Samoća,koliko koshta..?

..mnogi ljudi su usamljeni,radi bezbroj razloga...nekiljudi provode deo dana sa prijateljima, gde mogu bez osude da izgovore sve shto su tog dana prećutali, ma koliko ekstremno bilo. Tako odrzavaju mozak u ispravnom stanju,podmazan..

... da li izgovaranje takve, sopstvene, istine donosi olakshanje? Da li je dovoljno da neko saslusha ili je potrebno da dobije i potvrdu ispravnosti tog mislhjenja? ..moze se govoriti i sa samim sobom ali nekada ne postoji sigurnost da je takav stav i pogled na stvari u redu, pa se iz tog razloga trazi josh neko, kako bi nas podupro..shta kada ventil i postoji, kada su necihje ushi nachuljene ali ne chuju ono shto zelimo da kazemo? ...da li ce pritisak zbog takvog nerazumevanja biti manji i pored izbachenog sadrzaja?

...mislim da su ljudi skloniji slushanju kada su zeljni da uvide nalichje tudjeg mishljenja, uporedjenja radi sa svojim, izvrgavanju ruglu nechijeg, nalazenju olakshavajucih okolnosti za sebe.. chini mi se da nije stvar u vremenu, vec u strpljenju i volji, u spremnosti da na trenutak udjemo u kozu drugog i shvatimo koliko je teshko nositi neka druga bremena...
..svaka iskrena izjava, ogoljavanje i spushtanje garda, pokushaj priznavanja neznanja ili slabosti, provocira druge ljude..nikada bolje, nego samo slabe...
gomila ceni autoritet...priznavanjem slabosti pojedinac rushi svoj autoritet i pitanje je trenutka kada ce biti zgazen..gomila ne oprashta..
.

Meni se čini da najbolje u ljudskim odnosima ugrožava tempo i (u vezi sa njim) stres. To što gomila ne prašta, ne bi trebalo da nam previše oduzme, kada smo "svoji na svome", kada prihvatamo svoje osobine, pa i te svoje slabosti. Naravno,nije svako kazivanje za svakoga, a u toj šarenoj gomili, retko smo i podložni ispoljavanju slabosti. Ipak, svi jesmo stvarno sami, bar u tome dok potpuno ne osvestimo, razumemo i prihvatimo sve što nas čini (a i ti drugi su u istom, možda i gorem "sosu", no idu linijom manjeg otpora...)

Potreba da pricamo/pripadamo i da nas drugi razume je toliko ljudska (tim pre što smo sami sebi najteži sagovornici), a upravo to nerazumevanje/neslušanje čini jedan od elemenata neke sveopšte otudjenosti i povrsnosti u odnosima, iako u pozadini tih odnosa stoji suprotna težnja. Ma ljudi su čudo, od najjednostavnijih stvari naprave citavu nauku, samo da se ne bi suocili sa ociglednim.

...chovek mozhe biti sam a lezhati uz nekog na krevetu a opet mozhe biti punog srca a biti udaljen kilometrima..u mislima sa njim i samoca je lepa..