George Gordon Noël Byron iliti - Lord Byron

SUNCE SVIH BEZ SNA

O tuzna zvijezdo, sunce svih bez sna !
Sto iz daljina suzna treptis sva,
Sto u noc sjas al' ne gonis tim mrak,
O kakve davne srece ti si znak !

Tako sja proslost, svjetlost sveg' sto minu,
Sto blistava je, al' nema toplinu;
Zuri u tami Bol u sjaj tvoj blijed,
Jasan, al' dalek - cist, al' kao led !

Ljubavno pismo:

Bajron - Terezi Gvicoli

Bolonja,25.avgust 1819.

Citat :
Tereza moja najdraza.
Procitah ovu knjigu u tvome vrtu-Ljubavi moja,ti nisi bila tu,inace je ne bih procitao. To je jedna od tvojih najdrazih knjiga,a autor je moja prijateljica.Ti neces razumeti ove reci na engleskom,ni drugi ih nece razumeti:to je razlog sto ih nisam napisao na italijanskom. Ali,ti ces razumeti rukopis onoga koji te strasno voli,i pogodices da je sedeci sa tvojom knjigom ,mogao misliti samo o ljubavi.
U toj reci,prekrasnoj na svim jezicima,a ponajvise na tvom-amor mio-sadrzan je moj bivsi i moj buduci zivot.
Osecam da ovde postojim i da ce me biti i posle smrti,a sa kojom svrhom ti ces odluciti.Ti si moja sudbina,osamnaestogodisnja zena,vec dve godine van
manastira:voleo bih da si tamo i ostala,ili da te bar nikad nisam sreo.
Ali,kasno je za sve.Volim te,i ti mene volis,konacno to kazes i ponasala si se kao da je tako bilo,a to je za mene velika uteha u svemu.Ja osecam prema tebi mnogo vise od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.
Pomisli ponekad na mene kad nas Alpi i okean budu razdvajali-ali to se nikad
nece desiti,dok god ti sama to ne pozelis.

Bajron

POHODI U LEPOTI, SLICNA NOCI...

Pohodi u lepoti, slicna noci,
podneblja vedrog koju roj zvezda prati;
od tame i sjaja sve sto moze doci
najbolje, kroz njen lik ces sagledati
istancano u svetloj toj mekoci,
koju blistavom danu nebo krati.

Vec veci sjaj il nesto jace sene
neizrecivu car upola niste,
sto vitice talasa raspletene
i njeno oko ima za zariste,
gde pomisli su jasno izrazene;
Kako je cisto njino boraviste!

Zbore sa cela, sa obraza njena
spokojno, tiho ali i recito,
osmeh i boja prozracno-rumena:
da dani su vrline za njom to,
da ne cezne za zemnim dusa njena,
da je to srce jos bezazleno!

ONA IDE

Ona ide u svetlu lepote
Ko noc blaga u zvezdanom sjaju.
Sve sto ima u svetu krasote:
Svetlog,tamnog-njene oci daju.
Sve neznosti,i divote s njima,
sto dan blistav ne moze da ima.


Ni zrak manje,niti vise sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il' u skladu loknica,il' prama
sto se spusta preko njenog lica,
Preko cela gde cedne,spokojne
Misli-svoga mesta su dostojne.


Na tom licu koje ozarava
Srecni osmeh vecite vedrine;
Gde dobrotom svakog ocarava
Mirni odsjaj vecite vrline,
Na tome se divnom licu cita
Ljubav-mirna,nevina vecita.

Kad rastasmo se tada

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vrijeme,
blijed, hladan, obraz ti posta,
ko led sam poljubac tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo zivot moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih cela
ko hladnu strepnju jednu
Sto obuze me cjelog.
Ti skrsi zavjete svoje;
sad mnogom pripadas, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi prica svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
Sto te ljubvljase ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne biese tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i vjecno ziva rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smjerno,
sto srce ti nehajno
vec presta biti vjerno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga ljeta duga,
moj pozdrav bice tada
sav pusta, njema, tuga

Da, mi nećemo lutati više

Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blistav sjaj.

Žena

Malo taj, mislim, pozna ženske grudi
Tko s uzdahom steć' želi ljubav njenu;
Zar mari ta za srce kog zaludi?
Obaspi hvalom svog idola zjenu;
Ne preponizno, jer će u tom trenu
Prezret ti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nježnost skrij; za ženu
Drskost još uvijek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je tješi, okrunit ćeš žar.

Sunce svih bez sna

O tužna zvijezdo, sunce svih bez sna!
Što iz daljina suzna treptiš sva,
Što u noć sjaš al' ne goniš tim mrak,
O kakve davne sreće ti si znak!

Tako sja prošlost, svjetlost sveg' što minu,
Što blistava je, al' nema toplinu;
Zuri u tami Bol u sjaj tvoj blijed,
Jasan, al' dalek - čist, al' kao led!

Pola miliona za Bajronova pisma

Kolekcija pisama koja je čuveni britanski pesnik lord Bajron pisao jednom od svojih prijatelja prodata u Londonu za 455.000 dolara, skoro duplo više od početne cene, saopštila aukcijska kuća Sotbi.
U Londonu je za 455.000 dolara prodata kolekcija pisama koja je čuveni britanski pesnik lord Bajron (1788-1824) pisao jednom od svojih najbližih prijatelja. Pisma su prodata za gotovo duplo više novca od početne cene, saopštila je aukcijska kuća Sotbi koja je organizovala licitaciju.

Bajronova pisma svešteniku i prijatelju Frensisu Hodžsonu, koja datiraju iz perioda između 1808. i 1821. godine, bila su prvobitno procenjena na oko 250.000 dolara.

Kolekcija od 71 pisane stranice, sa mnoštvom dosad neobjavljenih delova, smatra se najznačajnijom zbirkom Bajronovih pisama koja se pojavila na tržištu u poslednjih trideset godina.


U pismima, Bajron, poznat po ljubavnim vezama sa ženama, muškarcima, pa čak i članovima porodice, opisuje odnos sa mladom sluškinjom, pogrdno govori o svom kolegi pesniku Vilijamu Vordsvortu i "primećuje da Portugalci nemaju nikakve poroke osim vašiju i sodomije".

Pisma potiču iz biblioteke nekadašnjeg britanskog premijera Arčibalda Primrouza, grofa od Rozberija, koji je kupio pisma 1885. godine.

Bajron je upoznao Hodžstona 1807. godine za vreme studija na Kembridžu gde ih je zbližila ljubav prema književnosti.

Mnoga Bajronova pisma Hodžstonu objavljena su još u 19. veku u delima kao što su "Pisma i dnevnici lorda Bajrona" Tomasa Mura, kao i Hodžstonovi posthumni "Memoari".

Džordž Gordon Bajron je umro 1824. u Grčkoj, u 38. godini.

Nećemo više šetati po noći

Ne, nećemo više šetati po noći,
Do sitnih sati odlagati san
Ma koliko mi srce želelo poći,
Ma mesec sjao kao da je dan.

K'o mač po boju u korice što legne
K'o duša što grudi zna da smori,
Tako i srce mora da prilegne
I ljubav mora da se odmori.

Mada je noć za milovanje,
I mada prebrzo osvane dan,
Nećemo ići u ašikovanje
Kad mesec sija kao da je dan.