Najlepši ljubavni stihovi

Oči
O koliko puta kad pred tobom
osetim: da želim da ostavim za sobom
moje tužne misli u očima ti bistrim,
neveselim…
O koliko puta
kad nam nad posteljom sat ućuti,
i na tvom pobledelom licu
od milja primetim dosadu lutalicu…
O koliko puta tad ustajem sam,
poguren i crn pa se zagledam
kroz mutan prozor u proplanke daleke.
I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela.
Razočaran od tvog umornog tela,
radoznalo milujem bludne i meke
velike oči bilja.
M.Crnjanski

Rabindranat Tagore

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?
Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

HALJINA

Niko na njoj ne vidi tvoje ruke
kada prolazim ulicom.
Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kući.

Maleno dugme je opet ušiveno,
i zakopčani svi snovi visoko do vrata.

Ja ovu haljinu nežno skidam,
ja ovu haljinu pazljivo oblačim.
Ona za mene moć mađije ima.
Volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.
M.Alečković

TRAŽI SE LJUBAV

Traži se, po svaku cenu se mora naći
jedna izgubljena ljubav
koja je stečena u mlade dane
koju su odvezle daleke lađe
a uspomena je toliko draga
da za njom bol podmukli tišti
i suza (rekvizit stari)
ipak iz srca kane
dajem koliko se ište
ako se samo nađe.
M.Alečković

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da mi se podsmeju pakosne reči neke
Da parčiće smeha za mnom
Razbije prijatelj koji
Da gost nezvani
Sumnje prošeta gospodarski mojim putem
I pogleda me očima zaklanih jaganjaca
Od kojih postaju buljooki strahom i dani
A jama besmisla
Otvori čudovišno ogromno oko
I iz nje vikne odjek ružnog sna
Što smo već jednom doživeli
Oživi rugobe ratne trag kameni
Koji su podlokale kiše
Pa se pod njega uselile stonoge mraka
Čemu, čemu sve ostavljaš
Zbog jednog osmeha
Čemu sve kidaš
Zbog jednog nesigurnog sna
Čemu sve stavljaš na kocku
Zbog jedne nežnosti
Osmeh je skupocenost veća
Od sigurne strehe i zlata
Nežnost je veća
Od uhodanih sutona bez šapata
Mir je prividan –
Nemir i grubost svakodnevna bezdana rana
Koju vi ne vidite
Parčići nečijeg smeha koji vi ne čujete
Igru bačenih kamičaka
Milostinje ne zovite ljubavlju
Žena bi da se izgubi
U živoj tišini šume
Znate li šta je ženi,
Šta je meni nežnosti grumen

Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana
To je san koji te potvrđuje
To je ptica koja te dokazuje
To je cvet koji ti lice otvara...
B.M.

[You must be registered and logged in to see this link.]

I opet mi duša sve o tebi sanja

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...


Šantić

Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.

Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.

I katkad sam ko drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete, —
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.

Rilke[You must be registered and logged in to see this link.]

Staro vino

Narandža na stolu
Tvoja haljina na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svežina noći
Toplota moga života.

Ž.Prever
[You must be registered and logged in to see this link.]

Onog koji znajući za moju ljubav,
odlazi,
zaustavi, o drvo trešnjino!
I neka padnu tvoje latice
da zametu njegov put.

O.Komaći
[You must be registered and logged in to see this link.]

"Odlazak" - Goran Tadić
Ne umem da odem od tebe.
Čak i kada shvatim da su te umorili drhtaji,
ostaću još neko vreme,
samo da ti nešto kažem,
da ti dam sitnicu za uspomenu,
da te podsetim na naš prvi, drugi, šesti susret,
da te nasmejem,
da kažem kako bih morao otići, ali neću zbog tebe,
jer mi se čini da si lepša kraj mene,
da ti zahvalim i da te izgrdim
što sam ti bio drag.
Ne umem da pomirim
potrebu da te imam
i potrebu da me nemaš.
Ne razumem razum.
Petlja se u stvari koje ne razume.
Srcu je lakše, ludost mu je opravdanje.
Zato, valjda, stanuje kod mene.
Moj odlazak trajaće večno, ako me ne oteraš.
Odglumi ravnodušnost, izbledi obraze šminkom,
skreni pogled ka neznancu kada se sretnemo,
reci da žuriš, da ćemo se čuti,
snađi se, žena si.
Lepo zvuči „uvek ću te voleti“, ali to čujem samo ja.
Ne smeš verovati da je moguće.
„Mila moja“ bio je najgrublji način da te oslovim,
al’ ne smeš me zbog radoznalosti
pustiti da ostanem,
jer nema kraja mojoj slatkorečivosti.
Poređenjem sa anđelima bih te uvredio,
pa sam smislio milion nežnosti,
koje moraju ostati zarobljene u meni,
jer ako izgovorim makar deo, zavešću te.
Sebe već jesam.
Nauči me kako da odem od tebe,
sa sobom ću lako.
Od sebe sam već odvojen.

Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada,
Da ostavim jednu nostalgiju dugu:
Pa sve kada prođe, da se sećaš tada
Sa bolom na sreću, s radošću na tugu.
Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne,
Da u tebi umre, kao u dan sivi
Što mre grmen ruža: miris koji dadne,
To je bolna duša koja ga nadživi.
I kad ovi dani za svagda prohuje,
I kad opet htedneš čuti moje ime,
Hoću da se ono u tvom srcu čuje
Kô šapat poljupca i uzdisaj rime.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Lavirint
Kada tišina zazuji
I kada se nebo presvuče u tamno,
Okrene li vetar slučajno moju stranicu?
Padne li ti pogled na moj rukopis?

Kada svačiji smeh utihne,
Kada se ne čuju više koraci,
Setiš li se mog osmeha,
Poželiš li da dođem?

Kada upadneš u dubok san
I kada te obgrli rana jesenja hladnoća,
Sretneš li me u snu nekada?
Jesam li skrivena u tvojoj podsvesti?

Hoćeš li me ikada naći?

Ispovest
Dok krijem oči svoje uplakane snene
zbog obećanja koje tebi dadoh
radja se nova ljubav silnija od mene,
počinjem da te volim, a tu tek maločas stadoh.
U ovom času kad se iznova predajem tebi
i u samoći prebiram naše dane kroz sebe,
nesvesno počeh da govorim sebi
da ne mogu, ne mogu, ne mogu bez tebe!
Ne mogu, shvati i pomisli sam
na godine sve što život doneše
pomisli i reci u koliko dana
telo tvoje milo pokraj moga beše.
Tišina, samoća po neki ton samo
remeti mi ritam predanosti tebi i
moj život je samo kada mi je dano
da uživam tiho, beskrajno u tebi!

Ispuniš mi oči

Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al’ ne dâ nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,
kao ni sa tobom.
G.Tadić

Kako nastane pesma

Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru.
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al’ ne možeš sprečiti strasti da naviru.
Moraš sebi krv isisati,
kožu izvrnuti, to boli, dabome.
Pa, da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome.

G.Tadić

[You must be registered and logged in to see this link.]