Zasto se pali kandilo pred ikonom

Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: ]а сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.

Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци назвати: синови светлости.

Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да би се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела.

Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све оно што само безгранична небеска љубав може дати.

Пето, да то буде страшило злим силама, које нас нападају понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тржу се сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовим угодницима.

Шесто, да нас подстакне на самопрегорење. Као што јелеј и фитиљ горе у кандилу, покорни вољи нашој, тако нека горе и душе наше пламеном љубави у свима страдањима, покорни вазда вољи Божијој.

Седмо, да нас научи, да као што кандило не може да се запали без наше руке тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, који их зажиже.

Осмо, да нас опомене, да је Творац света пре свега створио светлост, па онда све остало по реду. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости Христове истине после ствара се и ниче и расте у нама свако добро. Светлост Христова нека и Вас осветли.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - МИСИОНАРСКА ПИСМА18.

ПисмоГосподину П. Ј. који пита:Зашто се пали кандило пред иконом

[You must be registered and logged in to see this link.]

Užeži, bako, kandilo
Antonije Đurić

U ovoj omalenoj starici, u baki Gvozdeniji Šušić, kojoj su duboke bore ispisale biografiju na čelu, veliko je srce. Spojile su se u njoj sve one vrline koje od pamtiveka krase srpski narod: jaka vera, iskrena molitva, spremnost da svakom živom stvoru učini neku dobrotu.

Škrta je na rečima a bogata, gotovo raskošna, u darovima. I nije samo uzdržljiva u razgovoru, nego je i oprezna: boji se da ne isklizne ona reč koja bi ličila na hvaljenje. Time bi, misli, uvredila Boga.

Zna to Lipnica, pitomo selo podno opevane planine Jelice, znaju i naši sveštenici i monasi u manastirima kojima je, puna gvozdene volje i vapijuće molitve, išla u pohode. Znaju je, bogme, i one izbeglice iz srpskih zemalja kojima je, u zlom vremenu, nudila darove i sestrinski zagrljaj. Stizala je, koliko je mogla, da pripomogne Srbima na Kosovu i Metohiji koje decenijama pritiska bezbožna zemaljska sila.

Nisu Gvozdeniji Šušić potrebni svedoci za njena dobročinstva: Bog vidi da ona ispunjava zapovest svoje molitvene duše.


Od ranog detinjstva dušom je vezana za hram: svake nedelje i svakog drugog praznika bila je na zajedničkoj molitvi, nekad u Ježevici, ponekad u Zablaću. Dešavalo se, zimi naročito, da bude jedina na molitvi. Sneg, dubok do kolena, ciča-zima, oluje ili pljusak nisu je mogli sprečiti. A hramovi koje pominjem nisu uz njenu kuću: trebalo je, pešice, preći i po nekoliko kilometara.

Na svaku njenu dobrotu, na svako razumevanje tuđe nevolje i njene pomoći da se te nevolje ublaže, Bog je uzvraćao dobrotom: njenoj deci zdravljem i napretkom, njenim unucima duhovnom snagom i lepotom, njenim njivama i šljivicima bogatim plodovima...

Imala je u sebi ono što je svakom ljudskom biću, i u svakom vremenu, najnužnije: strah od Boga i saznanje da Bog vidi sve. Otuda je odmeravala svaki svoj postupak kojim bi ugodila Bogu i ljudima.

Ali nije Gvozdenija zbog jake vere u Boga dospela u ovu novu rubriku u Pravoslavlju - takvih čuvarica srpskih ognjišta i srpske pravoslavne vere, Bogu hvala, ima dosta. Jedno poglavlje iz njenog života, malo poznato ljudima, uvešće je u ovaj spomenar.

Neobičan je početak ove priče.

Otisnuo se njen komšija Milović u dalek svet - čak u Ameriku, i to sa celom porodicom. Njoj, Gvozdeniji, ostavio ključ svoje kuće. Za svaki slučaj: da pripazi, da provetri, da pogleda nije li oluja odnela crep, da li, možda, prokišnjava...

I prvo što je Gvozdenija primetila bilo je da u kući nema kandila; nema ni ikone svetitelja, zaštitnika svakog srpskog doma. Zbunila se i sela da predahne. U taj mah učinilo joj se da čuje šapat svoje unuke Anđelke: "Užeži, bako, kandilo!" Trgla se: ako nema kandila u ovoj kući, ima ga u njenoj. Doneće sve što treba iz svoje kuće. Mislila je: kuća bez kandila je kao dom bez Božijeg blagoslova.

I tako zasvetluca kandilo u kući Milovića. Svake nedelje i svakog praznika. I raširi se miris tamjana... I zamirisa sav prostor unaokolo.

Jednom, u nedoba, po mrklom mraku, svratio komšija iz susednog sela da upita Gvozdeniju jesu li stigli Milovići, pa kad je čuo odgovor zabrinuo se: nešto im gori u kući, nešto svetluca... A Gvozdenija, spokojna, uzvraća: "Gori, i treba da gori", prećutavši da ona pripaljuje kandilo...

Drugi put nastala bezmalo uzbuna u selu: gori u kući Milovića, kulja dim iz odžaka a domaćina i njegove čeljadi nema - još su Milovići u tuđem svetu. I opet svrate kod Gvozdenije. A Gvozdenija se osmehuje: dobro je da gori, da se vije dim, gde ima dima u ovo doba znači da ognjište nije zatrveno...

Ne priča ona da uoči Hristovog Roždestva njen sin Milutin ili unuk Aleksandar odseku dva Badnjaka - prvi prislone uz kuću Milovića, drugi uz svoju. Kad se približi suton, unese isečeni Badnjak u komšijinu kuću i sačeka da vatra zapucketa, prospe po kući pregršti pšenice, slame, kukuruza, oraha, suvih šljiva... I sve to uz molitvu za dobro zdravlje Milovića i njegove porodice i za zdravlje svih dobrih ljudi u svetu i za berićetne plodove zemlje.

Minulo, evo, više od deset godina, Milovići su još u Americi, ali se kandilo u njihovoj kući nije ugasilo, pucketa o Božiću vatrica, kulja dim iz odžaka, a vaskršnja jaja ukrašavaju njihov dom u otadžbini...

Kad namiri "kućevne" poslove, kad se pobrine za ovce i živinu, Gvozdenija krene u potragu za lekovitim biljem: vrati se s naramkom - zna svaku travčicu i zna kome to bilje u selu može da povrati narušeno zdravlje. A kad ide za Bogojavljensku vodicu, ponese dva suda: omanji za svoju porodicu i sebe, poveći za svoje komšije koji neće stići na vreme ili će ih nešto sprečiti. Seoskog protu dočekuje kao najdražeg gosta: da okadi njenu i komšijinu kuću, osvešta vodicu, prereže slavski kolač. Nikad niko s praga njene kuće nije otišao a da nije počašćen. I nikad ni za koga u selu nije rekla ružnu reč - ako nije imala čime da ih pohvali, nije ih ni kudila.

Iako je u osmoj deceniji života, Gvozdenija nije na izmaku snage. Tužna je zbog neispunjene želje da vidi danas "zarobljenu" Gračanicu, ali ne odustaje. Bog će joj, nada se, pružiti tu priliku, kao što joj je otvorio puteve ka Ostroškoj svetinji i drugim srpskim manastirima.

Udovica je već petnaestak godina: njen muž Milovan upamćen je kao veliki domaćin i čestit čovek

KAKO JE NASTAO OBIČAJ PALJENJA SVEĆA I KANDILA




Običaj paljenja sveća u crkvama je u Rusiju došao iz Grčke, odakle su naši preci dobili pravoslavnu veru u vreme svetog kneza Vladimira. Ali taj običaj nije nastao u grčkim crkvama.


Sveće i kandila sa uljem su se upotrebljavali u crkvama još u davno vreme. Naredba da se napravi svetiljka od čistog zlata sa sedam kandila je jedna od prvih koju je Gospod dao Mojsiju (Ish. 25, 31-37).
U starozavetnoj Mojsijevoj skiniji svetiljke su bile neophodni deo Sveštenosluženja i palile su se uveče pred Gospodom (Ish. 30, 8). U Jerusalimskom hramu prvosveštenik je istovremeno sa svakodnevnom jutarnjom žrtvom koja je služena u porti, tiho i sa strahopoštovanjem vršio pripremu svetiljki za večernje paljenje, a uveče bi ih posle večernje žrtve palio da gore celu noć. Kandila koja su gorela i te svetiljke su bili simbol Božijeg rukovodstva. “Ti si Gospode, svetlost moja”, - uzvikuje car David (II Car. XXII, 29). “Riječ je Tvoja žižak nozi mojoj”, - kaže on na drugom mestu (Ps. CXVIII, 105). Iz hrama je u domove starozavetnih vernika prešla upotreba svetiljki u subotnje i druge praznične večeri, a posebno na Pashu. Pošto je Gospod Isus Hristos, “noću predao Sebe za svet i njegovo spasenje”, kao i služio Pashu, može se pretpostaviti da su u Sionskoj odaji koja predstavlja praobraz pravoslavnih hramova, pri prvom služenju Najsvetije Evharistije, takodje gorele svetiljke.

Sveće su palili i sveti apostoli, i prvi Hristovi sledbenici, kada su se okupljali noću radi propovedi Božije reči, molitve i lomljenja hleba. O tome se govori u knjizi Dela svetih apostola: “I bijahu mnoge svijeće gore u sobi gde se bijasmo sabrali” (Dela XX, 8).

U prvim vekovima hrišćanstava za vreme Bogosluženja su se uvek palile sveće.

S jedne strane je za to postojala potreba: hrišćani, gonjeni od mnogobožaca, su se radi Bogosluženja udaljavali u podzemlja i katakombe, a ona su uglavnom služena noću, te se nije moglo bez svetiljki. Ali sa druge strane i ono što je najvažnije, svetlost je imala duhovni značaj. “Kod nas se Bogosluženje nikada ne služi bez svetiljki, - govorio je učitelj Crkve Tertulijan, - ali ih mi ne koristimo samo da bismo razgonili noćnu tamu, - jer Liturgiju služimo pri dnevnoj svetlosti, već radi toga da bismo pomoću njih izobrazili Hrista – nesotvorenu svetlost, bez koje bismo i u sred bela dana lutali u mraku».

Krajem drugog veka Bog je u Jerusalimskoj Crkvi učinio čudo: kada na Pashu u hramu nije bilo ulja za kandila, episkop Narkis je naredio da se u kandila nalije izvorska voda – i ona su gorela sve vreme Pashe, kao da su bila napunjena najboljim uljem. Kada su prestala gonjenja na Hristovu Crkvu, i nastupio mir, zadržao se običaj paljenja svetiljki i sveća.
Nijedno Bogosluženje, niti bilo koje drugo sveštenodejstvo se nije služilo, kao što se i danas ne služi bez svetiljki. U starozavetna vremena je pred knjigom Mojsijevog zakona neprekidno gorelo kandilo, simbolišući da Zakon Božiji predstavlja svetlost čoveku u njegovom životu. A pošto je u novozavetna vremena Božiji Zakon sadržan u Jevandjelju, onda su u Jerusalimskoj Crkvi prihvatili kao pravilo da se pre iznošenja Jevandjelja nosi upaljena sveća, a za vreme čitanja Jevandjelja se pale sve sveće, simbolišući to da Jevandjeljska svetlost prosvetljava svakog čoveka.

Taj običaj se preneo i na druge pomesne Crkve. Kao posledica toga počelo se paljenjem sveća i kandila ne samo ispred Jevandjelja, već i ispred grobova mučenika, ikona svetih, kao i u znak sopstvene blagonaklonosti prema svetinji. Jeronim je u poslanici protiv Vigiljancija tvrdio: “u svim Istočnim Crkvama se za vreme čitanja Jevandjelja pale sveće i pri sunčevoj svetlosti, i to ne radi razgonjenja tame, već kao znak radosti, da bi se materijalnom svetlošću izobrazila druga svetlost … Neko drugi ovo čini u čast mučenika”.

“Kandila i sveće izobražavaju večnu Svetlost, kao i svetlost kojom sijaju pravednici”, - kaže sveti Sofronije, Patrijarh Jerusalimski (VII vek). Sveti Oci VII Vaseljenskog Sabora su odredili da se u Pravoslavnoj Crkvi svetim ikonama i moštima, Hristovom Krstu i Svetom Jevandjelju odaje čast kadjenjem tamjanom i paljenjem sveća. Blaženi Simeon Solunski (XV vek) piše, da se “sveće pale pred ikonama svetih i radi njihovih dobrih dela u svetu…”

Simboličko značenje sveća, svećnjaka, kandila i svetlosti u crkvi

Svetlost u pravoslavnoj crkvi izobražava nebesku Božansku svetlost. Ona takodje označava i Hrista kao Svetlost svetu, Svetlost od Svetlosti, Svetlost istinsku, Koja prosvećuje svakog čoveka, koji dolazi u svet”.

Drevne vizantijsko-ruske crkve su imale veoma uske prozore, zbog čega je u njima bio polumrak i sumrak čak i u najsunčaniji dan. Ali to nije tama, niti potpuno odsustvo svetlosti. To označava ovozemaljski ljudski život, pogružen u sumrak greha i neznanja, u kome medjutim svetli svetlost vere, svetlost Božija: “I vidjelo se svijetli u tami, i tama ga ne obuze” (Jn. 1, 5).
Sumrak u crkvi označava taj misleni duhovni sumrak, pokrov, kojim su obavijene Božije tajne. Mali, uski prozori na drevnim crkvama, koji su simbolizovali izvore Božanske svetlosti, su u crkvama stvarali takvu atmosferu, koja je u potpunosti odgovarala navedenim jevandjeljskim rečima i pravilno izobražavala prirodu stvari u duhovnoj oblasti života.

Spoljna svetlost je puštana u unutrašnjost crkve samo kao odraz nematerijalne svetlosti, i to u veoma ograničenoj količini. Svetlost u užem smislu u crkvenom poimanju predstavlja samo Božansku svetlost, Hristovu svetlost, svetlost budućeg života u Carstvu Božijem. Time je odredjen i karakter unutrašnjeg osvetljenja crkve. On se nikad nije naznačavao radi toga da bi bilo svetlo. Svetiljke u crkvi su uvek imale duhovno-simboličko značenje. One se pale i danju, za vreme dnevnih službi, kada ima dovoljno svetlosti od prozora. U ustavnim slučajevima, svetiljke u crkvama se za vreme večernjih i noćnih Bogosluženja mogu paliti u veoma malom broju, a pri čitanju Šestopsalmija na svenoćnom bdeniju se gase sve sveće, sem sveća na sredini crkve, gde stoji čtec, ispred ikona Hrista, Majke Božije i Svetitelja kome je crkva posvećena. Tada je sumrak u crkvi veoma gust, ali nikada nije potpuni mrak: “Vidjelo se svijetli u tami”. Zato se u vreme prazničnih i nedeljnih Bogosluženja pale sve svetiljke, pa tako i one najviše – panikandilo i polijeleji, izobražavajući tada u potpunosti Božiiu svetlost, koja sija vernima u Carstvu Nebeskom i sadrži već u duhovnom značenju proslavljani dogadjaj. Simbolički karakter svetlosti u crkvi se takodje potvrdjuje i sastavom sveća i kandila koja gore. Verni su u staro vreme prinosili crkvi vosak i ulje kao dobrovoljne žrtve. Liturgičar XV veka, blaženi Simeon, arhiepiskop Solunski, objašnjavajući simboličko značenje voska, kaže da, čisti vosak označava čistotu i neiskvarenost ljudi koji ga prinose. On se prinosi kao znak našeg raskajanja u upornosti i spremnosti na poslušnost Bogu slično mekoći i savitljivosti voska. Kao što vosak koji su pčele napravile posle sakupljanja nektara sa cveća i drveća simbolički označava prinos Bogu kao od sve tvorevine, tako i gorenje voštane sveće, kao pretvaranje voska u oganj, označava oboženje, pretvaranje ovozemaljaskog čoveka u novu tvar dejstvom ognja i topline Božanske ljubavi i blagodati.

Ulje, kao i vosak, takodje označava čistotu i iskrenost čoveka u njegovom poklonjenju Bogu. Ali ulje ima i svoje posebno značenje. Jelej je ulje plodova maslinovog drveća, maslina. Gospod je još u Starom Zavetu naredio Mojsiju da kao žrtvu Bogu prinosi čisti jelej bez taloga (Ish. 27, 20). Svedočeći čistotu ljudskih odnosa prema Bogu, jelej predstavlja znak Božije milosti prema ljudima: on smekšava rane, ima isceliteljsko dejstvo, oplemenjuje hranu. Kandila i sveće imaju veliko bogoslužbeno i tajno značenje. Oni gore u oltaru za Prestolom na posebnom svećnjaku sa sedam sveća; kandilo ili sveća se na svećnjaku stavlja na Gornje mesto, na Presto, na Žrtvenik, dok kandila mogu da se pale i ispred odredjenih ikona u oltaru.