
Nije mi sasvim jasna ta ženska logika, ali sam znao da govori istinu."

M. Selimović
Tvrdjava

Citat iz knjige "Ženski rodoslov,, koji me je oduševio kao i cela knjiga...

"Samo voljena žena sme da pita, zahteva, da prebacuje i kori. Da se nestašno igra i koketuje sa bolom. Koketerije nevoljene žene je ružna groteska, njeni zahtevi su nasilje, prekori, plačno moljakanje.
Onaj ko traži u ime svoje neuzvraćene ljubavi, prlja i sebe i tu ljubav, vukući je kroz blato poniženja!!!

Ljiljana Habjanovć Djurović

Ljubav nikada ne dolazi praznih ruku.
Uvijek donosi darove.
Ne znam sto je drugima poklonila, ali meni je ljubav darovala suze i govor.
I ove rijeci su se pojavile na izvoru suza: tamo gdje je ljubav dirnula moje srce.
Stepski vuk - Hese
[You must be registered and logged in to see this link.]

"...jer nista ljude ne veze tako kao zajednicka i srecno prezivljena nesreca.I oni su se osjecali cvrsto vezani secanjem na tu minulu nevolju.Zato oni tako vole te uspomene na najtezi udarac koji ih je u zivotu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladim nerazumljiva.Njihova su secanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih secanja neumorni; dopunjavaju se u razgovoru i podsecaju; pogledaju samo jedan drugom u te staracke oci sa skleroticnom, pozutjelom beonjacom i vide ono sto mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim recima; tope svoje svakodnevne brige u secanju na vece koje su davno i srecno prosle."


Na Drini cuprija, Ivo Andric

U masi ljudi ona je sama. I kada nije sama, onda je usamljena...
Muskarci za koje bi zelela da ostanu - sami odu.
Oni koji zele da ostanu - otera i odbaci. Svaki ostavlja trag, ali ne
dovoljno jak da se zbog njih menja. U sustini, uvek drzi samo svoje.
Haos koji uzrokuje u zivotima muskaraca potice od haosa iz njenog zivota.
Ali, to samo ona zna. Suze ne krije, ali ih niko ne vidi. Prikrivene su smehom.

Anabela Basalo.. Žena s greškom