Ljubavne priche..poznatih i manje poznatih..

Najljepse sise nad Beogradom

Pljusti kao iz kabla, cipele mi mokre, carape mokre, majica mokra, ma mokar do gole koze.
Pomislim u sebi kako je doslo vrijeme da opsujem jer ovo vise nije za izdrzati. Zaustim da lanem onako socno da yebem i kisu i Beograd iako mi je drago kada pada. Ali yebes kisu koja ne pada u more. Niz beogradske padine slivaju se potoci vode a ja kao po kazni gazim uzbrdo prema istocnoj kapiji na Dusanovcu iza koje mi stanuje tetka koja ce valda da mi nadje nesto suvo makar dok se moje rite ne osuse.. Grom sastavi onako muski tu negdje u blizini a jaka svjetlost munje me tek kasnije zaslijepi. Riknut cu pomislih u ovom yebenom gradu koga volim najvise na svijetu, i to od cega vec od groma. Ako me ne pogodi u ovih par stotina metara imat cu veliku srecu jer nisam odmakao ni deset koraka dalje a grom je ponovo pogodio neku omanju kucu pored koje sam prolazio. Vatrena lopta se sjurila niz oluk i zavrsila u majci zemlji.
Ode svijet u piiiip materinu pomislih, nema vise sale. Valja prebrat po lijepim trenutcima proslosti da ne dodjem pred Boga sa problemima i namrgodjen vec sa osmijehom.
Bauljajuci razmisljam kako je lijepo kada pokisnes tako jako ali samo ako ti je kuca blizu da možes brzo da se presvuces. Lijepo je doduse pokisnuti i kada si bos ali kad su cipele mokre yebes kisu i takav ugodjaj. Noga mi se klize niz cipelu a cipela niz padinu.
Umalo da ne padnem jer sprala kisa prljavstinu pa se asfalt klize kao da je premazan nekim masnijim margarinom. Ludom kakav sam odnekud mi pred oci dodje ona scena iz filma Poslednji tango u Parizu kada Marlon Brando uzima margarin i razmazuje ga izmedju Marijinih nogu kao uvod u ono sto ce nedugo zatim ostavljati sve muskarce u kino dvoranama otvorenih ociju.

Postade mi toplije, valda od te scene ili sam vec dobio upalu pluca spa sam to odmah osjetio. Vjetar me na svakom raskrscu tako zestoko opalo da mi se lice zajapurilo.
Ogromna zgradurina koju zovu i istocna kapija je vidim na jos nekih 200 do 300 metara od mene. Taman pomislih kako cu ipak prezivjeti ovu Apokalipsu kad osjetih da me nesto dodirnu sa moje lijeve strane.
Okrenem se i vidim auto kako samo sto me nije nagazio. Stanem i pogledam dok se u istom trenutku otvorise vrata i cuh ostar zenski glas : Upadaj odnijet ce te poplava !

Samo sam se svalio u sjediste dok su mi noge jos bile vani.
Zatvaraaaaaj bre, rekla je dodavsi gas.
Bila je žena od nekih 35. Visoka, onako po beogradski sa ljetnom haljinom bez rukava. Malo sam zadrzao pogled na osrednje dubokom dekolteu u kome su se nazurale bujne grudi. Primjetila je ali nije reagovala vec nastavi:
Jesi li gledao film Kisni covjek, upita me.
Ma nisam yebo te kisni covjek, odvalio sam onako spika.
Zasmijala se kao da se znamo 100 godina.
Ti si lud, rekla je, znala sam da cu pokupit nekog otkacenog.
Odakle si, govoris ijekavski, licanin ili bosanac ?
Dobro da me nisi pitala jesam li Crnogorac, odmjerio sam je.
Ne zezaj, ja sam Milica…
Ja sam Bosanac, nasalih se, i posao sam kod tetke, i mokar sam skroz, cipele su mi mokre, majica mi je mokra, gace su mi mokre, kosa mi je mokra, mokar sam izvana i iznutra, zeno draga vozi me tamo u onu ulicu inace cu odlijepiti u ovom yebenom Beogradu.

Neces ali ako vec i odlepis onda bolje na nekom lepsem mestu u Beogradu od stana tvoje tetke.

Slusaj zeno, za mene u ovom momentu nama nista ljepse od toplog sporeta i suvih gaca

Izlazi kao da se prodera i uskaci u taj ulaz dok se parkiram.

Jutro izgleda ranije ulazi u u Beograd nego u moje selo.
Pogled mi se zalijepi za avion koji tek sto je uzletio u daljini.
Osjetih da sam vrlo visoko, vrlo vrlo visoko jer ono sto sam video kroz prozor sobe se zvalo Beograd ili njegov najveci dio.

Postelja je bila nevjerovatno mekana, izguzvana, topla, bijela poput morske pjene a ja ispod go kao od majke rodjen.

Usla je sa soljicom kafe, onom vecom.
Nije imala na sebi bas nista. Njen hod je licio na hod gažele a njene duge noge su mi dok je sjedala pored mene zamirisale na pokosenu livadu mente na poljima oko Padeja. Svjezina mi je parala misli.

Hajde gutljaj ti pa cu ja, ovo je za oboje.
Ti si nevjerovatan, moj bosanac, znas li da nikada nisam imala bosanca ni za prijatelja niti poznanika, nekako sam vas smatrala otkacenima ali u onom losijem smislu. Dok sam studirala na muzickoj akademiji tamo nije bilo mislim nikoga iz Bosne, a kod nas je opet vladalo neko misljenje da oni koji se ne razumiju u muziku nisu ni vrijedni da se sa njima družis a nedajboze da imas nesto vise.

Tako si mi prijao i tako si me razbio da jedva stojim na nogama.
Kako se osjecas ti ?

Super, vidi molim te jesu li mi se osusile pantalone.
Sve je dragi suvo samo gace nisu.
Zasto, pitao sam je cudno.
E zato sto ces danas nositi moje klipane jer su one tvoje plave od farmerki da ne lice ni na sta.
Ok, prihvatio sam zagrlivsi je.
Svalila se pored mene a onda odjednom ustala i otisla prema prozoru.
Nagnula se samo na trenutak a kada sam je ugledao kako okrenuta ledjima njise kukovima krv mi se sjurila sva na jedno mjesto. Ni ona nije oklijevala.
Bacila se u krevet, na mene i tiho izustaila, uzmime...
Poput sna, letis, odlazis nekuda u beskraj i sve sto vise i dublje ides zelja sve veca.
Munje sijevaju, tijela se grce, Beograd se trese…sve jace i jace a onda sve tise …dok konacno ne progledah i tacno izmedju njenih grudi koje su tako lijepo zaobljene ugledah kako se opet tamo u daljini neki avion dize odlazeci u pravcu sjevera…možda za Amsterdam, London, Stokholm…

Na kom smo spratu upitah,
Dvadesetcetvrti, odgovorila je...zasto pitas ?

Ovo su najljepse sise nad Beogradom, rekoh dok sam polagano grickao njenu desnu bradavicu.

Nasmjesila se grohotom, zagrlila me pa ce:
Moj bosanac, ko bi rekao, veceras u 8 imam koncert na Kolarcevom, hajde , iako znam da vi bosanci ne marite bas za ozbiljnu muziku , na programu je Ravel, možda ti se dopadne….

Kolarac, Ravel, Milica, sve otmeno. Bilo je krcato i puno, dosta žena sa sesirima, poznata lica sa TV ekrana, ...gdje li sam se ja nasao jadan ovako iznenada, sta me snadje i to bas mene iz tamo neke bosanske vuko...ine.

Izuzetno uspjesan koncert Milice R., stoji krupnim slovima u dodatku Kultura u Politici koju listam dok brzi voz sijece sremsku ravnicu na dvoje. Gledajuci je kako se smjeska se sa stranice Politike
osjetih kako nesto prijatno prostruji kroz moje butine, skupih instiktivno noge zatvorih oci i ugledah golu Milicu kako odlazi prema prozoru. Trajalo je to trenutak a kada sam otvorio oci pogled mi zastade na metalnoj plocici ispod prozora u kupeu na kojoj je pisalo

„Ne naginji se kroz prozor”,
a malo ispod u drugom redu
„No pericolloso e sporgersi”

Bez rastanka ne bismo znali koliko su nam dragi oni
od kojih se rastajemo

Mnogo je ljudi koji su u moj zivot usli slucajno. Jedan od njih si bio I ti. Ali tek na kraju kada je sve vec bilo gotovo, ja sam ostala sama I nista drugo nisam znala, osim plakati.
Suvise mlada, sebe sam prepustila jakim emocijama, zavolela sam te, a mozda je za to bilo rano. Provedenih s tobom godinu dana na mom srcu su ostavili dubog trag, nevidljiv, ali tako bolan.
Kao I svaka veza I nasa je imala uspone I padove. Bilo je onih dana, kada su drugi zavideli nasoj sreci,a I onih, kada nisu ni pozeleli da budu u nasoj kozi….
Tvoje oci su me uvek pratile, bile su za mene zvezda koja me kroz zivot vodila, I uvek sam im se vracala. I te ruke, nezni dodiri, slivali su se niz nasa tela, a mi smo ljubavlju bili vodjeni…
Duge setnje kraj reke, Mesec koji nas je pratio, sve su to najlepsi trenutci nase ljubavi. Toliko smo jedno drugo voleli da ni slutili nismo, kako ce biti kada se rastanak priblizi. Ali dosao je I taj dan,da li tvojom ili mojom greskom sve se zavrsilo. Ostavio si me samu, kao malenu ladju na sred okeana bez igde ikoga… Cekala sam samo oluju koja bi me potopila. Kise koje bi me odvele u vecni san, ali osim bola u mom srcu I samoce, nista drugo nisam imala…Cekala sam danima tvoje pozive, nadala se da cu te jos jednom videti. Otisao si nepozdravivsi se, osim poruke na vratima nista drugo od tebe mi nije ostalo. Pitala sam sebe u ocaju “Da li si druge oci nasao, da li su te druge ruke mamile…?” Guseci se u suzama, skrhano telo moje utonulo je u san…
Svanuo je novi dan. Sama sam,jos poneka suza na licu se caklela. I moj verni pas Arci je tuzno gledao u mene, tugu smo delili zajedno. U trenutku na vratima sobe pojavila se moja mati, u ruci je drzala dnevne novine, otvorena 13. strana, I clanak sa nazivom: “Za mene je rodjena, za nju umirem”. Drhtave ruke, oci pune suza, I nemo lice slusalo je reci koje je moja mati citala…
…13.januara u Beogradu, bacivsi se pos voz, I.N. ostao je na mestu mrtav. Razlozi smrti su bili ocigledni, jer u svojim rukama drzao je sliku svoje bivse devojke, I papir na kojem su pisale reci: “S’tobom nasao sam srecu, ti si meni sudjena, pozeleti nikada drugu necu ti si za mene rodjena, a ja za tebe umirem…”
Ophrvena bolom, briznula sam u plac,nekoliko dana nisam mogla doci k sebi. Osecala sam krivicu, bol I tugu, jer nisam znala zasto je to ucinio…Ali jos vise me je bolelo, sto njegove oci vodilje vise nikada necu videti, jer sam izgubila bice koje najvise volim. Shvatila sam koliko se dvoje mladih moze voleti, I da sve sto je lepo kratkog je veka…
Sada pocinjem sve iz pocetka, ali na srcu nosim teret jak. Svake noci sanjam njegove oci, koje u meni rasvetle mrak.Svaki 13.januar od tada napolju padaju kise, nisi vise kraj mene, a volim te sve vise. Sada kada vise te nema tu, sama krecem na pocinak I budim se ujutru.
ZD

POTRAGA


Još uvek se sećao te večeri.

Stalno mu se vraćala u misli,svake večeri kada bi ponovo šetao pretrpanim,monotonim ulicama tog neonskog grada u senkama koje su stvarale svetleće reklame i oštećeni hologramski procesori.Razmišljao je ponovo o svemu što se dogodilo dok se voda rasipala oko njegovih čizama sa UV aktivnim pertlama,a neprirodna svetlost odbijala od stakla njegovih naočara.Bez obzira što je sunce već odavno nestalo sa horizonta,svako ko nije želeo da oslepi od lasera,nosio ih je kao zaštitu.Brzi i distorzovani beatovi oglašavali su se iz njegovih slušalica.

Još uvek se sećao te večeri.

Hodao je isto kao i tada,nesiguran šta će pronaći te noći.Po svojoj praksi,otišao je u igraonicu,naručio piće i stavio kacigu.I noć je počinjala isto kao i svaka druga.Zaboravljao je na sve brige u šarenim pikselima najnovije strategije koja se odvijala pred njim.Bilo je neverovatno kako se osećao poneseno dok je tonuo u taj drugi svet,opijen prizorima igre koji su se reprodukovali u njegov um,pomalo opijen i alkoholom.
Pravio je uobičajenu igračku pauzu za pivo kada se sve dogodilo.I sada se sećao da je ceo klub na kratko postao tiši i dogodilo se ono što se događa retko,mada je on to sada pozdravio sa velikom radošću.Brzi ritmovi smenjeni su sporijim,ambijentalnijim zvucima koji su zaokupljali njegov sluh.VNV Nation-Illusion bila je pesma koja je zasvirala kada je prvi put video nju.Nije bio siguran da li je to stvarnost,da li su njegove oči umorne od igara i teške od piva videle biće od mesa i krvi ili samo prikazu,sazdanu od njegovih želja.
Prilazila mu je sporim,laganim korakom,nesvesna njegovog pogleda koji je klizio po njenoj uskoj crnoj odeći.Sećao se sjaja u njenim tamnim očima,odsjaja sa mnogobrojnih ekrana na njenoj jarko crvenoj kosi,skraćenoj tako da joj ne doseže ni do ramena.Isti plavičasti odsjaji naglašavali su i suviše savršene crte njenog bledog lica dok su njene usne pod slojem karmina formirale zagonetan osmeh...

Reči su nadolazile same i prvi put u svom životu,osećao je da je srećan u tom sumornom sintetičkom gradu.Pustili su ulice da ih vode,pustili su alkohol da ih omami i pustili su svoja bića da najzad budu slobodna.

''Hoćeš da odemo do mene?",upitao je...
''Pa...",nasmejala se,''Zašto?"
''Onako...Možemo da gledamo neki film."
Ponovo se nasmejala:''OK"

Kada su stigli,nastavili su da piju i razgovaraju.Njegov stan nije bio ništa posebno,ali ipak je bio pristojno mesto.Na kraju krajeva,preko dana se i bavio sasvim pristojnim poslom,daleko od svetlucavih strategija.Razgovarali su,priznavali jedno drugome svoje tajne,otkrivali umetničke strasti dok su i same njihove reči postajale neobičan ritam koji se gubio u IDM ritmu Gridlock-ovih Distances.
Ubrzo su izašli na zaravnjen krov i posmatrali otrovno nebo.Tu i tamo,mogli su da vide zvezde.Razgovarali su o njima,o mesecu,suncu i najudaljenijim galaksijama.Sve je teklo savršeno,savršen ritam sa savršenim krajem.Trudio se da bude iznenadno i u jednom trenu tišine,dodirnuo je njeno lice.Nije se opirala kada je spustio svoje usne na njene,nežno,potpuno nežno je povlačeći preko sebe.Bio je to poljubac kakav u životu nije imao,skoro da je mogao da vidi varnice koje su besnele u njemu.Prepustio se i njegove ruke potražiše način da strgnu odeću sa nje.Crna tkanina je polako klizila s njenih savršenih oblina.

''Žao mi je",rekla je iznenada.
Gledao je jedan tren,potpuno zbunjen,a zatim postade svestan,da ona bledi,a neobičan statički šum zamenjuje prostor koji je ispunjavala.
''Ne!",viknuo je,ali ona je nestala.

Od tada,bio je potpuno izgubljen.Hodao je zato što je osećao da mora,radio zato što mora i svake večeri se nadao da će je videti.Nada je vremenom izbledela i postala san,san je postao sećanje,a sećanje opsesija i povremena halucinacija.Njegov svet od tada je počinjao da se ruši,deo po deo.Sve više je tonuo u piće,u tamu sintetičkog grada iz koje nije bilo izlaza.
Te večeri,ponovo je hodao izgubljen.Ipak,znao je gde se uputio.Plativši ulaz za obližnji noćni klub,ušao je i potražio poznatu priliku mršavog čoveka jarko ružičaste kose.Prišao mu je,osećajući kako ga muzika uzima i odvodi iz realnosti.

''If I cause you rain,
I'll give you my skin so you can feel how I feel
This is my existence"

Prepoznao je karakterističan synth benda Icon of Coil,ali nije se previše obazirao na to.

''Imaš šta mi treba?",upitao je čovečuljka.
''Po dogovoru"

Hitro su obavili razmenu,novac za novo nepoznato sintetičko piće neonsko plave boje.

''Gde da te nađem za sledeći put?"
''Prvo preguraj ovo",odgovorio je čovečuljak.

Učinio je tako.Kada je napustio klub,ponovo je otišao u igraonicu,uzimajući slatku tečnost.Osetio je da brzo deluje i svet se već ljuljao oko njega.Ipak,nastavio je ka svom uobičajenom mestu.I dalje je mislio na nju i strategija je loše tekla.Ipak,uzimao je piće jedno za drugim,neobraćajući pažnju na vid koji je postajao sve zamućeniji.Kada je skinuo kacigu i otpio novi gutljaj...nečega,shvatio je da su sva svetla zamućena.Svet se ljuljao oko njega,zvuci neprirodno odzvanjali.Napravio je jedan korak i zastao.

Posle tolikih dana traganja,najzad je ponovo ugledao nju,njene tamne oči,zagonetan osmeh,divno izvajano telo.Video je ponovo svoju inspiraciju,svog anđela.Potrčao je ka njoj i zagrlio je dok je svet oko njega bledeo u statičkom šumu.Osetio je njen miris dok je gubio tlo pod nogama i polako tonuo u tamu,srećan što sve to nije bila iluzija.Gubio se u njenim očima,tonuo u njih,bio je pijan od njenog mirisa i tonuo sve dublje,osećajući hladni čelik pod leđima.Ipak,ljudi nije bilo,a ona je bila tu.Prepustio se i nastavio da leži,posmatrajući njeno lice.

Neko je kasnije došao i izmislio vreme smrti.

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori sest jezika,obicno mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo ceznu za takvima! Ja, licno, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reci koje su mi potrebne za sva cuda koja nam se dogadjaju.
Jos u gimnaziji, redovno sam isao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.

Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naucim taj engleski!

Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom drustvu pokusala je da me uvredi:
"Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?"- pitala me je.
"Gospodjo", kazao sam, "Kolumbo je, takodje, otkrio Ameriku, a nije znao ni reci engleskog!"

Siroti nasi prevodioci! Koliko li je tek njima tesko kada pokusajuda prevedu neprevodivo.
Pise mi jedan iz Amerike:
"U vasoj prici, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pisete da je to kostalo kao “kajgana svetog Petra”. Odakle znate da je sv.Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da kosta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je placena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: “St.Peter's scrambled eggs?”

Kada smo kod jaja, kod vas sam pronasao izraz “jaje na oko”? Sta je to? Egg on eye? Zasto bi neko stavio jaje na oko? Da se mozda, kod vas ocna oboljenja ne lece jajima? Unapred zahvalan itd."

Jedan drugi me pita u pismu, sta to znaci da je malisan bio "pljunuti otac"? Ko mu je i zasto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju ocevi i kojom prilikom?

Zanima ga, takodje, izraz "buni se k'o Grk u apsu".Zbog cega je taj Grk zatvoren kod nas I zasto je protestovao? I kako je, uopste, moguce da nekome "padne sekira u med"? Otkud sekira u medu? Zar se med ne cuva u teglama ili zatvorenim posudama?

Sa izrazom "spava k'o zaklan" imao sam najvise neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj vec usao u metaforicne snove?

No, najvise pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip "prdnuo u cabar", to jest, cabrirao, sto je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to tesko, covek bi, ipak, lakse mogao da objasni kakav je neko koga zovu "mrtvo puvalo" (mrtav a puse) ali kako objasniti tipican beogradski izraz koji ima toliko skrivenih znacenja, a ne znaci nista – “landara pisore”?!? Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu “indi-mindi-saja-paja”? Da ne pominjem stari izraz: “satro Pera, Mika, Laza”!

Prevodioce zanima jos i to zasto su za nas toliko udaljena bas “spanska sela” (To su za mene spanska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao sto su, na primer, novozelandska ili peruanska?
Dobro je da se nisu setili da me pitaju sta znaci “rasturi ga k'o Bugarin curku” i zbog cega se neko “smeje k'o lud na brasno”? Sta ima smesno u brasnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?
Ipak lakse mi je da odgovorim na pitanje o recima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.
Ukratko, da se posluzim recima jedne novokomponovane pesme:
“Ne placi mi na kucnome pragu
da mi vrata ne povuku vlagu.”

BAŠ NA BULEVARU

Petnaesti dan oktobra - devetnaesti očaja. Iznutra vonj alkohola i strahovi. Spolja memla, drhtanje, strahovi, glad.
Na ulici bila bi gužva, mnoštvo agresivnih laktova. Bile bi tezge i šverceri. Na jednoj od njih video bih crveni telefon.
- Izvoli brate, samo pedeset maraka.
- Može li da se proba?
- Nema problema, ovde živim.
„Ovde živim“ bilo bi nekoliko prostorija u nizu: hodnik, nužnik, kuhinja, soba puna dima, flaša i mamurnih ljudi.
- Izvini brate, sinoć smo imali pijanku.
- I ja sam, inače ne bih kupovao telefon.
- Evo probaj, nema šanse da omane - rekao bi povezujući žice.
Drhtao bih pre poznatog „halo“.
- Zdravo, ja sam - podrhtavao bi mi i glas.
- Rekla sam ti da je gotovo i da me više ne uznemiravaš - prosiktala bi i prekinula vezu.
- Ovaj telefon ne valja, kao ni moj - rekao bih zbunjenom čoveku.
Zato danas neću ustajati iz kreveta. Neću čak ni levu ruku pomeriti ulevo - ka crvenom telefonu.

B.S.Ironije

DOVRŠENA 'NEDOVRŠENA PRIČA'

Otvorila je vrata, upalila svetlo i skidajući bundu rekla:
- Eto, ovde živim.
- Prijatno je - rekao je.
- Uđi, ne moraš se izuvati.
- Nikada se ne izuvam ako ne idem do kraja...
- Jesi li za piće?
- Može. Imaš pozamašnu biblioteku. Da li si čitala onu crnu knjigu, treću u nizu na najvišoj polici?- reče uranjajući u fotelju.
- Nisam. Dobila sam je nedavno za rođendan. Zašto?
- Ja sam je napisao.
- Zaista? Ti si pisac? O čemu se radi?
- Uglavnom o stvarima koje će mi se desiti. Ovu situaciju sam obradio na 74. strani u „Nedovršenoj priči“.
Ustala je, uzela knjigu, pronašla priču i počela da čita:
„Otvorila je vrata, upalila svetlo i skidajući bundu rekla:
-Eto, ovde živim.
- Prijatno je - rekao je.
- Uđi, ne moraš se izuvati.
- Nikada se ne izuvam ako ne idem do kraja...
- Jesi li za piće?
- Može. Imaš pozamašnu biblioteku. Da li si čitala onu crnu knjigu, treću u nizu na najvišoj polici?- reče uranjajući u fotelju.
- Nisam. Dobila sam je nedavno za rođendan. Zašto?
- Ja sam je napisao.
- Zaista? Ti si pisac? O čemu se radi?
- Uglavnom o stvarima koje će mi se desiti. Ovu situaciju sam obradio na 74. strani u „Nedovršenoj priči“.
Ustala je, uzela knjigu, pronašla priču i počela da čita.“
Ustao je i uzeo joj knjigu iz ruke.
- Ako nastaviš da čitaš izmenićeš smisao našeg poznanstva.
- Ali šta će se dalje dešavati?
- Već se dešava, ponašaj se prirodno, pročitaćeš kad odem.
- Molim te da ideš odmah, strašno sam radoznala.
- Kako hoćeš - reče i izađe.
Knjiga joj je ispala iz ruke i pala na pod otvorena na 74. strani. Pogledala je poslednju rečenicu - pisalo je upravo to.

B.S.Ironije

B.S. IRONIJE

MUČNINA

Onog dana kada je otišla u Kanadu, šetao sam grč želuca i očaj gradom. Deo mene bio je nepovratno izgubljen, vitalni deo bez koga su otkazivale sve funkcije. Teturao sam nesvestan okoline.Tada ugledah prosjaka. Sedeo je prislonjen uza zid. Jedna noga mu je bila presavijena u kolenu, druga ispružena, sa nogavicom zarozanom do sredine butine. Bila je nesrazmerno tanka u odnosu na telo, neprirodno tamna, sa krvnim podlivima i stopalom boje plavog patlidžana sa pet gnojnih završetaka. Izvadio sam verenički prsten iz kutije, prišao prosjaku i počeo da ga navlačim na njegov mali nožni prst mantrajući bajalicu:
- Kako vene ova noga neka vene i moj bol; kako vene ova noga neka vene i moj bol...
U momentu tanka koža je pukla i gnoj mi se razlio po šakama. Osetio sam kako mi želudac hita grlu. Uspeo sam samo da okrenem glavu ka šeširu sa sitninom pre nego što sam povratio. Nesigurnim korakom krenuh dalje od bolesne noge koju sam ukrasio svojom mukom, i nesvesno, gnojavom rukom obrisah usta. Opet želudac u grlu, lava iz usta. Izvadio sam maramicu i obrisao oči, usta i ruke. Još da se okupam i neću se osećati nikako i ni na šta.

B.S. IRONIJE

RAT JE TAMO - OVDE SU MRTVI

Nadao se dočeku toplijem od kvake s čijom je studeni na dlanovima stupio u poznatu tamu stana. Najzad je svemu kraj. Vratio se iz pakla prljav samo spolja. Nijednom životu nije oduzeo telo, nijednom telu deo, nijednoj duši nadu.
Iza vrata spavaće sobe trebala je biti ona. Iza vrata je bila ona isprepletenih ekstremiteta sa ekstremitetima nepoznatog čoveka. Mesečina je prizoru davala romantičan ’sepia’ efekat, krošnja fin paučinast vez. Da je kao neutralan lik gledao tu sliku mogao je napisati ljubavnu pesmu (tako je i zamišljao ovo veče - poetično, da će joj dok sede zagrljeni recitovati ’Mala velika moja, večeras ćemo za njih voleti’).
Stajao je pored njih kao hipotenuza ljubavnog trougla. Ove su okolnosti naginjale turobnoj prozi, javljao se Mersoov lik i čin kojim će pokucati na vrata nesreće.
Bezbrižnu vezu nije rasanio zvuk otvaranja vrata, bat čizama, aktiviranje bombe pored malih mozgova, bat čizama u suprotnom pravcu ni krckanje vrata koja su sada umirujućom hladnoćom podupirala leđa. Još samo detonacija i povratak na front u potrazi za mirom.

Sumadija live...

Zasto me tako gledas, upitao sam je danas nesto poslije 2 po podne...
Prijatno sunce skroz neobicno za ovo doba godine je visilo poput zrele kruske nad Sumadijom. Negdje iz komsiluka su dopirali zvuci pjesme „ Tamo gdje je Kraljevo, gdje je Studenica” ... Sumadija live...

Znas, pocela je...
Samo par trenutaka ranije bili smo tako cvrsto jedno da od dvoje niko nikada nebi znao stvoriti jedno kao sto to umemo nas dvoje...kao sto to umes ti...ja naprosto ne znam...ne znam i uvek, vec godinama se pitam od cega si satkan, od cega si stvoren da naprosto ne mogu zamisliti ovaj zivot bez tebe...sta je to u tebi...sta to ostavis u dusi žene...u mojoj dusi...da mi zivot bez tebe bude i u pomisli bezlican...
Ja znam da su te mnoge volele do bola...nastavila je na svom maternjem, meni tako dragom ekavskom...ali to je onaj lep bol...bol od koga srce pozeli da izleti iz grudi i ode negde ... ne znam ni sama kuda...
Ti si tako jednostavan a opet toliko zagonetan, ... ja znam da me volis, znam i osecam svaki tvoj drhtaj, svaku zelju...znam te i poznajem kao retko koja žena...ili mislim da te znam...
Ipak, sve ove godine mi govore ponesto o tebi...govore mi da je ljubav u tebi veliko more u kome se može bezbrizno plivati do beskraja...do onog bola koji sam ti pomenula...to boli...to tako lepo boli...Ne znam ni kako ni zasto...ali te uzasno puno volim...bez tebe...ne...bez tebe niti ide niti bi moglo...bez tebe zivot nebi nikako licio na zivot...ne, nikako ovaj moj zivot bez tebe nebi imao smisla...
Mislila sam da si jedan od onih koji pricaju slatke price dok su tu a kada odu onda su isti kao i sve one bezlicne barabe bez duse i karaktera, hvalisavci i skorojevici.
Vreme je ipak kakav takav sudija i slusam kako te mole da napises neku pricu, neki izvestaj, da opises, da bilo sta uradis kako bi neki casopis uopste mogao da se pojavi na kioscima na vreme sledeceg meseca...a tebi se ne pise ili pise, kako kad...i onda se opet po milioniti puta pitam dali si ti zaista moj...da li moje telo koje si tako snažno ispunjavao sve ove godine pripada tebi...tebi tom istom koga mole neki vazni ljudi da se smiluje i nasvrlja bilo sta...pa da urucis neku tamo nekome tako važnu nagradu, državnu bre...ej ludace...dali sam ja to sretnica ili slucajna prolaznica u tvom zivotu... a ako sam prolaznica...pa ja onda prolazim vec dobar broj godina...i koliko si velik ako toliko dugo pored tebe prolazim...
Juce iz Budimpeste, sutra iz Bukuresta...za koji dan iz Varsave i Milana...pa Ametsrdama, Parisa, Venecije, Kopenhagena...pa ljudi dolaze covece...ludace...dolaze da bi se sastali sa tobom u ovom selu i pricali o nekim vaznim stvarima koje zivot znace a ti tako nonsalantan...povuces par linija na papiru...i tvoje ime ce vec sutra osvanuti u pola Evrope...ti opet najvise volis Niksicko crno...i prstima jesti jagnjetinu ili pastrmku...Boze, ti si cudak...svi dolaze i skoro da ti se klanjaju a ti ... bosanac izbliza...ti volis svilen konac...a Mozart, Heidn,...Na lepom plavom Dunavu...Pa Orf...Carmina Burana...barabo jedna sta ti sve neznas ... Znam da su mnoge plakale...mi žene smo cudne kada volimo...suze nam dodju kao pride uz slast a kamoli strast...

Sjedi, hajde sjedi da pricamo,...zamoilio sam je...

Pa ja pricam, prekide me,...ja pricam ali ti moje price, bas sve moje price napamet znas...i sve moje price se zavrsavaju isto...bez tebe moj zivot ne postoji...ja ne želim ni pomisliti bilo sta bez tebe...ti si vlasnik moje duse...i da znas da moras cuvati tu moju krhku dusu, da, da...krhku poput grane u prolece kada sokovi pocnu da bude sve i vlaznost zamirise iznutra...

Sjecas se ti dragi moj...znam da se dobro sjecas onog Beogradskog januara...
Bulevar Revolucije...preko puta pravnog...treci sprat sa pogledom na Tas...sjecas se ti mojih suza i pahuljica snega poput kukuruznih kokica te daleke godine...sjecas se vjerujem kao sto se i ja sjecam...Bile su to lude godine, ludo vreme, sve je u tim godinama bilo ludo i vreme i ljudi...sve osim nas... Kao da te sada vidim...ozbiljan kao smrt iz prikrajka...a nezan poput samo koji dan starog psica, ma ne psica vec kuceta... Kako si samo bio snažan,...uvek zadrhtim kada se setim tog dana...od cega li si satkan...uvek sam se pitala... kako si samo bio topao...a ni malopre nista i nimalo drugaciji nisi bio ...pa kako ti to uspeva... Milion puta sam pozelela umreti u tvom zagrljaju...znas li ti uopste sta znaci umreti od zelje ze nekim...umreti bre...otici u vecni san...usnuti zauvek...ne znam da li to možes shvatiti, ti takav kakav jesi...Ponekad se bojim da to neces moci shvatiti jer eto ja govorim ekavski...ja samo namerno mogu reci vjetar, mlijeko, bijelo...samo namjerno ...

Onda si otisao nekuda daleko...iznenada i zauvek, mislila sam, nadala se, cekala i plakala...Godinama sam plakala i molila Boga da se pojavis...plakala sam i isplakala reku...veliku reku suza cekajuci te i nadajuci se da ces se odnekud pojaviti...i naisao si...dosao si ponovo u moj zivot i ispunio me srecom...ti i ne umes ženu ispuniti drugacije osim srecom...Boze kada bi mogao shvatiti sta osecam dok ti ovo pricam...

Imala sam te evo i danas, samo koji minut ranije a vec sam te zeljna kao lavica dobrog plena u predvecerje...rastrgnula bih te najradije...pa te ponovo sastavljala i milovala...kidala bi te deo po deo i cuvala pa te krpila i sastavljala da budes opet takav kakav si...i ako uopste neka žena može reci da je imala muskarca potpuno to sam sa sigurnoscu ja...imala sam te uzasno jako, beskrajno puno, do bola snažno...imala a tako te želim kao da te nikada ni probala nisam a kamoli da sam te trosila u tolikim kolicinama...

I jos me pitas zasto te gledam,...sta ti mislis zasto te tako gledam...mangupe moj, ...probisvetu...moja jedina velika ljubavi...ne pravi se lud kada ti je sve kao na dlanu jasno i poznato...

Usne su joj evo i sada kao sto su uvjek bile...mekane i socne poput slatka od sumskih borovnica sa Kopaonika...ekavske ...

Sumadija live...

Dohvatio sam zvijezdu nad Dinarom

Dan se probudio prije mene. Iznenadjujuca svjezina usetala se kroz sirom otvorena vrata i prozor moje sobe na prvom spratu hotela Lei gore na putu za Paltinis. A Paltinis je izvanredna ljepota. Ona koju možda samo slucajno možes sresti prolazeci nepoznatim prostorima jos manje poznatih zemalja sa svojim beskrajno dugim i lijepim ski stazama koje su sada vec podobro obrasle zelenom travom, mnogobrojnim hotelima smjestenim dole u kotlini, velikom broju malih lijepo uredjenih " longdesc="30" /> i prodavnica suvenira.
Mrzovoljno sam se onako go kakav vec spavam u hotelima okrenuo odgurnuvsi i ono malo pokrivaca koji je bio na meni. Opruzen cijelom svojom duzinom koja je nesto duza od kreveta posmatrao sam vrhove susjednih borova koji su bili prve i jedine komsije. Prelijep prizor, pogotovo za jutarnje budjenje. Osjecao sam i lagano peckanje svuda po tijelu. Crvenilo po skoro cijelom tijelu je prelazilo u onu tamnu boju kakva za ovo doba godine i nije bas uobicajena, ali ako prethodno nekoliko dana boravis gore na vrhovima planine ta boja mu dodje nesto sasvim normalno jer na planinama se ionako brze pocrni.
Bio sam zadovoljan i potpuno opusten.
Ostalo je jos nesto vise od sat vremena do dorucka. Tako smo sinoc po odlasku na spavanje dogovorili. Naci se na dorucku u restoranu dole skoro pa u podzemlju ili jedan sprat nize od nivoa recepcije. Ona je spavala u sobi 28, moja je bila 30 a kolega je bio u sobi 31.
Juce smo imali naporan dan i svi smo jedva cekali da poslije sinocnje vecere dograbimo kljuceve soba i jedni drugima poželimo ono kratko .Uz sve to poslovi koje vec radimo ponekad znaju krenuti i u nezeljenom pravcu pa to iziskuje od svih nas onu vrstu angazovanja koja u covjeku ostavlja dozu nemira ma kako da neki problem rijesite. Na kraju krajeva ovo je velika zemlja a nasi poslovi su sa velikim trgovackim lancem sto cijeloj prici uvjek daje jos i dodatnu dozu nekih nepisanoh obaveza ili opreznosti.

Upalio sam TV i pokusao pronaci kanal na kome cu moci nesto od onoga sto se prica i razumjeti. Uzalud sam listao i taman kada sam pomislio da trebam odustati cujem nesto sto mi zazvuca sasvim poznato a na ekranu je bila scena nekog lovca u nekoj ruskoj stepi.
Dersu Uzala, pomislih, citao sam to jako davno u originalu na Ruskom posto je u to vreijeme tamo preko puta Ekonomskog u Sarajevu bila super opremljena knjizara u kojoj sam se zaista i nakupovao i nacitao dobrih ruskih originala .
TV Kijev stajalo je u desnom gornjem uglu ekrana a upravo je isla reklama za film koji ce biti prikazan veceras.
Opruzen potrbuske sa rukama ukrstenim ispod brade pokusao sam ne gledajuci razumjeti sve o cemu se na TV pricalo. Uspjevalo mi je i bio sam zaista zadovoljan.
Razmisljao sam o vremenu koje sam živio u Sarajevu za vrijeme studiranja, o vremenu u kojem sam znao napraviti nekoliko krugova trojkom onako iz cista mira, o vremenu u kojem sam volio mnogo djevojaka, Mirjanu, Miladu, Nadu, Edinu, Sandru, Jasminu, Selmu, Zrinku, Editu,…o vremenu kada sam promasio kos u poslednjem sekundu i kada mi je pola dvorane ybalo majku, o vremenu kada sam sakupljajuci becarce i napjeve od raje iz studenstskih domova u Nedzaricima, na Bjelavama i onog malog Valtera na Vracama, sakupljao, zapisivao i slao u ondasnji Zadrugar koji je sve to objavljivao i placao mi lijep honorar na moj racun u Jugobanci na Grbavici.

Iznenada sam osjetio samo njezan dodir usana na desnoj strani mojih vec dobro preplanulih ledja. Okrenuo sam se i ugledao nju kako svlaci neki blijedoplavi brushalter i baca ga na pod. Peskir koji je imala oko kukova je samo raspustila i ostala kao od majke rodjena.
Malo je reci da je bila lijepa. Preplanula slicno meni ali ne posvuda. Ta bjelina koje se jos moglo nazrijeti izmedju njenih nogu i na grudima joj je prelijepo stajala. Carobno lijepa sa prekrasnom dugom kosom i usnama koje su me uvjek podsjecale na usne onih africkih žena koje lice na nase ali su malo izazovnije, kao u etiopljanki naprimjer, socne, pune...

Otkud tebe ljepotice, upitah onako reda radi.
Pa terasa je zajednicka, zar nisi video, mora se doduse preskociti ta ogradica ali za mene ovako dugonogu to je samo da se prekoraci i ja prekoracila. Naravno da sam prethodno videla da su ti prozori i vrata sirom otvoreni a ionako nigde žive duse nema. Ovde je tako lepo, ovde vreme ne tece a do dorucka imamo jos skoro sat vremena.

Polagano se spustala na mene dok je pricala o tome kako joj je noc bila teska i kako je htjela vec sinoc ili nocas u neko doba nocipreci kod mene ali nije znala da li je sve otvoreno, ...a da sam znala...poljubila me strasno i dugo. Taj osjecaj nikada ne može covjek opisati, tu ljepotu kada dvoje iznenada postanu jedno tamo negdje daleko od ociju cijelog svijeta predajuci se jedno drugome istinski i iz sve snage. Otvorenih ociju smo jedno u drugom gledali strast i slast, i njeznost i grc i onu slatku bol, i taj znoj koji nam se lijepio posvuda i cinio svako mjesto gdje se dodirnemo cvrscim i jednim.

Nekada davno sam bio na Dinari. To je bilo jedan jedini puta u mom zivotu ali sam tu noc na Dinari zapamtio i sjecat cu je se cijelog zivota jer takvu ljepotu covjek naprosto ne može zaboraviti.
I evo sada daleko, sasvim daleko ili bar dovoljno daleko od Dinare u jednom trenutku, kada je ljubav postala toliko snažna ugledao sam te zvijezde nad Dinarom, u vedroj noci one koje su tu na dohvat ruke, i za koje nam se zaista cini da ih možemo dohvatiti.

Zaplovio sam tim beskrajem zeleci da dohvatim nekoliko najsjajnijih zvijezda tu tik nad Dinarom i plovio dugo prelijepim beskrajem nad jos ljepsom planinom i uspio sam dohvatiti jednu od njih, onu najsjajniju. Snažno sam je zagrlio, iz sve snage i potrajalo je to malu vjecnost, sve dok odjednom nisam klonuo od ljepote.

Kako je bilo super, kako si samo snažan, progovorila je, tako sam se opusteno nauzivala i ispraznila sav taj naboj i energiju koja je u meni bila. Nenadmasan si, i drago mi je da smo se imali ovako iznenada.

Iznenada je uvjek najlepse, pricala mi je dok smo stojeci pod toplim tusem skupljali obilnu pjenu i tom pjenom kupali jedno drugoga. Kada je i te pjene nestalo sa nasih tijela rekao sam joj da se spremi za iznenadjenje. Hajde, spremna, rekla je.
Zavrnuo sam slavinu sa toplom vodom do kraja a ledena voda je pojurila svom snagom. Samo je vrisnula kratko i pripila se uz mene. Jao bre ti si lud. Uh kako je supeeeeeeeeer. Ovo nisam nikada dozivjela govorila je dok se grcila cvrsto pripijena uz mene.

Nas dvojica smo koji minut prije 9 sjedili zavaljeni u duboke fotelje u foajeu drugog sprata. Izasla je tacno u 9, obucena u predivan plavi komplet sa suknjom nesto iznad koljena. Svjeza, lijepa i nasmijana prisla nam je i rekla.
Dobro jutro, kako ste spavali.
Super, odgovori moj kolega a ja sam gledajuci kroz prozor jos uvjek razmisljao o onim zvijezdama u onoj nocinad Dinarom i bio siguran da sam onu koju sam pozelio te nocidohvatio. Zaista.

Pogledaj vreme.
Sada je tek neki minut posle pet i ja sedim u jednoj maloj sumnjivoj kafani u Predgrađu Siska i ispijam jutarnju kafu.
Kapci su mi teški i imam strahovitu potrebu za snom.
Ne čudi, neprospavana noć je iza mene...
A posle takve noći ni u šta više nisam siguran.
Ponajmanje u to koji od nas dvojice ovo piše...
@popovac ili ja - dva lica jednog negativca...
Ma, nebitno...
Koji god da je poželeće ti miran san i lagan ugodan dan .
Mirno sanjaj, najdraža ,ali ipak nekoga drugog, sretna ženo...
V:M

---

Neznam pravi razlog ,a već nekoliko dana se ne javlja .Svaki moj post komentirala je ,ali ne na forumu već mailom i tako mi punila poštansko sanduče . Riješio sam to da saznam .
Nazvao sam je . Imao sam običaj da kad je nazovem da pustim pjesmu Harisa ĐŽinovića " Poznat ću te po koraku"i da tek kad ta pjesma otsvira javiti se . Dok su zadnjei taktovi pjesme nestajali ,sa druge strane uslijedilo je pitanje : " Ko je to " ? Nije vrag da se moram prestavljati ,ili ima ih još koji na isti način počinju razgovor sa tobom ?...
Pitala sam ko je rekla je glasom koji ne trpi odlaganje .
Rade ... rekao sam tek da nešto kažem ...
A ti si ... stvarno iznenađenje da ti zoveš u ovo doba ! Mora da je nešto važno . Kako si ? .... Nisam te dugo čula ....
Pa dobro ... Znaš, sam sam .. pa mi dosadno .... pa reko da sa nekim popričam pred spavanje ! Ti si to znala .... i bilo je zabavno .
E nekad bilo ... sad i meni treba "rame za plakanje "... nisam to očekivala a desilo se !
Šta upitah radoznalo ,iako istini za volju nisam znao čemu ovaj razgovor vodi !
Pa zar nisi na forumu primjetio da mi se onaj @popovac počeo malte ne javno upucavati . Tako mi je neprijatno ,ma neznam kako to da zaustavim .
Znaš li možda ko je on .
Ne znam ...odgovorio sam ...prihvatajući njenu "igru ".
Zna li neko iz tvog društva ....?
Sumljam odgovorio sam .. znam da radi u Sisku .. i to je sve .
Daj molim te javi mu se sa P.P i prenesi mu ovaj naš razgovor ,neka me ostavi na miru ,suviše je uočljivo , nebi da imam problema .
Molim te učini mi to !
Hoću rekao sam svatajući ozbiljnost situacije .
Hvala ,pravi si prijatelj ....laku noć ...i spusti slušalicu .
Učinit ću kako me zamolila ....,ali mogla mi je to i drukčije reći..Bilo bi puno korektnije .
V:M

Sve ljubavi u jednom trenutku liče jedna na drugu, samo se zaljubljenima čini da je njihova posebna. I ja sam jednom verovala da je naša ljubav toliko jaka i velika da može da izdrži sve oluje. Kako sam se samo prevarila… Koliko sam samo puta poželela da mi se vrati, da ponovo osetim njegove usne, nežne poljupce i vrela šaputanja na mom jastuku. I jutra su izgubila svoju čar bez njega. Od kada je otišao, ništa više nije imalo smisla. Celi moj život okrenuo se naglavačke one noći kada mi je u našoj kafani u onom zagušljivom separeu, saopštio da me ostavlja. Nisam razumela, priznajem, ni danas nakon skoro četiri godine, nije mi jasno zašto me je ostavio, zašto mi je slomio srce i srušio snove. Aleksa i ja smo se poznavali još iz detinjstva. Sve ove godine bili smo prijatelji, poveravali se jedno drugom, zajedno provodili dane pričajući, smejući se… Uvek je bio tu za mene kad god mi je trebala uteha, pomoć ili makar samo neko da me sasluša. Praktično smo odrasli zajedno. Igračke smo zamenili izlascima, šaputali tajne jedno drugom, zajedno učili i radovali se istim stvarima. Oboje smo navijali za Partizan, zajedno bodrili voljeni tim i skakali za svaki postignuti koš. Tiho, neočekivano, ljubav nam se prikrala, a da je nismo odmah prepoznali, toliko sigurni u svoje prijateljstvo, nismo ni primetili da smo jedno drugom postali mnogo više od toga. Jako je teško iz prijateljstva preći u vezu, uvek je tu prisutan strah da ćeš ako to ne uspe izgubiti i partnera i prijatelja. A, ipak, ne kažu uzalud da su tekve ljubavi najlepše. Poznavali smo se dobro i nije bilo one početne treme, neslaganja i laži tako svojstvenih za prve sastanke. Ljubav je rasla, iz dana u dan, činilo mi se, voleli smo se sve više. Od prvog poljupca, stidljivo ukradenog u noći, od prvog zagrljaja koji je brisao granice prijateljstva, Aleksa i ja skoro da se nismo odvajali.

U njenom oku

Sjedala je na livadi, leđima naslonjena na grubu koru od drveta. Rukama je obujmila svoja tanka koljena, osjećajući kako joj se hladnoća ponovno pokušava uvući pod kožu. Gledala je drveće oko sebe koje se dizalo visoko u zrak, ljubičaste šafrane i malo jezero.
Toplina sunca pokušavala je doprijeti do njeniznih očiju i srca, ali tuga i tama su bile jače. Promatrala je prirodu kako se budi, kako upija svaku sunčevu zraku koju joj je nebo podarilo, no u njenim očima su bili samo svjetovi zaboravljenih uspomena. Sve se mijenjalo, a samo je ona ostala ista. Ljuštura je sve što je ostalo od njenog osmijeha.
Nekada davno, izgubila se u prostranstvima nemira njegovih očiju. A sada, u koji nemir da se vrati? Praznina je prijetila vječnim prokletstvom dok su se suze skupljale u njenim očima. Sada je kasno za sve. Proljeće se možda uvuklo u svaku poru zemlje i ostale ljude i životinje, ali ona je osjećala kako je obuzima hladnoća i steže joj srce. Srce je prijetilo da će se raspasti u milijun komadića, a ista osoba koja ju je povrijedila, jedina bi mogla popraviti to srce.
Već su odavno vrele suze klizile niz njene porumenjele obraze. Ostala je sama. Sama na ovom okrutnom, zlom svijetu. Nitko je više neće braniti. Preostalo joj je jedino braniti se za sebe i ne dopustiti više ikome da se uvuče pod kožu kao što je on napravio.
Nemarno je nadlanicom obrisala poneke zalutale suze. Nespretno se digla, otresla prljavštinu sa stražnjice i krenula kući s ogromnom tugom i boli.

Na putu do tebe (1. deo)
Kao i svake noći pred spavanje, pomislila je na muškarca koji joj je uvek nedostajao kada ostane sama sa svojim mislima. Od kada je Darko iznenada napustio nju i ovaj svet, krevet je uvek bio prevelik...

[You must be registered and logged in to see this image.]
Jovana se umorno protegla i zevnula. Bacila je brz pogled na sat, iako je već znala da je jako kasno. Uzdahnula je. Svaki dan ista priča. I pored svih pokušaja da organizuje vreme i jednom ode ranije na spavanje, uvek je vreme nekako uspevalo da joj pobegne i iscuri...

Ugasila je lap top i pokupila par igračaka na putu do kupatila. Na prstima je ušla u sobu svog sina i ubacila igračke u veliku korpu. Vuk je spokojno spavao, sa izrazom potpunog mira i blaženstva na licu. Nežno mu je dotakla obraz i iskrala se iz sobe.

Posle tuširanja se osećala manje umorno i pospano, pa je kratko prelistala nekoliko časopisa. Poznata lica su se smešila sa fotografija, više ili manje prirodno, zategnuti i utegnuti u svoja najbolja izdanja lica i tzv. stajlinga. Otvaranja klubova, proslave kojekakvih jubileja, promocije i sva moguća događanja bila su za one poznate, a još više za manje poznate prilika da vide i budu viđeni.

Na koliko je samo takvih događanja bila i sama, naravno sa one druge strane fotoaparata i iza mikrofona. Kao novinar jednog od prestižnih ženskih listova, valjalo je ispratiti sve što je aktuelno, zabeležiti sve što poznati kažu i misle, opisati sve ono što široki krug čitalaca nije mogao da vidi i dočarati ukus slave koji se činio tako sladak...

Zevnula je i spustila novine kraj kreveta. Vreme za spavanje je već dovoljno trošila, sad je već bilo dosta. Ugasila je lampu i zatvorila oči. Kao i svake noći pred spavanje, pomislila je na muškarca koji joj je uvek nedostajao kada ostane sama sa svojim mislima. Od kada je Darko iznenada napustio nju i ovaj svet, krevet je uvek bio prevelik... Prizvala je u mislima njegovu sliku i nasmešila se nesvesno. Svake noći je pred san vodila u mislima razgovor sa njim, pričala mu o onome što joj se događalo, o Vuku i školi, o porodici i prijateljima. Ta veza, ta nit za koju se držala tako čvrsto pomagala joj je da prebrodi težinu svakodnevice i da zaspi uljuljkana mišlju da nije sama, da je Darko uvek bio i uvek će biti uz nju.

- Mama, mama... – dozivao je Vuk iza vrata kupatila – Izađi, ne mogu da nađem čiste čarape, zakasniću u školuuuuu!!!

- Evooooooooo!!! – provukla je češalj na brzinu kroz dugu, talasastu kosu i gurnula ga u plakar – Izlaziiiiim!!!

Vuk je nestrpljivo cupkao ispred vrata, a onda je skakutao za njom do svoje sobe, ponavljajući kako nema njegovih čarapa. Nije imala ni vremena, niti strpljenja da mu objašnjava da su čarape na svom mestu, u trećoj fijoci, kao i uvek, odjurila je, našla i bacila mu, u klupko smotani, par belih, sportskih čarapa.

Na putu do tebe (2. deo)

Možda nije bila dovoljno hrabra da pogleda istini u oči i prizna da je usamljena i da joj nedostaje ljubav, neko...? Možda se plašila da shvati da će jednom morati da prestane za se vezuje za muškarca koga više nema...?

[You must be registered and logged in to see this image.]
- Ahhhhhh... – uzdahnula je zadovoljno, dok su je vešte ruke maserke opuštale i pritiskale vešto bolna mesta na vratu i ramenima – Vi ste čarobnica Vera!!

- Hahahahahaaa... – nisam Jovana, samo vas masiram.

- Eh, ali kako... – mrmljala je sebi u bradu – Da vas nema, trebalo bi vas izmisliti.

- Hvala vam Jovana, baš ste srce – maserka je bila polaskana – Kad mi pohvale dođu od nekog kao što ste vi, onda mi još više znače.

- Ih, pa nisam ja niko poseban...

- Kako niste, nemojte biti toliko skromni – odvratila je, utrljavajući mirisno ulje u njena bolna ramena – Vaš list čitam redovno, a naročito vaše članke i intervjue.

- Hvala vam Vera, to mi puno znači. Najvažnije mi je da čitaoci budu zadovoljni...

- Pa ne sumljam da jesu... Kod vas uvek nađem ponešto zanimljivo iz svih oblasti koje žene interesuju.

- Preneću to mom uredniku, biće veoma zadovoljan – nasmešila se.

- Obavezno... Kad smo već tu, mogu li da dobijem neku ekskluzivu šta ima zanimljivo u narednom broju?

- Hahahahaha..., naravno. Imaćemo intervju sa Bobom povodom humanitarnog koncerta koji će se održati u Beogradu krajem meseca.

- Stvarno??!! Auuuuuu!! – zviznula je tiho – To je moj omiljeni pevač, a bogami i muškarac – priznala je zaneseno.

Na putu do tebe (3. deo)

Privlačio je nekakvim posebnim šarmom, čak i kada toga nije ni bio svestan. Postalo joj je jasno da njegov uspeh nije bio slučajan. Posedovao je harizmu na koju je teško ostati ravnodušan.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nervozno je dobovala prstima po kolenu. Već pola sata su sedeli u holu hotela i čekali da im dozvole ulazak u apartman u kome je Bob bio smešten. Već je bila prilično nervozna jer se ponašao neprofesionalno i puštao ih da ga toliko čekaju.

- Ovo stvarno nema smisla... – komentarisala je – Bezobrazluk!!

- Smiri se stara, čovek je zvezda pa mu se može... – smirivao je Ognjen.

- Znam da je zvezda, ali prave zvezde su uvek i veliki profesionalci i poštuju druge i njihovo vreme! A ovo je stvarno bez veze... – huknula je.

- Znam stara, ali opusti se... – lagano je namestio kapu i namestio se udobno u fotelji – Hoćeš da naručim neko piće?

- Ne, hvala ti, ne mogu ništa.

- Dobro, samo se opusti....

Destak minuta kasnije obreli su se u prostranom apartmanu na jedanaestom spratu. Dočekao ih je Bobov čovek za odnose sa javnošću i narednih deset minuta su morali da slušaju o tome kakva pitanja ne mogu da postavljaju i kakva nisu preporučljiva...

Jovani je već bilo dosta svega i skoro mu je rekla da taj intervju obavi sam, jer zna šta i kako treba da pita, kada se na vratima pojavio i Bob lično.

Prvo što je primetila bile su njegove svetle oči, neodređene boje, negde na prelazu između plave i zelene. Oči su im se srele dok je stajao na vratima i bilo ih je nemoguće zanemariti. Bio je u kožnoj jakni i izbledelom džinsu. I smešio se neodoljivo.

Prišao joj je i pružio ruku.

Na putu do tebe (4. deo)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Uzdahnula je i slegla ramenima. Nije joj preostajalo ništa drugo, osim da sačeka odgovor....

Foto: Shutterstock Foto: Shutterstock
- Mama, mogu li da gledam "Betmena"? Završio sam domaći, večerao sam i sklonio sam sa stola... – objašnjavao je molećivim tonom.

- Hmmm... – pogledala ga je nežno – Ujutru rano ustaješ...

- Znam, ali moooolim teeeeeeee... – zapomagao je – Molim te mamaaaaa....

- Dobro, ali samo do deset! U deset u krevet!

- Juuuuuupiiiiiiii!!! – poskočio je i zvučno je poljubio – U deset se završava i idem odmah posle na spavanje.

- Dobro, gledaj i budi miran, moram da pogledam nešto za posao...

- Hoću, biću nevidljiv – zavrteo se oko sopstvene ose uz glasno šištanje – Ja sam nevidljiv!!!

- Hehehehehe... – nasmešila se – Ali budi i nečujan. Inače...

- Dobro! – smesta je seo na sofu i zaćutao – Samo ti radi, neću ti ja smetati – trepnuo je svojim dugim trepavicama nevino.

- Važi pile, zaista mi treba tišina i mir – pogledala ga je sa ljubavlju – Znaš da te puno volim, ali sad zaista moram da radim.

- Znam, mama – ozbiljno je pogledao – I ja tebe mnogo volim.

Ustao je i dotrčao da je zagrli. Poljubila ga je u kosu i privila uz sebe. Ponekad je osećala da mu je teško bez oca, ali on to nikada nije govorio. A, to je bolelo nekako još više...

Nasmešila mu se i zamrsila njegovu gustu kosu. On se poslušno vratio na sofu i uskoro potpuno odlutao u avanturu koja se odvijala na ekranu.

Vratila se poslu i ponovo preslušala razgovor sa Bobom. Bila je zadovoljna jer je intervju bio dosta dobar i atipičan. Još ako se uzme u obzir da nije imala potpunu slobodu u izboru tema, a ni previše vremena za razgovor, rezultat je bio iznad očekivanog.

Ponovo je primetila da su njegovi odgovori bili prijatno iznenađenje... Od njega je više očekivala površnost ili samodopadljivost, ali je dobila vrlo kvalitetan materijal. Očigledno je imala pogrešnu sliku o njemu...

Napravila je skicu teksta koji će ujutru pokazati uredniku. Dodala je uvod, u kome je iskoristila zanimljive podatke koje je prikupila o njemu i time zaokružila priču. Ako bude sve onako kako se nadala, imaće jedan odličan prilog za časopis i dobru reklamu za koncert.

Na putu do tebe (5. deo)

U njegovom naručju osetila je ponovo ženu u sebi, želju da voli i bude voljena i nije se stidela toga prvi put posle dugo vremena.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Kada su joj odgovorili da Bob želi da razgovara sa njom povodom intervjua, nije bila nimalo srećna. To je moglo da znači samo izmene, a ona uopšte nije videla razloga za to. No, nije imala kud, osim da potvrdi i ostavi kontakt telefon radi dogovora.

Renata je našla da je to sjajna vest, jer će ga opet videti, a urednik je samo slagao ramenima i rekao da su sve zvezde pomalo sujetne i da ne treba da se nervira zbog toga.

Zaključila je da je urednik verovatno u pravu.

Naposletku i nije imala drugog izbora, osim da se pomiri sa tim da posao još nije završen.

Nešto pre osam, Jovana je već bila na ulici, kako bi sačekala Boba. Još uvek se čudila njegovom predlogu da o svemu porazgovaraju uz večeru, ali je istovremeno bila polaskana pozivom.

Stigao je par minuta posle osam i odmah se izvinuo.

- Nema problema, to sam nekako i očekivala.

- Zaista?

- Pa eto… - slegla je ramenima – I prošli put samo vas čekali i to malo duže. Ovih par minuta i nije neko kašnjenje… - objasnila je.

- Ne bih zakasnio, jer to inače nije moja odlika, ali sam se malo duže spremao…

- Zašto?

- Pa ne znam… obično to ne činim…

- Je li to onda kompliment za mene? – rekla je u šali.

- Jeste.

- Zbog mene ste želeli da izgledate dobro? – ponovila je začuđeno.

- Da – rekao je to tako jednostavno da se zagledala u njega, kao da ne veruje – Predlažem da pređemo na “ti” – nastavio je – Glupo je da čitave večeri jedno drugom persiramo.

- Slažem se – prihvatila je i otvorila vrata automobila, što ga i nije iznenadilo.

- Ti si jedna vrlo emancipovana i samostalna osoba – primetio je.

- Smeta ti? – uzvratila je pitanjem.

- Ne, samo nisam baš navikao…

- A na šta si ti navikao?

- Na prenemaganje…

- Hahahahaha… - nasmejala se od srca – Misliš ono kad žene glume da su slabe, da im je potreban zaštitnik i kavaljer…

Na putu do tebe (6. deo)

Šetali su bez ikakvog cilja, razgovarajući o svemu i svačemu. Teme su se nadovezivale jedna na drugu, baš kao i njihove rečenice. Ona je nastavljala njegove, on njene…

[You must be registered and logged in to see this image.]
- Mama, gde ideš? – Vuk je sumljičavo posmatrao – Zar nećeš da gledamo zajedno film?

Jovana pogleda u njegove velike, pomalo tužne oči i preplavi je griža savesti.

- Znaš da volim da gledamo filmove zajedno, ali večeras imam dogovor…

- Sa kim ideš?

- Sa jednim prijateljem… - neodređeno je rekla, svesna da će uskoro morati da mu objasni malo više.

- Zašto ga nisi pozvala kod nas – nije bio spreman da odustane tek tako od svojih planova – Mogli smo svi zajedno da gledamo filmove…

- Znam dušo, ali ovo je istovremeno i poslovni razgovor, tako da… - raširila je ruke, svesna da je, do sada najvažnijeg muškarca u svom životu, po prvi put slagala zbog drugog muškarca.

- Ahaaaa…. – razočarano je pognuo glavu.

- Ne brini, dolazi ti naša komšinica Slađa, a sa njom ti nikada nije dosadno.

- Dooobroooo… - pomirljivo je odvratio, ali mu se na licu videlo razočaranje – Slađa je super, ali nije kao ti…

Prišla mu je i čučnula isred njega, obgrlivši ga oko struka. Zagledala se u njegove krupne plave oči i u tom trenutku se zapitala šta je ispravno?? Da li da svoj život posveti detetu i zaboravi na sebe i svoje želje i na kraju postane ogorčena i nezadovoljna ili da sledi svoje srce i pokuša da svoje želje uskladi sa potrebama svog sina?

Na putu do tebe (7. deo)

Zatvorila je oči i pustila slike da se smenjuju. Htela je da još jednom sve proživi, pre nego što se vrati u stvarnost. Posle svega imala je samo jednu opciju. Da sačeka i vidi šta joj je budućnost spremila…





[You must be registered and logged in to see this image.]

- U petak je priredba za kraj školske godine i ja učestvujem u programu – veselo je cvrkutao u kupatilu, dok su se zajedno češljali isred ogledala – To je jedna pesma u kojoj nas nekoliko recitujemo po jednu strofu.

- Super! Jesi li naučio tekst?

- Onako… - neodređeno je rekao – Nešto znam, ali naučiću do petka.

- Dobro, potrudi se da naučiš i nemoj da se zbuniš zbog publike.

- Neću, nisam ja mali!! – pobunio se.

- Izvini, izvini, nisam htela da te uvredim – šalila se, razbarušivši mu tek napravljenu frizuru.

- Pa vidi šta si sad uradila!! – ljutnuo se – Sad moram sve ispočetka.

- Hahahahahaha…. – smejala se – Za koga se ti to tako lickaš??

Pogledao je zbunjeno i jako pocrveneo.

- Ni za koga! – odbrusio je.

- Dobro … - klimnula je – I kako se zove ta devojčica?

- Mamaaaaaaaaaaaaaa!!! – zavapio je ljutito.

- Dobro, izvini, samo sam pitala.

Zaćutao je i nastavio da namešta frizuru. Kada je bio zadovoljan, pogledao je sa leve, pa sa desne strane i susreo njen nasmešen pogled.

- Dakle…?

- Zove se Aleksandra – priznao je – Ide u četvrto tri…

- Lepo – odvratila je – Sigurno je jako slatka.

- Nije! – odrečno je odmahnuo – Lepa je i jako pametna.

- Oh!! To je dobitna kombinacija.

- Naravno! – samouvereno je rekao – Nisam ja glup!

- Nikako! Nisam ni sumljala u tvoj ukus – šaljivo je odvratila.

- Samo se ti smej! – ljutio se – Uostalom, videćeš je u petak, pa ćeš se uveriti.

- Naravno… Jedva čekam.

Na putu do tebe (8. deo)

Jovana se sa uzdahom sručila na sofu. Svi njeni snovi rušili su se i nestajali u trenu. Zagnjurila je lice u šake, svesna da nema izlaza.





[You must be registered and logged in to see this image.]

- Kakav sam bio? - ponosno je upitao posle priredbe, skakućući ponosno oko nje.

- Super… – odsutno je odvratila.

Poslednjih dana nekako nije bila sva svoja. Čekala je Bobov poziv koga nije bilo. Odlučila je da mu se ne javi prva. Umesto toga, zatvorila se u sebe i trudila da otaljava svakodnevicu.

- Mama, zašto si neraspoložena? – nastavio je Vuk – Zar nisi zadovoljna mojim recitovanjem?

- Oh, ne dušo! – prenula se – Nema to nikakve veze sa tobom… Imam nekih problema…

- Na poslu?

- Pa… - nije znala šta da odgovori – Na neki način je povezano sa mojim poslom… - neodređeno je objasnila.

- Na koji način? – nije odustajao.

- Oh, Vuče… To je jako komplikovano i ne znam kako da to objasnim…

- Jel` to zbog onog čoveka sa kojim si izlazila uveče? – zatekao je pitanjem koje nije očekivala.

- Otkuda ti to? – začuđeno ga je pogledala.

- Čuo sam kada si jedno veče pričala sa Slađom…

- Dobro… - uzdahnula je – Jeste. To je čovek koga sam upoznala preko posla, pričala sam ti da je on poznati pevač i da živi u Beču…

- Znam, radila si intervju sa njim – klimnuo je.

- Tačno. Ne znam kako se to dogodilo, ali nekako smo se dopali jedno drugom i eto… On je sada otišao u Beč zbog posla i ja sam malo neraspoložena.

Pogledao je ozbiljno. Nije mogla da pročita izraz u njegovim očima. Ćutao je.

Na putu do kuće, nijedno od njih dvoje nije progovorilo. Vuk je odbio večeru i otišao u krevet. Ostala je sama sa svojim mislima. U grudima je nešto jako zabolelo i suze su same potekle. Nije mogla da ih zaustavi. Činilo joj se da je plakala čitavu noć. Pred zoru se malo smirila i obećala sebi da joj se ovo više ne sme dogoditi.

Rasprodaja

Prodaje se srce, dosta je prešlo, često lupa u krivinama života, bezrazložno i neravnomerno. Protok pomalo zakrčen. Ali odskače svojom veličinom. I naivnošću. Neki kažu da je prenaseljeno ljudima i uspomenama.

Prodaju se ruke, ali imaju manu. Stalno se osećaju prazno, pa često grle ili traže druge ruke. Imaju blagu drhtavicu i nisu sigurne u prenošenju krhkih predmeta. Mašu na rastancima, baš kao deca, dugo i vrlo primetno. Nemoguce ih je ignorisati. Umeju da greju, tako da su vrlo ekonomične u hladnim noćima.

I jedan par nogu je na rasprodaji, sa dosta pređenih kilometara, sa uganutim levim gležnjem i umornim desnim kolenom. Boli pri promeni vremena. Boli kada korača jednom jednosmernom ulicom, pa je poželjno zaobilaziti je. Ali sasvim su dobre u vožnji automobila i dugim šetnjama, naročito u dvoje.

Vrlo jeftino prodajem polovnu jetru. Nije u dobrom stanju, ali koristi. Jos uvek koristi.

Par očiju u pola cene, smedje, sa dioptrijom i cilindrima. Videle mnogo toga, čak i ono u šta ni sama ne verujem. Naočare gratis. I još jedne sa tamnim staklima.

Pitate imam li duse? Ona nije na prodaju, žao mi je. Samo ću nju ostaviti. Sve ostalo je prolazno. Molim vas, kupite ostalo iz ponude. Dušu cu zadržati.

Sve podelismo, i muziku, i reči...

Septembar… ko i svaki put kad se počne odmotavati, čini me i setnom, i mekanom, i slabom na tvoje odsustvo. Vreme je nestvarno ugodno za odmotavanje naše ljubavi u mojoj glavi, a nije to dobro, nikako nije dobro.
Bilo je očaravajuće nizati sve tvoje poglede satkane od ljubavi, nežnosti i čežnje, nizati ih ko đerdane; bilo je nepodnošljivo divno krasti sve tvoje osmehe, posebno one kad bi me iskosa posmatrao, pritom ubeđen da ja to ne vidim, a videla sam, i živela toliku čulnost. Nije se smelo dirnuti u takvu dubinu osećaja, nije se smelo ništa sem voleti, i ljubiti, i uživati.
Živiš li sada sa težinom na srcu, težinom koja ima moj obris?
Najlepši si mi bio na početku, kad tako očigledno pravi muškarac preda mnom je bio dečačić, saginjući pogled kad te nečim bocnem, osmehujući se na moje žaoke, a bacala sam ih na tebe dovoljno da bi shvatio da si mi, u stvari, vrlo vitalan. I onda, pre isuviše meseci, a opet mi je sve tako jasno u glavi i čisto u srcu, kažem, i onda kad smo se zatekli na kiši, kad sam te pitala da li hoćeš pod moj kišobran da se ne daj Bože ne prehladiš, udahnuo si koračajući pored mene i rekao: “ Ne znaš koliko bih to voleo, ali ne mogu…“
Nemoguća sam, zar ne? I dan danas što otvorim oči, prva si mi pomisao u glavi, i dan danas kad legnem, zaželim tebe na par santina od sebe, pa makar i umornog, i tužnog, i nasmejanog, i probirljivog, i ćudnog, ali tebe, sa svim tvojim vrlinama i manama. Baš dugo te nema ni na jednom polju moje svakodnevnice; baš dugo me nisi obradovao nijednom rečju, najzad, na dva kraja smo sad.
Naravno da ja to znam, naravno da znam da si negde u glavi potisnuo sve što smo imali, samo ne znam koji period, koji momenat dana, nedelje, meseca, doba izdvojiš i posvetiš samo meni…
Da sam bar mogla da nekako uramim tvoj pogled, jedan od tvojih pogleda rezervisanih samo za mene… Da sam bar mogla da se nikad od tebe ne rastavim… Da sam bar umela da te volim rezervisano…
Nit ima igde mirisa nalik tvom, nit ima igde osmeha nalik tvom, nit ima igde koraka nalik tvom, niti gordosti tvoje!
Fališ, baš…