Ljubavne priche..poznatih i manje poznatih..

First topic message reminder :

Najljepse sise nad Beogradom

Pljusti kao iz kabla, cipele mi mokre, carape mokre, majica mokra, ma mokar do gole koze.
Pomislim u sebi kako je doslo vrijeme da opsujem jer ovo vise nije za izdrzati. Zaustim da lanem onako socno da yebem i kisu i Beograd iako mi je drago kada pada. Ali yebes kisu koja ne pada u more. Niz beogradske padine slivaju se potoci vode a ja kao po kazni gazim uzbrdo prema istocnoj kapiji na Dusanovcu iza koje mi stanuje tetka koja ce valda da mi nadje nesto suvo makar dok se moje rite ne osuse.. Grom sastavi onako muski tu negdje u blizini a jaka svjetlost munje me tek kasnije zaslijepi. Riknut cu pomislih u ovom yebenom gradu koga volim najvise na svijetu, i to od cega vec od groma. Ako me ne pogodi u ovih par stotina metara imat cu veliku srecu jer nisam odmakao ni deset koraka dalje a grom je ponovo pogodio neku omanju kucu pored koje sam prolazio. Vatrena lopta se sjurila niz oluk i zavrsila u majci zemlji.
Ode svijet u piiiip materinu pomislih, nema vise sale. Valja prebrat po lijepim trenutcima proslosti da ne dodjem pred Boga sa problemima i namrgodjen vec sa osmijehom.
Bauljajuci razmisljam kako je lijepo kada pokisnes tako jako ali samo ako ti je kuca blizu da možes brzo da se presvuces. Lijepo je doduse pokisnuti i kada si bos ali kad su cipele mokre yebes kisu i takav ugodjaj. Noga mi se klize niz cipelu a cipela niz padinu.
Umalo da ne padnem jer sprala kisa prljavstinu pa se asfalt klize kao da je premazan nekim masnijim margarinom. Ludom kakav sam odnekud mi pred oci dodje ona scena iz filma Poslednji tango u Parizu kada Marlon Brando uzima margarin i razmazuje ga izmedju Marijinih nogu kao uvod u ono sto ce nedugo zatim ostavljati sve muskarce u kino dvoranama otvorenih ociju.

Postade mi toplije, valda od te scene ili sam vec dobio upalu pluca spa sam to odmah osjetio. Vjetar me na svakom raskrscu tako zestoko opalo da mi se lice zajapurilo.
Ogromna zgradurina koju zovu i istocna kapija je vidim na jos nekih 200 do 300 metara od mene. Taman pomislih kako cu ipak prezivjeti ovu Apokalipsu kad osjetih da me nesto dodirnu sa moje lijeve strane.
Okrenem se i vidim auto kako samo sto me nije nagazio. Stanem i pogledam dok se u istom trenutku otvorise vrata i cuh ostar zenski glas : Upadaj odnijet ce te poplava !

Samo sam se svalio u sjediste dok su mi noge jos bile vani.
Zatvaraaaaaj bre, rekla je dodavsi gas.
Bila je žena od nekih 35. Visoka, onako po beogradski sa ljetnom haljinom bez rukava. Malo sam zadrzao pogled na osrednje dubokom dekolteu u kome su se nazurale bujne grudi. Primjetila je ali nije reagovala vec nastavi:
Jesi li gledao film Kisni covjek, upita me.
Ma nisam yebo te kisni covjek, odvalio sam onako spika.
Zasmijala se kao da se znamo 100 godina.
Ti si lud, rekla je, znala sam da cu pokupit nekog otkacenog.
Odakle si, govoris ijekavski, licanin ili bosanac ?
Dobro da me nisi pitala jesam li Crnogorac, odmjerio sam je.
Ne zezaj, ja sam Milica…
Ja sam Bosanac, nasalih se, i posao sam kod tetke, i mokar sam skroz, cipele su mi mokre, majica mi je mokra, gace su mi mokre, kosa mi je mokra, mokar sam izvana i iznutra, zeno draga vozi me tamo u onu ulicu inace cu odlijepiti u ovom yebenom Beogradu.

Neces ali ako vec i odlepis onda bolje na nekom lepsem mestu u Beogradu od stana tvoje tetke.

Slusaj zeno, za mene u ovom momentu nama nista ljepse od toplog sporeta i suvih gaca

Izlazi kao da se prodera i uskaci u taj ulaz dok se parkiram.

Pravi... U Pogresno Vreme



Ako cu ikog kriviti zbog toliko prolivenih suza, to ce biti moje srce...
Opet sam napravila glupost. Zovem ga, iako sam sebi bezbroj puta obecala da necu vise. Hvata me panika, prekidam poziv i brzo bacam telefon na krevet sto dalje. Pojacavam muziku i pravim se kao da se nista nije desilo. Zove me, ne javljam se. Ponovo sam dokazala ovom mom slabom srcu da ga jos voli i da ce ga voleti jos dugo. I eto, sada po ko zna koji put slusam za redom Dzenanovu pesmu "Verujem u nas" i grejem svoje uvek hladne ruke toplim suzama.

Ne mogu vise da podnesem da slusam kako mi govoris da nikada nisi umeo da me volis na pravi nacin, da zbog svih svojih problema ne mozes da mi das pravog i potpunog sebe, da zasluzujem nekog boljeg... Da sam ti najbitnija osoba u zivotu, da je moja ljubav najvrednija stvar koju si dobio i da me volis celim srcem... Da sam jedina svetla i cista tacka u tvom tmurnom zivotu...

Oprosti mi, ali ja ne mogu vise da zivim od pustih obecanja i praznih prica.

Prestala sam jos odavno da sebi postavljam pitanje "Sta mi je to trebalo?". Valjda je to zivot, valjda tako treba. Koliko god mi u nekom trenutku bilo tesko, svesna sam da moze biti gore. Bar nisam usamljena. Oko mene ima dosta ljudi koji se ne boje da vole jednu pomalo cudnu i na starinski nacin vaspitanu devojku, koja jos uvek veruje da su svi ljudi dobri.

Kako prolaze meseci sve tise cujem otkucaje svog srca, kada te neko spomene. Svakim danom me sve manje imas. Cinis me tako ranjivom. Hvalis se kako ti sve dobro ide, a ja pokidam delic svog srca svaki put kad izgovorim da mi je drago sto si dobro. Zelim da budes dobro, ali nije fer. Nije fer da se izvuces iz svega ovoga bez ijednog oziljka.

Ako bi me ikada pitao, da li se kajem sto sam te volela, odgovorila bih ti "Bolje voleti pa izgubiti, nego ne voleti uopste". To je ono sto ce me ciniti drugacijom od vecine mladih ljudi danasnjice, ja se ne plasim bola, ja se ne plasim da volim i dam celu sebe.

Zasto si tako surov prema meni? Ako je to tvoj nacin da me zadrzis, da me imas, onda cu te poslednji put pitati... Da li si siguran da me volis? Jer ja sebi cesto postavljam ovo pitanje.

I na kraju od nas ce ostati samo da smo bili pravi u pogresno vreme...

Ružičaste naočare.


Da li iko zna gde se kupuju ružičaste naočare? Svejedno koje marke,oblika i dizajna? Da li iko zna gde ih mogu naći? Ali ne,ne one za sunce. Ne smeta meni sunce,jer slabo probija kroz ovu okorelost gorčine i tuge. Ne trebaju mi ni za vid. Istina,vidim uvek pogrešno,ali relativno dobro mi je očuvan vid. Trebaju mi ružicaste naočare za život. Da konačno skinem i bacim ove crne. Smučile su mi se. Ceo život ih nosim. Imala sam i par lepih,zanimljivih,ružicastih,ali mi ih je neko uzeo,licemerno skinuo,da nisam ni primetila. Svejedno,recite mi molim vas kako ponovo sa ih nađem?
Ne,nemojte mi reći kako ću sve lepo i jasno videti i bez njih. Zar mislite da nisam pokušala,da se nisam trudila?

Pa,zar nisu svi pod nekim maskama? Zar vam se ne čini da je ceo svet premazan nekim farbama i slojevima pretvaranja? Kako ih gledati,shvatiti i prihvatiti bez naočara?
Onda izvolite,maskirajte i mene. Nanesite mi jedan premaz hladnokrvnosti,jedan lažne iskrenosti,par poteza četkicom pretvaranja i biću super. Jer samo tako maskirana ja mogu dalje. Jedino tako biću spremna da izađem iz ove jazbine depresije i ogorčenosti i samo tako prerušena,moći ću da ga pogledam u oči,a ne pljunem mu u lice sav prezir i gorčinu.Maskirajte ovog monstruma koga je on stvorio,inače ne znam kako ću dalje.
Kako pogledati u oči čoveka koji ti je srušio sve nade,snove i iluzije,uništio veru u ljude,ljubav,u život? Kako ga pogledati mirno,bez gađenja i ne udaviti ga? Ko je ovde lud?
I dok ti se smeši pogledom ljubavi i neverovatne nežnosti,u leđa ti zabija nož izdaje i prevare,bez pardona i objašnjenja. Ruši ceo tvoj svet kao kulu od karata i kad se okreneš ne vidiš ništa... Praznina i pustoš. Tražiš odgovor,bilo kakvu reč utehe,a onda udariš glavom o zid. I ne znaš šta ćeš sa tom mržnjom i gorčinom,sem da je trpaš u sebe,puštajući sve bezdušnike i lažne prijatelje da se hrane i zasite tvojim bolom i porazom. Uz osmehe likovanja i poglede „tako joj treba“,prodaju ti glupe savete i još besmislenije zaključke „zaboravićeš ga.“ Neću. Neću i ne mogu zaboraviti sve godine snova,ljubavi,nade,vere...Sve strahove,nepoverenja,sumnje i suza. Ne,neću i ne mogu nikad.
Bio je moj Bog. Centar mog sveta. Sve moje najbolje i moje najgore. Moj raj i pakao. Moj najiskreniji osmeh i prva suza. Moje prvo zadovoljstvo i prvi bol. Jedina ljubav i najveći poraz. On me dizao sa dna,brisao suze posle svakog neuspeha i jedino je on znao način da me usreći i nasmeje,ali i način da me slomi i baci na dno. Zašto je izabrao ovaj drugi?Mogao je bar da me upozori.
Zato vas molim,maskirajte me. Nanesite mi sve te slojeve ili mi recite gde da kupim ružičaste naočare? Da bacim ove crne i vidim sve drugačije.

Kad ono, u džepu, san ...

Nesavršena sam, imam pege koje najviše mrzim jer mi ne dozvoljavaju da se šminkam.
I stalno pravim čudne izbore, i donosim loše odluke. Slušam srce, slušam srce, pa udarim negde. Pa se razbijem. Onda se sakupljam i sastavljam mesecima, godinama, i kad pomislim da je prošlo, ponovo nadogradjujem već započetu nit.

Zaljubim se, očarana se začaram. Letim gde god mogu, nastanim se u tvom srcu, a ti me izbaciš napolje. Popnem se i sakrijem pod tvojim trepavicama, pa opet poletim dole... Neplanirano se spotaknem o tvoj pogled i kotrljam se zajedno sa suzama niz zidove svoje duše. I ja plačem. Stalni osmeh na licu nema veze sa osećanjima. Nisi znao? Pa ne smeju se samo srećni ljudi, smeju se i oni koji imaju malo manje sreće. Ili je nemaju uopšte.
Šalila sam se kad sam rekla da hoću 1000 poljubaca, a ti odmah ode. Pobeže, i nema te.
Vrtim se u krug, i tražim te, nedostaješ mi baš.
Vreme ide brzo i ne misli na mene, niti me pogleda kad kraj mene proleti..
Već sam mislila da mi je i mašta istrošena, kad ono, u džepu, san ...

RUZE.

Probudila se u pola noći, čela orošenog znojem. Sat na drugom kraju sobe otkucavao je tako sporo, pojačavajući tup bol koji je već nekoliko dana tutnjao njenom glavom. U krevetu toliko velikom da joj se Zemlja činila malom, razmišljala je kako da opet udahne vazduh i nastavi život, ili pak započne novi, možda lepši. Dvanaest dana provedenih u mračnoj sobi činilo se kao večnost...
Zaljubljena, ponižena i sama. Prihvatanje ovih činjenica išlo je jako teško. Usne koje su je ljubile večnost, ukrale su joj budućnost i zalupile vrata.

Par sati kasnije sat je i dalje otkucavao, a znoj se pretvorio u reku suza, koje su se slivale niz lice i utapale u jastuk.
Zora nije donela ništa novo... Tuš je brisao tragove suze, i ništa drugo. Miris kiše i miris njegovih usana od pre mesec dana na zajedničkom putovanju, sad joj se činio nestvarnim kao da joj se nije ni desio. Na njenu žalost, znala je da će još uvek ta ljubav disati i živeti sa njom. Vreme će morati da se načeka dok ne izbriše poslednju suzu sa njenog lica.
Ali nikad neće da skine osmeh sa lica, ma koliko je bolelo... Neće pokazati svoju ranjivost nikome, nikada. Ni svoju ljubav. Opet će naučiti da sanja, i bez njega. Naučiće da možda opet zavoli, i da se sa osmehom uspavljuje i budi. Ali nikada više neće prhvatati ruže, crvene i strastvene. Nikada, jer iza njih se krilo sve što njene oči nisu videle...
Mislila je da je dobijala ljubav, a dobijala je ono što je ostajalo iza ponoći. Poneki hladan poljubac, i iznudjen stisak ruke, ili zagrljaj.
I nije njena krivica što je svaku ružu negovala i čuvala...
Dok voliš, misliš da je sve ljubav i istina.

REPRIZA....


Možeš bežati,trčati i juriti... bilo gde, ali jedno je sigurno, od sebe ne možeš pobeći, ni sakriti se. Shvatila sam, ali prekasno. Kao i uvek. Zadihana, umorna i prazna, predajem se. Izgubila sam, opet. I volela bih da mogu sada da plačem, kao svaka kukavica i jadnica, da suzama sperem sav bol i očaj, volela bih da mogu suzama da okupam ovo samosažaljenje, koje me kao i svaku budalu obuzelo, savladalo,uništilo... Tako bih volela da mogu. Ali sam izgleda presušila. Nemam više suza. Ni za bol, ni za njega, ni za sebe. Isceđena sam, prazna presušila. A tako su mi sada potrebne. Hoću da vrištim jako. Da kroz vrisak izbacim ovo razočarenje, bes i užas. I grlo mi je suvo, steže me i guši. I nema, glasa. A hoću da razbijem bol kao staklo, dok on nije razbio mene.
A samo sam htela da pronađem mir. Samo lepu i spokojnu tišinu. Samo sam htela jedan maleni kutak za sebe. Samo sam htela da pronađem sebe. Gde sam opet uprskala?
Mislila sam da postoje stvari koje su iznad nerazumevanja, svađa, uvreda... Nešto što je jače od starih i glupih poraza i promašaja. Ne znam...možda ljubav,želja za nečim jačim, lepšim, vera da ćemo uspeti.
Sada gledam kako je prljaju, cepaju i gaze, sve te sitnice i koještarije. Gledam u šoku i užasu kako isplivaju stare greške, kako me šamaraju stari porazi, gaze me aveti prošlosti. Gledam i ne mogu da verujem. I ne želim da verujem. Cepaju se obećanja koja su mi davala nadu, volju i snagu. Sva ta sigurnost nestaje, osakaćena i obogaljena, klimavo se povlači i beži,a ja ne vidim način da je zadržim. I više ni sama ne znam da li želim da je zadržim.
Kao da su od stakla,porazbijao je sve moje nade,želje i snove. Jednom rečenicom. I svakom narednom. Sekao me njima,tim parčićima,rezao svaki deo mene. I više ne vidim napred. I više ne vidim ništa. Samo prazne poglede i lica onih koji će reći „znali smo...“Da me dokrajče,zgaze i ubiju. I znali su.Svi su znali,sem mene. Čujem ih.
Nešto me teralo da se vratim nazad. Nemir u meni vukao me,gonio da se vratim,da ga vidim. Da ga vratim. Da operem sve slojeve grubosti,ružnih reči i nerazumevanja. I uspela sam,mislila sam. Uspeli smo,verovala sam. I čujem te mama kako kažeš“Daj Bože...“,sa sumnjom toliko očiglednom,tako poražavajućom i uvredljivom.“Ne nadaj se previše.“Bespotreban savet,zaključila sam. Ah,kako me samo dobro znaš. Čim osetim krila ja se vinem u oblake. Koliko puta sam padala i slomljena,prala rane i nastavljala. I još koliko puta ću dok ne naučim da se ne nadam previše. Postoje rane koje nikad ne zacele. Ostave ti ružan ožiljak,da te uvek seti,da te podseti. Mene uvek prekasno. Nižem ožiljke,po nekoj glupoj,staroj navici. Za budalu ne postoji škola.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Tojota

Ovo je istinita ljubavna prica...

Ne znam cija je ,ali je tuzna prica...


"Bili smo drugari par mjeseci prije nego što je ikakva veza počela.Moj brat nas je upoznao i tad je bilo ljeto.Imao je curu i sretni su bili a ja nisam neka cura da razdvajam dvoje bića koji se vole.Tako sam skrivala svoju tugu dok sam ga gledala kad je ljubio drugu.I bilo mi je stvarno teško bol kriti nasmijana uvijek ispred njega biti,al nisam imala drugog izbora.Prošao je mjesec već kad sam saznala da su raskinuli ona i on.Nisam znala šta da radim.Da li da nastavim kao prije ili prekinem skroz prije nego što me povrijedi?!Izabrala da nastavim kao dalje.Počeli smo se družiti često i jedan dan mi je prizno da mu se sviđam.I ja sam njemu.Tako smo malo po malo počeli da izlazimo al ne stalno jer moji roditelji su bili protiv mene i momče.Bilo je teško al ne kajem se ni malo.To su bili najdraži dani života mog i nikad ih neću zaboraviti.Bio je jako fin momak i razumio je svu moju situaciju.Rekao je:"Danijela,ja ću te čekati jer ti si cura koju ne želim da promašim."Nisam mogla vjerovati da takav momak postoji.Neki momci ne mogu čekati sedmicu dana da te vide odmah raskinu,al nije moj Almir takav i zato sam se ludo zaljubila u njega.Prošlo je bilo 8 mjeseci kako smo skupa,viđali smo se tajno i nije loše bilo.U to vrijeme sam nešto saznala,nešto što mi je promijenilo cijeli život moj,nisam mogla vjerovati da mi nije rekao prije,nisam mogla vjerovati da ga neću vidjeti više.Jedan dan mi je rekao:"Moramo se naći sutra."Odmah rekla sam ne mogu zbog roditelja.Kaže:"Ako ne dođeš nećeš me nikad više vidjeti."I tako sam pobjegla iz kuće kad su roditelji zaspali.Našli smo se u parku gdje smo stalno provodili dane.Rekao mi je:"Danijela,ti znaš koliko te volim a moram te nešto pitati."Kaže:"Šta ti misliš da se ja i ti udamo?"Reko jesi li ti lud Almire.Ja imam samo 17 godina a ti 20.To je nemoguće.Roditelji ne daju još ni momka.Kaže on:"To je jedini spas za nas."A ja nisam razumjela ništa.Rekla sam de mi objasni molim te o čemu pričaš?Kaže:"Slijedeću sedmicu odlazim u Austriju zauvijek."Tijelo mi je zadrhtalo,oči su mi bile pune suza.Ostala sam bez riječi.10 minuta smo stajali u zagrljaju nismo progovorili ni jednu riječ.Nisam znala šta da kažem a nije ni on.Poslije tih 10 minuta objasnio mi je da mu je sestra ostala bez muža i ne može tamo sama da živi a niti može doći ovamo u Melbourne.Nisam ga mogla krivit jer to nije fer.Morao je da ide.Plakali smo cijelu noć u zagrljaju.Obećali smo da nećemo nikad se prestati voljeti i kad ja budem imala 20 godina da ću otići kod njega i da ćemo provesti cijeli život skupa.Lakše mi je bilo kad sam pomislila na to.Mislila sam,nije dugo 3 godine za njega čekati.Šta je on sve za mene radio,ja bi dala i život za njega.Tako je otišao.I zvali smo se telefonom,pisali sms poruke,slali pisma.I tako jedno godinu dana.Dok jednom nisam čula od njega mjesec dana ni pisma,ni poziva,ni poruka.Brinula sam se pravo.Zvala sam nije se javljao,pisala nije odgovarao.Gotovo nisam poludila.Prošao je mjesec i par dana kad sam dobila pismo.Rekao je:"Izvini Danijela,al ne volim te više.Našao sam sebi novu sreću i volim je ludo.Hajde ciao.Zaboravi me,molim te.Ako me voliš,najbolje je za obadvoje nas.Želim ti svu sreću sa nekim drugim.Ciao."Kad nisam umrla dok to čitam.Nikad u životu nisam onoliko plakala ni drhtala.Htjela sam da uzmem nož i ubijem se.I da nije mi drugarica došla,ja ne bi sad ovo pisala vama.Tako sam radila kao što je rekao.Ako ga volim da se ne javljam više.I nisam.Probala sam da ga zaboravim al to je nemoguće.I dan danas ludim za njim.Bio mi je prva ljubav.Prvi momak,prvi poljubac,prva sreća.Zaklela sam se da neću tražiti drugog momka dok ne završim fakultet.I tako je bilo.Napunila sam 20 godina i završila kao medecinska sestra.Našla sam posao koji sam mnogo voljela i sve sam imala što sam htjela u životu.Samo ne mog Almira.Upoznala sam bila momka na fakultetu.On je išao za zubara.I tako smo se počeli zabavljati.I danas smo još skupa.Pravo je fin momak.Voli me ludo,al ja ne mogu da njega volim jer moje srce za jednim momkom još je ostalo.Tako smo išli skupa 2 godine.I pitao me da se udamo.Ja sam pristala jer znala sam da će me voljeti,čuvati,paziti kao princezu.I mislila sam,neću naći drugog kao njega.Na Dan vjenčanja pozvali smo sve što smo znali.Bilo je preko 200 ljudi.Spremala sam se u sobi.Sama sam haljinu sašila.I dok sam se oblačila neko mi kucao na vrata.Kad sam otvorila da vidim tko je,zamalo mi srce nije stalo.Ispred mene je bio Almir,sa suzama u očima.Kaže:"Danijela,ne znam šta da ti kažem,kako da se izvinem."Reko molim te bježi mi pred likom.Kaže:"Molim te Danijela,saslušaj me samo 2 minute pa ako želiš opet da idem ići ću iz života tvog posve."Reko dobro,slušam,reci pa idi.Kaže:"Znaš ono pismo zadnje?"Reko kako da ne znam.Kaže:"To je sve laž bila.Nisam imao drugu curu.Ti si mi zadnja.I dan danas nisam te prebolio niti ću ikad."Reko što mi sad govoriš to Almire.Kako da znam da mi ne lažeš,kako da ti vjerujem poslije ovoliko godina.Tko zna gdje si bio i s kim si se vodo.Ja sam ostala poštena cura.Imala sam samo tebe i ovog momka Damira.I sad da ti vjerujem opet.Ne želim da mi lomiš srce više.Dosta mi je bola.Molim te idi iz života mog.Ne vraćaj se više.Ako me voliš zaboravi me kao što si ti meni rekao.Kaže:"Dobro Danijela."Samo još nešto da ti kažem:"Voljet ću te i nosim te sa mnom u grob."I izašao je.Nisam ga nikad više vidjela.Taj dan sam se udala za Damira.I slijedeći dan mi je stiglo pismo.Od Almira.Kaže:"Danijela,razlog što sam te ostavio bio je što mi je najbolji drug slagao da si bila s njim iza mojih leđa i da si govorila da ćeš raskinuti sa mnom i da me ne voliš.Izmislio e-mail i poslao mi kao da si ti njemu to sve pisala.Zakleo me da ti ne govorim ništa samo da raskinem.I tako sam mu vjerovao.Poslije 3 godine sam saznao istinu.A i saznao sam da si sa drugim pa nisam htio da se javljam.Čekao kad ćeš raskinuti.I kad sam čuo da se udaješ morao sam doći.A nisi htjela da me saslušaš pa sad je ovako došao žalostan kraj.Nisam znao šta drugo da radim.Bez tebe ne mogu da živim i zato sam se ubio.Zapamti moje zadnje riječi u sobi onaj dan:"Voljet ću te i nosim te sa mnom u grob."Zapamti ih dobro,jer to su bile moje zadnje riječi.Hajde sad želim ti svu sreću,sa Damirom sve najbolje.I još jedna molba.Ako budeš imala dva sina daj jednom ime Almir za mene a drugom Edin jer to sam ja želio našem sinu.I to je bio kraj pisma.Ne mogu vam objasniti kako sam se osjećala i neću da pokušavam jer dok ovo vama pišem suze mi teku niz lice kao kapi kiše.Sad imam 30 godina i 3 djece.Dala sam ime Almir,Edin i Almira.I još jedno da kažem.Ne mrzim svoj život,jer sam imala nešto u životu što se nađe jednom u milion puta.Jedan savjet:"Ako nešto volite,čuvajte dobro ili patite cijeli život"- kao ja za mog Almira..."



_________________
Ples usana. . ples naših poljubaca. .Žar. . dodir strasti . . ples nacrtan samo za nas. . umačem prstić u plavu boju crtam ti osmeh. . . dajem tvojim okicama blistav sjaj. . usne vajara. . vajasmo vajani. . usne ne umeju da se brane. . glad. . dah koji miluje. . slatki nemir potpuno obuzima. . kapljice vode na usnama . . Šum talasa. . vazduh obostranih emocija. . dodir prozirne vode pod mesečinom. . koža mi zna . . zlatni prah . . i opet osećam glad . . glad za Tobom. . . pssssssssst . . Tebi na dar. .


Post @toyote premješten na pravo mjesto po sadržaju...
                                                                                                                                                                                                             Admin

Ženska posla

Inače, ja ženske srećem svuda, moglo bi se reći: bilo gde. Hteo sam da kažem da tu uglavnom nema pravila, ali ima jedno, a to je da mi se nikada ne ponovi situacija na isti način, na isto ili slično mesto. I sad, ako je to tako ostaje mi da se zapitam čemu služi iskustvo kada dođeš u neku približnu situaciju, (koja se neće ponoviti). Pitam se, shodno svemu predhodnom: čemu služe iskustva ili: na šta čovek da obrati pažnju da ne bi ponavljao greške? Sve to se pitam jer počinjem da prepoznajem neke svoje "greškice" koje mi se ponavljaju... Pa, opet sam imao jedan promašaj.

Evo, neću da pravim veliki uvod jer znam da se "otkačim" pa mi se može desiti da zaboravim i da ne kažem ono najvažnije, (što inače nije redak slučaj). Vidi, ovako nešto samo meni može da se desi, a kada se meni nešto dogodi - onda je to udes! Inače, sve je počelo jedno prepodne, prijatnim susretom kod Đerma uz razmenu telefona i dogovor da je nazovem oko 20:00. Kada malo dublje razmislim sve se ustvari završilo pre nego što je i počelo, tj onog trenutka kada sam rešio da ne odem na Drugarsko veče nego da posetim dugogodišnju prijateljicu, tada nepoznatu, a danas estradnu umetnicu, (meni se uvek takve stvari dešavaju, uvek napravim pogrešan izbor). Nerazmišljajući, unapred sam prihvatio poziv još kad sam je ugledao kako šeta drugom stranom Bulevara. Šta je tu slutilo na loše?

- Halo, dobar dan, Svetlanu molim! - ("pun sebe").
- Evo, sačekajte.

Čuh došaptavanje, kao: ko to "nju" traži? I čujem iz daljine cimerku kako kaže: da je neki "dubok muški" - mora da je Laki!
Vidi, vidi, znači da joj je pričala o meni, a kada žena priča o nekom muškarcu, moraš priznati, da to nije bez razloga. Stvarno ne bih hteo da zvučim neskromno, ali moram da ti opišem sebe jer kako bi inače mogao da pratiš nastavak. Kao što vidiš, tema sam! Hm!

- Ćao Laki dušo... dobro sam ... da ... ne, nisu mi bili gosti, bili su sprečeni demonstracijama... i pričice od nemila do nedraga, i kako dovršava neku knjigu, pa baš je vreme bez veze, i ovo i ono - i već dobrih 15 minuta se "čepi". Čoveče! Ma šta se raspričala, pa videli smo se prepodne i sve sam to već čuo, a nikako da me pita u vezi mog dolaska. Već je bila iscrpela sve telefonske teme i da sam rekao: doviđenja - tako bi se i završilo (to sam ipak trebao i da uradim). U trenutku pomislih da nije zaboravna, ali u tom trenu konačno dobivši reč, poput krivca, tiho rekoh: ... ustvari, hajde da ti prvo nešto objasnim. Ja znam za lepe reči finog vaspitanja, poput: izivinite, oprostite, molim vas, da li biste bili ljubazni itd, ali kada nešto želim ja retko kada pitam za dozvolu. Znaš, u vojsci sam naučio da ukoliko pitam dal' nešto može, uvek bih dobio negativan odogovor, jer je u vojsci naznačeno pitanje odlučivanja i ukoliko to nije naređenje i nije "u dnevnoj zapovesti" otkačićete, jer niko ne voli da preuzima odgovornost. U civilnom životu ti je slično - uvek nađu brdo nebuloznih razloga pa na kraju ostane samo konstatacija: koji te vrag ter'o da išta pitaš? Zato ja ne pitam, već kažem: hoću to i to, (zato obično i dobijem - pa se posle i kajem.) Zbog svega, rekoh Svetlani,

- Dolazim za sat vremena? (Od grimase koju sam napravio i Drakula bi se zgrozio - ispoljavanje straha na licu zbog mogućnosti da budem odbijen.)
- Važi ! - Reče k'o iz topa.

(To sestro! To kada vidim da se neko folira i femka uvek me podseti na moju sešu, jer te scene je trenirala svakodnevno, šta im je radila - eh, ženska posla!)
U taku sam izveo prekoredno kupanje i brijanje, "Farenhajt" i prateće aktivnosti... Evo me već na Karaburmi, zgrada prekoputa Robne kuće, sprat treći, broj trinaest, nešto me štrecnu, pred vratima čujem šuštanje vode iz kupatila, obuze me neka toplina (uuuuh!), pa zazvonih još jednom.

- Cveće cveću, - i ostale ljigavštine, kako to ja već znam, i kakvog me je Bog stvorio, (a ni ti nisi bolji.)
- Jao, Laki nisi trebao ... i Hulija, baš si srce! (Ma šta nisam trebao, a možda je žena u pravu. Ali važno je da sam prešao prag, a Venera i Mars će već sve ostalo.)
- I-juuu, pa i čokoladne bombonice - svaka ti čast! Cveće je prekrasno, pomozi mi da ga stavimo u vaznu. Lolo, stvarno si me prijatno iznenadio!
Inače ja znam da preterujem sa tim poklonima pažnje, ali to je moj stil i to je jače od mene, to zbuni svaku, znaš - to mi je adut!
Posmatram buket stvarno je k'o božićna jelka, skoro mi je zaklonio glavu, baš sam kreten. No, držim, (kreten) i dalje onu buketčinu k'o idiot i kurvinski joj se približih da proverim njen parfem. Ali taj gest samo pogorša ionako napetu situaciju, jer onako poluočešljana i bludnim pogledom "na pola", stomak mi okrete za 360, (ne osetih parfem ili sam to već totalno "puk'o" na startu.)

- Gde ti je cimerka?
- Radi treću. - A ja s anđelima.
- Vino ili domaća? - prekide me u štimovanju instrumenata.
- Okretna! - Odgovorih, spreman na sve što god da je ponudila, (mislio sam baš na sve, a ti ne bi?).
- Uskoro će i " longdesc="30" />, posluži se krekerima i maslinkama.
- Gde si ih kupila, lepi su ?
- O tome ćemo kasnije, - reče uz osmeh, polu-okrenuta meni, i ode do kuhinje, pa i ja za njom, mislim, pogledom za njom, dok je ona zanosno njišući kukovima... čoveče! Al će biti veselo! I-haaa!
A ja, već k'o vulkan pred erupcijom. (Sve po planu!)

Sedimo udobno zavaljeni u foteljama i pričamo. Ona krsti nogama k'o roda, a ja očima. Da, sećam se da je načinjala i temu vere i da misli da bi trebalo da se krsti u crkvi. Bio sam spreman da joj predložim kumstvo ... ma sve, ali nije bilo šanse da dođem do reči. Ustvari, kako je vreme surovo odmicalo na sve sam apriori bio spreman. Ali, avaj! Nekontrolisano trpam one krekere i blenem u nju ... ona sipa li sipa; pa drugu pa treću, pa prestadoh da brojim - pa da je ne odbijem, da je ne uvredim i naljutim, a ona sa onom pričom od 20:00 , a i od prepodne, (jao, nemoj opet - molim te! )

Ne sećam se da li mi je dala priliku da bilo šta kažem, uglavnom pauza nastade dok je bila u toaletu. Iskoristih priliku da se priberem i smislim novu taktiku, vidim da ću ja "žedan preko vode". Avaj, još sa praga nastavi da “melje”, a ja povijenog repa, da mrdam glavom,
- Da ... da ... da ...
Da l' od domaće ili od mrdanja glavom nastade kompletna konfuzija, pa odoh i ja do toaleta? Sa afirmacijama sam morao da nastavim i iza vrata.
- Ljudi! Pa ona je mrak!
Reših da prekinem ovu lakrdiju, ma idem kući da se k'o čovek naspavam, smisliću ja već nešto - ni prvi, a nedajbože nit zadnji put.
- Već je 23:00, da te više ne zadržavam - rekoh.
- Nemoj, baš nam je super, ostani još malo, (vidim da joj je super, a ja?)
- Uskoro će početi policijski čas - rekoh rezignirano. To ju je nasmejalo do suza pa iskoristih da joj se primaknem, ali se sve završilo na tom, i njenom da ostanem samo da popušimo još po jednu uz nalivanje još jedne za koju ne znam ni da li sam dovršio.

Sledećeg dana oko 01:30, već sav ispušen ko cigara, u bunilu i upalom vratnih mišića i s' pitanjem šta mi je sve ovo trebalo, između dva: "da-da", čuh je u magnovenju kako kaže da sve to treba rasturiti i ugasiti.
Impulsno, gestom ranjene zveri, pogledah u sijalicu i rekoh:
- Ceco, a da mi malo utulimo svetlo u sobi? (Uz poznat, upitno - optimistički, pokret obrvama!)
Uh! ... Isprovociranu kanonadu nemam snage da opišem ... možda nekom drugom prilikom, ljudi: sramota me je.
Ne znam šta je tu bilo loše. Evo i vi kažite ...

...Sutradan sam se probudio sa jakom glavoboljom, a i s' pitanjem šta sam ja Bogu zgrešio i gde sam pogrešio?
Ne znam!
Umesto da ugasimo svetlo, možda sam trebao da kažem: da ja ugasim, jer sam je možda uvredio što, pobogu, teram damu da ustaje - stvarno sam ponekad neotesan.

A ...da nije ?
... Ma, ne znam!
Hej! Znam !
Da se ona možda nije bojala mraka?
Nije ...?
...!
Čekajte ...a zašto me je uopšte i pozvala? Ha?
- Ceco, a zašto si ti mene uopšte i pozvala?

Oprostajno pismo

Eto tako.
Malo po malo, terajuci subote i nedelje da rastegnu i prekriju sivilo ponedeljaka i utoraka,
sredama uzivajuci u slatkoj jezi koja najavljuje kraj nedelje, cetvrcima vec u petkovima,a petkovima
pomno procavajuci mape snova, kojima smo lutali, dodjosmo dovde.
Sta sada reci. Mnogo mi stvari pada na pamet, suvise mnogo za jedno pismo.
Da, voleo bih da mogu da ti kazem, recimo, kao Dobrisa Cesaric
".. Mozda ces se jednom uvece pojavit
Preksrasna u plavom,
Ne slutec da si svoju svjetlost lila
mojom davnom javom,
I ja koji pisem srcem punim tebe
ove cudne rime..."

Da, mogao bih ti napisati svasta. Da, mogao bih ti pisati pisma, pesme, voleo bih da stavis glavu u moje krilo
jednog kisnog dana, da zatvoris oci i da ti citam neke lepe pesme, stvarajuci simbole koje cemo samo mi
razumeti i celu njihovu lepotu halapljivo i sebicno iskoristiti za kicenje tog trenutka. I onda pritisnuti
dugme na satu vremena i zaustaviti ga zauvek.
Pa opet ne bi to bilo dosta, sve sto bih ti rekao bilo bi samo pusti odblesak vatra koje plamte u meni.
Dopisivanje sa tobom, svih ovih godina mi je jako prijalo, srecan sam sto sam nasao nekoga sa kim sam
mogao da delim taj izvor u meni, sto sam jos neke usne mogao da napojim, sto sam cuo eho u ovom svetu.
Zaista, cudno je to kako smo slicni u nekim stvarima, sada je mozda pravi trenutak da ti kazem, zaista
ne stroh nekoga ko mi je vise slican iznutra, ko je tako delio predele sna sa mnom.

Pa ipak, za kraj, ne znam sta da ti kazem. I, mozda je bolje tako. neke stvari moraju biti niezrecene,
neke staze moraju voditi u maglu, jer, kako Luis Kerol rece,
..." Lovicemo ih naprscima, viljuskama i nadom..."
(ovo je iz jedne moje omiljene price, koja mi mnogo znaci)
Za kraj ti poklanjam (kako prigodno), pesmu koju ne nzam kako se zove, Jesenjinova je,
sa njim sam poceo da se druzim od skora, od skora mi vise prija ruska pusta stepa i divlja priroda
od mirisa Sene i fransuckih bordo misli.

Odavno je zapisano
da trideseta vec znaci
kako si bogalj tu i tamo
dok zivot vise te privlaci.

Draga, skoro ce trideseta,
a zemlju sve vise volim.
I zato mi u srcu cveta
ruzicast plamen ko da gorim.

Ako se gori - gori do kraja.
Nisam uzalud u lipar sveti
bacio alku s papagaja,
znak kako cemo sagoreti.

Ciganka mi taj prsten dade.
I za tebe ga skinuh sa ruke.
I sad u strahu i bez nade
slusam ja vergla tuzne zvuke.

U teskoj glavi sve se muti.
U srcu magla, led, i s tugom
mozda cu od nekog cuti
da si ga dala uz smeh drugom.

Ljubeci te sve do dana,
raspitivace se on ocajno
kako si navela sarlatana
da tako peva osecajno.

Pa ipak minuce i ta rana.
Al kraj zivota nije mio.
Prvi put je huligana
papagaj proklet prevario.


Eto tako.
Puno ljubavi i mirnog srca ti zelim.
Eto.

Dok stoji na vjetru ona zaboravlja tko je. Dok stoji na vjetru ona je kao slijepac, bez štapa i bez ikoga. Stojeći na vjetru ona misli o ljudima, ona misli o sebi. misleći o ljudima ona sanja, misleći o meni ona odlazi, odlazi daleko, daleko.... I tamo daleko ona ne nalazi ništa vrijedno za sebe. Vraćajući se iz tog dalekog ona je umorna. Vraćajući se ona je zaboravila što je tražila. Vračajući se ona ne misli na mene. Vračajući se sa rukama u džepovima ona misli da sve zna. I zašto je stajala na vjetru i gutala prašinu. Ni za što je otišla tako daleko u tuđe. Ni zašto se vratila ni što je vidjela. Ništa ona ne zna ni zašto su joj ruke u džepovima. Ništa " JER NJENE SU OČI OSTALE DUBOKO ISPOD MOJIH OČIJU. NJENE SU RUKE OSTALE U MOJIM SAMO JE NJENO SRCE OSTALO TAMO NEGDJE DALEKO, DALEKO"...

Esej o Ljubavi

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!


Autori: Tatjana Debeljački

Dogodi se tako, dva se bića susretnu. Dogodi se da ulože i vrijeme i strpljenje u međusobno pripitomljavanje. I krajičkom oka, izdaleka i jasnim pogledom oči u oči, duše se počnu prelijevati. Poteknu i bujice riječi, bogati, sadržajni razgovori o bitnim, vječnim temama. Vrijeme se, oskudno i izmrvljeno svakodnevnošću životnih obaveza zna, posvećeno prijateljskom blizinom, umnožiti poput ribica i hljebova u Hristovoj ruci. Slapovi prijateljske blizine preliju se i preko krkih posuda, u kojima nam je čuvati neprocjenjivo blago prisnosti i na sve koji se nađu u blizini prijateljstvom blagoslovljenih bića. Riječ i govor prijateljstva, rosa je što plodi suho tlo ovozemaljsko.
No, kako sve ima svoje vrijeme pa ima i vrijeme govorenja i vrijeme šutnje, tako i govor među srodnima dosegne punoću. Kad srca priđu dovoljno blizu, otkrije se da i nije mnoštvo riječi i razgovora bilo ono što je prijatelje zbližilo. Slap riječi bio je samo povratak izvoru, vraćanje u šutnju, koja je zadnji izraz svake riječi. I pravim prijateljima često više ne treba ni razgovor, ni pismo, ni blizina, ni susretanje. Duše su im nastanjene riječju koja govori u šutnji, šutnjom koja nadahnjuje njihov govor, pogled, suzu, stisak ruke, treptaj oka…Godinama pokušavam govorenjem izgladiti nesporazume među susjedima, između znanaca, u braku, s rođenom djecom… Godinama čeznem za riječju koja će me do kraja izreći, koja će me do kraja primiti u se, a ona izmiče i izmiče… U ponekoj se riječi prepoznam, za ponekom mi poleti srce, poneka me zaboli do dna duše, ponekoj se čitav život nadam… A riječ se smiješi, bliska, a neizreciva, čežnjiva, a nedokučiva, posve nama predana, a nedostupnim svjetlom sakrivena… Svaki joj se dan može prići malo bliže, postojano, s povjerenjem, ne žaleci vrijeme. Posve blizu vrijeme će dorasti do vječnosti, povjerenje do sigurnosti, čeznja do ispunjenja, riječ do šutnje.[You must be registered and logged in to see this image.]

Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta….
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao….
Traži se nada….ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav…
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. …Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.


Momo Kapor[You must be registered and logged in to see this image.]