Priche iz Srbije

Porodica Petrović: Život pored Krupajskog vrela
Priroda je podarila porodici Petrović iz sela Milanovac nedaleko od Krepoljina u istočnoj Srbiji da im pored kuće izviru tri izvora: jedan prirodni sa temperaturom od 26,5 stepeni, drugi prirodni (oko 11 stepeni) koji izvire iz pećine (Krupajskog vrela), i treći koji su iskopali na 38 metara i čija temperatura vode dostiže 19 stepeni.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kada su pre tri godine turisti počeli sve češće da im dolaze da vide čudo prirode i natoče vodu ili se okupaju, Miodrag (70), Desanka (72), Ljubiša (51), Slobodanka (45), Nenad (27) i Nevena (10) kojima je osnovna delatnost poljoprivreda, otvorili su domaćinstvo Vrelo u kojem svi rade.

- Bazen je leti prepun, a kada je interesovanje postalo baš veliko počeli smo da naplaćujemo 100 dinara po osobi - kaže Ljubiša.

Moderni pastiri sa Homolja
Razgovor ili ćutanje, mobilni telefon ili internet, jedini su luksuz trojice čobana na farmi na Homolju. Boris, Miroslav i Milan čuvaju oko 500 ovaca i koza i uvek su u prirodi, a jedini povremeni stres su im vukovi koje teraju petardama.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Sunce je grejalo, vetrić pirio, a trojica pastira su na proplanku u selu Bliznak, u opštini Žagubica, odgovorno radili svoj posao trudeći se da ga učine što kreativnijim. Jedan je u pauzama, kada bi stoka mirno pasla, pleo čarape, drugi slušao muziku preko ajfona, a treći je proveravao šta se dešava na fejsbuku. Ovčice i koze su, podeljene u dve grupe jer ne vole da se mešaju, našle lepu zelenu travu te se nisu pomerale, a i kad smo se uplašili da će se udaljiti ovi vispreni momci su jednim zvuždukom i uz pomoć tri psa mađarska pulina situaciju doveli u red.

U potrazi za poslom Boris Maćaš (21) iz Kovina postao je pastir na farmi Bela reka firme Atel na oko 120 kilometara od svoje kuće gde i sada živi sa ostalim čobanima, Milan Simić (25) je iz susednog sela Panjevac, dok je Miroslav Ivanović (29) od svojih najbližih koji su u Vladičinom Hanu udaljen više od 200 kilometara. Njemu to, kako nam je rekao, nije ništa novo jer već deset godina čuva ovce i ima iskustvo sa farmi na Vlasini, na Kosovu i Metohiji, u Užicu i sada u Homolju. Porodicu posećuje svakih 50 dana.

- Ustajemo u šest sati, pomuzemo koze ili ovce, doručkujemo, obavimo poslove u hangaru, a zatim velika stada odvodimo na ispašu gde ostajemo skoro do mraka - pričaju nam vredni mladići i prenose svoja iskustva sa posla koji bi njihovi vršnjaci teško prihvatili.

- Godinu i po čuvam koze, dopada mi se posao mada mi nedostaju porodica, prijatelji i devojka. Selo nam je daleko od farme, tako da skoro nikuda ne idemo. Koliko god da je lepo biti u prirodi i nemati stres, voleo bih da se pridružim dedi i bratu koji se bave stolarijom - priča nam Boris koji je tog dana kada smo ga posetili napunio 21 godinu. Kako smo čuli od šefa farme Borisova majka je organizovala da se pošalje torta za njega i njegove kolege.

Ipak, od Miroslava saznajemo da stresa ipak ima, i to u hladnim danima kada se vukovi iz obližnjih šuma približe stadu i čobanima.

- Često ih čujemo kako zavijaju, ali njih jedino ovce zanimaju kad su gladni. To da „udaraju“ na ljude su priče za malu decu. Uvek imamo petarde da ih zaplašimo, a i štapovi mogu da budu od koristi - odvodi Miroslav priču na smešniju stranu.

On je najduhovitiji u ovom timu jer je uvek spreman da nasmeje kolege, da ispriča vic i da ih oraspoloži kada posao postane dosadan. Zajedno sa Milanom slaže se da ne bi menjao čobansku profesiju ni za koju drugu. Dopadaju im se mir, tišina i priroda. Nekad, kako kažu, ćute, nekad pričaju, i ta komunikacija, uz mobilne telefone i cigarete su im jedini luksuz u kojem trenutno uživaju.

Na pitanje da li su oženjeni Miroslav svojim južnjačkim akcentom odgovara „valjda će se nađe neka“ i dodaje da iako su uslovi za rad dobri kod nas ovaj posao nije popularan zbog predrasuda i kompleksa, kao i da mladi nisu spremni da se odreknu grada radi duševnog mira i novog iskustva. A u inostranstvu budući pastiri pohađaju kurseve i škole ne bi li čuvali ovce i koze.

Inspiracija: majstor za liciderska srca
Đorđe Petrović iz Vrnjačke Banje je sa roditeljima pretvorio svoj hobi u posao, a raznobojna srca i suveniri od testa koje peku i ukrašavaju obišli su svet.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Jedna zima pre pet godina, višak slobodnog vremena a manjak novca, bili su dovoljni za inspiraciju Đorđu Petroviću (31) iz Vrnjačke Banje da počne da izrađuje liciderska srca i druge „jestive” suvenire.

Prethodno je sa bratom od strica šio plišana srca sa natpisima, a iskustvo sa proizvodnjom imao je u detinjstvu u radionici njegovog oca u kojoj su se šile torbe, rančevi, trenerke, ali i izrađivala obuća.

Najviše suvenira se proda na porodičnom štandu u Vrnjačkoj Banji, ali i u suvenirnicama i preko interneta. Đorđeva majka Đurđica i otac Dragan ih peku i farbaju, a on ih ukrašava.

- Radim svakog dana po nekoliko sati, a kada imamo specijalnu narudžbinu za mladence ili u toku letnje turističke sezone, tada oslikavam i po dvanaest sati dnevno. To je naporno za leđa i naročito za desnu ruku jer je masa za ukrašavanje vrlo tvrda - priča nam Đorđe, ali se ne žali jer je, kako kaže, najvažnije da su kupci zadovoljni. Uostalom, najbolja je preporuka „od usta do usta”.

Osim srca u ponudi su i detelina sa četiri lista, potkovica, pečurka, kućica, mačkica i razni drugi oblici. Đorđe pravi i novogodišnje licidere za jelku, za Uskrs (uskršnja jaja, zeke, patkice), za kompanije, ali i za mladence koji naručuju liciderske kolačiće sa inicijalima.

- Osmislili smo lepa pakovanja i ponosni smo na saradnju sa našim dizajnerom koji se predstavlja pod pseudonimom George Styler. Naša srca su bila na njegovim modnim revijama na Nedelji mode u Holandiji, manifestaciji Belgrade fashion week, kao i izložbi u Srpskoj kući u Londonu u okviru London fashion week - ponosan je Đorđe.

- Prvo se zamesi testo, onda se oklagijom razvuče u tanku koru, pa se modlama isecaju oblici i stavljaju u rernu na nekoliko minuta. Gotovi kolačići se suše pet dana, a zatim se farbaju u osnovnu boju (najčešće crvenu) i ponovo idu na sušenje od pet do sedam dana. Na kraju na red dolazi ukrašavanje srca, pa ponovno sušenje oko dva dana - objašnjava Đorđe.

Nekada bi momak devojci pokazao simpatiju ili ljubav poklanjanjem liciderskog srca sa ogledalcem. Ona bi se ogledala u ogledalu, a on bi je pitao: „Koga vidiš?” Naravno, videla bi sebe u ogledalu, odnosno u njegovom srcu.

Ljubav od Rija do Beograda

Kako se jedan Tijago zaljubio u jednu Jelenu i prešao pola planete da bi bio uz nju i koliko se Brazilcu mogu dopasti srpski specijaliteti? Uz kameru AMS TV i vašu Lisu, upoznate romantični par koji pleni srećom.





[You must be registered and logged in to see this image.]

- Prijatelji su nam se smejali kad smo se preko skajpa „dogovorili” da ćemo biti momak i devojka - priča Tijego.

Njegovi mama, tata i sestra bili šokirani kada im je saopštio da se seli u Srbiju. Brazilac Tijago Ferira (Thiago Ferreira, 21) iz Rio de Žaneira odlučio je da krene iz svoje domovine u kojoj je ekonomija sve uspešnija (a 2016. godine se održavaju Olimpijske igre) i dođe u Srbiju samo iz ljubavi - i to prema studentkinji iz Beograda Jeleni Reljić (20).

- Hrabro sam došao 2010. godine - seća se Tijago koji je novac za avionsku kartu sakupio predajući engleski u školi jezika.

Ovaj simpatični Brazilac na Fakultetu za turistički i hotelijerski menadžement sluša predavanja na srpskom jeziku, dosta uči, rekreira se trčanjem ili vožnjom bicikla na Adi, ali i putuje po Srbiji. Dopada mu se naš narod koji je, kako kaže, po mentalitetu sličan Brazlicima, kao i to što smo ljubazni prema strancima, a posebno prema ljudima iz njegove države.

Zoran Đorđević: poslednji bačvar na jugu Srbije

[You must be registered and logged in to see this image.]
Biti bačvar danas znači imati dragocen zanat u rukama, dragocen zato što je pinter-majstora sve manje u Srbiji.U celoj zemlji ih nema više od pet-šest - kaže Zoran Đorđević iz Vranja, jedan od poslednjih majstora svog zanata čija su burad od srpskog hrasta poznata i cenjena u regionu. On dodaje da je nedostatak ovog posla u tome što je i pored napredovanja tehnologije ostao i psihički i fizički težak i zahtevan. Dok ga današnje generacije po svaku cenu izbegavaju, Zoran tvrdi da se od njega može živeti, pod uslovom da je u pravim rukama.

Tokom proizvodnje, Zoran i njegovi radnici prate put hrastovine od šume do gotovog bureta, a nabavku sirovine i preradu vrše sami.

- Otac mi je pričao da je kao dete voleo da prati rad starih majstora, a onda je šezdesetih godina i sam počeo da pravi burad - seća se Zoran.

DUNAVSKA KAPIJA: Ovako će izgledati hotel Jugoslavija
Novina na projektu su dve kule od po 133 metara. Vrednost investicije je 277 miliona evra[You must be registered and logged in to see this image.]

O rekonstrukciji hotela "Jugoslavija" prvi put se ozbiljno govorilo 2008. godine kada su obelodanjene namere investitora da rekonstruiše i proširi kapacitete objekta u moderan hotel iz lanca “Kempinski”.

Grčki investicioni fond “QS Investment” je u dva navrata kupio po 50% udela u vlasništvu kompanije i projekta 2007. i 2010. godine, da bi u aprilu 2013. godine “Alpe Adria Hoteli” promenili ime kompanije u “Danube Riverside”.

“Radi se o izuzetno profesionalnim i situiranim ljudima, dobro poznatim u svetu nekretnina, jer su razvili preko million kvadratnih metara nekretnina u poslednjih 10 godina. Među njima su vlasnici brojnih svetskih hotela, molova i rezidencijalnih projekata” tvrdi Rajan Rajačić, predstavnik investitora.

Nova kompanija je već prvih dana 2014. predstavila novu postavku objekta u prostoru, sa volumenima i prostornim zauzećem.

Projekat je dobio i novi naziv, pa je budući kompleks predstavljen javnosti kao “Dunavska kapija”. Novina na projektu su, pre svega dve kule od po 133 metara, koje iako impresivne, ipak podsećaju da je ne tako davno, upravo spratnost bila navođena kao glavna prepreka za realizaciju ovog projekta. Ukupna površina celog kompleksa iznosi 137.000 m2.

“Prilikom kupovine objekta, a i za sve vreme od 1974. od kada je poslednji "visoki objekat" izgrađen u Beogradu, nikada nije postojao propis kojim je spratnost bila ograničena, sa izuzetkom tog zakona iz 1995. i sporadično davanih mišljenja zavoda za urbanizam. Zakon iz 1995. u pogledu ograničavanja spratnosti i mnogim drugim svojim manjkavostima, stavljen je van snage izmenama i dopunama nekoliko puta počevsi od 2006. pa sve do današnjih dana. Već izmenom iz 2006. takvo ograničenje nije bilo u zakonu, niti bilo kom urbanistickom propisu, a po najmanje u onim obavezujućim”, objašnjava Rajačić.

Grad je ne zadugo nakon toga promovisao studiju spratnosti koja svakako nije razmatrala razvoj takvog projekta na tom potezu, iako je ostavila mogućnost investitorima da pokreću inicijative za usklađivanje sa urbanističkim propisima.

Međutim kako tvrdi Rajačić, i druge okolnosti nisu išle na ruku ovom projektu: “U momentu kupovine, predmet kupovine je bio plac sa urbanistickim aktom za izgradjnu cca 156.000m2 BRGP i postojećim devastiranim i trošnim objektima; nije postojalo ograničenje spratnosti, a ni preporuke iz studije, već samo stav prodavca da između kupca i gradnje stoji projekat i pribavljanje odobrenja za izgradnju. Ono što se posle toga desilo, je da projekat nikada nije stigao do dozvole ali ni do odbijanja, već je nastupio period u kome su se promenili jedan za drugim svi značajni propisi i zakoni vezani za izgradnju.”

Da li treba graditi visoke objekte na tom mestu nije pitanje oko koga ima konsenzusa, ali na ogromnih 5 hektara koliko iznosi parcela je prema GUP-u dozvoljen značajan broj kvadrata. Rajačić kaze da će biti uvaženi svi prethodni zahtevi urbanista, zadržani prodori ulica, objekti formirani u dve linije, zadržano puno prepoznatljivih delova originalnog resenja uklopljeno u današnje vreme i potrebe.

“Hteo bih da vam skrenem pažnju da investitor nije "fasciniran" soliterima, već da je to najcivilizovaniji odgovor na potrebu za povećanjem izgrađene površine zbog visine investicije i isplativosti celog projekta. Gledano sa te strane, kako bi vam se činilo da se 137.500m2 dobiju izgradnjom desetak osmospratnica i zauzimanjem maksimalnog koeficijenta? Bilo koja investicija u sektoru nekretnina koja se ne vraća za 12 godina maksimalno, potpuno je neisplativa i niko je nikada i nigde ne bi finansirao”, i dodaje neke pozitivne aspekte koncepta “GUP dozvoljava 220.000 m2 - koncept predlaže =137.500m2; u GUP-u je navedeno 10% zelenila - koncept predlaže = 26% zelenila itd.”.

Tokom rekonstrukcije biće poptuno obnovljena samo glavna hotelska zgrada, dok bi se ostali objekti u okviru kompleksa rušili. Nakon rekonstrukcije zgrada neće imati terase, niti havana braon pregrade na istima. Termička efikasnost objekta kao i njegova upotrebljivost su na prvom mestu, dok je na arhitektama zadatak da to uklope u okolinu.

Projekat je u ranoj fazi razvoja. Sa novim konceptom prakticno je ponovo na početku. Moramo da naglasimo našim čitaocima da slike projekta ne predstavljaju konačno rešenje, već samo predlog koncepta. Izrada i usvajanje koncepta je preduslov, nakon čega sledi arhitektonski konkurs na kome će biti izabrano najbolje rešenje. Paralelno sa konkursom išla bi izrada PDR-a za ovu lokaciju, a nakon toga i ostale procedure.

Ukoliko se novi koncept usvoji tokom narednog meseca, arhitektonski konkurs bi mogao biti raspisan već za 6 meseci. Investitor je zainteresovan i potpuno otvoren za razna arhitektonska i druga kreativna rešenja, i to ne samo dizajn kompleksa već čitavog prostora oko njega.

Kakve su šanse ovog projekta, sada je teško reći, pogotovo imajući u vidu stanje domaće i svetske ekonomije. Finansiranje projekta od preko 270 miliona evra je samo po sebi velika misija u današnje vreme. Ostaje da vidimo, ali bi vrlo brzo mogla da se vidi ozbiljnost investitora u ostvarenju ambiciozne najave o početku izgradnje za 2 godine. To bi svakako bila sjajna vest.[You must be registered and logged in to see this image.]

Šta je početkom juna avion nemačkog ratnog vazduhoplovstva izbacio iznad Valjeva?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da li je nemačko ratno vazduhoplovstvo odobreni prelet preko Srbije iskoristilo za izbacivanje štetnog otpada i zašto Ministarstvo zdravlja na tom prostoru sprovodi pojačanu kontrolu vode?


Drugog juna ove godine, u tri i petnaest popodne, pilot JAT-ovog aviona na liniji Tivat – Beograd, prijavio je oblasnom centru kontrole letenja da na otprilike dvanaest nautičkih milja sa svoje desne strane, a na dvadeset milja od Valjeva, vidi drugi avion i da iz tog aviona ispada nešto nalik na veliku ledenu loptu.

Odmah potom su i pilot i kopilot potvrdili i daljinu aviona od deset milja, zabeleženu i na instrumentu, i padanje nepoznate “lopte” od celih minut i trideset sekundi, pre no što je, doslovce, udarila u oblake nad Maljenom.

Nepoznati avion je ubrzo prostom komunikacijom identifikovan kao avion nemačkog ratnog vazduhoplovstva na letu GAF 383/074, koji je tog dana poleteo iz Prištine prema Nemačkoj, noseći, prema deklaraciji, pored ljudstva i opasni materijal. Na pitanje kontrole letenja šta je to izbačeno iz aviona, potpukovnik Šref, vođa ovoga vazduhoplova, rekao je da njima nije poznato da se bilo šta desilo, da su im svi “parametri normalni”.

I do dana današnjeg, niko još nije utvrdio šta se tačno dogodilo, još manje šta je izbačeno. A ništa se nije ni čulo o ovome. U svakom slučaju, Nemci su ubrzo porekli da se bilo šta desilo. S ruge strane, domaće institucije su, očito, suviše kasno odreagovale da bi se bilo šta otkrilo. Tako je ova priča dobila svoje dve strane: srpsku i nemačku.

“Svedoci ovog događaja su dvojica pilota JAT-a, nosioci ICAO međunarodnih licenci”, kaže za NIN Velibor Vukašinović, direktor sektora bezbednosti letenja u Direktoratu za civilno vazduhoplovstvo. “Nakon Valjeva, avion je odleteo preko Bosne za Nemačku. Ne verujem da su na Maljenu zalivali travu i cveće”.

Ali, kako je do ovoga došlo?

U pitanju je jedan od dva preleta za koji je nemačka ambasada u Beogradu još 3. maja tražila preko Ministarstva spoljnih poslova dozvolu od našeg Direktorata civilnog vazduhoplovstva a ovaj je odobrio, zatraživši prethodno mišljenje pomenutog ministarstva kao i Ministarstva odbrane. Drugi let je trebalo da se izvrši devetog juna.

Kako NIN saznaje, u zahtevu koji je ambasada dostavila MSP-u Srbije, stoji da se let izvodi na relaciji Priština – Landsberg, da će avion prevoziti više desetina kilograma oružja, municije, desetak kilograma zapaljivih aerosola, kompresovani nitrogen, kiseonik, boju, baterije, dijagnostičku robu i, konačno i najspornije, 0,04 kg “infektivne supstance”.

Potpisnik zahteva je potvrdio da vođa vazduhoplova poznaje i Čikašku konvenciju (koja reguliše ponašanje vazduhoplova na tuđem nebu) i sve ostale međunarodne propise, pa i zakone zemlje domaćina. Iako Srbija već dugo nije prisutna na teritoriji svoje južne pokrajine, u itinererima većine onih koji su danas vlast na Kosmetu, Priština se još vodi kao tačka “7” srpske teritorije. Logično je, dakle, što su se obratili vlastima u Beogradu.

Neobična je, međutim, ruta kojom je avion išao.

“Avion je iz Prištine išao najpre ka Skoplju, zatim ka tromeđi Srbije, Bugarske i Makedonije, pa prema Blacu, i dalje sredinom poteza Kraljevo – Kragujevac do Maljena, Valjeva i Loznice”, kaže Vukašinović. Stvar je u tome da je ova ruta dva i po puta duža od one koja je sporazumom sa NATO-om o statusu njihovih snaga u prolasku kroz našu zemlju, potpisanim prošle godine. NATO ruta, koju koristi KFOR, jeste linija od Kosmeta do istočne Bosne preko teritorije Raške oblasti i severne Crne Gore.

Ne liči na Nemce da troše gorivo na let duži za celih 360 nautičkih milja, no što je potrebno.

Ovo nije jedini takav let. Samo u periodu od 1. januara 2006. godine do 31. maja napravljeno je čak 142 takva preleta, sa potpuno istim sadržajem tovara, što se može zaključiti na osnovu zahteva za prelet koji su isti kao i onaj od 3. maja. Od tih 142, 134 preleta su išli navedenom rutom, a osam je od Blaca išlo prema severu Srbije i granici sa Mađarskom.

Elem, avion koji je leteo duplo duže no što mu je trebalo, nosio je, po deklaraciji, opasan teret. Inače, pomenuti C 160 može da nosi do 16 tona tereta, a da ispusti iz vazduha čak 8 tona! Kao što se vidi iz ranije priloženih listi tereta koje su davane uz zahtev, redovno se pojavljivala i tzv. “infektivna supstanca”. Šta je to tačno, odgovora za sada nema. Zasigurno je da nije u pitanju gorivo – kada gorivo curi, vidi se jasan, tanak mlaz.

S druge strane, Nemačka nastoji da opovrgne iskaz JAT-ovih pilota. To pokazuje i diplomatska nota našem Ministarstvu spoljnih poslova u kojem se čak ceo slučaj naziva – “navodnim incidentom”. Šta više, u noti se naglašava da je osoblje nemačkog aviona zapazilo drugi avion u vazduhu. To bi trebalo da bude ne tako diskretno prebacivanje moguće krivice na taj “drugi avion”. Jer, ono što Nemci nisu znali, jeste da je upravo taj drugi avion onaj isti onaj JAT-ov koji je i prijavio incident. Zapravo, u tom trenutku to su bila jedina dva aviona u vazdušnom prostoru zapadne Srbije.

Prema tvrdnjama nemačkog ministarstva spoljnih poslova, istraga je odmah pokrenuta i do sada ništa nije pronašla. Bar ne nešto neobično. U izjavi koju je komanda Luftvafea poslala NIN-u, stoji već nešto detaljnije objašnjenje. Te gde je išao avion, te opis događaja i kako je pilot proverio na licu mesta ima li nečega neobičnog, te kuda je posle leta otišao avion.

“Drugog juna 2006. godine, nemački transportni avion (tip Transal C-160) bio je u misiji iz Prištine ka Nemačkoj (Landsberg i Vunstorf) sa zadatkom da preveze vojno osoblje, svoje osoblje i vojnu opremu. Let je bio u rutinskoj misiji KFOR-a za zamenu osoblja.

Prema međunarodnim pravilima, diplomatske dozvole su bile zatražene i odobrene su od odgovarajućih službi. Dodatno je izdata dozvola za prevoz opasnog tereta. U vezi sa ovim letom, prevoza opasnih materija i rizičnog tereta zapravo nije ni bilo. Tokom leta, još u okviru teritorije nad kojom Srbija ima suverenitet, posada je bila obaveštena od odgovarajuće kontrole letenja da je posada drugog vazduhoplova koji je leteo u blizini da je uočila delić (česticu) koji se oslobodio (otpao) i odleteo od “Transala”.

Inspekcija koja je odmah preduzeta na palubi “Transala” nije otkrila bilo kakva oštećenja ili upadljivosti pa je stoga vođa leta odlučio da nastavi sa misijom i sleti bezbedno u nemačku vazduhoplovnu bazu Landsberg, gde su stručnjaci ponovo pregledali vazduhoplov. Po okončanju istrage koja nije dala nikakve rezultate, vazduhoplovu je bilo odobreno premeštanje u nemačku avio-bazu Vunstorf gde je bezbedno okončao svoju misiju.

Nemačko ratno vazduhoplovstvo nema objašnjenje za to šta je zapravo videla posada drugog aviona. Nemački vojni avioni se stalno proveravaju i održavaju. Svi domaći i međunarodni propisi o bezbednosti letenja, i procedure, se u potpunosti poštuju.”

Luftvafe nije odgovorila šta se podrazumeva pod “infektivnim supsatncama” (infectious substance) niti zbog čega je korišćen taj čudni koridor za let preko Srbije.

Za neke detalje ovog slučaja moguće je pronaći i relativno logično objašnjenje. Na primer, moguće je da je KFOR, da bi pojednostavio stvar, tražio odobrenje za određeni sadržaj u avionu, ali da to ne znači da je svaki put letelica bila i napunjena svim stvarima sa liste. Ipak, zanimljivo može biti i to da je nemačka strana, nakon što je incident prijavljen, za avgust mesec zatražila samo dva preleta, i to upravo NATO-rutom, dakle onom kraćom, preko severa Kosova i Sanyaka. Tako i za septembar.

Šta je, dakle, palo na maljenske oblake nije poznato.

Na Kosmetu posao izmeštanja otpada svake vrste rade mnogobrojne firme. Međunarodna zajednica je od početka misije u pokrajini bila i te kako zainteresovana da reši problem opasnih materija.

Naravno, sve ovo i dalje ne znači i da se sa sigurnošću može reći da je nešto stvarno opasno i izbačeno iz nemačkog transportnog aviona. Ipak, u najmanju ruku, izbacivanje tereta iz aviona bez najave znači kršenje Čikaške konvencije i moguće je da se Nemci zbog celog slučaja ne osećaju najlagodnije. Ipak, pitanje je kako će se čitav slučaj završiti i hoće li biti ikakvih posledica po bilo koga.

Jer, iako je kontrola letenja odmah prijavila događaj Ministarstvu spoljnih poslova, MUP-u i Direktoratu civilnog vazduhoplovstva, nije poznato da je ijedna naša institucija reagovala, sve dok to nije pokrenuo sam Direktorat. Bilo bi, inače, prirodno očekivati da će odmah neke ekipe izaći na teren, pročešljati barem Maljen.

Međutim, prava reakcija države je izostala sve do 14. juna, kada je Direktorat za civilno vazduhoplovstvo sazvao sastanak na ovu temu, kome su pored predstavnika MSP-a, MUP-a, bili i predstavnici Ministarstava nauke i ekologije, odbrane, zdravlja i nadležnih uprava. Ministarstvo spoljnih poslova je odmah potom reagovalo. Nedelju dana kasnije, nemačke kolege su im odgovorile pomenutom notom. I, nikakve istrage naših organa nije bilo, osim što je Ministarstvo zdravlja pojačalo nadzor vode na ovom prostoru.

Nikakvu istragu nije sprovela ni Uprava za zaštitu životne sredine Srbije, koja je deo Ministarstva za nauku i ekologiju. I oni su za događaj saznali tel 16. juna, na pomenutom sastanku. Štaviše, Miroslav Nikčević, direktor ove Uprave, kaže i da Uprava nije bila uključena u bilo kakvu istragu te da je “rasvetljavanje i rešavanje ovog događaja u nadležnosti ugih državnih organa”.

Sa zakašnjenjem od dve nedelje, istraživati detalje incidenta, možda je bilo i izlišno.

Kada nešto udari u oblake, to je isto kao da je tresnulo o beton – rasprši se. Jedino što se dve nedelje nakon samog događaja moglo učiniti je da se proveri kuda su ti isti oblaci potom otišli i istresli svoj sadržaj.

(NIN)

Miloš Pejčić, mladi nezaposleni lekar pomaže starima i nemoćnim

[You must be registered and logged in to see this image.]





Među onima koje Miloš Pejčić obiđe ima i starih koji po više od deset godina nisu bili kod lekara tako da im dolazak lekara u kuću puno znači...
Foto: Tanjug

Mladi, nezaposleni, lekar iz Babušnice Miloš Pejčić već godinu dana je na birou, ali on ne čeka posao skrštenih ruku već volonterski obilazi i pomaže starim i iznemoglim osobama po zabačenim babušničkim selima od kojih mnogi i po više od deset godina nisu bili kod lekara.

Miloš ima 27 godina, medicinu je završio prošle godine i već godinu dana je na birou, a maja ove godine položio je i državni ispit, piše Tanjug 5. septembra 2014. godine.

Kako kaže za Tanjug, odlučio se da volonterski obilazi stare i nemoćne po zabačenim selima nakon što je čuo da članovi Udruženja "Lužničke rukotvorine" iz Babušnice pomažu starima po zabačenim selima.

"Oduvek sam hteo da pomažem ljudima tako da čim sam čuo za udruženje koje pomaže starima, odlučio sam da im se pridružim i volonterski obilazim stare po selima. To mi je odlična prilika i da steknem dragoceni iskustvo. Ovde ima ljudi koji godinama nisu išli kod lekara jer su ili iznemogli i teško bolesni, ili nemaju način da odu u Babušnicu ili selo Zvonce kod lekara, a žive u selima do kojih može da se stigne samo terenskim vozilom", kaže Pejčić i dodaje da starima uglavnom daje savete u vezi terapije i meri pritisak.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Savetujem ih da redovno primenjuju terapiju, kontrolišem pritisak, ali i razgovaram sa njima. Reč je uglavnom o ljudima koji žive samačkim životom pa im i razgovor mnogo znači. Među njima ima i onih koji po više od deset godina nisu bili kod lekara tako da im dolazak lekara u kuću u neko zabito selo poput Jasenovog Dela, gde smo danas, puno znači", kaže Pejčić.

Baka Stana Nikolova (73), koja sa teško bolesnim suprugom Dančom živi u udaljenm planinskom selu Jasenov Dol kaže da dvanaest godina nije bila kod lekara jer nije imala zdravstvenu knjižicu. Sada ima overenu zdravstvenu knjižicu, ali do lekara mora da ide peške u selo Zvonce.

"Pođem desetak metara pa moram da zastanem da odmorim jer se brzo umaram. I tako do sela Zvonce skoro tri sata, a odozdo pošto je uzbrdo treba mi četiri sata", kaže baka Stana.

Mara Đorđeva, iz istog sela, takođe je kod lekara zadnji put bila odavno.

"Bila sam zadnji put pre dvanaest-trinaest godina. Suprug mi je teško bolestan, šećeraš je i ne vidi. Ne smem da ga ostavim samog i zbog toga ne mogu da odvojim vreme da posetim lekara", jada se baka Mara.

Beogradistan je ušao u 22.vek!

Poštovani gledaoci Beogradistanske televizije, dobro vam veče i srećna vam Nova 2101. godina!
Ovo su prve vesti u 22 veku koje je realizovala mala ekipa Beogradistanske televizije. Građani Beograda, beogradskog pašaluka i okolnih kneževina bivšeg Srbistana ovo novo stoleće dočekali su veselo i razdragano uz zvuke Velikog Grandovskog orkestra, bogato se služeći prasićima za koje se sumnja da su stizali i iz okolnih kneževina, bez carinjenja.
Iz tog razloga prapraunuk našeg Kučića povešće opsežnu istragu. Prilog o borbi protiv korupcije i kriminala a vezano za slučaj "ilegalni prasići" gledaćete posle novogodišnje epizode "Goreg životarenja".

Pored prasića koji su bili na trpezama našeg naroda i naših građana, našle su se i ostale novogodišnje gurmanske čarolije, kao što su ruska salata, čije se ime već vekovima zadržalo na ovim prostorima, a prapraunuk Kućić sumnja da su ilegalno uvezene i namirnice iz susedne Kokodine. Pokrenuće i proces protiv svih onih koji su ilegalno išli u New Nau i u sela naše nekadašnje republike, a sada države Kokodine.

Delegacije iz Nišausa, Sandžakosa i ostalih kneževina primio je prapraunuk našeg Torisa Vikolića. Povod za odlikovanje ovih delegacija bio je ulazak u novi vek.

Deda Mrazić koga je na trgu u Beogradistanu glumio Babokradić podelio je malobrojnim živim penzionerima pakete sa ruskom i francuskom salatom, a kako saznaje naš izveštač sa lica mesta, u paketima se nalazilo i po parče doboš torte. Naša vlast brine o zdravlju svojih građana.

Gospodin Vinkić, knez od Kraljevosa i okoline, dao je jutros izjavu da je novu godinu dočekao sa prijateljima iz preostalih Evrounijskih zemalja. Čvrsto je obećao da će pomoći Beogradistanu da uđe u ovaj ostatak unije, jer na ulazak se čeka već više od pola veka.
Sam se pozvao u Vladu Beogradistana u nadi da će zauzeti mesto unuka pokojnog ministra finansija. Kao po običaju, obećao je novac građanima Beogradistana ukoliko ga podrže i to u iznosu od 5 hiljada beogradistanskih eura.

U Beogradistanu je noć bila uglavnom mirna, izveštava stara načelnica Urgentnog centra, gospođa Vacura. Sem sporadičnih povreda od petardi i nekoliko saobraćajnih nesreći, većih problema nije bilo, i ona savetuje građanima da danas i sutra ne jedu novogodišnju hranu, već da poste do prvog verskog praznika.

Verski praznici su običaj u današnje vreme, i ti praznici se obeležavaju jer su neradni, a hipermarketi su zadovoljni zbog običaja jer se isprazne sve gondole.

Vreme u našem Beogradistanu i okolnim kneževinama biće hladno, sa puno snega, kako i priliči zimi.

Samo se u oblasti Sanžakosa očekuje lepo i sunčano vreme, jer su oni na jugu nekadašnjeg Srbistana. Na severu, u Kokodini, pretežno do umereno oblačno.

Poštovani gledaoci, bile su ovo vesti za prvi januar 2101 godine. Moje ime je Maca Macić, ostanite uz naš program. Sledi epizoda "Goreg životarenja", nakon nje prilog gospodina Kučića koji ćete moći da vidite i u nekoliko repriznih termina.
Prijatno veče!