Zašto u ratu nema morala?

...listajuci chlanke po net-u,naidjoh na ovaj..uzas i jad...sve to me navelo na razmishljanje..kako je moguce da ljudi ostanu bez trunke morala?
Video film u kojem američki vojnici uriniraju nad telima ubijenih talibana šokirao je svetsku javnost. Mnogi se pitaju kako je moguće da vojnici u potpunosti ignorišu moralna načela i šta ih dovodi do toga?
[You must be registered and logged in to see this image.]
„Želim ti lep dan, momče!“, rekao je jedan američki vojnik na video snimku koji je nedavno dospeo u javnost i na kojem se vidi manja grupa marinaca kako uriniraju na mrtva tela ubijenih Afganistanaca. „To ti je kao jedna vrsta „zlatnog tuša“, nadovezao se drugi vojnik prilikom iste radnje. Kratki video (39 sekundi) su američki marinci sami snimili.
Šta su pri tome mislili? Šta ih je navelo na ovaj čin? Kako je moguće da su isključili, kako se čini, i poslednju trunku morala?
Odgovor na ova pitanja pokušao je proteklih dana da da i psiholog Phil C.Langer.

On je pre dve godine bio u Afganistanu i tamo razgovarao s vojnicima nemačkog Bundeswehr-a o njihovom pogledu na situaciju u kojoj se nalaze.

„Moram kao prvo upozoriti da nikako ne bi bilo dobro kad bismo posezali za pojednostavljenim objašnjenjima“, rekao je Langer.

Po njegovom mišljenju, počinitelje ne bi trebalo prebrzo proglasiti psihičkim bolesnicima s određenim poremećajima i da su na osnovu njih u stanju da vrše dela poput američkih vojnika. „Isto tako bi bilo prejednostavno reći kako u ratu nasilje postaje nešto normalno. Mislim da problem leži puno dublje“, mišljenje je Phila C. Langera.

Mučenja kao kompenzacija?

„Živimo u društvu u kojem su ubistva apsolutni tabu. Nasilje kao takvo isto tako nije nimalo društveno prihvaćeno. I sad pokušajte da zamislite šta to znači za vojnike koji iz modernog, demokratski uređenog društva dolaze u rat, u situaciju u kojoj se od njih traži da primenjuju nasilje. To je jedna neverovatno velika promena: od civilizacijskih normi nenasilja i slobode ka militantnim normama spremnosti na nasilje. To u psihološkom smislu predstavlja strašno opterećenje i veliku dilemu“, objašnjava psiholog Langer.

On dodaje kako je upravo ova nedoumica vojnicima teška i kako treba da prođe vreme dok se ne snađu u novoj situaciji. To međutim nimalo ne opravdava činove ili događaje kao što je ovaj najnoviji, uriniranje na ubijene kao ni poziranje nemačkih vojnika s mrtvačkim lobanjama ili pak mučenja u američkom vojnom zatvoru Abu Ghraibu.

Međutim, kako kaže Langer, delovanja poput ovih mogu se tumačiti kao jedna vrsta kompenzacije.

Ljudska prava u džepnom izdanju

Pa ipak, primenom opštih ljudskih prava kao i međunarodnog humanitarnog prava, ovakvi slučajevi bi ipak morali biti sprečeni. Po mišljenju psihologa Langera, upravo bi poznavanje ovih pravila i zakona moralnih vrednosti trebali biti jače integrisani u obrazovanje i školovanje vojnika. S druge strane, on ipak ne veruje da američki vojnici nisu znali da čine nešto nedozvoljeno i nedopustivo. „To dokazuje upravo činjenica da su se pri tome fotografisali“, kaže on. I neprijatelj je ljudsko biće

Isto tako, predstavljanje neprijatelja u medijima kao nečoveka, kao kriminalca vodi po Langerovom mišljenju takođe do nedopustivog nasilja.

„Skiciranje talibana kao osoba nejednakih s drugim ljudima, vodi do toga da vojnici prelaze granice uobičajenih konvencija“, kaže on.

Do sličnog je zaključka došla i Sabine Mannitz iz Hessenskog udruženja za mir i istraživanje sukoba.

U članku objavljenom još 2005. godine ona navodi kako američka javnost zasigurno ne bi tako ravnodušno reagovala da se u slučajevima mučenja poput onih u Guantanamu radilo o njenim vlastitim građanima (a ne o Iračanima, Afganistancima) ili da su se ti događaji dogodili u SAD-u a ne van njega.

Savršen rat

Međutim, rat bez ovakvih predrasuda o neprijateljima, rat u kojem bi se poštovale moralne i etičke vrednosti teško se može zamisliti, vrlo verovatno nije ni moguć.

Ali uprkos tome, kako kaže Mannitz „poštovanje humanitarnih vrednosti i prava zahteva i u najekstremnijim situacijama punim nasilja primenu civilizovane samokontrole“. Pa ipak, poštovanje ljudskih prava i nasilje, vojnički trening i samokontrola, razmišljanje, refleksija i čisto funkcioniranje – pojmovi poput ovih staaće očito još neko vreme (ako ne i zauvek) oprečno jedni prema drugima.

Ubijanje u ratu je dozvoljeno - zadatak vojnika je da puca u/ubije neprijateljskog vojnika, jer će u protivnom, on ubiti njega. Da li je moralo doći do rata kao naveceg ljudskog zla u smislu da obuhvata sve (a najmanje one koji su ga uzrokovali ili pokrenuli), drugo je pitanje. Jesu li opšte ljudske, odnosno čije su zaista vrednosti koje svaka od zaraćenih strana silom nameće, pitanje je (najcesce su labavije americke i najčešće to nema veze sa opstedljudski prihvaćem/moralnim vrednostima).
Sila Boga ne moli, pa je interesantna ta fleksibilnost sile u tretmanu "neprijateljem", pogotovo kada njen vrh (nikada njeni gradjani koje zdušno i konstantno laže pitkim konstrukcijama) ona odredjuje kriterije,a ista svesno seje zlo gde god da kroci. Jos sve pod plastom zastite od ljudskih prava koje štiti (daleko od sebe, svoje države i gradjanja). Još je ostala sića dužna da je vidi i promoviše kao jedinu "uglednu" demokratiju i obrazac tolerancije medju ljudima i različitosti. Fuj.
Zlo mi je od objašnjenja stručnjaka. Ok mi je jedan od uglova posmatranja (majusan), ali nikako sto je receno na uopšteno opravdavajuci nacin: Prosto ti upisanci nisu vojnici, no čemerni osvetnici na najprostiji način, nisu ni dostojni ljudskog imena kad pisaju po ubijenim zrtvama.