Najlepši odlomci iz knjiga

NAJLJEPŠE OD SVEGA ŠTO ČOVJEK MOŽE DA UČINI

Neobičan mladić. Biće divan čovjek ako ne uspije u onome što želi, strašan ako uspije. Bio bi ponosan na svoju čistu misao i poslije, kad bi već odavno bila uprljana. Sad je protiv nasilja, zavešće ga u ime slobode. Sad je za slobodu, ugušiće je u ime vlasti. Boriće se surovo za svoje uvjerenje, smatrajući da je plemenito, ne znajući da je postalo neljudsko. Biće najljući neprijatelj protiv sebe bivšeg, i čuvaće, kao hamajliju, ogrubjelu sliku svoga nekadašnjeg zanosa. A ako ne uspije, kao i toliki drugi, ako mu sadašnji bivši zanesenjaci presijeku put, njegovo stradanje će učiniti više nego pobjeda. Sačuvaće se u ljudima dirljiva uspomena na žrtvu i na misao koja nije postala stvarnost. I začudo, to je najljepše od svega što čovjek može da učini: da pokuša i da ne uspije.

Ostaje tako da živi želja i vjera da će jednom doći sanjani raj, a s tom željom lakše se živi. Ako proroci razočaraju, snovi tamne. Proroci treba da umru prije nego što išta ostvare. Dovoljno je to što su još jednom razgorjeli staru nadu. Zašto da je gase djelom koje razočarava. Možda treba da prođe neko drugo vrijeme, da se u dušama nakupi dosta te neokaljane ljepote, pa da ljudi, očišćeni, ostvare prastari san.

Meša Selimović – Tvrđava

OGLAS: TRAŽI SE…
[You must be registered and logged in to see this image.]
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta….
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao….
Traži se nada….ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav…
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. …Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.


Momo Kapor

Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je. Ne znam, kotrljam se niz život kako znam. Kamenčić na trotoaru izabere me za igru, pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto događa, tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe. Kad mi se učini da posustajem, trgnem se i nastavim nabrajati
ljepote i dobrote, kojih sam i sâm željan, a tebi sam ih proslijedio. Probudim se, a ne znam da li sam spavao, zaspim, a ne znam da li sam bio budan. Dobro sam, kasno je za bolje.
(Goran Tadić)

NAŠE OBIČNE ŽENE

Te obične mahalske žene su pronašle tajnu spokojstva, ne tražeći je. Sve ih raduje, ništa te ne iznenađuje, ne žele nemoguće, dobro su dok im ne staneš na žulj, zubate ako ih povrijediš, ogovaraju ali ne zavide suviše, jezičave su ali će pomoći svakome u nevolji, znaju da je život težak ali ne plaču zbog toga, i uvijek će iščeprkati ponešto što je u njemu lijepo, a lijepo im je jednostavno, behar u bašti, kafa na brdu, svadbeno veselje u mahali, razgovori, dugi razgovori, kad sve govore odjednom, uglas, najčešće pronalazeći u ljudima i stvarima ono što je smiješno.

Meša Selimović

"Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed."

T.Ivančić, 'Povratak nade'

TEŽI DA BUDEŠ SREĆAN


Teži da budeš srećan!
Idi smireno kroz buku i užurbanost
i sjeti se mira koji možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima
sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno
i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbjegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima,
možeš postati ogorčen ili ponosan;
jer će uvijek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv,
ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promjenljivim vremenima.
Budi oprezan u svojim poslovima,
jer svijet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da uočavaš vrline oko sebe.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima
i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovo nemoj glumiti ljubav.
I nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima,
ljubav je vječna.
Spokojno primi iskustvo godina,
skladno napuštajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama.
Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dijete svemira,
ništa manje nego što su to drveće i zvijezde.
Imaš pravo biti ovdje.
I bilo ti to jasno ili ne,
nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamišljaš,
i bez obzira kakav ti je posao
i čemu težiš u bučnom komešanju života,
zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja
i porušenih snova, ovo je ipak divan svijet.

Teži da budeš srećan!


(Tekst je pronađen krajem prošlog vijeka
u jednoj napuštenoj crkvi.)

~Stvarno ne znam, Tom, lepo ne znam. Otprilike mi sve izgleda stvarnije kad se uradim. Zivot je dosadan i besmislen. Pochnemo zivot s velikim ochekivanjima, a onda se uplashimo. Shvatimo da cemo svi umreti, bez odgovora na velika pitanja. Razvijamo razne predugachke teorije koje samo tumache zivot na razlichit nachin, bez stvarnog proshirivanja pravog znanja, o velikim stvarima, o pravim stvarima. Sve u svemu, zivot je kratak i razocharavajuci, i na kraju umremo. Ispunjavamo zivot raznim glupostima, kao shto su karijere i veze, da bi sami sebe zavaravali kako nije sve skroz besmisleno. Hors je iskrena droga, jer uklanja sve iluzije (...) To je jedna stvarno iskrena droga. Ne menja stanje svesti. Samo ti pojachava adrenalin i dobar osecaj. Posle toga vidish svet onako bednim kakav jeste, i nema anestezije protiv toga.~

~Drushtvo izmisli neku laznu uvrnutu logiku da bi prigushilo i promenilo ljude chije ponashanje odudara od mejnstrima.~

~Mora da zivot vredi vishe od ovoga.
Josh bolova, onda josh sna/bolova.~

~Ono ja koje gnjechi pilule kaze da smrt ne moze biti gora od ne preuzimanja nichega da se zaustavi ovo postojano propadanje. To ja uvek pobedi.~

"Trainspotting"
Irvine Welsh

~Samo jednom se zivi, zar ne? Dobro, osim Lazara. Jadnik, morao je dvaput da umre. Ali ja sam Niki Bilejn. Samo jednom se vrtish na ringishpilu. Zivot je za odvazne.~

~Nisam josh bio mrtav, samo u stanju ubrzanog raspadanja. A ko nije? Svi smo u istom chamcu koji propushta, uveseljavajuci sami sebe. Uzmite, recimo, Bozic. Aha, gonite ga u tri piz.de materine. Chovek koji ga je izmislio bio je lik koji nikad nije nosio vishak prtljaga. Mi ostali moramo da odbacimo veci deo nasheg smeca, samo da bismo provalili gde smo. U stvari, ne bash gde smo, vec gde nismo. Shto vishe toga odbacish, vishe i vidish. Sve funkcionishe naopako. Idi unatrashke i nirvana ce sama da ti padne u krilo. Milion posto.~

~Mislim, ako recimo zakljuchite kakoje sve besmisleno, onda ne moze biti sasvim besmisleno, jer ste svesni da je besmisleno, i vasha svest o besmislenosti gotovo daje neki smisao. Znate na shta mislim? Kao neki optimistichki pesimizam.~

"Pulp"
Charls Bukowski

~Izvesno je da jedino ljubav chini choveka potrebnim u svetu.~

~...potok suza probija iz moga prigushenog srca, i ja plachem neuteshno iduci mrachnoj sudbini u susret.~

~Da pobesnim, Viljeme, shto ima ljudi bez smisla i osecanja za ono malo stvari koje na ovoj zemlji josh imaju vrednosti.~

~Choveku ne treba vishe od nekoliko koraka zamlje da na njoj uziva, a josh manje da se pod njom odmara.~

~Shta je drugo ako ne ljudska sudbina da svoju meru do kraja istradamo, svoj pehar ispijemo? A kad je taj pehar i bogu s neba bio gorak na njegovoj chovechanskoj usni, zashto bih se ja razmetao i pravio se da mi slatko prija?~

"Jadi mladog Vertera"
J.V.Gete

"Sledeceg dana smo krenuli na put.Natrag u Honolulu,na drugi kraj zemaljske kugle.Majci sam rekao da cu sledece godine opet doci.
Svi su izishli na stanicu.Ja sam se nagnuo kroz prozor voza i mahao maramicom.
Moja majka je stajala tamo kraj praznog koloseka okrenuvshi glavu u neodredjenom pravcu za vozom koji je odlazio.Stajala je tamo nepomichno,samo su joj se naochare svetlucale.Sada je nisu pridrzavali niti Roza,niti Djula.
Dvadeset i osmi septembar,sedam sati uveche.
U Hedešhalamu su madjarski carinici sishli sa voza i austrijski kondukter je vec proshao kroz hodnik .
Tada me je neshto potreslo do dna dushe.Okrenuo sam lice i rukom mahnuo Dženifer da izvede Endrjua iz odeljka.Dženifer je osetila o chemu se radi.Izvela je Endrjua u hodnik da u tom chasu ne vidi svog oca.
Od jecanja mi se treslo celo telo.Znao sam da nikada vishe necu videti svoju majku i svoj rodni kraj."

Lajoš Zilahi - Kad duša zamire

PISMO GLAVA - Slobodan Selenić

Sta je lakše nego zlo u sebi pokrenuti?

Bolje je biti prirodan u svom načinu, makar on bio i inferioran, nego lažan i izveštačen u maniru koji je možda civilizovaniji ili moderniji, ali nekima jednostavno ne priliči.

U jednoj zemlji kakva je naša su sve mogućnosti da bude znatno gore, kod nas uvek širom otvorene.

Nikada nije sve učinjeno i nikada nije sve izgubljeno.

DJORDJE BALASEVIĆ - JEDAN OD ONIH ŽIVOTA

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

EMILI BRONTE - ORKANSKI VISOVI

- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu?, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a an?eli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre.

- A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.

“Sveta knjiga vukodlaka”, Viktor Peljevin

Ako ikada srce zaboli, duša se razdraga i slatka tuga obuzme dušu - to je pri uspomenama na prošlost, minule dane, rodno mesto, drugove iz detinjstva... One koji su pomrli spominješ s pobožnošću i poštovanjem, a one koji su još živi gledaš čudom kako su se promenili...

Gledam živu, tesnu ulicu, ograđenu visokim zidovima, s velikim kapijama i razgranatim drvećem, koje se pruža, te je kiti zelenilom. Slušam viku drugova, gde me zovu da idemo na reku i sečemo zelene vrbe. Vidim majku kako pogurena ide po bašti i bere razne trave, pa sve to sa uskršnjim jajem i srebrnom paricom meće u čanak vode pod bokor ruža.

Sutra je Đurđevdan!

Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom. Drveće, senke, šuštanje lišća, cvrćanje popaca, sve to klizi, bruji i obuzima dušu, a ona drhti i strepi. Htela bi da poleti, ali ne zna kuda? Da brojim zvezde? Da pevam?... Sa ulice se čuju glasi i bat koraka. Poneko zapeva, glas mu se prostre, razastre na sve strane i polako, dršćući, utone u ovu slatku, letnju, tihu, večernju tišinu!...

Bora Stanković - Slatka tuga( iz pripovetke Djurdjevdan)

"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

“Nepodnošljiva lakoća postojanja”, Milan Kundera

"Ko se nije odricao zabluda iz mladosti, veruje da je to bolan proces. Menjanje pogleda je, ipak, sama evolucija. Mladalačka opčinjenost je u mnogim slučajevima, samo služenje nezrelom traganju za božanskim silama u sopstvenom biću, otpor dolazećim saznanjima o ograničenosti pojedinačnih moći. Tek puna istina u kružnoj liniji zatvara zablude u prsten."

„Bežanje od sreće“, Milenko Vučetić

Sijena, kao i drugi stari i čuveni toskanski gradovi, dočekuje malo stanicom talijanske palanke, a nad njom se, u prozorima leprša rublje koje se suši.

Sva je brdovita, strma, uzana i zagušljiva i lepi san putnika o njoj, raspline se pri ulazu u varoš, u zakrčenim ulicama, punim odrpanaca, pred dućanima i podrumima, iz kojih se ori strašna dreka. Vlažne kuće, krčme, svet kao i drugde.

Tek kada se kola uspnu na brdo, stiže se u čistiji kraj, u kome se stari grad čini mirna i prijatna varoš, sa španskom tvrđavom, koju je doba talijanskog romantizma pretvorilo u lepo šetalište, što otvara bezmeran vidik, u toskanske brežuljke. I najstariji putopisi spominju izvanredan, zdrav vazduh grada, ljubaznost i lakomislenost, lak moral stranih i razbludnih Sijenjanki i lepo sijensko narečje. Varoš se ni posle tolikih stoleća nije sasvim izmenila i kad se provede nekoliko večeri kraj starih, čuvenih studenaca, sagleda se jasno, u visini, njen oštri, srednjovekovni lik.

Italije, one iz putopisa, i nema. I najzabačenije selo ima električno osvetljenje, apoteku i lokalni žurnal. Hoteli sa širokim posteljama za dvoje i čuveni talijanski kuvari su prošlost, mesto njih su sad čuveni dvorovi pretvoreni u hotele, u kojima se celu noć igra fokstrot. Lepa putovanja ispod limunova, veseli popovi, advokati i žene sa dugim minđušama prođoše, automobil i prosjaci čekaju strance, sve varoši mirišu na benzin i fabrike. Još je svaka ulica: ulica Kavura, a svaki trg: pjaca Garibaldijeva. Rik magaraca ori se po ceo dan, u strahovitoj žegi i prašini, a budi rano, u zoru, i u varošima Lava, i u varošima Orla, i u varošima Ljiljana.

Iz knjige Ljubav u Toskani - Miloš Crnjanski( Sijena )

"Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tužan, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi - vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće."


Da li me je pomenula? -zapita, ustežući se, kao da se bojao da će odgovor opisati pojedinosti koje neće moći da sasluša.
-Nije dolazila svesti. Otkako ste vi otišli nije prepoznala nikoga -rekoh. -Eno je gde leži sa blagim osmehom na licu, a njene poslednje misli vratile su se prijatnim danima detinjstva. Život joj se završio blagim snom -neka se isto tako probudi na onom svetu!
-Neka se probudi u mukama! -viknu on zastrašujućom žestinom, lupi nogom zemlju i zaječa u iznenadnom nastupu nesavladljivog uzbudjenja. -Ostala je lažljivica do kraja! Gde je ona? Nije tamo -nije u raju- nije isčezla -gde je? Oh, rekla si da ne mariš za moje patnje! A ja imam samo jednu molitvu -ponavljaću je dok mi se jezik ne osuši -Ketrin Ernšo, nemala mira dok god sam ja živ! Rekla si da sam te ubio -priviđaj mi se onda kao duh! Uveren sam da se ubijeni prividjaju svojim ubicama. Znam da duhovi lutaju po zemlji. Budi uvek sa mnom -uzmi kakav hoćeš oblik- dovedi me do ludila! Samo me ne ostavljaj u ovom ponoru gde te ne mogu naći! Oh, Bože! Ovo je neizdržljivo! Ne mogu da živim bez svoje duše!
Udario je glavom o čvornovato stablo, i podižući pogled zaurla, ne kao čovek, već kao divlja zver koju ubijaju noževima i kopljima. Opazih nekoliko krvavih mrlja na kori drveta, a i ruke i čelo bili su mu krvavi; verovatno je prizor koji sam videla bio samo ponavljanje sličnih, odigranih u toku noći. Nije u meni probudio sažaljenje -užasnuo me je. Ali u trenutku kad se dovoljno pribrao da opazi kako ga posmatram, naredi mi da se gubim, i ja ga poslušah. Da ga umirim, ili utešim, bilo je izvan moje moći!

Orkanski visovi – Emili Bronte