Olovka pishe srcem!

First topic message reminder :

..naravno..gde god sam ja,ide i ova rubrika..ja cu ovde ubacivati sve shto volim a vi mi se ,slobodno pridruzhite..

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.
Pero Zubac

KAKO NE UPROPASTITI SVOJ ŽIVOT


Prestani stalno obraćati pažnju na to kako se osjećaš. Kako se osjećaš je prosto tako. Proći će. Osjećanja nisu pod tvojom kontrolom. Samo dela jesu i ona obično dovode do osećanja zadovoljstva ili sramote.
Prestani brinuti. Briga često pogoršava stvari. Što više misliš o lošim stvarima, izglednije je da će se desiti. Pusti ih.
Olabavi unutrašnje komentare. Ako želiš biti srećan, prestani govoriti sebi da si ovakav ili onakav. Ljudi stalno sebi govore kako se osjećaju, šta drugi o njima osjećaju i sl. Mi smo nesavršena bića i nemamo sposobnost da spoznamo šta se krije u umovima drugih ljudi.
Pokušaj da ne primijećuješ svog unutrašnjeg kritičara. Besmisleno je osuđivati samog sebe. Osuđivanje drugih je takođe blesavo. Uostalom, razmisli kome je uopšte stalo do tvog mišljenja.
Prestani se osjećati krivim. Krivica ništa ne mijenja. Pošto je tako, prosto je pusti niz vodu. Ne obaziri se.
Prestani brinuti o tome šta ostatak sveta govori o tebi. Ljudi ili događaji su upravo to, ljudi ili događaji. I ništa više. Sem toga, većina ljudi je posvećena sebi da bi pričala o tebi. A ako i pričaju, pa šta?
Prestani brinuti o rezultatu. Brojevi su samo brojevi. Nemaju nikakve mistične moći. To što se ponekad poklapaju u određenim numeričkim matricama ne znači ama baš ništa.
Ne brini o tome da tvoj život i karijera ne idu kako si planirao. Što se više pridržavaš bilo kakvog plana, prije ćeš pogriješiti. Pošto se svet stalno menja svaki detaljno razrađen plan obično ostari jako brzo. Zato umesto planova pokušaj da stvari posmatraš realno.
Ne dozvoli drugima da te koriste kako bi izbegli sopstvenu odgovornost. Ti ne možeš biti odgovoran za tuđu sreću ili uspeh niti ti to možeš za njih postići. Neka se snalaze.
Ne brini za svoju ličnost. Nemaš je. Ličnost, kao i ego, je izmišljen koncept.

Већ виђено, болест, бог, молитва ... после свих глупости у животу, нешто тако извесно уплаши човека који мисли да је јак и врати га вери. А опет шта је бог нег у себе завирити, први пут исправно. Зар је био потребан страх од нечега што ослобађа ? Уживамо у ономе што имамо, у неким нашим небулозним ситницама, ритуалима. И то и оно у чему други богатији папирима и пластиком уживају, бесмислено је, као и ово наше јер, када болест дође или нешто што нас насука на неко оточје и бруталном истином остави, саме са собом ... увидимо да на два таса туге и среће нема равнотеже никада, бар до дана када Смрт дође јер онда није ни важно који је претегао. Срећнима смрт би таква требала бити, оним другима опет онаква каквом су је они видели а опет, свако има смрт какву заслужује, ту равнотежу начини Васељена. Не знам има ли горе или доле некога, не знам ко ће ме где бацити, ко ће ме где чекати, не бојим се тога, само се бојим једне ствари да они који се страхом врате вери бојим се само њиховог разочарења и питања, ко ме тамо чека ? Верујући у Бога, не треба се бојати Смрти, кажу књиге, јер, смрт је прелазни облик живота и вечности. А они које остављамо, требамо их научити да брзо, што брже спале мостове успомена, они на жалост морају даље. То о мостовима и успоменама, нико ме није научио, али, сада морам ја научити оне који остају за мном.
autor nick MESUDA

Dance me to your beauty with a burning violin
Dance me through the panic 'til I'm gathered safely in
Lift me like an olive branch and be my homeward dove
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love
Oh let me see your beauty when the witnesses are gone
Let me feel you moving like they do in Babylon
Show me slowly what I only know the limits of
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love

Dance me to the wedding now, dance me on and on
Dance me very tenderly and dance me very long
We're both of us beneath our love, we're both of us above
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love

Dance me to the children who are asking to be born
Dance me through the curtains that our kisses have outworn
Raise a tent of shelter now, though every thread is torn
Dance me to the end of love

Dance me to your beauty with a burning violin
Dance me through the panic till I'm gathered safely in
Touch me with your naked hand or touch me with your glove
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love

Ta ljubav


Ta ljubav tako silna,

tako drhtava, tako očajna, tako nežna

ta ljubav

lepa kao dan

i ružna kao vreme

ta ljubav tako stvarna

ta ljubav tako divna

tako srećna

tako vesela

i tako jadno

drhteći od straha kao dete u mraku

a tako sigurna u sebe

kao neki spokojni čovek u sred noći

ta ljubav koja je izazivala

strah kod drugih,

gonila ih da govore

i primoravala da blede

ta ljubav tako vrebana

jer te druge mi smo vrebali

ganjani, ranjavani, gaženi, dotucavani,

poricani, zaboravljani

zato što smo tu istu ljubav mi ganjali,

ranjavali, gazili, dotucavali,

poricali, zaboravljali

ta ljubav cela celcata

još toliko živa a sva ozarena

to je tvoja ljubav, to je moja ljubav

ona koja je bila

to osećanje je uvek novo

i nije se izmenilo,

toliko stvarno kao neka biljka,

toliko drhtavo kao neka ptica

toliko toplo i živo kao leto

možemo oboje otići i vratiti se

možemo oboje otići i vratiti se

možemo zaboraviti

a zatim ponovo zaspati

pa probuditi se patiti bditi

pa ponovo zaspati

sanjati i smrt

zatim probuditi se, osmehnuti se,

smejati se i podmladiti se

naša ljubav zastaje tu

tvrdoglava ko magare

živa kao želja

svirepa kao sećanje hladna kao kajanje

nežna kao uspomena

hladna kao mermer

lepa kao dan

nežna kao dete

gleda nas smešeći se

i kazuje mnogo ne govoreći ništa

a ja je slušam drhteći i vičem

vičem za tebe

vičem za sebe

i preklinjem te

za tebe za sebe i za sve one koji se vole

i koji su se voleli

da, ja im vičem

za tebe za sebe i za sve druge

da ne znam

ostani tu, tu gde si

gde si bila tu ostani

ne pomiči se, ne idi

mi koji smo voleli

mi smo te zaboravili

ali ti nas ne zaboravi

jer nemamo drugog do tebe na zemlji

ne dopusti nam da postanemo hladni

da se udaljavamo sve više

odemo bilo gde

daj nam znak da si živa

a mnogo kasnije

na ivici nekog šipražja

u šumi uspomena

iskrsni odjednom

pruži nam ruku

i spasi nas.

Za neshvaćene

Tražim pomilovanje
za neshvacene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnosti ogreznu,
što uhode sebe kao tuđina,
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.

....mojoja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..

..ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene,tamo odakle povratka nema..hoceš li me čekati sa druge strane? Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli- Na putevima života ne postoje prečice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlaziš od mene.


..ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol...želim da verujem u zagrobni život,želim da mogu ali...

..misao se moja sasvim tanji
mrak mi se neki navlachi na ochi,
mene vishe niko ne poznaje,
postala sam deo svoje sene.

..izbalansiram tugu,negde unutra
da ne vide svi a meni kako bude.
..ali neke tuge se ne daju skriti,
shunjaju se kao seni ali ne samo
po mraku vec i danju.
..ponekad,samo ponekad
pustim da me seni nose
i onda sam nasmejana
kao da smrt nije bila kod mene
u pohode..

..ne valja tugovati za mrtvima
josh manje plakati,
svojim plachom,kvasish im stalnio krila,
krila su im onda mokra, ne dash im da odu..
dusha im luta ko ukleta,ne radi to svom rodu..

Ne zelim da te dijelim sa drugim ljudima
kad ne mogu da te imam cuvam te u snovima
u njima jos me volis, u njima vidim samo nas
Jos jednom zbog mene kazi da bila sam ti sve
jos jednom zbog mene na trenutak nama vrati se
samo zagrli me i neka nestane sve

Ono sto dolazi posle zivota
a pre smrti...
U borbi za i protiv,
ipak prevagnu dva glasna da.
Kada bi ceznja mogla progovoriti
rekla bi,
san ne umire zato sto se ne ostvari,
vec zato sto si prestao da verujes u njega...
I kada se sretnu ceznja i snovi
stari znanci,
taj mi je susret tako poznat,
satkan od zelje najlepseg trna u veri i nadi.
Samo da u njima ne bude niceg sto sputava,
da ne dodje do crnila bolnog kraja.
Zelje i ocekivanja nisu daleki,
samo
i tu treba da budu dovoljno duge ruke,
pa da ih dohvatis
kako bi se ostvarile.
Kada bi ceznja mogla govoriti
ispricala bi toliko prica
o nitima povezanim bolom,
patnjom,
obecanjima koja se ne ispune.
Pricala bi o snovima
onim neostvarenim,
a obecanim.
I nista nije toliko vazno
kao sto je voleti,
zeleti,
sanjati,
verovati.
Ipak verovati!

"Dusa uzdaha" Radmila Stankovic

Dirljivo pismo majke tek rođenom detetu!
[You must be registered and logged in to see this image.]


U pismu je opisala svoje teškoće u prethodnoj trudnoći kad je izgubila dete kao i brojne životne poruke koje želi preneti tek rođenoj Uni.



Zovem se Una. Kao rijeka. Kao u Mominoj knjizi. Dozvoli da ti ispričam. Prije nekoliko dana u bolnici u Mostaru me je rodila Martina, dvometraška kmečavica koju čitate na ovoj stranici, za najbliže Marta, a za mene moja jedina mama Marta. Pogledala me je umorna, ošamućena, zelenim očima mokrim do cijeđenja i šapnula na moj obraz kao da mi dahom udara pečat vječnog pripadanja – „Hvala ti što si došla.“ Normalno da ću doći, pomislila sam, pa tko bi propustio život i ludiranje s tobom?!

Sve su majke tog jutra u bolnici, u Mostaru, i na čitavom svijetu istom ljubavi privijale svoje novorođene bebe uz sebe, ali ja, ja sam bila najsretnija što me je nebo odabralo baš za nju. Samo zbog tih plačkavih očiju. Zelenih kao natopljen truleks. Kao mahovina u dnu šume. Normalno da sam došla, bona. Sad štedi suze, trebat će ti. Ako budem imalo ters na tebe, trebat će ti, životami.

Zna moj dedo Cane najbolje. Kad je čuo da sam žensko, rekao je posve antipatrijarhalno, ponosan i nasmijan da uistinu postoji pravda u Svemiru i da moja mama Marta baš zaslužuje jednu istu takvu ko što je ona. Slažem se. Dugo se i dedo patio. Samo da nemam njezinu čupavu grivu. Moj dragi tata bi dodao da bi me i onaj nožni palac što joj je uporno trtačio van bolničkog kreveta, toliko da su se na njeg podapinjali prolaznici, mogao mimoići. Ali neće, čini mi se. Imam stopalo kao peraju i sve su prilike da ću baš kao i ona u prodavaonicama cipela neumorno pitati – Imate li IŠTA 41 broj, za nas dinosaure?

Zovem se Una. Kao rijeka. Kao u Mominoj knjizi. Dozvoli da ti ispričam. Moja je mama izgubila prvu bebu. A ja sam došla iz Graškograda. S mjesta gdje žive još nerođene bebe i kamo odlaze bebe koje ponekad eto, moraju otići od ljudi. Tamo ima sunca, i pasa, i gumenih bombona, a nema ratova, laži i političara. Možda mi ne vjeruješ, ali tamo sam upoznala svoga brata. Rekao je da ovaj put ja moram sve izdržati i zagrliti mamu. Kad su me ono prvi put položili na njezina prsa, omotala sam se zato oko nje, i njegovim i svojim rukama, kao bršljan. Skrckali smo joj ključnu kost snagom svoje ljubavi.

Puno je toga prošla da bih ja ugledala svijet. Kad je izgubila bracu pitala je doktore zašto se to dešava. Jer je mama vazda bila zdrava ko dren. Ni propuh joj nije mogao ništa. Ni sjedenje na hladnom betonu. Doktori su rekli da se eto, desi. Slučajnim odabirom. I to je tako. Ne treba nikakvih pretraga. Moja mater Marta jest pjesnik, paćenik i sanjar, ali ne voli ona tih i takvih odgovora. „Bog htio, sudbina namjenila, tako u zvijezdama zapisano, kašike se okrenule...ud-palac!“ Tvrdoglava i na svoju ruku, saznala je zatim da ima genetsku trombofiliju najtežeg oblika. Stari ljudi su govorili da je to gusta krv. Okoprilike. Zbog poremećaja zgrušavanja krvi do bebe ne dolazi hrana i jednostavno prestane biti. Zato je mama sa mnom morala primati injekcije u trbuh. Svih 250 injekcija, svaki dan. Ta kmečavica koja se igle boji i nacrtane. I devet mjeseci nije nikud otišla. Otpepala je sve. Promocije knjiga, ljude, zbivanja, medije, događaje.

Ja i ona smo deverale na kauču i čuvale jedna drugu. Ni auto nije upalila svo to vrijeme. Moj Šumaher, što se inače nikad nije mogao smiriti, kojoj su cesta, pustolovina, putovanja i nemir bili utkani u tu gustu krv, devet mjeseci je svoj svijet vrtjela od kupatila do kauča. Lažem, jednom je u tijeku krize sjela u auto ispred kuće, upalila motor i Radio Dobre Vibracije na najjače i onda ga ugasila. Tek tako da ne poludi i ne zaboravi kako auto fercera. Moji baka i dedo su dolazili svako drugi dan. Samo da nam protresu deku. Donesu ručak. Pridrže čelo dok povraćamo. Cijela obitelj. Prijatelji. Ljubav je to za koju ne postoje riječi. Na kauču nam je bilo zakon. Sve smo radili kontra. Ako knjige kažu da se bebama u stomaku treba puštati klasična muzika, mi smo plesali uz „Girl, you`ll be a woman soon“ i ostale bisere iz Pulp Fictiona. Dok su drugi učili o bočicama, dojenju i pelenama, ona je meni čitala o revolucijama, junacima, i dalekim gradovima. Pričala je o ljubavi, o nekim pogledima koji ti se toliko uvuku u oči kao krmelj, da ih više ne možeš umiti ni isprati nikakvom vodom s nikakve česme. I stalno ponavljala da kad budem voljela, moram voljeti sa dna tabana. Svim svojim bićem. Da poštujem druge i ne mrzim. Da budem odana kamenu silnom hercegovačkom koji me je isklesao. I volim tišinu bosanske doline u magli, onda kad odu ptice na jug. Da uvijek znam otkud sam i kamo pripadam.

Zovem se Una. Kao rijeka. Kao u Mominoj knjizi. Dozvoli da ti ispričam. Prije poroda bili smo danima u bolnici. Onoj istoj koja nema tariguza, tople vode, gotovo ničega osim neviđene snage rasute po tim nesretnim krevetima. A to je ponekad sve. I više od toga. Znaš, ima tamo majki koje se bore s najtežim dijagnozama u svojim trudnoćama, koje rađaju malene anđele s težinom ispod jednog kila i odlučne su i nepokolebljive svojom ljubavi nahraniti ga do malog čovjeka. Ima tamo majki u kojima kucaju dvostruka ili trostruka srca, koje leže nepomično za njihov što bolji ishod, da bi mogle tri iste glavice ko tri glavice kupusa odjednom držati u svome krilu. Ima tamo majki sa teškim gubitcima malenih bebica, koje proživljena bol nije zakočila u njihovim snovima da ih zagrle neke nove ruke kao bršljan. Ima tamo majki izdaleka, djevojčica od 19 godina iz recimo, Rame, čiji su roditelji i muževi satima udaljeni, a one plahe i nježne i uplašene u čaršafu, čekaju svoje zlato. I daš im puding i bananu i plazmu keks i objašnjavaš da neće boljeti, mada obje znate da sereš.

Ima tamo majki koje su to sve već nekoliko puta prošle, pa ti uzmu sisu i pokažu ko najvećem smoti šta s njom da radiš, nakapaju ti svog mlijeka za tvog anđela, nesebično svoje srce ti u mlijeku daju. Ima tamo majki kojima doktori prilaze tiho i objašnjavaju da nije sve prošlo najbolje i da će beba imati poteškoća, ima tamo majki koje sve to slušaju uzdignute glave, i odlučuju od tog trena postati i kuća i krov i potporni stup, nadljudska snaga koja će svojim krilima nositi to majušno stvorenje kroz sve dane. Ima tamo majki koje su medicinske sestre i tek si im možda broj u radnoj smjeni, pa te ipak paze kao svoje rođeno dijete. I nije im naporno dok ih moriš milijun puta s istim pitanjem – Hoće li boljeti stavljanje katetera i đe se TOČNO on gurne?

Zovem se Una. Kao rijeka. Kao u Mominoj knjizi. Dozvoli da ti ispričam. Moja mama mi svih devet mjeseci od straha nije ništa kupila. Bojala se i dodirnuti plišane stvarčice u trgovinama. Svatko tko je jednom nešto imao pa nemao, zna da ni na šta više u životu ne može računati. I nauči da se život ne planira, nego događa i to moraš znati respektirati. Pa ipak, ljudi koje mama voli darovali su mi svega. Molili su za mene. Mislili na mene. Donosili mi slatkiša i vjerovali u ovu bitku. Valjalo se roditi baš zbog njih. Onog koji uvijek kasni. Da ih upoznam. Da im kažem hvala. Hvala za ljubav. Valjalo je i što me je rodila baš moja mama. Zbog njezinih plačkavih zelenih očiju. Da nikad više ne budu same. Ni tužne.

Ja nisam od onih
koji bi ti rekli
ne tuguj,
kada se adski
oblaci crni
sviju oko tebe.
Ja vrlo
dobro znam
tu beskraju
bolnu prazninu,
možda čak i
bolje od sebe.

Nikad nisam umeo
srce da shvatim.
Čudna je to stvar
sa njim se ne treba igrati.
Željko Jišše.

Dodjes mi u san





Opet me isti snovi muce

Opet sanjam te

Na isto danas isto juce

Znam i sutra ce

Ja posle tebe nemam zivot

I nemam gde da trazim spas

Ja disem al ne kuca srce

Sve je umrlo posle nas




I tako dodjes mi u san

Da ti jos jednom ispricam

Kako me bolis svaki dan

Da jos se vinom trujem

Kad god ti ime cujem




A ti za ruku drzis me

I kazes da ce proci sve

Gledam u oci najlepse

Placem ,al jos se trudim

Samo da ne poludim

I tad se u suzama budim


Jos uvek tu je na mom stolu

slika na kojoj gledas me

davno sam predao se bolu

osmehu rekao sam ne

ja samo zivim iz inata

jer moj su zivot moji sni

al paucinu s mojih vrata

samo ti mozes skinuti




I tako dodjes mi u san

Da ti jos jednom ispricam

Kako me bolis svaki dan

Da jos se vinom trujem

Kad god ti ime cujem




A ti za ruku drzis me

I kazes da ce proci sve

Gledam u oci najlepse

Placem ,al jos se trudim

Samo da ne poludim

I tad se u suzama budim


I tako dodjes mi u san

Da ti jos jednom ispricam

Kako me bolis svaki dan

Da jos se venom trujem

Kad god ti ime cujem




A ti za ruku drzis me

I kazes da ce proci sve

Gledam u oci najlepse

Placem ,al jos se trudim

Samo da ne poludim

I tad se u suzama budim

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ako ti se nekad ucinilo nocu
da je mala zvezda tuzno zatreptala
i da vetar setnu melodiju svira,
ti ne pusti suzu, ne predaj se tuzi
znaj, nije to zato sto se proslost tvoja
pozelela davno izgubljenih snova
sto umire lisce, vene rosno cvece
i sto mali vrabac gladnu zimu sluti
to ja placem dugo u jesenjoj noci
molim malu zvezdu i vetar sto sumi
da ti moju ceznju u snu ispevaju
da mi vrate moju ljubav izgubljenu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Upirem pogled u daljinu
i nastojim stvoriti lik od praznine
pa tako dugo slazem
nestvarnost ni na sta

Ne dođeš li mi u leto - Naomi Long Medžet

Ne dođeš li mi u leto, uopšte nećeš doći.
Bolje da svoju žudnju pogrebem u zlu kob
No da ikad poželim da leš napusti grob
Pa opet danju da diše i krvari u noći.

Ako pod zvezdama nećeš, ti me
Zagrliti nikad nećeš, a noći srebrnastije od ove
U mrak će da otplove
Pre no što uzdahneš moje ime.

Zar te ne zove
Ni titraj sveće?
Ni zora, ni letnje veče?
Tad, znači, ništa neće.

Jednom kad ostanes sasvim sam, kad se u sitne sate sudare dan i noc, cut ces korake ... Znat ces da su moji, prepoznat ces ih po tome sto ce biti sve tisi i tisi, znat ces da to ja odlazim od tebe ! Kad posljedni utihne, zapolovit ces u san i nikad vise neces znati jesam li uopste bila tu... Nestat ce tragovi u zoru i kad se nova noc rodi ti ces znati da me nema i da nikad vise necu doci, da bih ponovno otisla...

[You must be registered and logged in to see this image.]

ČIZME OD SEDAM MILJA

Da imam čizme od sedam milja
što bi daljina značila meni
kad god poželim tvoja bi bila
dolazila u tvoj zagrljaj sneni

Moji koraci bi se daleko čuli
ti bi me čekao budan u noći
o da imam čizme od sedam milja
stalno bi tebi mogla doći

Kad bi poželela da te ljubim
obuvala bi čizme brzo
i kad bi osećala da glavu gubim,
i kad bi mi srce tuklo jako...
cizme bi rešavale problem tako

U par koraka bila bi tvoja
i svu ljubav bi ti dala
da li bi i ti voleo tako
da li bi mi rekao HVALA

Tražim te čizme da ih kupim
njihova cena nije važna
moram da ispunim tu želju svoju
moja je ljubav jako snažna

Čizme su mašta moga srca
čizme su želja mojih snova
velike kao džinovske noge
velike kao ljubav ova.

Moram da ih pronađem!

Milka J.Šolaja