LJUBAV

Naslov: LJUBAV 2/4/2013, 22:14

Izgleda da ću te večeras ipak ljubiti

Dugo je stajala pred ogledalom. U spavaćici koja je jedva prekrivala njeno telo bila je tako zanosna. I bila je svesna toga šta budi u muškarcima. Češljajući svoju dugu kosu izgovarala je tako sigurnim tonom: „Sve ljubavi su perverzne“. I smejala se pakosno. Znala je da može imati svakoga, a bio joj je on jedini dovoljan. Ustala je sa kreveta i bacila spavaćicu na pod. Iz ormara je izvukla svoju omiljenu haljinu i pozvala taksi. Znala je dobro gde će ga naći. U oblaku dima spazila je njegov pogled.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Video sam je još na vratima. Nosila je na sebi usku haljinu koja je u meni budila nagon, onaj životinjski nagon da je pocepam i uzmem je kao da je poslednji put. Kretala se ka meni uzdignute glave. Činilo se kao da zvuk njenih cipela odjekuje klubom. I sela je toliko blizu da sam mogao da osetim njen dah. A kao i obično, naručila je martini.

-Gde si ti? Nedostajao si mi. Bez tebe su noći tako duge. I priznaću ti- od kada sam osetila lepotu tvog tela, tražim anđela. Ma daj, prekini više da me skidaš pogledom. Ove noći te neću ljubiti.

Uzela je gutljaj martinija, zadržala ga malo u ustima i nastavila.

-Znaš, moje telo reaguje na želje. Ali želju za tobom ovog trenutka ubijam gutljajem pića koji nežno dodiruje moj jezik slivajući se niz njega. To je za mene veliki užitak, skoro kao vođenje ljubavi s tobom. I zašto sada gledaš na sat? Daj, ne gubi vreme kada već znaš da polako pada mrak. I, takođe, odlično znaš da bi prodao svaki provedeni sat u ovom klubu za samo jedan dodir mojih kolena. Potčinjen si apsolutnom lepotom mog tela, i ti to znaš dragi!

-O, da! Dovodiš me do ludila. Tvoje cipele, čarape, haljina. Zavidim čak i toj ogrlici koja dodiruje tvoje grudi. Trebaš mi!

Onda je zaćutao. Videla sam kako mirno ispituje moje lice, deo po deo. Ponire mi u pogled. Uporno i dugo. I postajem nemoćna. Postajem opiljak gvožđa pred magnetom.
-Zar misliš da ne vidim kako drhtiš pri iščekivanju neizbežnog? Uznemirena si jer znaš da ne možeš da mi se odupreš. Daj mi ruku i krenimo odavde. Pođi sa mnom, želim da osetiš kako je napolju lepo, hoću da te zaboli noć.

-Krenuću, ne brini. Želim samo da ti kažem da nije reč o ljubavi. Ona verovatno nije ni postojala, ili je jednostavno izgorela u plamenu strasti. A taj plamen bukti u meni- ne da mom telu da odmori, da te zaboravi, da te ne poželi. Ma krenimo već jednom.

Dok smo izlazili nisam mogla a da ne pomislim kako je on jedini koga želim. On jedini nikada nije očekivao, tražio, zahtevao. Nije tvrdio da on najbolje zna šta meni treba a ipak je najbolje davao.

-Izgleda da ću te večeras ipak ljubiti. Ne osuđujem sebe zbog toga jer me ti nikada nisi terao da se osećam kao dužnik i krivac, nisi budio u meni želju da se iščupam, da spasem sebe onakvu kakva jesam. I po hiljaditi put želim da čujem sa tvojih usana: „Moja si, samo moja!“

Put do stana je bio dug. Poljupci puni strasti i čežnje nisu mogli da dočekaju sobu. Palila je svaki deo mene. I gutala me pogledom. Lift je stao na drugom spratu. Nisam mogao da prestanem da je želim, onako očajnički. Još sa vrata sam počeo da skidam njenu haljinu. Ulično svetlo je osvetljavalo njeno lice, telo. Bila je anđeoski lepa. Zubima sam skidao njene čarape. Te noći bio sam sličan životinji. „Moja si, samo moja!“

Na košulji je bilo previše dugmeta za mene koju se gubila u toj vatri zapaljenoj te noći. Čvrsto sam zaranjala nokte u njegovu kožu. Činilo se da ova noć nema kraja. Ruka je klizila niz već oznojeno telo i gubila se u postelji. A umeo je odlično da nahrani moje primarne nagone. U njenu sam uvek znala da pronađem sebe.

-Nemoj da misliš da sam nemoćna pred tvojim dodirom. Ja jednostavno volim da budem tvoja. I sam znaš da će sutra svako biti u svom krevetu želeći da na neki način uguši žudnju ali moraš shvatiti i to da nije drama samo u tome što odlazim, već što ti nećeš umeti da ostaneš, da nastaviš bez mene, na moj način. A svi drugi načini su ti ipak tuđi.

-Svestan sam toga. I svestan da jutro broji tvoje korake dok odlaziš iz mog kreveta. Ali ti moraš da shvatiš da ne možeš protiv noći. Svaki put kada budeš stajala pred ogledalom oblačeći spavaćicu, shvatićeš ponovo, po ko zna koji put, kako si anđeoski lepa. I poželećeš baš onda da ja dodirujem tvoje telo umesto čaršava, poželećeš onda da ja ljubim tvoje usne umesto čaše martinija i želećeš onda, kao što želiš i sada, reči sa mojih usana: „Moja si, samo moja“.

Bio je u pravu. I bila sam u pravu. Jedno bez drugog nismo mogli. Ovde nije reč o ljubavi, mi smo samo zapalili vatru koja nosi sve pred sobom, koja pali telo i čiji fitilj nema kraja. Mi smo ljubavnici. Reč koju mnogi osuđuju a koja nama hrani telo i dušu čini spokojnom.
-Vidimo se, ljubavniče.- Namignula je i otišla. A ja sam znao da mi je ovo jutro neće uzeti. Sklopio sam pakt sa mrakom- on će je vratiti u moj krevet. Možda još večeras… (Autor: Jovana Trajković)

Naslov: Re: LJUBAV 8/6/2013, 14:31

NAJTUŽNIJA LJUBAVNA PRIČA

ON: Halo!
ONA: Zdravo... Ja sam... Dugo se nismo čuli. Jako dugo.
ON: Ne mogu da verujem da si to ti... Ali prepoznajem ti glas, da...
ONA: Da, predugo... Predugo sam oklevala da okrenem tvoj broj... Ni sama ne znam kako sam se na to naterala sada.
ON: Da...
ONA: Našla sam tvoj novi broj na informacijama... Sva sreća, pa nema puno muškaraca s tvojim imenom...
ON: (tišina) Kako to da si me pozvala?
ONA: (tišina) Pa, htela sam te čuti... Videti kako si?
ON: Nakon toliko vremena da me pitaš kako sam... Dobro sam... Ide nekako... Živi se dan po dan... A ti?
ONA: Dobro sam...
ON: Lažeš... Osetim te po glasu... Nikada nisi umela da lažeš...
ONA: Tebe, ne...
ON: Da, to je uvek valjalo kod nas... Barem se nikada nismo lagali..
ONA: Znaš...(tišina)...Nemam pravo to da te pitam, ali... Da li se nekada setiš mene?
ON: (tišina)
ONA: Ne moraš odgovoriti... Postavljam pitanja bez smisla... Previše je vremena prošlo, imaš svoj život...
ON: Naravno da se setim... I nekada poželim da nije tako... Ali uvek je isto.
ONA: Pitam se zašto sam to učinila? Zašto sam te oterala od sebe? Nikad mi to nije bilo jasno. Možda sam se previše plašila bola, da ćeš biti isti kao i svi drugi, da ćeš i ti otići na kraju...pa sam te oterala... Terala sam te, a samo sam htela da ostaneš.
ON: I ja sam hteo samo to...da ostanem...
ONA: Ja sam kriva za sve...
ON: Ne, nisi ti kriva... i ja sam prebrzo digao ruke od tebe... Otišao ponosno, muški. Da bih sedeo i razmišljao o tome kako je moglo biti da sam ostao.
ONA: (tišina) I kako si, jesi li oženjen? Imaš li porodicu?
ON: Nemam! Oženio se jesam, ali nakon dve godine sam se i razveo. Bila je dobra, draga. Sve mi je želje ispunjavala, ali nisam je voleo. Trudio sam se da je zavolim, ali nakon nekog vremena shvatio sam da je to nemoguće, pa sam je pustio da ode... Sada se udala, ima dvoje dece i srećna je.
ONA: A ti... Živiš sam?
ON: Da. Živim sam...naučio sam se na loše. Navikne se čovek kada mora.
ONA: Da...navikne se čovek...
ON: Šta je s tobom?
ONA: Ja sam sama. Uživam kao i uvek. Dobro je...
ON: Nikada se nećeš promeniti... Ali nisi srećna...
ONA: (tišina)
ON: Ne moraš mi to reći. Znam te toliko. Mirnija si nego pre.
ONA: Pa eto bilo je vreme da i ja odrastem...
ON: Da, ko bi rekao da ćeš i ti jednom odrasti i biti ozbiljna žena...
ONA: DA... Morala sam i ja malo odrasti.
ON: Znaš, često sam razmišljao o ovome... Sanjao da ćeš me pozvati... Da ćeš se pojaviti negde. Onako, iznenada. Zamišljao sam kako ću biti srećan ako te ponovo vidim ili čujem. (tišina) I jesam srećan... Ali sam istovremeno i potišten.
ONA: Zašto?
ON: Zato što mi je sad jasno da se neke stvari ne mogu vratiti na staro. Promenili smo se... Nismo više deca. Nismo više tako mladi i puni poleta. U stanju da menjamo sve.
ONA: Znam... Znam da nije više isto. Ali...
ON: Nema tu "ali" više... Znaš to i sama. Ne moram ti to ja govoriti... Odrasli smo...
ONA: (tišina) Znači kad... Znači kad spustim slušalicu...
ON: Nećemo se više čuti, da... Neću te zvati, a nećeš ni ti mene... Samo bi se povredili još više...
ONA: Znači nećemo se ni videti?
ON: Nećemo. To je bolje za nas oboje... Bolje da te ne vidim...
ONA: Htela bih te videti...
ON: Nećemo. To je bolje za oboje... Bolje da te ne vidim...
ONA: Htela bih da te vidim...
ON: Nije stvar u tome da te ne želim videti. Želim to više od svega, ali znam da ne smem. Tako bih samo povredio sebe, a i tebe...
ONA: Znam (tišina)
ON: Nisam te zaboravio... Niti ću to ikada učiniti. Znaš to. Nikada te neću isterati iz svog srca. Niti iz svojih misli. Tamo ću te čuvati dok sam živ.
ONA: (tišina) Ali...
ON: I nemoj se sada pitati zašto... Nemoj, jedina. Tako je moralo biti. Sada bi najveća greška bila verovati da možemo nastaviti gde smo stali pre 12 godina...
ONA: Ne mogu dalje od onda. Od onoga dana.
ON: Znam.
ONA: Nisam htela da budeš nesrećan. Oprosti mi.
ON: Nisi ti kriva... Ne možeš sebe kriviti što sam te zavoleo. Previše zavoleo. Nisi ti kriva što ne mogu voleti drugu... Jednostavno je tako.
ONA: (tihi jecaj)
ON: Draga, vreme je da se pozdravimo... I da završimo s ovom mukom... Molim te, učini to zbog sebe i zbog mene. Nećemo se više kažnjavati. OK?
ONA: (tihi jecaj) ...Nemoj... Nemoj spustiti slušalicu. Molim te...
ON: (tišina) Nemoj plakati...
ONA: (tihi jecaj) ...Volim te...
ON: I ja tebe! Ali ne možemo ovako. Ne možemo sebi da otvaramo stare rane... Nemoj... Nemoj misliti više na to. Živi život. Živi i seti me se kada spavaš... Tamo možemo biti zajedno. Tamo te čuvam svake noći. Tamo imamo 22 godine i ništa nam se ne može dogoditi.
ONA: Ne želim ovo... Ne želim da nestaneš...
ON: Znam. Ni ja to ne želim, ali znam da je to najpametnije. Znaš i ti... Samo što sada ne želiš to da priznaš.
ONA: Ne mogu spustiti slušalicu...
ON: Onda ću ti pomoći još ovaj put, voljena... Pozdraviću te i reći da ćeš mi uvek biti u mislima i srcu... Živi, srećo moja... Živi... Volim te...
(spuštena slušalica)
ONA: (jecaj) I ja tebe volim (jecaj)

Prošlo je 40 godina. Nisu nikada više razgovarali, niti su se videli. Onda je on umro. Na njegovoj ploči u donjem desnom uglu stajalo je malo ugravirano srce, a pored njega reči: "Ovo je srce pripadalo samo njoj". Pored toga je stajao datum njihovog telefonskog razgovora. Tog hladnog, zimskog jutra na grobu je klečala seda starica i tiho plakala. Suze su klizile niz njeno naborano lice, a njen topli dah je bio jedino što je bilo toplo. U naboranim rukama je držala jednu crvenu ružu. Dugo je tako nepomično klečala. Zatim se nagnula poljubila ružu i stavila je na grob. Polako... Polako... Kao da ne želi da ode. Svake je godine dolazila na taj dan i nosila ružu. Uvek bi se zadržala nekih 15 minuta i opet nestala. Jedne godine starica nije više došla... Nije bilo starice. Nije bilo više ruže... Samo prazan grob i sneg na njemu. No, te noći zvezde su posebno jako sijale. Sijale su, jer nije više bilo tuge, jer su konačno bili zajedno, tamo gde su jedino mogli biti srećni zajedno... U večnosti...

[You must be registered and logged in to see this image.]

» Prva ljubav
» Letnja ljubav
» Ljubav po krvnim grupama
» Otkriveno mesto na kome nastaje ljubav
» Šta je ljubav - eros, fileo ili agape, ili nešto sedmo? :)